Natalie's POV

Promeškoljim se u krevetu okrećući se na bok prema kovrdžavom dečku koji me je držao u zagrljaju. Nasmešen, spokojno spava. Nasmešim se zbog samog prizora i mogućnosti da ga gledam u ovom trevutku.

Bacim pogled preko njegovog ramena na mali digitalni sat na noćnom ormariću i shvatim da još nije ni svanulo. Slučajno sam se probudila a i nije kao da mi je san nešto čvrst u zasnje vreme. Sćućurim svoje telo uz njegovo upijajući njegov miris i sam osećaj sigurnosti koji mi je ulivao.

„Spavaj svađalice", prošapuće mi tiho na uvo hrapavim glasom te protrlja šakom moja leđa pokušavajući tako da me umiri. Uspe mu na trenutak ali se nervoza ponovo vrati čim se setim da neću još dugo biti u njegovom zagrljaju..

„Znaš da ne mogu. Možda je ovo poslednji put da budemo jedno pored drugog." Pomazim ga po obrazu te odmah posle mojih reči ugledam žarke zelene oči kako me prekorno gledaju.

„Da više nikada nisi ni pomislila na tako nešto. Nikada. Znaš da ću te uvek naći. Bez obzira gde ti bila i koliko daleko bila od mene. Bez sećanja ili sa sećanjima. Uvek ću te pronaći." Za teren se razbudi i umiri me. Ostavi mali poljubac na mom čelu te me povuče u čvrsti zagrljaj dok su moje suze kvasile njegovo rame.

„Uredu?"

„Uredu."

Nasmešim mu se te ostavi još jedan mali poljubac na mom čelu i ponovo me privuče u zagrljaj u koji potpuno utonem kao i u san koji je odmah zatim nastupio.

*

Namrštim se čim otvorim oči i padne mi ideja da se odmah vratim bez obzira šta se posle toga dogodilo. Naravno zbog malog zrnca savesti i odgovornosti moja ruka je pošla ka bravi i povukla je time otvarajući vrata.

Ugledam prazan, uredno namešten i jako poznat krevet, kao i beli ormar zajedno sa radnim stolom i stolicom. Dobrodošla nazad u pakao Natali.

Odpuhnem pokušavajući tako da se skoncentrišem i da se otresem nervoze te krenem nekoliko koraka napred ka ormaru. Nađem neku trenerku i običnu majcu te ih odmah zatim obučem uz njih obuvajući neke sportske patike.

Uzmem četku i skupim kosu u visok rep gledajući u ogledalo najbolji lažni osmeh koji sam mogla da napravim. Nije loše uzimajući u obzir moju jako lošu glumu.

Dođem do prozora koji otvorim da bi se ustajali vazduh iz sobe provetreo. Iskoristim priliku da barem malo uživam na ovom mestu te se naslonim na okvir prozora gledajući u uredan vrt i malo jezero.

Sivi oblaci i prolećni pljusak koji je bio u toku mi je dobro dao do znanja da danas baš i neću napuštati ovo mesto. Zvuk kiše mi je odlično godio. Ali ono što bi mi još više godilo je neka dobra knjiga i šolja čaja. Naravno ako nema nikog u dnevnoj sobi.

Blago zatvorim prozore tako da su i dalje bili malo otvoreni te se zaputim ka dnevnoj sobi.

Ali naravno onakav baksuz kakav jesam unutra zateknem sve devojke, i samo devojke. Najgore moguće društvo. Zašto sam uopšte i pomislila da vi mi nešto na ovom mestu godilo? Nasmešim se lažno pokušavajući da izgledam što prijatnije ali bez obzira na to odmah osetim negativnu energiju. A od koga drugog nego od Lise i Karen?

Ono što me začudi je to što nije bilo trećeg člana. Male crvenokose Džozefine nije bilo u prostoriji. Mada će verovatno ustati i napustiti prostoriju kao što su pre obično i radile.

Pozdravim ih te sednem do Džesike i odmah započne ona neugodna tišina. Znam da su radoznale i da će me sada zasuti pitanjima i da sam sebi možda svojim ulaskom u dnevnu sobu prepisala smrtnu kaznu ali hej, šta je uspeh bez malo rizika. Malo više rizika. Ali snaćiću se ja.

„Znam da ste radoznale tako da nema potrebe da se suzdržavate. Slobodno pitajte šta god vas zanima." Odglumim još jedan osmeh i sačekam nekoliko sekundi tišine pre bure. Bolje da ja prva progovorim jer je već dobro poznato koliko me tišina živcira. Pogotovo kada znam da se suzdržavaju.

