Natalie's POV

Naravno, bez obzira na to da sam se jadva uspavala nisam uspela da odmorim ni tri sata ukupno. Neki nemir mi nije dozvolio da spavam, i to što sam odmorila bilo je prevrtanje po krevetu. Sve i svašta mi je prolazilo kroz glavu i san je jednostavno bio nemoguć.

Vreme je jako sporo prolazilo, pogotovo kada sam na silu pokušavala da čitam knjigu koja me uopšte ne interesuje. A dosada je dostigla vrhunac kada sam počela da slažem knjige na policama po redu a kasnije po boji korica jer mi se nije svideo izgled prethodnog redosleda.

Samo sam čekala da sat konačno odkuca pola deset i da počnem sa spremanjem za Harijevo iznenađenje. Naravno da sam bila uzbuđena i zbog njega. Ustvari to je bila jedina pozitivna stvar na koju sam mislila i koja me je na neki čudan način držala.

Zbog nervoze i nisam mogla da čekam do pola deset pa je spremanje počelo nekoliko minuta ranije. A kada sam počela tada je nastao pravi problem, šta obući? Nije kao da se spremam bog zna kako ali ne mogu se pojaviti u trenerci i sirokoj majci. Eto zašto mrzim iznenađenja, to što su toliko tajanstvena, barem je mogao reći nešto, kao na primer obuci se lepo ili nešto što bi ukazalo na potpuno suprotno.

Na kraju samo izvučem crne uske pantalone poderane na kolenima i bež džemper te ih stavim na krevet zajedno sa crnim kaputom. Presvučem se, naprskam malo parfema po džemperu i obujem crne čizmice. Pročešljam kosu gledajući se zadovoljno u ogledalo pa obučem kaput. Pa dala sam sve od sebe da se uklopim u nekoliko mogućih lokacija na koje bi mogao da me odvede. Uzdahnem tako pokušavajući da smirim osećaj uzbuđenja koji se širio celim mojim telom ali mi se čini da se tako samo još povećao. Ovo nam je ustvari prvi izlazak. Da, ne samo naš prvi izlazak nego moj prvi izlazak. Bravo, sad sam sebi samo još više povećala nervozu.

Bacim pogled na sat i shvatim da je skoro nekoliko minuta do deset, odlično. Zažmurim i zamislim sebe kako stojim ispred garaže i u sledećem trenutku osetim kako mi svež vazduh udara u tople obraze. Ne stignem ni da otvorim oči i odmah osetim kako me snažne ruke sa leđa povlače u poznat, topao zagrljaj.

Nasmešim se i naslonim o njegove čvrste grudi stavljajući svoje ruke preko njegovih oko mog struka. Uzivam nekoliko minuta u trenutku dok on spusti lice do mog i ostavi mali, spor poljubac o moju slepoočnicu. I taj njegov gest me natera da se sva istopim u njegovim rukama.

Polako opusti stisak ruku te to shvatim kao znak i okrenem se ka njemu spuštajući dug poljubac pun osećaja na njegove usne koji mi uzvrati jednako stežući me čvrsto u svoj zagrljaj.

Prekinemo poljubac da bi nadoknadili vazduh naslanjajući čelo o čelo oboje zatvorenih očiju.

„Zašto ti je trebalo tako dugo?" Izgovori to pitanje hrapavim i ptomuklim glasom sa zatvorenim očima. I po prvi put ne znam šta da mu odgovorim. Pitanje ima dva značenja a ja ne znam na koje je on tačno mislio. Da li je mislio na večerašnji dogovor i moj dolazak ili je mislio na sve to vreme koje smo proveli odvojeno, na celu onu godinu koju smo ignorisali jedno drugo i izgubili je zbog gluposti i neke vrste ponosa. Da ponosa, bili smo toliko ubeđeni u svoja mišljenja da je bilo skroz suludo da ijedno od nas pokuša da uradi nešto što bi nas oboje izvuklo iz te zablude.

„Nemoj mene da kriviš, ti si rekao da budem spremna u deset." Kažem kroz sitan osmeh zadirkujući. Ipak odlučim da nemamo nikakve koristi od žaljenja zbog prošlosti i propuštenih šansi. Imamo sadašnjost, ovaj trenutak i ne želim da ga protraćim misleći na 'šta bi bilo kad bi bilo'.

