27 godina kasnije
Serena's POV

„Serena požuri! Znaš da smo rekli da krećemo tačno u deset sati. Ponovio sam ti to milion puta sinoć za večerom, ali me očigledno nisi čula jer si sve vreme buljila u telefon!" Po deseti put čujem svog oca kako se dernja iz pridzemlja i namerno odugovlačim sa spremanjem.

Da, ponovo je proleće i ponovo odsustvujem mesec dana iz škole zato što moram da idem na glup put u Kanadu kao i svake godine. Mislim nije da se bunim zbog škole, savršeno mi odgovara da ne idem ali je koristim kao izgovor da ne bih išla. Nema ničeg lošeg u Kanadi, zapravo to je jako lepa zemlja i volela bih da idem samo kad bi posećivali njen pravi deo a ne veliku kuću u sred nedođije u kojoj nema interneta. Smrt za tinejdžere u prevodu ali ja to očigledno nikom u ovoj kući ne mogu da dokažem. I kako uopšte uspeju da opravdaju toliko časova nije mi jasno?

Ja kao najstarije dete sa svojih šesnaest godina mogu da idem i provodim svoje vreme kako želim i gde želim, mislim uglavnom ja tako mislim, ili bolje rečeno, ja bih volela da je tako. Dok blizanci Doroti i Derek jedva čekaju ovaj glupi put jer naravno jedva čekaju da se rastrče na onoj livadi i da se jure sa ostalom decom. Jer ipak imaju devet godina i idalje su iritantne male štetočine. Ja se užasavam jer nema interneta a to znači da nema serija i fimlova a to znači slušanje o ludovanju na koledžu matoraca.

Naravno nakon trećeg vezivanja kose u rep, i drugog po redu zapertlavanja patika odlučila sam da zatvorim kofer i da siđem u pridzemlje. I naravno da su me svi nestrpljivo čekali, mislim, tu su bili čupavi blizanci sa njihovim zajedničkim koferom. I njihovi ljuti pogledi zbog mog kašnjenja su bili prisutni takođe.

„Tata je rekao da za kaznu zbog namernog odugovlačenja moraš da odneseš naš i tvoj kofer do prtljažnika." Derek, mali dečak sa krupnim zelenim očima i žbunom smeđe kovržave kose se oglasi prvi sa svojim napućenim usnama cupkajući ljuto nogom o pod.

„I rekao je da ako to ne uradiš da će kad se vratimo sa odmora da budeš kažnjena mesec dana bez telefona i izlaska." Pre nego što uspem da se pobunim Doroti mala ženska verzija tate i Derekova kopija u ženskom polu me preduhitri. Ostanem bez izbora a i bez teksta te mi ništa drugo ne ostane nego da odvučem kofere koji su teži od mene i stavim ih u prtljažnik jer znam da je tata ozbiljan.

Naravno, kao da je postala tradicija, auto stoji parkiran ispred kapije i čeka da uđemo. Blizanci se smeste dok ja još vučem kofere. Jedva otvorim prtljažnik i uguram svoj kofer a zatim i Dorotin i Derekov. Zatvorim prtljažnik i smestim se na zadnjem sedištu do svoje male sestre.

„Mogli smo da krenemo još pre dvadeset minuta da nisi namerno odugovlačila a i ne bi morala da vučeš kofere da si sišla na vreme kada ti je otac rekao." Mama me pogleda preko ramena sa suvozačkog sedišta na šta samo slegnem ramenima i usmerim svu pažnju na dešavanja na ulici.

„Pusti je Nat, i sama znaš da je tvrdoglava isto kao i ti. Samo se nadam da će se smiriti jer ne želim da nam ovaj odmor prođe u svađi, znaš da ih nismo videli preko četiri godine." Tata privuče maminu ruku sebi i poljubi je pokušavajući da je smiri jer brine. Ona uvek brine iako nema razloga.

Rešim da ne slušam više njihov razgovor jer ću se iznervirati a njima je očigledno ovaj odmor veoma važan. Baš me je briga, pretrpeću tih mesec dana i onda ću se vratiti nazad u London i sve će biti kako treba.

Izvadim slušalice i priključim ih na telefon. Muzika će mi odvući pažnju do aerodroma a u avionu ću pokušati da spavam a nadam se da ću uspeti da prespavam i ovih mesec dana.

Natalie's P.O.V.
Flashback

Gledam u Harija, gledam u njegove oči, nos, obraze, usne, pokušavam da zapamtim sve crte lica što bolje mogu jer je moje vreme došlo. Imam još ovaj trenutak.

„Nat, Nat, šta si to uradila, rekao sam ti da ćeš preživeti, obećao sam svima da ćemo preživeti, zašto si to morala da uradiš, zašto?!" Gledam u zelene oči kako se pune suzama i gledam to lepo lice kako ga slama tuga i bol. Slušam njegov prelep glas kako mi priča po poslednji put a onda skupim svu snagu koja mi je ostala jer ne mogu da dozvolim da krivi sebe.