„Kad niko neće da počne, evo ja ću." Alis se uspravi u kožnoj fotelji, popravljajući sada već malo neurednu, smeđo-plavu kosu. Osetim kako mi se sve u stomaku preokrene od nervoze ali uspem da ne napravim nikakvu grimasu. Kada vidi da je gledam upitno pročisti grlo i bez oklevanja izgovori svoje pitanje.

„Kakvi su?"

Ostanem zbunjena neko vreme ali se brzo dovedem u red. „Kako molim?" Pročistim grlo tako joj dajući do znanja da pojasni svoje pitanje.

„Pa znaš, za sve vreme koje si provela tamo verovatno si zapazila nešto. Kako se ponašaju, kako se kreću. Bilo šta bi nam bilo od velike koristi." Prikrijem iznenađenost klimanjem glave dok pokušavam da smislim šta da joj odgovorim.

„Pa, ne znam kako bih rekla. Veoma osećajno. Jedni prema drugima se više ponašaju kao prema porodici. Uz osmeh i ljubaznost. Uvek pokušavaju da podrže jedni druge." Shvatim da sam se malo zanela i stanem. Ne želim da budem sumljiva.

„Naravno nisam mogla dosta toga da primetim jer su me uglavnom držali u jednoj prostiriji i nikada nisam bila u istoj prostoriji sa svima njima. Uglavnom mi je jedna osoba nadgledala." Spustim glavu praveći se da mi je neugodno i da mi teško pada razgovor o mom 'zarobljeništvu'. I padnu na to odmah me gledajući pogledom punim sažaljenja.

„Idem ja da pojedem nešto." Smislim brzi izgovor da pobegnem iz novonastale situacije. Ustanem i uputim se ka vratima ne čekajući odgovor. I pre nego što zatvorim vrata za sobom začujem Džesikin glas kako mi govori da podgrejem pitu.

Uđem u kuhinju i skinem foliju kojom je bila pokrivena pita od jabuka te je stavim u mikrotalasnu. Sačekam da se zagreje oslanjajući sa na njegov okvir, zamišljeno gledajući u kapi koje su se polako, jedna za drugom slivale na staklu prozora. Nadam se da će me i danas povesti u onaj podrum inače bi današnji dan samo protraćila.

Mikrotalasna se oglasi te je isključim i otvorim uzimajući jedno parče pite. Stavim ga u tanjir i zatim na šank. Uzmem jednu čašu te u nju sipam mleko i sednem za šank. Uzdahnem sva neraspoložena pitajući se kako sam uspela da svedem svoje raspoloženje ovako nisko u samo nekoliko minuta.

Približim tanjir bliže sebi te otkinem jedno parče i počnem polako žvakati. Bez obzira na to što je bila vruća mislim da je bila sveža još juče. Odmahnem glavom pitajući sebe od kad sam ja postala toliko izbirljiva što se tiče hrane. Verovatno sam, zbog svega što se dogodilo, počela da cenim sitnice. Stvarno ne znam od kada je prvo pitanje koje mi padne na pamet kada se probudim postalo da li ću umreti tog dana.

„Natali, Nat, da li me čuješ? Glupa umna veza kada li će više da se dovede u red?"

I kao da me nešto slično gromu prodrmalo, ogroman osmeh mi se ocrtao na licu. A ono što me je još više iznenadilo je to što sam se zakokotala samo zato što sam mu čula glas. Od kada se ja kikoćem?

„Tu sam, čujem te", odgovorim nesigurno. Nisam više ni sigurna da li sam mu dobro odgovorila. Čini mi se da je prošla čitava večnost od kada smo poslednji put pričali ovako. I sa sigurnošću mogu reći da mi je jako nedostajalo samo da budem povezana sa njim na taj način.

„O hvala bogu, pokušavam da ti se javim već čitavo jutro. Glava me je zabolela, gotovo sam bio siguran da sam poludeo dok mi nisi odgovorila." Opet se zakikoćem stavljajući još jedno parče pite u usta koje zalijem mlekom. Zapravo ova pita sada i nije toliko loša.

„I šta je bilo toliko bitno pa si toliko pokušavao?" Uozbiljim se pokušavajući da mu ne dam do znanja koliko mi nedostaje i koliko mi je popravio raspoloženje samo svojim glasom.

