Natalie's POV

Kad ponovo otvorim oči nađem se u tamnom i dobro poznatom kupatilu što me još više rastuži.

Iskoristim priliku dok sam u kupatilu pa skinem odeću ostajući u donjem rublju. Nekako skupim svoju divlju i neukrotivu kosu u visok, labav rep i operem ruke. Umijem se nekoliko puta hladnom vodom te uzmem četkicu za zube nanoseći na nju pastu.

Operem zube jedva stojeći na nogama od umora. Nisam ni svesna koliko sam ustvari umorna. Mislim da me svaka kost i mišić u telu bole. Isperem četkicu i ostalu pastu u ustima te se još jednom umijem i na kraju obrišem peškirom. Na brzinu nanesem kremu na lice i izađem iz kupatila spremna da se bacim na krevet.

Obučem dugu majcu i jedva dočekam da se zavučem pod pokrivače. Čim to uradim i protegnem se zahvalim milion puta osobi koja je izmislila krevet. I baš kad zatvorim oči i pokušam da utonem u san shvatim da ne mogu.

Ne mogu da spavam kada će se već danas odigrati sve. Sve za šta smo se spremali više od dve, skoro tri, godine. Možda me već sutra više neće biti. Možda vać sutra neće biti momaka i devojaka. Džasa... Harija.

Možda se danas sve završi. Možda se danas završe naši životi. Možda nikada neću moći da se upišem na koledž, fakultet. Možda nikada neću imati decu, doživeti da upoznam svoje prave roditelje. Možda nas već sutra više neće biti.

Natali! Saberi se! Takve misli neće nikome pomoći, a naročito ne tebi.

Okrenem se na drugu stranu tražeći bolji položaj za san i kao da uspem da ga nađem jer već sledećeg trenutka, čim isključim mozak i misli, utonem u san.

~*~

„Natali. Natali, budi se, krećemo za nekih pola sata. Budi se, treba da se spremiš." Začujem Džesikin glas i osetim njenu ruku na mom ramenu kako ga blago trese. Otvorim oči privikavajući se na svetlost te pogledam u digitalni sat na noćnom ormariću do kreveta koji je pokazivao pola devet. Začudim se jer krećemo ovako kasno ali baš me je briga, barem sam malo duže spavala.

Ustanem u sedeći položdaj dok me je Džesika pratila pogledom, sačekam da me pogleda u oči i iskoristim priliku za nešto što nisam dugo radila.

„Dobro slušaj šta ću te sada pitati. Želim da mi odgovoriš iskreno na sve što te budem pitala jasno?" Osetim vezu i počnem sa opčinjavanjem jer znam da je mogu opčiniti jer je Daniel mogao opčiniti mene.

Blago, sasvim blago klimne glavom fiksirajući pogledom moj.

„Da li je sve ono juče bila laž? Da li je ovo putovanje zamka? Da li si ikome rekla šta se juče dogodilo dok smo ti i ja bile same?" Svako pitanje izgovorim jasno i glasno sve vreme je gledajući u oči.

„Ne, sve što sam juče rekla bila je istina. Putovanje nije nikakva zamka za tebe, Daniel pokušava da namami tvoje prijatelje ali ti znaš za to. Ne nikome nisam rekla ništa." Tihim i mirnim glasom izgovori svaku reč, gotovo kao robot i tad shvatim da je opčinjavanje upalilo, da nije osetila bih bilo kakvu emociju u glasu ovako samo liči na robota, bez ikakvih emocija.

„Uredu, zaboravićeš da se ovaj razgovor dogodio i sad ideš da bih se ja spremila za putovanje." Klimne glavom polako i ja prekinem vezu nakon čega trepne nekoliko puta. Blago se nasmeši i ustane te krene ka vratima.

„Idem ja da se ti spremiš, vidimo se dole." Nasmeši se još jednom pre nego što zatvori vrata o ode.

Izdahnem vazduh i odjednom mi postane mnogo lakše. Jeste da stoji to da su je Liam i Sof proverili ali osećam se mnogo bolje kada sam proverila na stari, dobar način.

Ustanem te obučem donji deo trenerke i običnu beli majcu. Obujem čarape i patike. Uđem u kupatilo i umijem se hladnom vodom da bih se dodatno razbudila a zatim nanesem pastu za zube na četkicu i počnem sa pranjem zuba.