„Ššššš... Ne krivi... Sebe... Obećaj mi... Reci... Im... Da... Ih volim... Volim...Volim... Te..." Osetim kako mi se pluća pune krvlju, i kako više ne mogu da dišem te mu se zadnjim atomima snage nasmešim i od jednom je sve postalo crno.

Crnilo.

Potpun mrak.

Tama.

A onda ugledam svetlost. Jaka svetlost kako mi se približava. Ne samo da kako postaje bliža dobija svoj oblik već dobija i glas. Blag, ženski glas melodičan, mek i tih, poput glasa anđela.

„Natali, Natali..." Govori dovoljno glasno da mogu da čujem kako jasno izgovara moje ime.

„Da li je to to? Da li ovako izgleda smrt?" Skupim snage da upitam gledajući kako mi se svetlost sve više približava.

A onda melodičan smeh ispuni moje uši.

Svetlost sada dobi svoj oblik i ispred sebe ugledam visoku ženu smeđe kose sa toplim ali jednako hladnim smeđim očima. Gledala me je nasmešeno ali njen izraz lica nije odavao gotovo ništa. Bila je obučena u dugu belu haljinu koja je više ličila na neku odoru ali ono što mi je najviše pažnje privuklo bila su ogromna bela, potpuno bela krila na njenim leđima skoro duplo veća od onih koje sam ja imala dok sam bila živa.

„Draga Natali da li stvarno misliš da posle svega što ste učinili možemo biti toliko okrutni?" Odgovori mi i osmeh sa njenog lica se potpuno izgubi i zameni ga potpuno ravnodušan i nedokučiv izraz.

„Kao prvo ne znam ko ste to vi, kao drugo ne znam više šta da mislim, kao treće ni nemam pojma kako uopšte i moguće da sam svesna i da mogu da mislim trenutno." Odgovorim već uveliko gubeći strpljenje jer mislim da je sve ovo samo san ili ne znam ni ja šta je već.

„Kao prvo mi smo Vrhunsko veće koje vas je i poslalo na zadatak, odnosno ja sam jedan od članova koji ti se obraća u ime svih ostalih. Kao drugo nemaš potrebe da se uzrujavaš, neću ti nauditi. A kao treće svesna si i možeš razmišljati zato što se nalaziš izmađu života i smrti." Tako mirnim i staloženim glasom mi odgovori stajajući ispred mene kao kip i gledajući me tim krupnim smeđim očima nekako drugačije- manje hladno.

„Između života i smrti?" Zbunjeno ponovim njene reči u vidu pitanja jer sam jedino njih i neko vrhunsko veće zapamtila.

„Da, nalaziš se izmađu života i smrti jer tvoj zadatak na zemlji još nije završen." Odgovori mi identičnim tonom dok se u meni sve sledi zbog njenih reči. Nije valjda da su i ostali... Ne nije moguće...

„Pogrešno si shvatila, prvi deo zadatka ste ispunili. Rešili ste se najveće pretnje ali u svetu i dalje postoje zli stvorovi koji gmižu u senci a veće je donelo odluku da se toj pretnji stane jednom za svagda. Tako da zadatak još nije gotov." Preduhitri me pokazujući mi zavučene ulice velikih gradova gde ugledam Menjače oblika, veštice i razna druga stvorenja.

„Ali ja sam mrtva, Danijel me je ubio ne mogu se vratiti." Odgovorim joj na šta ona mahnu rukom i slike ulica i stvorenja nestanu.

„Ja te mogu poslati nazad ali tvoja je odluka da li se želiš vratiti." Pogledam je i sva zadrhtim zbog njenih reči. Naravno da se želim vratiti, želim to više od svega trenutno. Ali...

„Šta će se desiti sa mnom kada zadatak bude završen?" Podignem pogled i na tren neka neprepoznatljiva emocija zaluta u njenom pogledu ali ubrzo izčezne.

„Izbor je ponovo tvoj. Ako se želiš vratiti u Raj možeš se slobodno vratiti, čekaće te slava i poštovanje koje si zaslužila, koje ste svi zajedno zaslužili. A ako želiš da ostaneš na Zemlji i tamo izgradiš život, osnuješ porodicu slobodno ostani jer je tvoj život samo tvoj. A mi u Raju ćemo verno i sa isčekivanjem čekati vaš povratak."

Spusti ruku na moje rame i u uglu očiju joj ugledam suzu koja me na trenutak zbuni ali reči koje su usledile su bile nešto najlepše što sam mogla čuti. Bile su nešto što može oživeti i mene upravo jesu oživele.

„Hvala ti." Stavim svoju ruku preko njene i osetim kako mi se suze spuštaju niz obraze. Suze radosnice, konačno.

„Ne zahvaljuj mi se, ja sam ta koja se tebi treba zahvaljivati. A sada vreme je da kreneš nazad." Uzvrati mi najlepšim osmehom koji sam ikada videla te mi obriše suze.