Otvori oči i pogleda me tim bistrim zelenim očima terajući me da sva zadrhtim u njegovom zagrljaju. Nasmeši se samo onako kako on zna, koso, šeretski, savršeno i spusti još jedan brz poljubac na moje usne. Zatim me pusti iz zagrljaja i uhvati me za ruku polako me vodeći ka svojoj garaži.

„Imaćemo dosta vremena za priču i sve ostalo čim stignemo do mesta na koje te vodim." Kaže otvarajući garažu, skidajući čaršav sa auta koji nisam videla tako dugo.

„Gde me uopšte vodiš?" Upitam ali mi se samo misteriozno nasmeši. Priđe suvozačevim vratima te mi sav važan, glumeći džentlmena otvori vrata i teatralno pokaže put. Shvatim da od njega neći izvući ništa pa na kratko ućutim.

„Nemoj glumiti Stajles, i ti i ja odlično znamo da nisi džentlmen ali hvala ti." Koristim svaku priliku da ga zadirkujem jer znam da će uzvratiti a da budem iskrena treba mi malo skretanja pažnje. Kao odgovor dobijem samo jedan kosi smešak ali znam da neće ostati samo na tome.

Zatvori vrata kada uđem i zaobiđe auto ulazeći i sedajući na mesto vozača. Upali motor i nasmešim se zbog moćnog zvuka. Oduvek sam volela velike, moćne mašine i adrenalin. Ako ikad budem imala prilike i naravno novca kupiću motor. Na samu pomisao kako vozim motor a sunce zalazi za horizontom i vetar mi mrsi kosu osmeh mi se pojavi na licu. Stvarno sam propustila mnogo stvari u životu.

„Od kad se nisam vozila ovim automobilom." Kažem kroz uzdah proučavajući unutrašnjost automobila smešeći se sve vreme.

„Epa moraćemo da ti skratimo doživljaj jer ne mogu da ti dozvolim da prepoznaš u kom pravcu idemo." Iz džepa izvadi crnu maramu i ponovo mi se nasmeši samo onako kako on zna. Napućim usne dureći se ali znam da ni to neće pomoći tako da mi ipak veže maramu ali ostavi brzi poljubac na mojim usnama što mi izmami kratak osmeh.

„To znači da smo tamo već bili." Zaključim i začujem njegov smeh.

„Samo ućuti i uživaj, i onako ćemo brzo stići." Ućutka me te odpuhnem nezadovoljna ali se ipak umirim.

I baš kao što je rekao samo nekoliko minuta kasnije zaustavio je auto i izašao otvarajući i meni vrata i pomažući mi da izađem.

„I šta sada?" Upitam ga na šta me on u sledećem trenutku podigne u naručje. Otme mi se prigušeni vrisak i moje ruke ga čvrsto stegnu oko vrata.

„Sada se drži čvrsto." Odgovori na moje pitanje i u sledećem trenutku smo u vazduhu i jedino što čujem je lepet njegovih krila i vazduh koji struji oko nas ali i to kratko potraje jer se za nekoliko trenutaka nađem nogama na čvrstom tlu.

Osetim kako odvezuje maramu skidajući je sa moje glave i pusti me da stanem na tlo. Sledeće što ugledam me toliko iznenadi, oduševi i rastuži. Oči mi se napune suzama i usne mi zadrhte te ga čvrsto zagrlim puštajući suze da klize niz obraze.

„Ti si jedan savršen... Ja ne znam kako i kojim bih te rečima trenutno mogla opisati." Govorim u njegov vrat grleći ga još jače. „Ne moraš ništa da kažeš, dovoljno mi je da si tu." Na njegove reči ga još čvršće, ako je to uopšte moguće, zagrlim dok je on uzvrati istom merom.

Kad se odvojimo jedno od drugog ponovo pogledam u prizor koji mi je oduzeo dah. Betonska ograda Big Ben-a je bila ukrašena malim sijalicama što je još više upotpunjavalo pogled koji se pružao dalje od nje. Ali ono što me je oduševilo vise od ograde i mesta na kom smo se nalazili bila je jedna mala betonska klupa dovoljno velika za jednu odraslu osobu koja se nalazila dovoljno daleko od ograde da bi se pogled mogao videti sa nje. A u donjem desnom uglu držača bila su ugravirana velika slova N i H. Upletena jedno u drugo da osobe koje ne znaju o čemu je reč ni ne mogu da znaju šta ustvari ona predstavljaju.

