Natalie's POV

Jutro je prošlo burno ali suprotno njemu, podne mi je proteklo u miru. Bilo je stvarno smirujuće čitanje knjige u jednom kišnom danu. A i mogla sam da razbistrim misli i isplaniram svoje daljnje ponašanje. Nije kao da sam olakšala sebi boravak ovde ali ako ovako nastavim više neću ni morati da budem tu.

Uglavnom sve što sam uradila posle razgovora sa Harijem je čitanje. Tako da sam odlučila da malo odmorim oči. Te kad sam odložila knjigu, pokrila se i bila skroz spremna da zaspim neko je pokucao na vrata. Da li svi ljudi imaju nešto protiv mog spavanja i mira?

Uspravim se u sedeći položaj i zbacim pokrivače uz jedno glasno 'napred'. Mislim da sam zvučala malo više iznervirano nego što sam planirala, ali valjda se nije primetilo. Mada možda je tako i bolje jer su verovatno svi čuli  raspravu pa će, na neki način, biti opravdano.

Vrata se otvore i iza njih provire smeđi pramenovi kose.

„Ja sam, Alis, ne znam da li je sigurno da uđem pa bih radije da ne izazivam sudbinu zbog tona tvog glasa.” Uspe da me nasmeje i zakikoćem se po prvi put ne lažno od kad sam ovde. I čim se nasmejem ona uđe zatvarajući vrata za sobom.

„Htela sam da se uverim da li si dobro znaš zbog onog danas.” Priđe te sedne na ivicu kreveta nervozno trljajući rukama o svoje butine.

„Stvarno se toliko čulo?” Napravim neku zbunjenu facu ali se odmah pokajem. Verovatno izgledam kao kreten.

„Da. Mislim nije, ali znaš svi su prisluškivali jer ih je zanimalo.” Zaklima glavom i prevrne očima kao da je to nešto skroz očekivano i očigledno i time mi izmami još jedan osmeh. Šta je sa mnom? Da se nisam nečim nadrogirala? Da li uopšte mogu da se nadrogiram?

„Ne stvarno Nat, da li si dobro?” Uozbilji se i uputi mi osećajan pogled skupljajući obrve. Uozbiljim se i ja i klimnem glavom stvarajući kratku tišinu.

„Mislim, ne, nisam ali svakako je bolje ovako. Krio je jako važnu stvar od mene da bi me zaštitio a na kraju sam ja jedina povređena samo zato što nisam znala. Ne mogu sebi priuštiti takav luksuz da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo. Nisam takva osoba.” Potrudim se da zvučim povređeno jer je możda ovo još jedan test. A i verovatno me cela družina sluša pa je dodatan plus, a i ne bih da rizikujem.

„Možda je na neki uvrnuti način ovako bolje.” Skrenem pogled klimajući glavom da bi izgledalo da samu sebe uveravam u to i nekako se opet nateram da pustim neku suzu tu i tamo.

Čim zaplačem ona me zagrli tešeći me i govoreći mi da će sve biti uredu. Mrzim ovu glumu. Zaboraviću da se ponašam normalno ako ovo potraje.

Posle tešenja me pusti iz zagrljaja i ja obrišem suze sa lica.

„Nisam došla samo da vidim kako si, Danie... Ostali su me poslali da te dovedem dole, moramo da vežbamo a i saopštiće nam neku odluku.” Brzo se ispravi ustajući sa kreveta. Krene ka vratima i pre nego što ih zatvori za sobom kaže mi da siđem za pet minuta.

Odahnem od olakšanja i brzo ustanem iz kreveta kad se uverim da je otišla. Samo pročešljam kosu i zavežem je u visok rep. Pogledam se u ogledalo. Naduvene oči, od čitanja, usijan nos i malo čupava kosa. Izgledam kao da sam provela sate plakanja zbog raskida sa dečkom u kog sam 'zaljubljena'. Odlično. Ipak je možda bolje što nisam spavala.

