Natalie's POV

Ništa mi nije bilo jasno. Sve se odvilo tako brzo. Za manje od pet sekundi su svi bili na podu. Nisam čak imala ni vreme da se uplašim za sebe. Sve je stalo kada se moj pogled susreo sa intezivnim, predivnim, zelenim očima.

Samo sam tako stajala ukipljena, kao da me je neka sila tu čvrsto zavezala za neki nevidljivi stub. Sve što sam znala je to da su mi se te divne oči približavale i da su bile tako poznate.

Ali odjednom se trgnem iz tog transa stiskom na ruci i tek tada sam primetila drugog dečka i Danielov očajan, slomljen i tužan pogled kako me peče. A onda je nastupio mrak, potpuni mrak.

Mislila sam da sam mrtva ali kada je mrak počeo nestajati dosta boja su se mešale sve dok nisu formirale čistu sliku. Slika koja me je ostavila bez reči i mogućnosti disanja.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da naviknem svoja čula na novonastalu situaciju a onda još nekoliko da shvatim gde sam se nalazila.

Dobro poznata drvena ograda je bila prva stvar koju sam uočila posle slika i sijalica koje su bile okačene svuda oko mene. Odlično sam znala gde sam se nalazila ali kako? Kako sam dospela ovde? Zašto?

„Molim te nemoj da se plašiš, ne želimo da ti naudimo, samo da razgovaramo." Trgnem se kada začujem hrapav i tih glas iza sebe. Zaklopim oči kada mi glavom odzvone čudni glasovi, kao eho, čudni ali tako poznati.

„Hvala ti.”
„Ne moraš mi zahvaljivati, ja sam ti prijatelj a prijatelji za to služe.”
„Prelepo je. Kako znaš za ovo mesto Nat?”

Bilo ih je još dosta ali nisam mogla da razumem sve. Činilo se kao iz drugog života, kao neki san. Ništa tako se nije moglo opisati rečima, taj osećaj koji je u meni izazvao strančev glas. I baš zbog toga nisam imala hrabrosti da se okrenem i pogledam u tog stranca. Plašila sam se onoga što bi njegov pogled mogao probuditi i izazvati u meni.

„Molim te okreni se”, sada začujem drugi glas, mnogo nežniji i drugačiji ali bez obzira na to onaj osećaj se njime samo povećao. Bila sam sama na terasi Big Ben-a sa dva muškarca koji su me jako uzrujavali a i bukvalno oteli. Ali ne želim da budem kukavica, ove noći nema mesta za strah i nesigurnost, sada igram samo na hrabrost.

Uzmem dubok uzdah pre nego se okrenem ali držeći pogled na zemlji. Srce mi je kucalo tako brzo ali ne zbog straha više od neke čudne vrste uzbuđenja. Polako podignem pogled stežući ručke male putne torbe u jednoj ruci dok sam drugoj čvrsto držala malu crnu torbicu uza se.

Ispred sebe ugledam dva odrasla muškarca obučena u nekakva špiunska odela skoro identične ali odlične građe. Prvi momak koji se nalazio bliže meni je imao oble crte lica, pune usne, tople smeđe oči i uredno podignutu smeđu kosu. Zračio je toplotom i dobrotom, baš kao nevino dete za koje nikada ne bih rekla da je sposobno nekog povrediti.

Dah mi nestane kada svoj pogled skrenem na drugog momka. Srce bočne kucati kao ludo samo zbog njegovog pogleda. Oštre crte lica, visoke jagodice, gusta kovrdžava kosa i predivne zelene oči. Iste oči koje su me hipnotisale u klubu me hipnotišu i sada. Tako svetle a opet tako tajnovite ali meni tako prokleto poznate.

Odjednom kao da mi neko udari šamar setim se Danielovog rođendana. Ples, dečko sa kojim sam plesala i dečko kome dugujem svoj život. Ponovo počnem da dišem ne prekidajući kontakt očima.