Vratim pogled na njegove zelene oči koje su sjajile još više neogo uobičajno. Spusti svoje tople dlanove na moje lice i obriše tragove suza koje su potekle same od sebe.

„Nema više plakanja, dovoljno smo propatili oboje i ne želim da te više ikad vidim da plačeš osim ako to nije od sreće, a znam da ovo sada nije bilo samo zbog sreće ali nećemo o tome. Ovde smo došli da se jednostavno smirimo i opustimo, nadoknadimo deo izgubljenog i zabeležimo nove trenutke vredne pamćenja i spominjanja."

Klimnem glavom i dalje ga gledajući u oči  sve dok me ne poljubi nežno tako me nateravši da svoje sklopim. Zatim se iznenada odvoji od mene i povede me ka klupi i sedne na nju smešeći se.

„Sedi." Kaže mi izazivajući mi jedan iskren osmeh.

„Ne znam kako ti je promaklo ali ja sigurno ne mogu da stanem u tih desetak centimetara koji su ostali pored tebe. Gde da sednem?"

„To sam čekao da me pitaš." Nasmeši se misteriozno a onda me uhvati za ruku i povuče sebi u krilo. „Tvoje mesto je tu i tako će uvek biti." Ako je ikako bilo moguće da moje srce još više poskoči i istopi se to se desilo sada. Sta sam uradila da bih ga zaslužila?  

„Znaš, nikada ti nisam rekla da si nenormalno romantičan." Nasmešim se igrajući se njegovim rupicama na obrazima.

„Nisi ni morala da kažeš, znam da obožavaš kada sam nenormalno romantičan." odvažno podigne obrve i odmah me vrati dve godine unazad kada sam ga tek upoznala i kada se samo tako ponašao. Tada nisam imala pojma kolika je dobrica zapravo.

„A da, a kako to znaš da ja obožavam kada si nenormalno romantičan? Čupavi." Nastavim sa igrom koju je započeo iako sam morala da dodam njegov nadimak.

„Zato što uvek kada ti udelim kompliment ili kažem nešto 'nenormalno romantično' tvoj stidljiv smešak se odmah pojavi i trag rumenila na tvojim obrazima što je za pohvalu ustvari. Ranije nisi mogla da kontrolišeš rumenilo pa bi sva pocrvenela." Nasmeje se na šta ga blago udarim pesnicom o rame i ' ljuto' napućim usne.

„Hajde sad, znaš da je sve što sam rekao istina." Ponovo se nasmeje mojoj reakciji ali i sam zna da samo glumim ljutnju, nikad ne bih mogla da budem ljuta na njega zbog ovakve sitnice.

„Ništa ti od toga ne vredi, ljuta sam." prekrstim ruke i gledam pravo ispred sebe jedva se suzdržavajući da se ne nasmejem pućrnjem usana.

„Ali i dalje sediš u mom krilu." Nastavi da zadirkuje sa onim krivim smeškom.

„Da ali to ne znači da nisam ljuta, sedim ti u krilu jer je beton tvrd i hladan a osim njega nema ničeg drugog oko nas." Nastavim da pametujem na šta se nasmeje i raširi noge na sekund da skoro ispadnem iz njegovog krila ali ih skupi pre nego što padnem.

„Nije smešno." Kažem i sama se smejajući. Te ustanem i stanem ispred njega prekrštajući ruke.

„Znaš da jeste, hajde dođi." Nasmeje se još jednom ali me ponovo povuče kod sebe u krilo samo što ovog puta opkoračim svojim nogama njegove. Trenutak kasnije već me povlači u strasan poljubac.

Proveli smo par sati zajedno na toj klupici pričajući, ljubeći se, zadirkujući se. Jednostavno smo radili ono sto su normalni parovi naših godina radili. Uopšte nam ništa nije smetalo, ni hladnoća, ni blaga kiša koja je počela da pada. Da ne pominjem to da sam doživela prvi poljubac na kiši, dosta poljubaca na kiši. Jednostavno sam bila srećna. A kada je bilo nekih sat ipo iza ponoći odlućili smo da se vratimo nazad do momaka i devojaka.

Kada je Hari ugasio auto i zatvorio garažu uputili smo se ka vratima. Svetlo u celom pridzemlju je bilo upaljeno i mogli smo da čujemo glasove i smeh što je značilo da su svi budni.