Jednim mahom ruke stvori vrtlog koji je predpostavljam predstavljao portal koji će me
odvesti nazad.

Klimnem glavom i zakoračim ka portalu ali pre nego što se zatvori okrenem se ka nepoznatom anđelu.

„Ko si ti?" Upitam je na šta se njene oči u iznenađenju rašire a onda njeno celo lice preplavi nežnost i sreća kao i predivan osmeh.

„Ja sam tvoja majka." Odgovori mi sa osmehom puštajući suzu niz obraz. Ostanem zatečena njenim odgovorom ali pre nego što uspem da se pobunim ili nešto kažem ona me preduhitri rekavši: „Zbogom Natali videćemo se pomovo." i nestane u vidu svetlosti na isti način kao što se i pojavila a portal ispred mene se zatvori i ponovo nastupi crnilo.

Zatim sam se trgla i ponovo sam se našla na onoj istoj livadi gde sam poslednjeg puta hodala, disala i bila živa. Ali ovog puta je nešto bilo drugačije. Bila sam tu ali kao da i nisam. Poput duha.

Pažnju mi privuku glasovi i plač i ugledam gomilu ljudi skupljenih na jednom mestu. Momci i devojke, svi su živi i dobro su, a pored njih ugledam i Džesiku i Kena kako stoje sa strane sa pognutim glavama. Ipak je Džesika govorila istinu.

Priđem im bliže ali kao da uopśte i ne postojim, bukvalno sam prolazila kroz travu i nisam je osećala, a onda kada sam stigla do momaka i devojaka shvatila sam i zašto.

Ja sam bila duša koja je trebala da se sjedini sa svojim telom, ja sam bila tu i svesna dok je moje telo ležalo u Harijevom naručju. Izgledalo je kao da nije prošao ni minut, kao da se onaj čudan razgovor nije ni dogodio, kao da sam od početka ovde.

I to je izgleda to. Pogledam ka svom telu i ka svojoj porodici a onda nedaleko od sebe ugledam i jednog nepoznatog anđela. A onda se setim reči: „Ja te mogu poslati nazad ali tvoja je odluka da li se želiš vratiti." On je verovatno tu u slučaju da se predomislim ali očigledno je samo meni vidljiv. Ali džaba je dolazio, ne postoji ništa što bi me trenutno predomislilo, nikakva sila, ma čak ni sam Bog.

Duboko udahnem i priđem svom telu i Hariju a zatim sednem preko svog tela i legnem zatvarajući oči.

Ne znam koliko sam tačno vremena provela tako ali odjednom sam počela da osećam. Da čujem i da osećam dodir. Čula sam plač, dosta plača i jedino što sam mogla da raspoznam bilo je moje ime koje se dosta ponavljalo, a osećala sam kako me neko grli, drži u naručju i ljubi u čelo. Bilo je stvarno mučno to što nisam imala kontrolu nad svojim telom.

Nisam mogla da se pomerim, jedino sam mogla da mislim iako ni sama ne znam kako je to uopšte bilo moguče jer nisam disala.

I od jednom kao da je bilo potrebno da samo to pomislim. Kao da je neko pritisnuo neki okidač, duboko udahnem vazduh otvarajući oči i ustajući u sedeći položaj.

Nakon udaha usledio je jak kašalj a onda sam se konačno smirila. Konačno, mogu da pomeram svoje telo.

Pre nego što uspem da bilo šta kažem ili uradim oko svog tela osetim dobro poznate ruke koje me stisnu u jak zagrljaj. I uši mi ispune iznenađeni krici.

„Ti si moje čudo!" Čujem ga kako prošapuće i zatim me pusti iz zagrljaja i nežno, kroz suze, i moje i njegove, poljubi. Tu sam, sada sam živa, potpuno nova u njegovim rukama i nakon njegovog poljbca. I najbolje od svega, konačno je gotovo.

Zatim me pusti i obgrle me druge takođe poznate ruke- Džastin.„Hvala Bogu! Hvala ti Bože!! Nat dobro si!" Uzvratim mu zagrljaj uživajući u osećaju sigurnosti koji mi je pružao. Zatim me pusti i svojim velikim šakama mi obuhvati lice gledajuči me tačno u oči.

„Da više nikada u životu nisi uradila sličnu glupost, nikada. Ma da više nikada nisi ni pomislila na nešto slično!" Uputi mi prekorni pogled zbog kog samo klimnem glavom.

Nakon njega uslede zagrljaji ostalih koji su mi pripretili sličnim rečima a onda mi prođe kroz glavu nešto što sam skroz zaboravila. Lisa!

Brzo otrčim do mesta na kom je trebala da bude sa ledenicom zarivenom kroz njen trup ali je tu ne zateknem. Tu je jedino bila ledenica koja je počela da se polako topi, zamazana crnom tečnošću pri dnu.