Obujem sportske patike te zakopčam gornji geo trenerke koju sam nosila i izađem iz sobe. Spustim se niz stepenište i baš kao što je rekla, Alis me je čekala.

Ponovo smo ušle u onaj lift i za manje od pola minuta u onu prostoriju. Neka jeza je prošla celim mojim telom kada sam ih sve ugledala kako stoje u vrsti ispred njega. Kao vojnici, sa nogama jednom do druge i rukama uz telo i glavom podignutom visoko. Ovo je tako pogrešno. Oni nisu životinje da bi ih tako dresirao. Prihopata.

Alis je bukvalno odmarširala do vrste i stala na svoje mesto predpostavljam. Zbunjeno i ukočeno sam došla do njih i stala na kraju vrste zauzimajući, nadam se, isti položaj kao i ostali. Ovo je suludo. Šta su oni? Neka vrsta natprirodnih vojnika? Psića?

„Znate zašto ste ovde. Ovde ste da bi odstranili najveću pretnju koja se našla pred nama za naše cele živote. Tako da od vas očekujem vaš maksimum bez obzira na sve izglede.” Potpuno se naježim zbog njegovog glasa i reči. Zvučao je kao potpuno zlo, zlo koje gmiže u tami. Bukvalno je siktao dok je govorio sa tolikom mržnjom i zlobom. Zvučao je tako odvratno, bukvalno sam imala osrćaj da me muči dok govori.

„Zato sam odlučio i izabrao mesto na kom će se taj obračun dogoditi. I prekosutra putujemo tamo. Zato sam vas sve pozvao da bih bio siguran da ćete dati svoj maksimum u predstojećem kriznom vremenu.” Polako je šetao gore dole gledajući u svakog značajno.

U prvih nekoliko sekundi moj mozak je bio šokiran. Prekosutra! Mesto na kom će se dogoditi obračun! Osetim ogromnu nervozu i za tren misli mi polude i dobijem nagon da se odmah teleportujem kod ostalih i saopštim im vesti ali se brzo trgnem i dozovem sebi. Sada nije vreme da mislim, moram da slušam i upijam informacije.

„Sada me učinite ponosnim”, pokaže glavom ka prostoru za vežbanje i ostali bez pogovora krenu. Zbunjena i potresena vešću i ja krenem za njima ali me zaustavi glas koji je pripadao osobi na koju sam trenutno najmanje želala i da pomislim a tek da je pogledam.

„Natali ti nećeš učestvovati u borbi ali ćeš ići. Ne smem rizikovati da ostaneš ovde sama. Rekao sam da ti više niko nikada neće nauditi i održaću to obećanje.” Čim mi ptiđe malo bliže i posegne rukom za mojom izmaknem se nekoliko koraka ukrštajući ruke na svojim grudima. Ne potrudim se ni da ga pogledam već skrenem pogled skroz u drugom pravcu od njega.

„Predpostavljam da sam to zaslužio, ali to sam uradio za tvoje dobro isto kao što radim i ovo sada. Možeš da ideš ako želiš.” Kaže nekako tiše i tužnije te ode do ostalih. Ne mogu da podnesem uopšte ništa povezano sa njim. Odvratan je, on je... Nema reči kojima bih opisala koliko mi se gadi.

Ali uprkos mom gađenju odlučila sam da ostanem i da posmatram ostale i sve ostalo što bi nam ikako moglo koristiti.

Zauzela sam ugodan položaj i pažljivo ih sve posmatrala i pamtila svaku sitnicu. Ni sama ne znam koliko je tačno vremena prošlo ali ostala sam sve dok nisam počela da osećam umor.

Svesna da sam videla sve bitno što bi nam moglo koristiti odlučila sam da krenem ka sobi. Kada sam izašla iz lifta shvatila sam da je već noć a zatim i da je skoro ponoć.

Čim sam ušla u sobu zatvorila sam oči i u slećem trenutku, kada sam osetila promenu i otvorila ih. Našla sam se u poznatom zagrljaju, okružena toplinom, sigurnošću i ljubavlju. I imala sam osećaj da sam tek tada dobila mogućnost da dišem.