Kad završim rasčešljam kosu i ponovo je zavežem u visok rep. Izađem iz kupatila ali se onda setim mog odela koje mi je Nail dao koje stoji ispod dušeka. Podignem dušek i nađem ga uredno spakovano te sa njim u rukama ponovo odem do kupatila i obučem ga ispod odeće.

Iako mi nije uopšte nedostajao osećaj koje je odelo pružalo nekako mi je bilo drago što sam ponovo u njemu iako to nije ono staro i dalje mi je drago što ga imam. Iako stvarno dobro dođe u borbi. Otporno je na vatru, vodu, led, bilo šta i dosta ublažuje jačinu primljenog udarca. Ne stavim samo rukavice jer bi se videle ali njih stavim u džep gornjeg dela trenerke.

Udahnem i izdahnem još jednom i sa malom putnom torbom koju sam juče spremila se uputim ka prizemlju gde su se ostali najverovatnije nalazili.

I kao što sam i predpostavila svi su bili u pridzemlju i čekali očigledno samo mene. Pogledom potražim Džesiku koja mi upućuje neku vrstu ohrabrujućeh pogleda, ali ne osetim samo njen pogled na sebi. Njen je donekle bio prijatan dok je ovaj drugi stvarao neprijatan osećaj u mom stomaku i terao moju kožu da se ježi.

Znam da me on gleda. Znam i to me užasava. Užasava me njegova blizina i uopšte to što je živ i i dalje diše, hoda i uništava živote drugim ljudima.

„Sada kada smo svi tu konačno možemo da krenemo.” Nakon duže pauze progovori i u meni stvori još veću nelagodu koliko god ja mislila da je to nemoguće.

Svi bez pogovora se slože sa njim da me sve to još više iznervira. Kako je moguće da ga svi tako slepo i bez pogovora slušaju? Kako mogu? Bez razmišljanja bih mu u ovom trenutku odkinula glavu kad bih mogla. Ali ne mogu, za manje od 2 sekunde bih i ja bila mrtva i ne bih imala vremena ni da se teleportujem. Natali nemaš vremena za takve misli, skoncentriši se.

Nakon duže vožnje automobilon stignemo do ulaza u neki rezervat kroz koji produžimo dalje stazom koja je vodila kroz šumu. Verovatno smo blizu. Iskoristim priliku dok još imam mrežu i domet te proverim lokaciju na GPS-u. Nakon provere lokacije pošaljem poruku Hariju gde se nalazimo i na moju sreću nakon samo minut izgubim mrežu i domet i telefon u mojim rukama postane potpuno beskoristan. Nadam se da je poruka stigla, ako nije onda bih morala da pronađem neko mirno mesto da bih se skoncentrisala na umnu vezu.

Još nekoliko minuta vožnje i osetim kako automobil usporava i na kraju staje.

Izađem iz auta i bacim pogled oko sebe.

Automobili su parkirani na rubu šume koja u potpunosti okružuje livadu. Kao da je baš postojala iz ovog razloga. Kao da je sve ovo bilo isplanirano. Suđeno. I sama pomisao na to me natera da se naježim jer kroz samo nekoliko sati možda mnogo manje ovo mesto će biti ratno polje.

„Izađite svi iz automobila, uzmite vaše stvari. Momci podignite šatore i sakupite drva. Devojke spremite mesta za sedenje. Još je rano, neće još doći.” Raspodeli nam dužnosti i on sam krene sa odpakivanjem šatora te i ostali krenu sa svojim poslom dok ja rešim da 'bojkutujem' i pokušam da nađem neko mirno mesto malo dalje da bih kontaktirala Harija.

Nakon kraće šetnje uspem u svom naumu i pronađem velik, star panj koji je većinom prekriven mahovinom, malo dublje u šumi, dalje od nakaza ali sam i dalje mogla da čujem njihove glasove.

Nekoliko puta prođem rukom preko panja da bih ga očistila od prljavštine i sednem. Zatvorim oči i pozovem ga nekoliko puta.

Čim osetim njegovu prisutnost upitam ga: „Hari da li si dobio poruku?”