„Hvala ti”, izgovorim i odmh zatim ugrizem jezik požalivši zbog svog brzopletog jezika. Crte lica mu se skupe i uzvrati mi zbunjenim pogledom koji je bio pun nekih emocija koje ja nisam mogla da protumačim. Nisam trebala to da kažem momku koji me je oteo ali nisam mogla da zaustavim sebe.

„Sećam te se. Hvala ti što si me spasao. Da nije bilo tebe one večeri na balu ja sada ne bih bila ovde. Hvala ti.” Otvorim malu pregradu na putnoj torbi i iz nje izvadim crnu tkaninu i bez oklevanja mu priđem nekoliko koraka, ne previše blizu, i pružim mu je.

U očima mu se pojavi nekakva iskra ali isto tako odmah zatim i nestane. Nesigurno pruži svoju ruku i uzme parče tkanine gledajući neko vreme u njega.

„Sada zašto ste me ovde doveli? Ako ste vi neki Danielovi neprijatelji samnom nećete ništa postići. Značim mu isto koliko i običan kamen pored puta.” Iznenadim samu sebe hrabrošću kojom sam govorila ako izostavimo deo kada skrećem pogled u stranu zbog neugodnosti i tuge. Obojica me pogledaju iznenađeno ali tišina ne potraje dugo jer kovrdžavi reši da mi odgovori.

„Jedini razlog tvog dolaska ovde si ti sama. Jesmo Danielovi neprijatelji ali tebi smo bili najbolji prijatelji, braća i sestre -porodica.” Cela utroba mi se okrene i onaj osećaj opet nastupi. Otvorim usta kako bih nešto rekla ali sve što uradim je samo jedan težak i dubok uzdah.

Obojica su me pažljivo posmatrala sve dok se kovržavi nije obratio drugom momku stavljajući ruku na njegovo rame. „Džas idi, ja moram da uradim ovo sam.” Uputi mu pogled pun razumevanja dok u meni proradi još jedan osećaj pri spomenu dečkovog imena- nostalgija.

„Ali Hari”, pobuni se ali prestane čim ga kovrdžavi pogleda. Par smeđih očiju se nađu na meni a zatim nestanu u crvenim iskrama. Bivam zatečena prizorom nekoliko trenutaka još više imenom dečka ali se trgnem kada mi zelenooki momak priđe nekoliko koraka.

„Ja stvarno ne znam o čemu ti govoriš. Ja vas ne poznajem, njega sam prvi put sada videla.” Pokažem u pravcu u kom je nestao smeđokosi dečko kada skupim hrabrosti i dovoljno snage za govor. Na moje reči malo spusti glavu i napravi neku grimasu.

„Natali. O Nat nemaš pojma koliko samo boli ova blizina kada znam da sam toliko daleko od tebe.” U meni se nešto slomi. Kao kada se ogromna kula od karata sruši samo jednim pokretom, samo jednom rečenicom. Usne mi se osuše i misli polude. Kako zna moje ime?

„Ja stvarno ne znam o čemu ti pričaš. I kako kog đavola znaš moje ime?” Kolena mi se počnu tresti i sav onaj strah koji sam potiskivala odjednom izađe na površinu. Ovo je previše za mene, previše!

„Pogledaj oko sebe. Pogledaj sve uspomene koje smo stvorili, koje si ti zabeležila zar baš ništa ne osećaš? Zar baš nikakav osećaj? Čak ni moja blizina? Moj glas, pogled?” Približi mi se i lep muški miris ispuni vazduh oko mene. Kao da nije ni čuo ono što sam rekla. Osetim kako mi se toplota penje u obraze zbog njegove blizine i skrenem pogled na slike koje su se nalazile svuda oko nas.

Val emocija prostruji mojim telom kada na slikama koje do sada nisam primećivala ugledam sebe nasmejanu u zagrljaju nekih momaka i devojaka zajedno sa dečkom predivnih zelenih očiju. Strah poraste i dobijem nagon za begom. Želim da odem odavde, da odem od ovog dečka daleko od ovih slika i osećanja koje je probudio svojom blizinom.