„Pa... Zeleo sam da ti čujem glas. I naravno da proverim da li si dobro i da te pitam šta radiš." Još više se nasmešim. Te od nastale nervoze strpam ogromno parče pite, koja je sada tako ukusna, u usta. Stvarno ne znam da se snađem u ovakvim situacijama.

„Dobro sam. Doručkujem odvratnu pitu od jabuka ali sve ostalo je dobro." Odpijem malo mleka te nastavim. „Nemaš pojma koliko si mi popravio raspoloženje." Nasmešim se te osetim kako mi obrazi crvene i kako mi se razni osećaji kovitlaju svuda u telu iako sam kilometrima daleko.

„Molim te dođi na pet minuta, samo dođi."

„Znaš da želim ali ne mogu, samo što sam ustala a bilo bi sumljivo da ponovo nestanem. Znaš da me nadgledaju." Jedva nateram sebe da mu odgovorim jer sam i sama želela da samo nestanem i provedem sa njim celi dan. Ali takav luksuz nisam mogla da priuštim.

„Doćiću večeras, obećavam", brzo dodam da bih nekako popravila raspoloženje i njemu a i sebi.

„Ali obećaj da si večeras samo moja." Oluja u meni još više podivlja zbog 'samo moja' i osetim kako mi srce sve više ubrzava. Zašto ne mogu sada odmah da odem i da se više nikada ne vratim? Bespotrebno pitanje na koje sam odgovorila milion puta.

„Obećavam."

„O, već si završila, nisam znala da je pita toliko dobra." Iz misli me trgne Lisin glas i sva se naježim zbog njene visoke, ozbiljne i skoro ledene figure. Kako to nisam osetila ili čula kada je ušla?

„Moram da idem, volim te." Brzo promrmljam i napustim umnu vezu ali ne pre nego što čujem jodno volim te sa druge strane koje neutrališe ljutnju i gađenje koje sam osetila čim sam ugledala ovu sponzorušu ili bolje reći kurvu.

„Da, bila sam gladna." Jedva uspem da joj odgovorim i lažno joj se nasmešim, da ona nije naišla još bih pričala sa Harijem koji je daleko bolje društvo, iako nije tu, od nje. Uputim se ka vratima ali mi prepreči put u zadnji čas, gledajući me onim njenim očima iz kojih je, kunem se, buktala vatra.

Razmenimo dug pogled pre nego što se nasmeši kriveći samo jedan ugao usne. Ne znam zašto ali jeza me prođe skroz po celom telu. Diši Natali, ne smeš da joj dozvoliš da dopre do tebe, diši.

„Mene ne možeš zavarati tim tužnim pogledom i glumom. Od onog trenutka kada si ušla i kada sam te ugledala znala sam da glumiš. Iako svi ostali misle suprotno, znaj da ću se potruditi da te uništim." Izgovorila je svaku reč glasno, kao da je htela da me inpresionira i da mi utera strah u kosti. Iako sam htela da je tu odmah zadavim suzdržala sam se i usresredila na glumu.

„Ja stvarno ne znam o čemu pričaš..."

„O jadna Natali, i dalje ćeš da glumiš žrtvu?"

„Šta sam uradila pa da me toliko mrziš, šta sam ti skrivila?" Ne znam zašto, ali njene reči su me dotakle i sećanja na srednju školu u Londonu su se vratila. Sve uvrede, suze, patnja, sve. Nisam morala da glumim. Postavila sam pitanje na koje sam oduvek želela odgovor ali ga nikada nisam dobila.

„Oduzela si mi Danijela, oduzela si mi sve što sam imala, i imaš obraza da me pitaš šta si mi skrivila?!" Počne urlati i moji živci zaigraju ispunjavajući moje telo adrenalinom. Posesivna kučka. Dobijem odgomnu želju da je ugušim ali vrata kuhinje se otvore i svi uđu gledajući u nas dve.

Odjednom mi sine ideja te sa očima ispunjenim suzama potrčim ka osobi koju sam još više mrzela, ali moram da napravim scenu i žrtvu od sebe. Zagrlim ga i počnem jecati. Zagrli i on mene te se jedva suzdržim da ne povratim. Gadim se samoj sebi. Ali očajna vremena zahtevaju očajne mere.

„Lisa koji te je đavo spopao? Zašto urlaš?!" Džesika je upita iznerviranim glasom i postane mi lakše kad shvatim da sam uspela. Još samo da dodam višnju na šlag.