„Lisa nije mrtva." Okrenem se ka ostalima koji su me zbunjeno gledali.

„Nisam stigla da je dokrajčim, čula sam Harija i morala sam da mu pomognem, mislia sam da neće imati snage da ode ali sam se očigledno prevarila." iznervirano uzdahnem.

Neko pročisti grlo i time privuče pažnju svih.

„Natali znajući Lisu sigurna sam da ti neće praviti nikakve probleme već će se sakriti u najmanju mišju rupu koja postoji. A kad reši da prokunji glavu odatle lično ćemo je nas dvoje dokrajčiti." Džesika istupi korak ka meni gledajući me i dalje pokunjeno očigledno se na neki način srami od svih nas.

„Mislim da to neće biti potrebno, predlažem da i vas dvoje uradite isto ali da nikada ne pokunjite glavu van rupe jer ćemo zaboraviti da ste nam pomogli i nećemo imati milosti. A što se Lise tiče uskoro neće imati u koju rupu da se sakrije jer naša misija još nije gotova." Odgovorim prvo Džesiki a onda se obratim svima. Kao odgovor dobijem zbunjene poglede i pre nego što stignu da mi postave neko pitanje nastavim i počnem im objašnjavati.

„Iako vam se čini da me nije bilo nekoliko minuta ustvari me nije bilo duže vreme. Umrla stvarno jesam ali pre nego što sam otišla do samog kraja imala sam jednu poslednju stanicu." Još je čudnije nego što sam mislila da će biti. Jako je čudno govoriti o svojoj smrti, mnogo je čudnije nego što sam ikada zamišljala da će biti.

„Našla sam se između života i smrti i tu sam upoznala jednog anđela iz Vrhunskog veća koji mi je rekao da naš zadatak još nije gotov. Tačnije da smo završili njegov prvi deo, a drugi je tek pred nama." Kažem dok su me ostali gledali iznenađenim i pomalo prestrašenim izrazima lica.

„Drugi deo zadatka je potpuno istrebljenje bića zla sa Zemlje jer iako smo mi mislili da smo ih odavno sve pobili ima ih još, ni približno onolino koliko ih je pre bilo ali ih ima tako da ljudi još nismo završili." Slegnem ramenima i umorno izdahnem. Ma koliko mi srećni bili sada još je dug put pred nama, ni približno strašan i opasan kao ovaj koji smo završili ali i dalje izazovan i iscrpljujuć.

„Natali, znam da nemamo prava da ovo tražimo od tebe, ili od svih vas ali želimo da nas dvoje to uradimo umesto vas." Ponovo skrenem pogled ali ovog puta na Kena koji je i progovorio.

„Čak i kada bi vam dozvolili da to uradite kako bi vas dvoje to uopšte uspeli da uradite?" Liam istupi streljajući ih pogledom na šta oboje ustuknu po korak unazad.

„Zato šta znamo ko je ostao živ, znamo šta rade, gde provode vreme, gde žive i na nas nikada ne bi sumljali i bilo bi nam mnogo lakše da im postavimo zamke i rešimo ih se u globalu od jednom." Džesika odgovori sve vreme gledajući u mene kao da od mene traži neku podršku.

„Svejedno i da govorite istinu sigurno to nećete uraditi a da ne tražite nešto za uzvrat." Fiksiram je pogledom na šta ona odmahne glavom.

„Sve što tražimo je da nam dopustite da to mi uradimo jer smo svakako to i planirali. Ti stvorovi su naša odgovornost jer smo ih mi stvorili i naša je odgovornost da ih jednom za svagda uništimo." Uhvati Kena za ruku te se pogledaju u oči kao da jedno drugom daju podršku i snagu.

Pogledam u Sof i Lijama i upitam ih: „Da li govore istinu?"

Odgovore mi samo klimanjem glave. Te svoj pogled usmerim na Harija koji me je već gledao kao da i dalje ne može da veruje da sam tu i da sam živa.

„Dajte nam minut." Obratim se Kenu i Džesiki koji klimnu glavama i udalje se malo od nas.

„Ljudi šta predlažete?" Upitam ali ne dobijem nikakav odgovor.

„Iskreno, ja imam jednu ideju." Nakon nekoliko trenutaka tišine progovori Luis. Klimnem glavom tako mu dajući znak da kaže bez obzira na to što su njegove ideje uvek najgore i nemaju nikakvog smisla sada nam sve može biti od pomoći.

„Mislim da je mučenje kao što je ponovno obilaženje svake države i celog sveta skroz bespotrebno. Lepo iskoristimo njih- pokaže na Džesiku i Kena- da lepo sazovu jedan masivan, obavezan sastanak za sve, lepo sačekamo da sve spodobe dođu, namestimo bombicu i ka-bum. Nema više problema. A što se plavokose kučke tiče ubijemo je čim čujemo da se negde pojavilo nešto što nema nikakve veze sa normalnim." Završi svoj plan pružajući ruke kao da je to nešto najprostije moguće što i jeste.