Ostavimo kapute u hodniku i pridružimo im se u dnevnoj sobi. Čim nas ugledaju uslede pozdravi i grljenja. Nakon što se smestimo Zejin izvadi papir sa planom na sto i razvuče ga. Pogledam ga začuđeno jer su očigledno planirali da prođemo plan po hiljaditi put ali ja ne planiram da tako provedem možda poslednje veče sa svojom porodicom.

„Znači Čim nam Nat javi gde se nalaze..."

„Hej hej hej, čekaj, stani." Prekinem ga te me zbunjeno pogleda. Uzmem papir i pocepam ga gužvajući parčiće koji su od njega ostali.

„Ali mislili smo..." Eli krene ali i nju prekinem.

„Dosta mi je planova. Nema više planiranja, znam sve napamet a znam da znate i vi. Ne želim da tako provedemo ovo veče. Znate da je ovo možda poslednje veče da smo svi na okupu živi i zdravi. Ne želim da i ovu priliku protraćimo kao što smo naše cele živote." Iako svim silama potiskujem suze one ipak kliznu niz moje obraze.

„Tako da Lui, Nail svečano vam dajem dozvolu da izaberete film dok mi devojke spremimo klopu." Obrišem suze i nasmešim se dok su ostali samo klimnuli glavama.

„Kakvo je to mlitavo klimanje glavom, hajde razvedrite se, po prvi put vam dozvoljavam da pustite koji god film želite šta je sad?" Pokušam da dignem atmosferu jer je užasno splasnula od kad smo Hari i ja došli i nadam se da ću uspeti jer mi nedosaje ono vreme kada je sve bilo tako jednostavno.

„Pa znaš nije to to kada se ti ne svađaš sa nama, nije nam zanimljivo bez tebe." Lui mi odgovori zaigrano te mu Uzvratim sa osmehom. To je moj Lui.

„Onda vam ostavljam Peri pa ćemo videti koliko će vam tad biti zanimljivo." Pogledam u nju dok se ona zlo nasmeje prema Luisu i Nailu i ugura se između njih na dvosedu uzimajući daljinski od televizora u ruke.

Izađem iz dnevne sa devojkama smejajući se zbog Perinog i Nailovog prepiranja. Uđemo u kuhinju i devojke se odmah bace na posao. Izvade dosta zamrznutog testa za picu te se ubrzo nađu u rerni jedno po jedno dok se već treća runda kokica grejala u mikrotalasnoj. Uzmem činije te ih napunim čipsom i izvadim pekoliko pakovanja piva iz frižidera.

Desetak minuta kasnije sve je bilo gotovo. Pre nego što stignem da uzmem bilo sta devojke pokupe sve i upute se ka dnevnoj sobi ostavljajući me samo sa bocama kečapa i majoneza. Kakva akcija, za pola sata eventualno četrdeset minuta sve gotovo.

Kad uđem u dnevnu kao što je uvek bio slučaj sva mesta zuzeta a moj dečko sedi zavaljen u mojoj fotelji i smeši mi se tapšajući svoja krila. Da moj dečko. Taj čupavi, nenormalno romantičan, nekada tvrdoglav dečko je moj i ja sam njegova i tako će uvek biti. Bez obzira šta se dogodi sutra ili u budućnosti. Nasmešim se te dođem do stola i spustim boce kačapa i majoneza na njega i pre nego što je iko vidi zgrabim činiju čipsa i udobno se smestim u Harijevo krilo te film počne.

„Konačno, doživeli smo da i ovo vidimo." El uzvikne sa rukama podignutim u vazduhu gledajući u Harija i mene. Ostali se slože sa njom zezajući nas.

„Pokušavamo da gledamo film." Hari kaže glumeći ozbiljnost dok ja već uveliko prevrćem očima zbog Luisa.

Umire se na nekih pola sata ali kada smo shvatili da je film užasno dosadan raspoloženje se uveliko podigne. Ništa ne smem da im prepustim da urade sami. Nisu znali ni film da nađu bez mene.

Posle propalog filma usledi dosta smeha, zezanja, prisećanja gluposti koje smo pravili i svega lepog što smo prošli zajedno. Uglavnom tema večeri smo bili Hari i ja a voditelji sada ne tako dragi Luis i Džastin.

Iako su me sve vreme zezali nije mi smetalo. Ustvari kako je noć odmicala bilo mi je drago što se saćaju svega. Naravno ni ja im nisam ostala dužna prisećajući ih na jutro kada smo ih devojke i ja iztraumirale i utakmice u kojoj sam pobedila.