Okrenem se i krenem nekoliko koraka ka ogradi planirajući da raširim krila ali kada osetim jaku mušku ruku na mojoj podlaktici sve moje nade padnu u vodu.

Povuče me ka sebi i torbica i torba mi ispadnu iz ruku koje završe na njegobim grudima. Srce mi dođe do grla kada se njegove ruke nađu na mom srtuku i kada njegov pogled pronađe moj.

Tada, u istom trenutku osetim njegove meke usne na mojima. Ma koliko nerealno i glupo zvučalo uzvratila sam bez razmišljanja uživajući u trenutku. A onda kao na filmskoj traci, jedna po jedna scena mi je nadolazila budeći i razotkrivajući sve ono što je bilo skriveno duboko u meni sve ovo veme.

*

„Ja imam brata!” Povikala sam se iz sve snage i još jače ga zagrlila smejući se naglas, puštajući suze radosnice da mi se slivaju niz lice. Nekoliko trenutaka je stajao sav ukipljen ali kada je shvatio sta sam rekla zagrlio me je podjednako jako kao i ja njega. „Jednostavno sam znao”, rekao mi je te se nasmejao naglas zajedno samnom. Džastin, moj brat.

*

„Hari ja ne znam skoro ništa o tebi, želim da te bolje upoznam. Znam da sam te loše procenila na početku ali želim da budemo prijatelji.”

Na trenutak skrene pogled sa ulice na mene te me pogleda nekim nedefinisanim pogledom i osmehne se. „I ja tebi želim da se izvinim, i ja sam tebe loše procenio”, zastane pa nastavi.

„Možeš me pitati šta god da te zanima”, opet skrene pogled sa puta na mene i osmehne se onako kako samo on zna, ali to nije bio onaj bezobrazan osmeh, to je bio blag prijateljski osmeh.

„Pa naprimer tvoje detinjstvo.” Da detinjstvo, najbolje doba života svakog čoveka i žene. Zamišljeno se nasmeši te stane na crveno i pogleda me.

„Pa moglo se reći da sam bio mali kovrdžavi nastaško. Sve komšinice su me mrzele jer sam im lomio prozore i makazama seckao donji veš.” Slatko se nasmejem i on nastavi sa pričom.

„Živeo sam sa jednom ženom, ne mogu je više zvati majkom jer znam da mi to nije, ali nikada je neću zaboraviti..” Na kratko zastane pa nastavi. „U školi sam bio dobar, i poprilično podnošljiv đak, ne mogu se hvaliti ocenama jer nisu bile baš najbolje, ali sam imao dobrog prijatelja Aleksa kog nisam video više od godinu dana” Prestane govoriti i ja se nesvesno nasmešim.

Imao je mnogo bolje detinjstvo od mene, ja sam bila tatina ptinceza koja se morala ponašati kao da smo u srednjem veku. „Zašto se smeješ?", upita me zbunjeno sa osmehom te protresem glavom. „Ja.. ništa, ti si.. imao si jako lepo detinjstvo.” Nasmešim se.

*

„Stvarno, zašto si se toliko zadržala?” Sof me ozbiljno i upitno pogleda te opet uzdahnem i progutam zalogaj koji sam uzela.

„Pa nadala sam se da ćete otići ako se zadržim dovoljno dugo, ali moje nade su propale.” Iskreno odgovorim i malo bolje se namestim na krevetu dok su se one opet nasmejale.

„A, sada si nas podsetila zašto smo uopšte ovde, hajde pucaj.” Sel mi zaigranim glasom odgovori dok meni padne mrak na oči. Zaboravile su, trenutno sama sebi dajem aplauz, stvarno ne znam šta da radim sa njima pa tek onda samnom.

„Stvarno ne znam kako da vam pričam o nečemu što se uopšte nije dogodilo”, ležerno i sigurno joj odgovorim te opet zagrizem čokoldicu.