„Kako ne vidite da vas sve koristi i okreće na mene. Ona je špiun, kako to da samo ja to vidim?"

„Uredu Lisa, sada je dosta! Prekini više sa ovom scenom!" Danielov glas se prelomi prostorijom i nadjača Lisino histerično deranje i svi ućute. Konačno me pusti iz zagrljaja i dobijem osećaj kao da sam udahnula po prvi put posle davljenja.

„Džesika odvedi je do sobe", da joj znak glavom na šta ona iznervirano odpukhe ali me ipak obgrli preko leđa i povede me ka stepenicama. Nabacim samoj sebi pet u glavi. Jedna pretnja manje, sada mi još više veruju a i dobro sam ih uzdrmala. Džesika ne podnosi Daniela, Daniel ne podnosi Lisu. Još koji dan i biće spremni za napad.

„Da li si dobro?" Trgnem se na Džesikin glas. Potpuno sam zaboravila da je i ona tu. Slabašno klimnem glavom brisajući lice od suza. Samo se nadam da se nesvesno nisam iskezila jer bi to bilo stvarno liše.

„Samo mi je dosta svega." Na neki način je i ne slažem. Stvarno, stvarno mi je dosta svega. Ovog života, strepnje, griže savesti. Zašto jednostavno nisam mogla da se zamonašim ili da ostarim sa nekoliko mačaka?

„A pod tim misliš i na Daniela?" Zbunjeno i pomalo uplašeno je pogledam. Kako misli i na Daniela? Da li je shvatila o čemu se radi? Da li sam se nekako odala? Osetim kako mi kapljice znoja klize niz leđa i kako mi srce ubrzava rotam. Kontroliši se Natali, ako ovako nastaviš samo ćeš potvrditi njene sumlje.

„Kako misliš i na Daniela?" Odahnem jer mi glas ne zadrhti kao što sam očekivala. Pročistim grlo da se pobrinem da se to slučajno ne dogodi gledajući Džesiku u oči sve vreme iako to nisam želela.

„Lepo Nat. Videla sam kako si ga pre gledala a i vidim kako ga sada gledaš. Puna si sumlji i to s pravom. Ali ako već ne želiš da imaš ništa sa njim mislim da je najbolje vreme da mu to kažeš. Niko ne voli da ga neko laže."

Da mi jedan značajan i dug pogled pre nego što pruži ruku i otvori vrata moje sobe. Na taj čin se trgnem, nesvesna da ispred njih stojimo već neko vreme. Poslednju rečenicu je izgovorila jako ubedljivo i značajno što me je najviše uzdrmalo. Sada stvarno počinjem da mislim da sumlja.

Klimnem glavom te uđem u sobu i pre nego što zatvorim vrata ona mi mahne sa smeškom.

Uzdahnem te krenem ka krevetu na koji se bacim uzimajući knjigu koja je bila na noćnom ormariću u ruke. Proučim korice te pročitam kratak opis. Čim otvorim prvu stranu i pročitam prvu rečenicu začujem kucanje na vratima.

Prevrnem očim te kažem jedno glasno napred.

Vrata se otvore i ugledam ni manje, ni više nego nasmešenog Daniela kako me gleda onim plavim očima. U stomaku počne da mi se komeša ona pita koju sam pojela i odmah osetim muku. Možda ipak nije bila dobra ideja što sam je pojela.

Zatvori vrata za sobom te sav poletan i nasmešen dođe do kreveta i sedne. O Bože ako te ima sada bi bilo pravo vreme da pomogneš.

„Samo sam hteo da te obiđem i da vidim da li si dobro." Pogleda me saosećajno te uzme moju ruku u svoju. Osetim ogroman nalet muke i mržne te dobijem ogroman povir da istrgnem svoju ruku iz njegove što i uradim. Ali ne onako kako sam zamišljala u svojoj glavi.

„Nema potrebe da me obilaziš, nije kao da sam neki bolesnik ili kao da me je neko oteo." Kažem iznervirana jer ne mogu da mu se izderem kao čovek i da ga izudaram iz sve snage već moram da glumim. Bacim knjigu na krevet zajedno sa pokrivačima te ustanem i dođem do prozora. Smiri se, možeš ti to.

„Nat, znaš da nisam na to mislio." Čujem kako ustaje i prilazi mi. Stavi ruku na moje rame ali se ja istog trenutka okrenem ka njemu i njegova ruka padne uz njegovo telo gde joj je i mesto.