„Kad malo bolje razmislim taj tvoj plan i nije loš." Zejin prokomentariše gledajući ga začuđeno kao i mi ostali.

„Uopšte nije loš ustvari." Ja dodam razmišljajući o njegovim rečima.

„Uz koji dodatak i uz malo usavršavanja može biti odličan plan." Nail ga začuđeno pogleda i potapše po ramenu.

„Ja vam lepo kažem. Svi moji planovi su dobri samo me retko ko kada sluša." Luis sav važan odgovori izazivajući smeh.

„Dobro de, sada si preterao." Peri mu odgovori i izazove još veći smeh kod ostalih.

End of Flashback

I tako je i bilo. Plan je upalio i sve se završilo kako treba a mi smo konačno bili slobodni. Bez obaveza, bez tereta bili smo ponovo ljudi.

U znak zahvalnosti Kenu i Džesiki smo dopustili da žive kako žele i gde žele ali da se više nikada ništa loše ne desi a da bude povezano sa njima, to je bio uslov koji su rado prihvatili i i dan danas se drže obećanja.

A što se tiče plave kučke od tog dana nismo čuli ni videli ništa vezano za nju što me gotovo uvek navede da pomislim da nije preživela. Ali znam da je živa i uplašena, preveliki je ona šljam da bi umrla dostojanstveno.

Svoju takozvanu " majku" više nisam ni videla a ni čula. Izgleda da treba da umrem da bih privukla njenu pažnju. A i Gema i Nikol nas više nisu posećivale. Verovatno su saznali za njihove posete ili su nas jednostavno napustile.

Nama nije trebalo dosta vremena da se odlučimo šta smo hteli da radimo. Odmah smo znali šta smo hteli. Običan život, školu, da školu. Prvo što smo uradili je upis u četvrtu godinu srednje škole koju nikada nismo ni stigli da završimo. Ponovo smo bili novi ali nismo bili sami, imali smo jedni druge što je ustvari bilo najvažnije, a i provodili smo se kao nikada u životu.

Posle srednje škole svi u paketu na koledž. Moglo bi se reći da smo koristili svaki trenutak da se zabavimo, pogotovo ja. Alkohol, hrana, žurke, sex. Sve najbolje stvari na jednom mestu. Mislim da je to bio najlepši period u našim životima. Da definitivno je to bio koledž.

Ali ništa ne traje zauvek pa ni koledž. Polako smo se svi razišli, tačnije dobili smo ponude za posao. U početku smo se viđali po jednom mesečno zatim dva-tri puta godišnje dok nismo došli do jednom u godini.

Naravno niko nije znao da će se to desiti. Ali imali smo svoje živote. Nekada su oni bili usko povezani a sada su odvojeni.

A Hari i ja, pa moglo bi se reći da smo imali i uspone i padove. Svađe i nesuglasice ali smo posle svih bili još jači. Toliko jaki da je naša veza ne dugo nakon koledža bila ovekovečena brakom. Da bili smo prvi koji su se venčali iako smo u stvari od svih najkreće bili u vezi.

Venčanje je bilo malo ali veoma lepo i nezaboravno, da ne spominjem samo momačko i devojačko veče. Nakon venčanja preselili smo se u London gde smo našli i svoje prve poslove. Ja kao mladi dečiji hirurg u jednoj privatnoj bolnici a on kao profesor Engleskog jezika u državnoj školi.

Ali vremenom smo napredovali. Kupili smo veću kuću, ja sam od svoje privatne ordinacije stigla do svoje privatne bolnice a Hari od profesora do direktora škole. Ali sa povećanjem posla smanjili smo i svoje slobodno vreme kao i ostali.