„Kako se nije ništa dogodilo, a ona akcija od danas u kuhinji? Mislim da je ipak nešto dogodilo.” cokolada mi ostane u grlu te se nakašljem nekoliko puta dok se ne povratim u normalu. Opet Sel sa onom njenom akcijom koja uopšte nije ličila na akciju na koju ona misli.

Popijem malo vode iz čaše sa noćnog ormarića te osetim olakšanje. Pogledam u Sel koja ima velik osmeh na licu te prevrnem očima. „Kakva akcija Sel?” Eli upita radoznalo je gledajući.

„Nikakva, samo smo razgovarali u kuhinji”, prestignem Sel u odgovoru te ona prevrne očima. „Meni taj razgovor više liči na za malo poljubac”, zaigranim glasim i osmehom doda posle mene.

Dohvatim jastuk sa kreveta te ga bacim svom snagom na nju, te se jastuk odbije o njenu glavu i padne na pod. Isplezim joj se te ubrzo osetim isti jastuk na mom licu.

*

„Ona te nije vredna. Nije vredna toga da zbog nje tuguješ, imaš nas, imaš mene, mi smo tvoja porodica." prekinem umnu vezu i polako ga pustim iz zagrljaja. Ostavim mali poljubac na njegovom obrazu i nasmešim mu se.

„Hvala ti.", uzvrati mi osmeh i u kabinet uđe profesor biologije te svi ućute i lepo sednu. Po treći put uzmem svesku i hemisku te napišem „Nema na čemu, znaš da sam uvek tu za tebe."

Gurnem svesku ispted njega te pročita i nasmešen oblikuje usnama znam. Nasmešim se, profesor zatvori dnevnik i počne sa predavanjem.

*

„Boks”, odgovori mi te stane iza vreće i uhvati je rukama. „Sve je stvar u tehnicu, ako udaraš samo tek da je udariš ništa nećeš postići”, kaže te ja počnem klimati glavom i stavim boksaške rukavice.

„Kako da udarim”, upitam te se on nasmeje i stane do mene. „Ne možeš odmah udarati, prvo moraš stati u položaj u kojem trebaš udarati”, kaže te stavi levu nogu ispred desne i levu ruku ispred desne te zakorači desnom nogom i udari desnom rukom u vreću koja se zaljulja nekih pola metra.

Klimnem glavom te zauzmem isti položaj, istupim desnom nogom i udarim desnom rukom o vreću koja se samo malo pomeri i Hari se blago nasmeši.

„Trebaš da imaš jače mišiće, hajde pokušaj opet ali što jače možeš”, kaže sa blagim osmehom dok ga ja prostreljam pogledom.

Oped zauzmem istu poziciju i skoncentrišem se samo na vreću. Opet istupim desnom nogom i stegnem celu desnu ruku njome udarajući u vreću koja se pomeri skoro koliko i kada ju je Hari udario.

Opet pogledam u Harija koji se ovog puta zadovoljno smešio. Još nekoliko puta uspešno ponovim i levom i desnom rukom te skinem rukavice.

„Hajde sada da vidim tebe sa karateom”, nasmešim se te uradim jedan od najtežih koraka koji se uči za crni pojas i pogledam ga. Bledo me je gedao te mi je došlo da se smejem iz sveg glasa ali sam ipak ostala ozbiljna.

„Dobro, karate se uči u koracima, i ja te sada ne mogu učiti jadan po jedan. Pokušaj da se odbraniš koristeći podlaktice i pokušaj da izbegneš udarac nogom”, kažem te me on pogleda misleći da se šalim ali kad vidi da sam ozbiljna klimne glavom i stane ispred mene.

Počnem udarati rukama te uspešno izbegne nekoliko udaraca ali ga ipak udarim rukom u stomak i zgrči se držeći se na mestu gde sam ga udarila. „Stvarno imaš jak udarac”, prostenje ali se brzo uspravi.

„Nije suština da izbegneš udarce već da ih predvidiš”, kažem te opet počnem sa udarcima rukama. Izbegne više nego prvog puta ali ga opet udarim i opet se zgrči.