„O Nat, hvala Bogu, mislio sam da ti se nešto desilo. Da, dobio sam poruku i poslao sam ti jednu ali mi je javljeno da je nisi dobila. Mislio sam da su te uhvatili, hvala Bogu da si dobro.” Odgovori mi glasom punim panike i olakšanja u isto vreme.

„Hej, dobro sam. Odmah nakon poruke nestala mi je mreža zajedno sa dometom. Da li je Nail uspeo da pronađe mesto na kom se nalazimo?” Pokušam da ga smirim ali moram da budem brza i odradim ovo pre nego što primete da me nema i počnu da me traže.

„Da našao je rezervat nekoliko sati vožnje od Londona, znamo gde ste od prilike.”

„Potražite livadu u obliku elipsoida okruženu šumom jer se nalazimo sa njene Zapadne strane. To je sve što mogu da ti kažem. Čekaću vas do početka zalaska. Čuvajte se, volim vas sve. Volim te.” Izbrbljam sve na brzinu ali usporim pred kraj osećajući veliku bol i pritisak u grudima.

„Uredu, i ti se čuvaj. Volimo i mi tebe.” Odgovori mi nakon kraće pauze a onda začujem kako dozivaju moje ime i prekinem vezu. Polako ustanem držeći ravnotežu jer me je ovaj razgovor potresao više nego što sam očekivala te polako krenem ka obrisima vatre i mirisu dima koji se primećivao.

Kad se vratim na pitanja koja mi postave samo odgovorim da sam prošetala šumom i da sam dobro i sednem na samu ivicu jednog debla koje se nalazilo oko vatre.

Dok su oni razgovarali i ponavljali plan napada iznova i iznova ja sam pokušala da se isključim i da ih ne slušam. Spavanje nije dolazilo u obzir i samo sam sedela i čekala što je bilo nešto najgore što sam u životu doživela. A vreme je polako prolazilo, minut za minutom, sat za satom.

Kako je dan prolazio i sama šuma se menjala. Životinje su utihnule, ptice zaćutale, čak se i zvuk zrikavaca polako stišnjavao. Drveće je bacalo sve veće senke dok je blagi prolećnji povetarac postao jak vetar koji je ljuljao staro drveće i pravio onaj zvuk sličan škripi. Nebo je polako počelo da  prelazi iz plave u narandžastu i znala sam da će uskoro biti vreme. A kao da je i sama priroda znala šta se sprema.

Zatim, od jednom, nisam bila sigurna ni koliko je sati ni minuta prošlo ali moja krila su dobila nagon da se rašire i sva moja čula su postala jača. Tog trenutka sam znala da su blizu ali očigledno niko drugi nije ništa primetio.

Polako zavučem ruke u džepove trenerke i izvadim rukavice od odela koje brzo stavim na ruke te ih strpam u džepove nadajući se da me niko nije video. Osećaj u stomaku koji me je celi dan mučio sada je postao još više nepodnošljiv ali sam pokušala da prikrijem svoju nelagodu da se nekim slučajem ne bih odala.

A onda su se i ostali trgli, istog trenutka su ustali. Vetar je počeo da duva još jače noseći šatore koje su postavili i gaseći vatru koja je gorela. Ne znam kako je sebi dao za pravo ali Daniel se odjednom pojavio ispred mene i prikrio više od polovine mog tela svojim ponašajući se poput nekog alfa mužjaka, ponašajući se kao da sam i dalje glupa, nesposobna i opčinjena Natali sto me jako iznervira ali skupivši poslednje atome strpljenja se suzdržim i pogled usmerim ka suprotnoj strani livade čekajući ih da se pojave.

I onda sam ih ugledala, velike obrise veličanstvenih krila kako se presijavaju na svetlosti zalazećeg sunca. Prošlo je toliko vremena od kad sam ih videla sve tako jedne do drugih, ali ono što pre nisam videla bila je snaga i moć koja je izbijala iz njihovih aura koje su sijale punim sjajem u odnosu na ova stvorenja koja su se nalazila oko mene. I zbog toga sam dobila još veći povir i želju da im se pridružim, da raširim krila ali sam se suzdržala. Čekam pravi trenutak a i on će ubrzo doći.

Ugledam ih kako izlaze iz šume i staju na istu razdaljinu od nje na kojoj smo mi bili sa suprotne strane. Osetim sve njihove poglede na sebi i u sebi počinjem da odbrojavam.