„Hvala Bogu da si dobro, poludeli smo od brige.” Pusti me iz zagrljaja obuhvatajući moje lice šakama usput se zagledajući u moje oči svojim. Zatim spusti svoje pune i meke usne na moje i usledi jedan nežan i kratak poljubac od kog se sva naježim i istopim. Telo mi preplavi toplina i poznati elektricitet i uzdahnem zbog ugodnosti koju sam osećala. Samo mi on u sekundi može popraviti celi dan koji je bio mnogo više od lišeg.

„Dobro Hari, lakše malo, ostavi malo Natali i za nas, znaš i mi smo je se uželeli.” Oboje se okrenemo ka Luisu i nasmejemo se u isto vreme. Pusti me iz zagrljaja ali i dalje ostane kraj mene. Ostali priđu jedno po jedno da me zagrle i da se pozdrave uz zagrljaj.

„Da li si dobro? Oči su ti malo naduvene i krvave i izgledaš jako umorno.” El me blago potapše po ramenu uz zabrinut pogled. Čim pomene umor ja se setim koliko je sati i zašto sam umorna.

„Dobro sam i imam jako važne vesti.” Pogledam u svakog po naosob i dam znak glavom da pređemo iz hodnika u dnevnu. Kada svi zauzmu udobne položaje pročistim grlo pripremajući se za jako dug razgovor.

„Danas smo imali neku vrstu sastanka i Daniel se odlučio za mesto na kom će se desiti okršaj.”

„Gde?”
„Kada?”
„Kakav okršaj?”
To su bila samo neka pitanja od stotinu njih koja su mi postavili.

„Nije rekao gde, samo je rekao da tamo idemo prekosutra.” Kažem svaku reč glasno da ne bi postavljali ponovo ista pitanja. Previše sam umorna da bih ponavljala.

„Takođe mi je rekao da ja neću učestvovati i da idem sa njima samo zato što misli da je previše rizično da ostanem u onoj vili sama. Previše je samouveren, misli da smo slabi i ponaša se kao da je ovo nešto što radi jednom nedeljno.” Ostanem bez daha te zastanem na kratko.

„Niste videli kako se ophodi prema njima. Stoje u koloni, kao u vojsci, ne smeju ni da trepnu. Dresira ih kao životinje i što je najgore oni ne čine ništa povodom toga. Kao da im je sve jedno šta će se sa njima dogoditi. Kao da su lutke dok je Daniel onaj ko drži sve konce u rukama i upravlja njima.” Iznervirano počnem da mlataram rukama dišući sve teže i teže. Kako uopšte mogu da trpe takvo ponašanje? Zašto ga trpe?

„To je stvarno... zastrašujuće.” Nakon duge tišine Liam se usudi da progovori pokušavajući da nađe odgovarajuće reči za ovo što je čuo. Da, stvarno jeste zastrašujuće. Kako uopšte mogu da žive tako?

„Ali nisam donela samo te vesti. Dovršila sam nadgledanje i mislim da mogu da objasnim o svakom pojedinačno dosta toga, tako da mislim da je vreme da siđemo dole. Oni su stvarno spremni a vreme je da i mi u potpunosti budemo spremni za njih.”

Uz moje reči svi polako ustanu te se zaputimo ka podrumu možda po poslednji put.

*~*

Uzdahnem od olakšanja i zadovoljstva kada sveže istuširana posle dugog treninga i još dužeg dana izađem iz kupatila. Pet sati provedenih u podrumu nakon jučerašnjeg dana, malo je reći da sam bila umorna. Samo sam se bez ikakvog razmišljanja bacila na krevet zauzimajuću udoban položaj.

Iako je pet-šest sati iza ponoći nema šanse da idem u onu kuću i da spavam u onoj sobi i onom krevetu sada. Mikrofon na okviru vrata u onoj sobi je nekim Nailovim programom povezan sa njegovim laptopom. Ako neko uđe u sobu ovde će se aktivirati alarm tako da nema potrebe da brinem da li će me uhvatiti ili neće.