Brzo se uspravi i pokaže mi rukama da počnem. Krenem rukama sa udarcima koje izbegne sve ali ne uspe da predvidi udarac nogom od kog odleti metar i padne na zemlju.

Ustane teško dišući. „Hajde Hari znam da možeš”, kažem te se uspravi i opet mi pokaže rukom da počnem što i urdim. Izbegne udarce rukama i kada ga krenem udariti nogom uhvati je pre nego što ga udarim i pogleda me nasmešen.

Nasmešim se te podignem i drugu nogu udarajući ga njome te se spremno dočekam na noge dok opet odleti na pod. Priđem mu i prižim mu ruku. „Nisi bio loš”, kažem, prihvati mi ruku i povuče me te padnem preko njega.

„Ma jel da”, upita me nasmešen dok su nam se nosevi dodirivali a mojim telom prolazio neki stran osećaj. Osetim njegov vreli dah na usnama te poželim da ga poljubim ali se trgnem i brzo ustanem te opet mu pružim ruku da ustane što uradi. „Da”, odgovorim mu na pitanje i dalje pod utiskom situacije od pre nekoliko sekundi.

*

Kada smo izašli iz malog skučenog automobilića i protegli noge ugledamo Liama i Sof kako se voze na vrtešci te me Hari bez reči uhvati za ruku i povuče ka njima.

Probijemo se kroz gužvu i zauzmemo mesta. „Ne možete nas pobediti", dovikne Liam te se Sof zakikoće. Prevrnem očim dok se Hari samo nasmeši i sedne iza mene.

„Ne bojiš se”, upita me te odmahnem glavom. Ako misli na to da li se bojim da me baci da uhvatim plišanu igtačku onda me još nije dobro upoznao. „Naravno da ne”, odgovorim mu blago odmahujući glavom.

„Dobro, onda znaš šta trebaš raditi.” Doda te klimnem glavom i debeli čovek koji je bio vlasnik vrteške nas obavesti da sednemo i da vožnja počinje.

Čim se vrteška zavrti dovoljno da me Hari može baciti upita me da li sam spremna na šta klimnem glavom i u sledećem trenutku se mali žuti plišani meda nalazio u mojim rukama.

„Nije fer pa nismo ni imali priliku da pokušamo." Nasmejem se na Liamovo negodovanje te krenemo dalje. Ovo mesto mi sada više liči na putujući karneval nego na luna park. Bilo je svega i svačega.

Ugledam kuću strave te poskočim od sreće, od malena sam želela da posetim kuću strave,ali nisam imala prijatelja sa kojim bih išla.

„Kuća strave, stvarno Nat, zar ne možeš izabrati nešto drugo”, Hari me sa nevericom upita te mi dođe da se smejem na sav glas ali se suzdržim i rešim da ga malo zadirkujem.

„Nije valjda da se plašiš”, upitam ga prekrštenih ruku sa malim osmehom. Pogleda me pogledom koji je značio „šališ se, je l' da” te slegnem ramenima.

„Pa hajde onda idemo neustrašivi”, nasmešim se te ga uhvatim za lakat i povučem ka ulazu. Samo beznadežno uzdahne te se ja pobednički nasmejem.

Na početku su bili neki kovčezi iz kojih su izletale mumije i vampiri na šta se Hari štrecnuo nekoliko puta dok sam ja imala napade smeha. Posle sanduka nekoliko čaršava koji su trebali da predstavljaju duhove su preleteli iznad nas te sam zgrabila jedan. Šta ima loše što želim suvenir?

Izađemo odmah ispred štandova sa slatkišima i igara na sreću te Hari izdahne sa olakšanjem a ja se zakikoćem. „Šta”, upita me te se prestanem smejati, ali je mali osmeh još bio prisutan.

„Ništa, ništa, hajde da mi osvojiš medu”, kažem te ga opet povučem za ruku ka jednom štandu za igre na sreću koji je bio pun plišanih medveda. Nasmeši se kada razbije bocu te se okrene ka meni.