Džastin i Selena žive u New Yorku. Venčali su se nedugo posle nas i srećni su, svi smo. Džas radi kao menadžer u nekoj firmi u usponu dok se Sel bavi odećom naravno, kao dizajner ali i ovako. Imam preslatku bratanicu, malu smeđokosu čupavicu sa predivnim pegicama Alex koja ima šest godina ali na putu je još jedan mali zvrk jer po Seleninim rečima "biće fudbaler". I ne mogu biti srećnija zbog njih.Eli i Nail su pronašli utočište u Dablinu. Nail kao programer, jer čime bi on mogao da se bavi osim kompjuterima. A naša draga Eli je novinarka i to vrlo uspešna novinarka. Ali jedino što im remeti miran život je briga o tinejdžerima. Semu, starijem brat, srednjoškolski maturant, uspešan sportista još plavokos sa plavim očima, po Elinim rečima da će završiti u rialiti šou sa trudnom šesnaestogodišnjakinjom. Dok je godinu dana mlađa Lusi, takođe plavokosa i plavooka, prava zavodnica. Slatke muke hah, pa i ne baš. Takođe na ovoj strani sveta u predivnoj Španiji tačnije Madridu sklonište su pronašli Luis i Eleonor. Luis kao dečiji trener fudbala a Eleonor kao direktorica privatne plesne škole. Takođe jurcaju za najstarijim sedamnaestogodišnjakom Loganom koji, kao i njegov otac, gaji strast za fudbalom i bori se sa ocem da bude uzor svom mlađem bratu Stefanu, desetogodišnjak koji malo po malo pribegava košarci. Dok je mala, šestogodišnja Kejti prava mala prima balerina. Prava šarolika porodica. U Miamiu Liam i Sof su napravili svoje malo carstvo. Oduvek sam znala da iako su ćutljivi da će se probiti. Kao direktori velike firme koja se bavi prevođenjem i objavljivanjem knjiga žive lagodnim životom kao i ostali. Oni za sad i nemaju previše briga jer su osmogodišnja Džejd i šestogodišnja Karli još male. Ali će kroz koju godinu videti šta znači pakao. I na kraju u Los Angelesu, gradu mogućnosti i umetnosti Zejin i Peri uživaju u suncu i toploti sa svojim devetogodišnjim sinom Lukasom malim crnim dečakom prelepih plavih očiju. Šta reći, oduvek sam znala da će ih njihova muzikalnost i predivni glasove odvesti daleko ali do tako traženih pisaca i produsera nisam znala. Ali drago mi je zbog njih.

Drago mi je što smo svi konačno srećni i zadovoljni. Drago mi je što konačno znamo šta znači to imati svoju porodicu i sreću. I sada ćemo konačno, posle više od četiri godine, svi biti zajedno, na jednom mestu, na mestu na kom je sve počelo. Naravno imamo i mi naše muke. Naša najstarija ćerka Serena mrzi ovo putovanje jer mrzi da upoznaje nove ljude iako joj oni ne bi trebali biti stranci ipak jesu i za to smo mi krivi jer smo se udaljili i dopustili poslu da dođe u prvi plan ali čim se malo bolje upozna sa ostalom decom mislim da će se delimično smiriti. Iako je kao i sva današnja omladina, i iako veći deo njenog života čini internet veoma je povučena, živi u mašti i u knjigama, serijama i filmovima, mislim da je to dobila od mene. Ali vremenom će se promeniti, oslobodiće se, samo joj je potrebno pravo društvo a mislim da će ga u Kanadi i dobiti. A možda će kao i ja dobiti nešto više od društva. Nasmešim se na tu pomisao i pogledam u Harija koji je spavao čvrstim snom na sedištu do mog. Čudno je kako život uspe da sredi sve na kraju tako da se ne brinem ja za nju.

Dok su naši mali blizanci skroz druga priča. Doroti i Derek su živahni i nemirni. Stalno smišljaju neku smicalicu svojoj starijoj sestri kao što je boja u šamponu, cimet u pasti za zube puder u fenu za kosu da ne nabrajam dalje.

Ali vez obzira na te sitnice oni su jako dobra deca. Svi su i zbog toga sam jako ponosna na njih, Harija i sebe. Jer gledajući na naše živote pre dvadeset sedam godina i gledajući na njih sada ne mogu a da ne budem ponosna. Odradili smo dobar posao, svi mi. I zato sada jedva čekam da svi ponovo budemo na okupu.

~*~

Let je prošao u iščekivanju a kada smo konačno stigli mislim da sam mogla skakati poput malog deteta od radosti. Naravno rezervisan auto nas je čekao na izlazu iz aerodroma kao i nekoliko sati vožnje do kuće ali svakako sam bila uzbuđena. Hari nije odavao uzbuđenost ali sam znala da je i tek kako iščekivao susret sa momcima i gledanje utakmice uz dobro društvo, roštilj i pivo. Jer bez obzira što smo odrasli u Engleskoj, navike sa koledža se ne gube tako lako. A i meni bi dobro došlo pivo dok sedim u običnim farmericama i širokoj majici.

Ne znam da li je neko od njih stigao ali znam da niko ne želi da propusti ovo okupljanje. Nismo se čuli ni sa kim posebno, niti smo se dogovarali jer smo svi odlično znali da nema više preskakanja i odlaganja. Ja ću lično otići po one koji se ne budu pojavili a ako je potrebno produžićemo odmor.

Vižnja je prolazila uz razgovor. Uglavnom su pričali Doroti i Derek i teme razgovora su bile vezane za školu. Derek je obožavao da priča o fudbalu i treninzima dok je Doroti hvalila sebe kriz priče o učiteljici i njenim crtežima. Hari i ja smo verno slušali i odobravali i hvalili ih dok je njihova starija sestra bila u svom svetu.