I ne znam da li je zbog pritiska u nervoze koja se vratila ili zbog silnog piva koje smo svi popili ili zbog nečeg trećeg ali raspoloženje je ponovo splasnulo. Tišina je usledila i svi smo znali šta sledi ali niko nije počinjao. Čak se ni ja nisam usuđivala.

„Znam da možda ne bih trebao da govorim ovo sada ali ne bih mogao da oprostim sebi nikada ako ovo sada ne kažem. Volim vas ljudi. Volim vas kao nikoga u svom životu. Bili ste tu za mene kada mi je podrška trebala više nego ikad. Bili ste tu kad sam bio tužan, srećan, ljut, iznerviran, mamuran i retardiran. Uvek ste mi pružali podršku u svemu, stajali uz mene i glupirali se samnom, svi, svi do jednog. I želim da znate da mi značite više nego što iko drugi može. Bili ste mi više od prijatelja, bili ste mi porodica, braća i sestre i idalje jeste. Ne znam šta će se sutra desiti ali samo sam hteo da to znate." Liam pogleda u svakog ponaosob sa suznim očima i jedva izdržim da završi i skočim mu u zagrljaj te osetim kako i ostali urade isto praveći veliki grupni zagrljaj. Pustim suze da mi slobodno padaju niz obraze jecajući.

Tačno znam kako se oseća jer je sve što je rekao bilo je tačno i na mom srcu, svaka reč, sve. Znala sam da će neko početi ali od Liama sam to najmanje očekivala. Uvek je bio ćutljiv, uvek miran i ne baš sklon iskazivanju osećanja ali svi smo znali da je dobrica, ja sam to znala prvog trenutka kad mi je pružio ruku i tiho rekao 'Liam'.

Polako se svi vratimo svojim mestima i ja ponovo ostanem zatečena.

„Ja stvarno želim da kažem sve što mi leži na srcu ali znate da sam prevelika smizdravica. Samo ću reći da vas volim sve, sve do jednog iako ste tvrdoglavi, svojeglavi, mrzovoljni ali volim vas." El se rasplače ali pokuša da se suzdrži do kraja.

„Znam da smo svi prošli kroz pakao u životu, neki pre nego što smo se upoznali a neki posle. Nismo bili srećni, nikada nismo imali ono najbitnije- ljubav porodice, nismo imali osobe koje bi nas tešile i volele bez obzira na to kakvi smo. Ali smo bili dovoljno srećni da upoznamo jedni druge i da se zbližimo i izgradimo veze kakve imamo danas. Da budemo jedni drugima ta osoba, da budemo porodica. Znam da svi osećate isto, takođe znam da bih bio izgubljen da vas nisam upoznao. Svi bi bili izgubljeni da nismo upoznali jedni druge." Čvrsto stisnem Harijevu ruku dajući mu podršku jer vidim da se jedva drži, svi se jedva držimo, jako malo nam fali da puknemo i zaplačemo svi do jednog.

„Volim vas ljudi i nema šanse da ću da dopustim da se ikom od vas išta desi sutra. Preživećemo ovo svi. A za nekih desetak godina od sada ćemo svi biti srećni, živećemo živote kakve smo oduvek hteli da živimo i provodićemo vreme baš kao što smo proveli ovu noć. Zajedno pričajući o stvarima koje smo proživeli i sutrašnji dan će biti samo ružno sećanje to vam obećavam." Završim sa suzama u očima te ustanem i raširim ruke pozivajući ih sve u još jedan grupni zagrljaj.

„Volim vas ljudi!" Peri vikne i izmami mi najiskreniji i najveći mogući osmeh, svima nama.

Nakon nekoliko minuta zagrljaj popusti i odvojimo se jedni od drugih.

„Hajde sada svi pravac u krevet", kažem kroz osmeh da bih ih malo nasmejala.

„Dobro mama." Luis se naravno glupira ali me zagrli još jednom kao i ostali momci i krenu ka spratu.

„Džas, da li ti možeš da ostaneš?" Na svoje ime se trgne i samo klimne glavom gledajući me zbunjeno i malo zabrinuto.

„Čuvaj se Nat." Sel me zagrli kao i ostale devojke i odu na sprat. Ostanu samo Hari i Džas.

„Čujemo se sutra, pazi se." Hari mi priđe gledajući me toplo i zabrinuto.

„Hoću, čujemo se." Obuhvati mi lice šakama i spusti kratak poljubac na moje usne pre nego što i on ode.