„Kog želiš?” Opet se nasmešim se kada mi da belog plišanog medu. „Hvala ti”, kažem te ga poljubim u obraz na šta se samo nasmeši i kaže da mu se ne zahvaljujem i da to nije ništa. Kako do sada nisam primetila kolika je on dobrica?

*

Hari je sedeo na mom krevetu i nervozno okretao prsten oko prsta te čim sam vrisnula pogled usmerio na mene. Bolje zgrabim peškir pazeći da mi ništa što ne bi trebao da vidi 'proviri'. Osetim jako peckanje u obrazima te skrenem pogled i prekinem očni kontakt.

„Šta radiš ovde”, upitam ga bahato te ustane i pročisti grlo. Skupim hrabrosti da ga pogledam u oči te osetim još više crvenila. „Šta sam uradio?” Začujem hrapav glas te kada analiziram ono što je rekao i kad shvatim nervoza prostruji mojim telom.

Šta da mu kažem? Ne mogu mu samo reći „ništa ti nisi uradio, ja sam te izbegavala jer sam od početka zaljubljena u tebe". Misli Natali, misli.

„Nisi odgovorio na moje pitanje.” „Nisi ni ti na moje.” Spremno mi osgovori te se namrštim. „Ali ja sam moje prva postavila”, odgovorim i shvatim da sva sramota nestala, tu je ona svađalica od početka a mi se ponašamo kao deca.

„Pa zar nije očigledno? Došao sam da te pitam šta sam prokleto uradio da si me izbegavala celih godinu dana? Barem da znam razlog tvog ignorisanja.” Pogledam u sada besne zelene oči i srce mi na trenutak poskoči. Značim mu, besni zbog našeg propalog prijateljstva, značim mu kao prijateljica ali to je nedovoljno za mene.

„Jednostavno sam bila prezauzeta i preumorna, nisam želela da se tako osećaš.” Mahnem rukama donekle govoreći istinu ali izostavivši jedan deo. To da sam jako zaljubljena u njega.

„Ja te samo želim pored sebe. Želim da se ne ljutiš na mene, znaš da mi mnogo značiš kao prijateljica i ne želim da izgubim tu vezu sa tobom.” Srce je divljalo u grudima dok sam više od svega želela da ga poljubim ali reč prijateljica ubije sve.

„Molim te Nat”, približi mi se nekoliko koraka i pogleda pravo u oči. Ne mogu ja ovo, ne mogu ga odbiti kada me ovako gleda ovim njegovim zelenim očima, previše sam slaba na ovaj pogled. Nasmešim se dajući mu odgovor te se u sledećem trenutku nađem u čvrstom zagrljaju pribijena uz njegovo telo.

Onaj osećaj u stomaku opet počne divljati i srce kucati kao nenormalno dok mi je ogroman osmeh bio na licu. „Hvala ti Nat, hvala ti što si mi pružila šansu iako znam da sam nešto uradio", prošaputa mi na uho te ogromna jeza prože mojim telom. „Ali..” „Znam da sam nešto uradio ali to sada nije bitno, bitno je da te opet imam uz sebe”, prekine me rečima koje su mi previše prijale i terale na nešto što ne bih smela uraditi.

Pusti me iz zagrljaja te ugledam ogroman osmeh i rupice u obrazima koje mi zagreju srce. „Hajde izlazi sada trebam da se obučem”, setim se da sam samo u peškiru te opet osetim crvenilo i poguram ga ka vragima dok se on kikotao.

Izguram ga napolje te zatvorim vrata naslonivši se na njih. Iza začujem još kikota te ubrzo i korake uz „Vidimo se kasnije Nat”.

*

„Stani. Uradiću sve samo nemoj njih povrediti. Uradiću sve što želiš samo da prežive. Bilo šta.” Na rubu sam suza i jedva se suzdržavam od plača. Neću mu dozvoliti da me vidi takvu, neću mu pružiti to zadovoljstvo.