Ne znam tačno zašto ali se odaljila od nas. Kako je odrastala sve više se zatvarala u knjige i u ono čudo od telefona. Manje je pričala sa nama. Sa mnom i nije bila previše bliska, uvek je više bila tatina princeza, gledala je sa njim u zvezde, smišljali su svoje priče i pustolovine, pravili svoje šatore od nameštaja i ćebadi. A sa mnom je znala da podeli koju tajnu, da zatraži savet i da me vuče po soping centru ali samo kada su bile posebne prilike. Uvek sam bila tu za nju ali bez obzira na to ona se odaljila. A sada, samo se nadam i molim da pronađe svoju sreću.

Ne znam ko je bio uzbuđeniji kada smo prošli mali, poznati gradić i kada smo ugledali dobro poznati skretanje. Ali znam da mi je cela utroba zaigrala od uzbuđenja kada smo izašli na čistinu i kada smo Hari i ja zajedno prošaputali „Angelus".

I tada smo je ugledali, ogromna vila je stajala na samoj ivici livade. Izgledala je baš onako kako je pamtim. I dalje je bila u odličnom stanju jer smo uvek renovirali ako je bilo potrebe za tim. Prostirala se na tri sprata, sa staklenim zidovima i terasama. Možda sada, za ovo vreme, nije bila moderna ali je meni izgledala veličanstveno.

Parkiramo se pored i izađemo iz auta. Udahnem svež, šumski vazduh i zatvorim oči puštajući da me lepa sećanja preplave. Vratila sam se sve do prvog puta kad sam bila ovde i smešila sam se jer sam konačno ponovo tu, jer smo svi mi ponovo tu.

„Hajde Serena, nećeš ništa postići ako se budeš durila tu u autu jer ako ne izađeš dok izbrojim do pet uzeću ti svu tehnologiju koju imaš kod sebe počevši od tvog mobilnog telefona." U realnost me vrati Harijev glas te i pogledam ka njemu. Ugledam ga kako drži otvorena zadnja vrata automobila sa iz kojih viri cupava glava koja odmah nakon njegovih reči promunji van automobila uz negodovanje i gunđanje.

Ista je kao i ja kada sam prvi put došla ovde. Možda je ova situacija mnogo sličnija mojoj. Ustvari ne možda već jeste slična. Ovaj odmor nije običan odmor kao i oni predhodni. Jer naša ćerka uskoro puni osamnaest a ja ne želim da sazna iztinu previjajući se od bolova na podu već želim da je pripremim i da joj na lep način saopštim ko je ona i ko smo Hari, ja i ostali. I neće samo ona to saznati već će i Nail i Eli i Luis i El morati da saopšte Semu, Lusi i Loganu istu stvar.

Tako da će ovih mesec dana biti veoma zanimljivi.

Čujem glasove i buku te na vratima ugledam nasmešenog Lijama koji nam bukvalno trči u susret i grli Harija i mene zajedno. Zatim čujem blagi vrisak te ubrzo osetim još jedne ruke oko sebe. Sof je stigla.

„Konačno neko. Znali smo da ćete vi doći prvi." Sof se nasmeši te nas oboje zagrli još jednom. „Pa oduvek smo bili najtačniji." Hari uzvrati sa osmehom.

„Ali mi smo došli prvi." Liam mu odgovori sa osmehom te mi ovaj razgovor zaliči na svađu između Doroti i Dereka kada oboje misle da su u pravu.

„Rekao sam da smo uvek bili tačni a to što vi uvek poranite to je sasvim druga stvar." Liam se nasmeje te ga zagrli preko ramena i ispreno kroz osmeh kaže: „Nemate pojma koliko nam je drago što ćemo konačno svi biti na okupu."

„I nama isto Liam, i nama", Kažem te i ja zagrlim Sof preko ramena dok mi ona uzvrati grleći me oko struka. Taman kad sam htela da ih pitam kako je u Miamiu prekine me Serena svojim pročišćavanjem grla te se setim da su i oni tu te ih sve upoznam sa Liamom dok je Sof otišla da pozove Džejd i Karli koje su bile u svojoj sobi.

Nakon kratke priče rešimo da unesemo stvari i da se raspakujemo. Ali čim smo stigli do soba i ostavili stvari začula sam zvuk automobila i trubljenje sirena što mi je automatski urezalo osmeh na lice te sam poput deteta potrčala napolje.

Ugledala sam četiti automobila kako jedan za drugim prilaze i parkiraju se ali ne prestaju sa trubljenjem pa počnem da skačem i mašem od sreće se smejajući.

Ubrzo mi se pridruže i Liam, Sof i Hari koji me zagrli oko struka s leđa i poljubi me u obraz.

Trubljenje stane i automobil po automobil se ugasi a onda počnu izlaziti van. Iz prvog automobila koji je najviše trubeo izlazi nasmešen Luis, preplanuo u sortzu i majici sa sunčanicama i bradom, nije se promenio ni malo.

Potrčim mu u zagrljaj dok me on dočeka raširenih ruku. Stegne me u jak zagrljaj te ubrzo osetim još jedan par snažnih, muških ruku oko sebe i po mirisu prepoznam da je to moj plavušan te pustim Luisa i okrenem se grleći mog Naila.