Deset.

„Vidim, konačno ste se usudili da se pojavite.” Daniel prvi progovori.

Devet.

„Pa bilo vas je jako teško naći s obzirom u koju ste se mišju rupu zavukli.” Hari mu oštro odgovori pogledom fiksiranim za moj.

Osam.

„Nismo ni planirali da se krijemo od vas već od smrtnika, ali vi dođete na isto.” Lisa ispljune svoje otrovne reči kao što sam i očekivala.

Sedam.

„O veruj mi plastična kučko smrtnici su na mnogo višem položaju od vas.” Peri joj odgovori drskim tonom.

Šest.

„Možda smrtnici jesu ali vi ste daleko niže.” Karen kao poslušno kučence, kakvo jeste, odmah istupi da odbrani zmiju otrovnicu.

Pet.

„Hajde da prestanemo sa vređanjem iako ste vi na to očigledno navikli, i rešimo ovo zbog čega smo došli.” Liam prostrelja Lisu i Karen pa pogled ponovo vrati na mene.

Četiri.

„A zbog čega ste to došli? Ako ste ovde zbog nje onda niste trebali da rizikujete živote za džabe. Ona je sa nama.” Daniel hladno odgovori pokušavajući da se istakne odlučnošću i gruboćom što je još više pokazivalo koliko je nervozan.

Tri.

„Gotovo sam siguran da nisi u pravu. A došli smo iz istog razloga zbog kog ste i vi ovde. Da okončamo ovo jednom za svagda.” Hari po prvi put pogleda Daniela u oči i osetim blagi trzaj ispred sebe.

Dva.

„Razuveriću te...” Danijel započne lai ne stigne da završi.

Jedan.

Prestanem sa suzdržavanjem i pustim da me prirodni nagon prevlada. Pustim svoja krila da izađu i osetim dobro poznato peckanje u jagodicama prstiju koje nisam osetila tako dugo. Vatra se raširi celim mojim telom paleći odeću koju sam imala na sebi ostavljajući samo odelo koje je bilo otporno. A onda kad osetim iznenađen plav i prodoran pogled na sebi pustim i svoj bes i zadam mu udarac u stomak laktom, kolenom u prepone a zatim kad padne na svoja kolena i pesnicom u lice. Ne dozvolim da me iko napadne i vinem se u nebo spuštajući se sa druge strane livade do momaka, devojaka i Harija gde mi je oduvek i bilo mesto.

„Nikada nisam bila na vašoj strani, nikada nisam bila tvoja, i zapamti, uvek ću biti tačno ovde jer tu pripadam.” Uputim mu pogled pun mržnje kad me pogleda brisajući crnu tečnost koja mu je tekla iz nosa.

„Ubijte ih! Ubijte ih sve!” Razdere se iz sve snage ustajući sa zemlje sav umazan gledajući me po prvi put pogledom samog đavola.

Nula.

I tada je sve krenulo. Zatrčali smo se jedni ka drugima. Osećaj adrenalina i snage koji su mi strujali telom je ujedno bio i neverovatan i zastrašujuć. Snaga kujom sam sčepala Lisu i kojom je ona sčepala mene je bila izvan svih granica. Zadavale smo udarce jedna drugoj, iako sam znala njenu taktiku znala je da me iznenadi udarcima kojima se nisam nadala. Igrala je prljavo kao što sam i očekivala, vukla i čupala mi je krila, kosu, nekoliko puta me i ugrizla ali to nije ništa čemu se nisam nadala.

Sve je išlo donekle dobro dok se u jednom trenutku nisam našla na žemlji u veoma nezgodnom položaju sa njenim rukama oko mog vrata. Činilo se kao da nema izlaza, pokušavala sam nogama, krilima, rukama ali nisam uspela sve dok u jednom trenutku nisam bukvalno planula.

Prizvela sam plamen toliko jak da su joj šake koje su bile na mom vratu  u istom trenutku postale prah. A onda je vrisnula i pala na zemlju jer su joj i noge bile u plamenu i jako povređene.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da dođem sebi zbog gubitka kiseonika. A zatim sam ustala, prišla joj i probola je kroz srce ogromnom ledenicom koju sam stvorila i ostavila je da kojim slučajem ne bi preživela i odpuzala. A onda, kad sam se spremala da je zapalim i konačno uništim, ogroman kliše prodrma moje telo.