„Nego na šta si mislio? Daniele ja nisam neka cmizdravica i paćenica koja čeka da neko drugi uradi sve i štiti je. Ako sam se tako ponela u određenom trenutku to znači da mi je bilo dosta svega. Dosta toga da me lažeš." Počnem da iznervirano mlataram rukama ali me on spreči uzimajući ih u svoje.

„Znam, i ti znaš da znam. Samo ne želim da ti se nešto dogodi ponovo. I odakle sada sve ovo dolazi?"

„Onda bi ti trebao da znaš da se ništa od toga ne bi dogodilo da me nisi lagao." Istrgnam ruke iz njegovih te na tren primetim iznerviranost i razočarenje sa njegove strane.

„Znam ali nisam hteo da te mučim tim glupostima." Sada on iznervirano prođe rukama kroz kosu. Kada bi samo znao da bih mu radije otkinula glavu nego se svađala sa njim.

„Glupostoma! Da sam tada znala te gluposti možda ne bi bila oteta! Da li ti uopšta shvataš šta se dogodilo i šta sam sve preživela?! Daniele bila sam oteta!" Viknem još više iznervirana. Koja morončina.

„Znam i to se više nikada neće dogoditi ali moraš da me shvatiš. Tada je bilo bitno da ne znaš za njih i oni više nisu tvoja briga. Oni su moja briga." Iznervirano udari šakama o butine. Pogledam ga u oči i kunem se da ugledam plavu vatru kako bukti u njima. Uredu, mislim da je vreme da malo smanjim gas.

„Ponovo ćeš da skrivaš stvari od mene i da me lažeš?" Upitam ga što sam smirenijim glasom mogla. Da bi zvučalo kao da sam povređena. A ustvari sam u sebi skakala od radosti jer sam uspela u svojoj zamisli. Odvela sam ovaj razgovor baš u onom pravcu koji sam htela.

„Ne, znaš da nisam mislio tako."

„Ništa ja ne znam Daniele, baš ništa." Nekako ponovo sebe nateram da pustim koju lažnu suzu.

„Sada si mi jasno dao do znanja da ćeš uvek nešto da kriješ od mene ako me već sada ne lažeš. A ja ne želim da budem sa osobom koja me laže i krije stvari od mene." Kažem drhtavim glasom, kao da me je ovaj razgovor stvarno potresao. Kasnije ću likovati sebi i svojoj glumi.

„Znači raskidaš mi?" učinilo mi se da sam ugledala suze u uglovima njegovih očiju ali čim sam malo bolje pogledala one su nestale. Kao da bi on mogao da ima osećanja. Običan skot.

„Molim te izađi iz sobe, želim da budem sama." Ostavim njegovo pitanje neodgovoreno i skrenem pogled na prozor i kišu koja je i dalje padala.

Još koji trenutak je stajao tako te se na kraju približio i ostavio mali poljubac na mom obrazu i odmah zatim je izašao iz sobe.

Uzdahnem puna olakšanja. Konačno više neću morati da trpim njegovu blizinu, dodire, zagrljaje i ono najvažnije- poljupce. Sednem na krevet brisajući obraze od lažnih suza, ponovo. Kako mi to uopšte uspeva.

Sada mi je jedina briga Džesika. Koko ću ja izaći na kraj sa plavušama u ovoj kući?

„Da li si dobro?" Začujem jako poznat glas u svojoj glavi i telo mi se odmah opusti i misli se umire. Samo jednom njegovom rečenicom.

„Bolje nego što sam mislila da ću ikada biti u ovoj kući."

„Zašto? Šta se dogodilo?" Osetim radoznalost u njegovom glasu te se blago nasmešim.

„Sve ću ti ispričati večeras kad dođem." Osmeh postane veći kada pomislim na njegov topli zagrljaj.

I iako to nisam shvatala, još tada samo on je bio jedina stvar koja mi je trebala da se osećam normalno. Ali da li će on uvek biti pored mene da bih se tako osećala ili će otići ranije nego što je iko od nas očekivao? I da li će mi posle njega išta drugo davati taj osećaj normalnog?

(Hej ljudi! Prošlo je stvarno dosta vremena od kada nisam izbacila nastavak i stvarno me je sramota. Ali bez obzira na sve, hvala vam na svemu što ste uradili za mene. Nemate pojma koliku podrsku mi pružate i neizmerno vam hvala na tome! Najbolji ste! Volim vas! ♥♥)