Izgrlim i devojke a onda na red stigne i moj zgodni brat kog izljubim, izgrlim i udavim zajedno sa malom predivnom Alex koja mi istom merom uzvrati.

A kada ugledam Sel sa velikim stomakom do zuba suze same poteku. Ne samo zbog nje nego zbog svih. Zagrlim i nju te čučnem i poljubim stomak zbog čega dobijem sladak kikot od nje i Alex.

A onda ugledam dva crnokosa manekena kako me čekaju da ih zagrlim i jednu ljutu plavušu koja mi pohita u zagrljaj odvajajući me od Sel.

„Dobro dobro, znaš da tebe najviše volim ali moram i ostalima da posvetim malo pažnje." Nasmejem se dok me Peri grli a onda kad me ona pusti iz zagrljaja dočeka me jedan medveđi.

„Dođi ti da te malo ja udavim." Zejin me stisne me jako u zagrljaj te umalo ostanem bez daha te kad me pusti njegov sin Lukas ponovi isto što je i on uradio uprkos tome što je samo devetogodišnjak kao i Doroti i Derek.

Na kraju se pozdravim sa Semom i Lusi i sa Loganom koji su me uslovili sa gospođo i persirali mi pa sam to odmah morala da rasčistim sa njima i objasnila sam ima da su oni meni porodica i da nema potrebe za tim već da me mogu smatrati tetkom što su kroz osmehe prihvatili.

Kada smo se svi pozdravili vreme je bilo da se prtljag unese i da se raspakujemo i raspodelimo sobe.

Pošto je bilo dvanaest soba imalo je dovoljno mesta za sve ali sam ja lično insistirala da zbližimo decu te su Logan i Sem bili u jednoj sobi. Moja čerka Serena i Lusi u drugoj sobi. Blizanci su morali da budi razdvojeni jer zajedno prave užas tako da je Derek završio zajedno sa Lukasom i Stefanom dok su ostale devojčice Doroti, Alex, Kejti, Karli i Džejd dobile svoju sobu. A kada je i taj problem bio rešen sve što smo još trebali da uradilo je da raspalimo roštilj kraj jezera, iznesemo ležaljke, suncobrane i lopte i da uživamo u zasluženom odmoru.

Za divno čudo deca su se slagala. Za mlađe me nije bio strah ali ogromno olakšanje je prošlo mojim telom kada sam videla Serenu i Lusi kako razgovaraju i smeju se dok su telefoni bili u travi nekoliko metara dalje od njih.

Sve je bilo savršeno. Jeli smo, smejali smo se, bilo je svega i svačega. Čak su uspeli i da me nateraju da igramo fudbal pa su se svi digli na noge nakon mene. Neki su bili na ležaljkama, neki su bili u jezeru i plivali, neki su razgovarali uz pivo, deca su se igrala zmurki, puštala zmajeve, vrištala, i smejala se. Serena je sklapala nova prijateljstva sa Semom, Loganom i Lusi. A Hari i ja smo ležali u travi malo dalje od svih i posmatrali šta se događalo.

Dok je sunce polako počelo da zalazi, nebo je poprimilo svetlonarandžastu i crvenu boju sa tu i tamo malo ružičaste. Trag aviona se gubio u daljini a cvrkut prica iz šume je polako zamenio zvuk zrikavaca.

„Da li si ikada pomislio da bi mi mogli stići dovde?" Pogledam u Harija sa malim osmehom dok su mi i posle svih ovih godina u stomaku i dalje igrali oni dobro poznati leptiri kad god sam bila u njegovim rukama ili u njegovoj blizini.

„Nikada nisam pomislio", odgovori mi kroz uzdah nakon kog usledi sitni osmeh terajući me da ga zbunjeno i upitno pogledam.

„Znao sam to od prvog puta kada sam te ugledao." Stavi ruku na moj obraz mazeći ga nežno gledajući me pravo u oči onim svojim predivnim zelenim biserima koji su sijali čini mi se jače od upravo ovog zalazećeg sunca.

„Znao sam da ovo što sada imam, mogu da imam samo sa tobom i ni sa kim više, nikad. Sad i zauvek." I tako, zbog samo jedne rečenice moje srce se istopi i jedna suza krene niz moj obraz.

„Sad i zauvek." Ponovim i klimnem glavom na šta mi se nasmeši i spusti usne na moje ljubeći me onako kako samo on zna dok sam mu ja uzvraćala isto kao i uvek.

Ne znam šta će se desiti sutra ili za nedelju dana ili za dvadeset godina. Ne znam šta vreba iza ugla i da li postoji opasnost. Ali jedno znam, a to je da šta god da se desi kroz to ćemo proći zajedno, kao i uvek, i pobedićemo sve što nam se nađe na putu jer ne postoji ništa što me sada može odvojiti od porodice i što njih može odvojiti od mene. Ništa.

Kraj