Uzdahnem od ugode koja ptostruji mojim telom kada se ispružim na krevetu ali tada shvatim da se nisam pokrila. Prostenjem iznervirano i rukama počnem tražiti pokrivač ali prestanem kada osetim mekano i toplo ćebe na sebi a zatim i kako se dušek pored mene pomera.

Odmah zatim osetim kako me dve snažne ruke privlače ka sebi i poznati miris zajedno sa osećajem sigurnosti koji mi je mogla pružiti samo jedna osoba. Nasmešim se obavijajući svojim rukama njegove istovremeno ulazeći u svet koji su samo on i njegov zagrljaj mogli stvoriti. Bolji svet.

Spusti usne na moj vrat ostavljajući mali poljubac tako me terajući da se cela naježim. Zatim osetim kako zaranja lice u moju kosu na kratko uzdišući.

„Svađalice?” Tiho mi šapne tik uz uvo koje blago dodirne usnama.

„Hm?” Promrmljam zatvorenih očiju. Zvanično je. Ljudi stvarno imaju nešto protiv mog spavanja.

„Znam da si umorna i da je ovo bio jako dug dan za tebe ali želim da makar malo popričamo sada. Pre nego što odeš jer, znaš, možda više nećemo imati prilike da razgovaramo.” Osetim nervozu pomešanu sa nekom vrstom tuge i strepnje u glasu. I taman kada rešim da se izderem na njega, bez obzira na to koliki sam umor osećala, shvatim da je u pravu.

U pravu je. Za manje od dva dana će se desiti ono za šta smo se spremali više od dve godine, i ne samo da je ozbiljno onoliko koliko i zvuči da jeste. To je u stvari ogromna prekretnica u našim životima. Nešto od čega zavisi sve na dalje. Zavise naši životi, zavisi svet. Jer ako ne uspemo. Ako ne uspemo Daniel će od ovog sveta napraviti pakao. Napraviće istu stvar koju je napravio sa njima. Istu stvar koju sam gledala juče. Slomiće sve i svakoga na koga naiđe i pobediće. A i sama pomisao na to me užasava i ljuti.

Polako se okrenem ka čupavcu iza sebe čiji je izraz lica bio baš onakav kakav sam i očekivala da će biti. Stegnuta čeljust zajedno sa usnama koje su izgledale kao obična crta. Izražene jagodice obraza, skupljene obrve i zabrinut prodirni pogled

Uzdahnem svesna da verovatno imam identičan izraz lica i spustim dlan na njegov obraz. Na trenutak zatvori oči ali kad ih otvori dočeka me isti pogled od pre nekoliko sekundi.

I tako provedemo nekoliko trenutaka, ili minuta u tišini. Nisam sigurna jer sam imala osećaj da je vreme stalo i da postojimo samo nas dvoje i da smo jedino mi bitni. Sada, u ovom trenutku.

Da, to je samo delić onoga što osećam kada sam pored njega.

„Zar ćemo samo da ćutimo?” Jedva primetno se nasmešim zbog njegovog pitanja i blago klimnem glavom.

„Onda si sutra, tačnije danas, uveče rezervisana samo za mene?”

Samo sam klimnula glavom i u sledećem trenutku me je povukao u svoj jak zagrljaj koji sam još jače prihvatila uživajući u onom osećaju.

„Volim te”, tiho prošapuće pre nego što ostavi mali poljubac na mom čelu.

„Volim i ja tebe.” Nasmešim se spuštajući glavu na njegove grudi slušajući otkucaje njegovog srca sve dok, nesvesno, nisam utonula u san.

(Hej ljudi! Evo nastavka. Mislim da je najkraći koji sam ikada napisala ali jednostavno mi se činilo kao da je pravi trenutak da tu stanem. Još četiri nastavka. Ipak treća sezona neće biti duga kao što su bile prva i druga ali se nadam da nećete biti razočarani. Toliko za sada. Hvala vam za svu neverovatnu podršku, sve mi znači neverovatno mnogo! Volim vas! ♥♥)