„Možda ipak postoji nešto što možeš uraditi”, kaže zadovoljno me gledajući. Olakšanje prostruji mojim telom i izdahnem vazduh koji sam sve vreme držala u sebi. „Bilo šta”, ponovim te se opet zadovoljno nasmeje terajući me da proklinjem sebe.

„Pustiću ih jedino ako pristaneš da ti obrišem sva sećanja koja si stvorila sa njima i pođeš samnom”, kaže još zadovoljniji svojim odgovorom i nešto me još više stegne u stomaku i grlu.

„Ti ku*kin sine!” Ljutnja i bes planu u meni te osetim kako mi se vrele suze slivaju obrazima. „Uredu”, odgovori mi te opet pogleda u njegove ljude. „Ne, stani! Poćiću, poćiću samo da oni ostanu živi”, brzo ga prekinem te osetim Harijevu ruku na mojoj i skrenem pogled na dečka u kog sam ludo zaljubljena i kog više neću videti.

„Ne moraš to da radiš” Njegov ranjen glas mi odzvoni u glavi i još više suza sklizne mojim obrazima. „I ti i ja dobro znamo da moram”, odgovorim mu umnom vezom te još jedna suza sklizne.

Osetim jaku emociju i samo pogled na njegove oči me natera da mu se približim. Sada ga mogu poljubiti, ako to sada ne uradim nikada više neću imati priliku za to. Stanem tik ispred njega dok me je on zbunjeno gladao.

„Ako je ovo naš poslednji susret onda ništa kasnije neće biti važno”, dodam preko umne veze i prislonim usne na njegove stavljajući ruke u njegovu kosu. Onaj osećaj u stomaku je divljao, bila sam tako srećna i poljubila sam ga. Uzvrati mi poljubac te osetim slan ukus mojih suza. Nikada nisam osetila nešto slično i znala sam da je bilo to.

Odvojim usne od njegovih i nasmešim se. „Ovo je bio razlog mog izbegavanja. Volim te” Kažem sa iako su suze tekle mojim licem. Da, sada sam sigurna u svoja osećanja, volim ga i nikada nikog neću voleti onako kao njega.

*

Kao da je večnost prošla kada su nam se usne odvojile i kada su slike prestale u mojoj glavi. A onda je brana u meni pukla. Mučan osećaj me je konačno napustio, vid mi se konačno izbistrio i disanje je bilo u punom rasponu. Suze i slabost su usledile.

Padnem na kolena i zaplačem onako iz dubine, snažno i iskreno. Odmah zatim osetim njegove ruke oko sebe i onaj poznati osećaj koji se javljao uvek samo u njegovom zagrljaju. Sigurnost i ljubav. Moj Hari.

Osetim njegove suze na mom ramenu i počnem još jače plakati. On je stvarno ovde. Ja sam u njegovom zagrljaju i ovo nije san.

„Volim te Nat! Toliko noći sam ponavljao to i proklinjao sebe što ti nisam pre sve priznao. Što ti nisam priznao da sam ludo zaljubljen u tebe i da te volim.” Disanje mi zastane zbog njegovih reči i suze zameni osmeh onaj mali, spontani. On me voli?!

Pusti me iz zagrljaja i odmah zatim mi lice obuhvati rukama gledajući me duboko u oči.

„Volim te Natali Biber. Volim te celim svojim bićem.” Svaku reč glasno izgovori i ostavi mi jedan mali ali ni malo nevažan poljubac na čelu.

Iako su tada mislili da se sve konačno završilo baš tog trenutka kada joj se pamćenje vratilo, baš tog trenutaka prava bitka je počela. Ona odlučujuća.

_____________________________

I evo ga ljudi!
Prvi nastavak treće sezone. Sada tek vidim koliko to ustvari zvuči nestvarno. Šezdeset nastavaka je iza mene.
Nadam se da ćete barem sada napisati šta mislite jer manjak vaših mišljenja me sve više brine i sve više mislim da radim nešto pogrešno.
Neverovatni ste, hvala vam na 17K pregleda, to mi znači stvarno jako!
Volim vas!♥