Začujem Harijev bolan krik i ugledam Daniela kako mu lomi levo krilo i kako pada na kolena. Odjednom dobijem ogroman nalet adrenalina, snage i besa. Bez ikakvog razmišljanja zatrčim se i odgurnem Danijela još jednim udarcem u glavu. Zatim ne čekajući da ustane zadam mu još nekoliko udaraca u stomak nogom ali me u nameri da ga ponovo udarim zaustavi i uhvati za nogu obarajući me na zemlju. Zatim me opkorači i udari me jako pesnicom u lice što me ošamuti.

„Trebalo... Je... Da... Budeš... Moja... Samo... Je... Trebalo... Da... Budeš... Moja...” Između svake reči usledio je nov šamar koji mi je zadavao. Sve dok jednom nije prestao i vrisnuo od boli.

Ovaj put mi je trebalo malo više vremena da shvatim zašto zbog udaraca koje mi je zadao ali sam, nakon nekoliko trenutaka, kad mi se vid izbistrio, mogla jasno da vidim velika crna krila poput mojih i Harijevih kako leže na zemlji i Danijela kako pokušava da ustane sa zemlje dok mu se niz leđa sliva crna tečnost.

„Ovo je bio poslednji put da si ti na nekog, a posebno na nju, digao tu tvoju ljigavu i prljavu ruku.” Ugledam Harija kako stoji kraj njegovih krila i baca vatrenu kuglu na njih i u sledećem trenutku su samo gomila pepela i ništa više.

Polako se podižem sa zemlje u isto vreme kao i Danijel koji stoji leđima okrenut Hariju ali ja jasno vidim njegov osmeh i ogromnu ledenicu u njegovoj ruci. To mi je bilo dovoljno da shvatim šta je naumio a to nikako nisam mogla da dozvolim. Nikako!

„Grešiš, ponovo grešiš” Kaže i zatrči se ka Hariju ali ne dovoljno brzo da stigne do njega pre mene. Stigla sam dovoljno brzo da ga sprečim da povredi Harija, i dovoljno brzo da vidim te bistre, predivne zelene oči još jednom.

Istog trenutka kad me je njihova toplota obasjala nestalo je sve. Nestali su urlici i vriskovi ostalih, nestala je krivica, griža savest. Nestala je bol koju sam osećala dužinom celih leđa i na levoj strani grudnog koša. Nestalo je sve osim njih. Tih toplih, bistrih, zelenih očiju.

Izgubim ravnotežu i oslonim se na čvrste i tople grudi dok me njegove tople oči gledaju zbunjeno i iznenađeno. Oslonim se rukama na njega a zatim padnem u njegovo naručje.

Negde iza sebe čujem kako Danijel ispušta ledenicu koja se lomi i kako pada na kolena ponavljajući moje ime prvo sav izgubljen a zatim kroz plač.

Gledam u Harija, gledam u njegove oči, nos, obraze, usne, pokušavam da zapamtim sve crte lica što bolje mogu jer je moje vreme došlo. Imam još ovaj trenutak.

„Nat, Nat, šta si to uradila, rekao sam ti da ćeš preživeti, obećao sam svima da ćemo preživeti, zašto si to morala da uradiš, zašto?!” Gledam u zelene oči kako se pune suzama i gledam to lepo lice kako ga slama tuga i bol. Slušam njegov prelep glas kako mi priča po poslednji put a onda skupim svu snagu koja mi je ostala jer ne mogu da dozvolim da krivi sebe.

„Ššššš... Ne krivi... Sebe... Obećaj mi... Reci... Im... Da... Ih volim... Volim...Volim... Te...” Osetim kako mi se pluća pune krvlju, i kako više ne mogu da dišem te mu se zadnjim atomima snage nasmešim i od jednom je sve postalo crno.

Crnilo.

Potpun mrak.

Tama.

(Hej ljudi! Žao mi je zbog ovog kraja ali sam mislila da je tako najbolje, ne može se sve uvek lepo završiti. Ostao je još jedan deo gde ćete videti kakav je život članova ekipe koji su preživeli nakon 27 godina. Nadam se da ste uživali. Hvala vam na svemu, najbolji ste! Volim vas! ♥♥♥)