„Dobar je on znaš da mu ne bih dozvolio ni da te pogleda da mislim da je drugačije." Počne da me zadirkuje i sa slavnim govorom koji svaki brat drži sestri o momcima.

„Ja ću tanjire i činije a ti flaše od piva." Ignorišem početak govora te počnem sa slaganjem tanjira i činija.

„Rekla si mi da ostanem da bi počistili?" Pogleda me pogledom 'ma daj' koji mi je jako poznat jer ga i ja često koristim ali i njega ignorišem.

„Ne ali ovo se neće samo od sebe očistiti i pospremiti." Uzdahne tužno i počne da kupi flaše od piva sa stola.

Nakon što sve pokupimo i pospremimo vratimo se u dnevnu sobu i sednemo na kožni već malo izlizani dvosed. Uzdahnem nekoliko puta pokušavajući da smirim emocije kije su se kovitlale svuda u mom telu i usmerim pogled ka njegovom.

„Džas, znam da nisam bila i nisam sestra kakvu zaslužuješ.."

„Nat.."

„Džas, pusti me da završim." Pogledam ga na šta klimne glavom ali sa neodobravajućim pogledom.

„Znam da nisam bila sestra kakvu zaslužuješ. U početku sam se trudila da budem tu za tebe, da tu pružim podršku i da se osećaš voljenim posle svega što si doživeo u životu. Ali kako je vreme prolazio sve više smo se udaljavali jedno od drugog. Ne znam zašto, možda zbog momaka i devojaka. Možda smo bili prezauzeti gradeći odnose sa njima da smo zaboravili na naš. Možda zbog svega što smo saznali o nama, zbog ovog sveta u koji smo uvučeni bez našeg znanja. Ne znam šta je bio razlog ali odaljili smo se. Nismo delili tajne, nismo razgovarali nasamo o našim osećanjima, problemima kao śto smo radili kad smo se tek upoznali. Ali bez obzira na to ti si došao po mene, spasio si me zajedno sa ostalima, znam da bih i ja to uradila ali moja poenta je da mi je žao što nisam bila uz tebe kada si me trebao pored sebe. Nisam bila tu i žao mi je." Ne izdržim i pustim suze jecajući.

„Šššš... Nat od kud sad sve to. Nema potrebe da mi se izvinjavaš i da mučiš sebe. I ja sam kriv jednako koliko i ti. Ne radi to sebi. Sad smo tu jedno za drugo to je bitno." Privuče me u svoj medveđi zagrljaj prolažeći mi prstima nežno kroz kosu.

„Znam ali samo hoću da znaš da ako ne uspem, i... ne preživim sutra da te volim i da mi je žao što smo proveli tako malo vremena zajedno."

„Nat ne govori gluposti, nigde ti ne ideš, preživećemo ovo sutra ko što preživljavamo naše cele živote i sve ovo će biti samo jedno ružno sećanje." Pogleda me strogo brisajući suze sa mojih obraza.

„To nisu gluposti. Obećaj mi da ćeš im pomoći ako im pomoć ikada bude trebala ako ja ne preživim. Obećaj mi da ćeš nastaviti da živiš ma šta da se sutra desi. Obećaj mi."

„Nat..."

„Džastine, obećaj mi!" Uzdahne predavajući se te klimne glavom.

„Obećavam ako i ti meni obećaš isto." Pogleda me tužno i zabrinuto na šta ga zagrlim.

„Obećavam." Kažem te mi uzvrati čvrsto zagrljaj ostavljajući poljubac o moju kosu.

„Volim te." Kažem zamišljajući kupatilo u onoj odvratnoj kući i pre nego što više ne osetim tople ruke oko svog tela čujem jedno 'i ja tebe'.

(Hej ljudi!! Stvarno me nije bilo dugo. Žao mi je ali protiv blokade ne mogu. Nadam se da se i dalje sećate ove dosadne priče i da ćete ostati uz još ova sada dva dela koja slede.
I šta kažete? Malo vezivanja za kraj, mislim ipak sledi krvoproliće i dosta likova će umreti pa je bio red da svi kažu svoje zbogom na vreme. Nekako mi je bilo žao što sam zapostavila Nat i Džasa u celoj priči pa sam pokušala da to nadoknadim sada malo. U svakom slučaju nadam se da ste uživali. Hvala vam na svemuu! Volim vas! ♥♥)