Daniel's POV

Opet se nasmejem na silu sa ovim kretenom samo zbog toga što je bogat i zato što je bitan za naš tajni svet. Da je bar malo drugačije odmah bih ga ubio jer ne podnosim likove poput njega.

Izvinim se te se sa čašom viskija konačno nekako oslobodim i počnem ponovo da dišem normalno. Počnem se probijati kroz gužvu tražeći je ali je nigde ne ugledam.

Pogledom potražnim nekog od ovih nesposobnih morona ali ne ugledam ni jednog. Probijem se do druge strane kluba te ugledam devojke kako sede u separeu i smeju se.

Verovatno će one znati gde je. Priđem im te odmah prestanu sa smehom i uozbilje se. Pređem pogledom po svakom članu ali nju ne ugledam.

„Natali je u toaletu ako nju tražiš”, kaže mi Karen uzdišući sa potpuno nezainteresovanim pogledom koji je lutao svuda po celom klubu.

Okrenem se ka vratima toaleta te uzdahnem. A nadao sam se da ċemo provesti malo vremena zajedno. Nema veze, kada se vrati celo veče se neću odvajati od nje. Znam šta se desilo prošlog puta kada sam je ostavio samu, ne želim da se nešto slično dogodi ponovo.

Popijem viski te odem do šanka tražeći još jedan, dupli. Naslonim se na šank posmatrajući sve što se događalo oko mene ali ono što mi je posebno privuklo pažnju, ili bolje reći osoba koja mi je privukla pažnju, je bila Lisa koja mi se približavala u crnoj uskoj haljinici.

Prevrnem očima zbog same njene pojave te odpijem dobar deo pića pripremajući se za razgovor sa njom koji će kao i obično biti jako naporan. Ne bi to bila Lisa a da me barem jednom ne pokuša nagovoriti na nešto kada izađemo u klub.

Nasloni se na šank, naruči martini i okrene se ka meni. Taman kad krene nešto da kaže ugledam Kena kako izbezumljen trči ka meni sa bledim licem. Sva odeća na njemu je izgužvana, predpostavljam od trčanja ili pak nečeg drugog.

„Daniele čuo sam se sa Džesikom”, jedva izgovori zbog zadihanosti te spas nađe u mom viskiju koji za tren sav ispije.

„Znam i ja sam se čuo sa nom, tačnije, poslala mi je poruku treba stići svakog časa”, odgovorim mu streljajući ga pogledom zbog prazne čaše na šanku ispred mene. Naručim još jedan dupli viski te se okrenem ka njemu koji je idalje bio zadihan.

„Ne, ne preko poruke, preko umne veze, ona ti nije poslala nikakvu poruku Daniele.” Pogledam ga namršteno te odpijem jedan gutljaj viskija dajuċi mu usput znak da govori dalje. Kako misli da mi nije poslala nikakvu poruku, nisam toliko nenormalan da umišljam stvari.

„Ona je kidnapovana. Oni su je kidnapovali! Oni dolaze ovde Daniele, dolaze da menjaju Džesiku za nju!” Pokaže na Nat koja je upravo izašla iz toaleta dok se meni krv sledi. Nemoguće! Oni nisu u Londonu. Mesecima nismo čuli ništa o njima, nije moguće da su kidnapovali Džesiku.

„Ken ako je ovo još jedna od tvojih glupih šala ovog puta si stvarno preterao”, Lisa se javi i ja tek sada shvatim da je i ona ovde i da je sve čula.

„Da li misliš da bih se šalio sa tako važnim stvarima. Samo dobijam njene misli kojih nije bilo celi dan jer znate kada smo daleko veza nestane ali kada smo dovoljno blizu sama se uspostavi nije kako kod belokrilih morona”, to je bilo poslednje što sam čuo jer mi je pogled bio prikovan za devojku u ružičastoj haljini koja se smeje njenim predivnim osmehom prilazeći separeu gde su bile ostale devojke.

Moram nekako da je spasim, moram da je nekako pomerim odavde, iz ovog kluba. Ne smem da dopustim da je vide ili još gore da ona vidi njega. Previše rizika. Sve što sam mesecima gradio sa njom bi moglo da ispari u samo jednom trenu.

Mogu da je izgubim! Odzvoni mi u glavi te mi se sve okrene i svakakve misli mi počnu navirati. Ne smem da je izgubim, ja ne mogu da živim bez tog osmeha, bez tih očiju. Volim je i ne želim da izgubim osobu sa kojom imam ono nešto.

Brzo krenem ka njoj u glavi ponavljajući ono što sam smislio. Moram je nekako naterati da ode odavde a da ne bude sumljivo, moram!

„Hej”, pozdravim je obgrlivši je oko struka sa leđa na šta osetim njen osmeh. Ne želim da se odreknem ovoga. Ne želim da mi bude zakleti neprijatelj, želim je uz sebe dokle god sam živ i zato moram da uradim ovo. Znam da će svađa sigurno uslediti.

„Stvarno mi je žao što ovo tražim od tebe ali da li bi mogla da se vratiš do vile i doneseš mi dokumenta sa stola iz radne sobe? Stvarno su mi potrebna, jedan moj važan klijent je ovde i čitav moj posao zavisi od tih nekoliko papira. Stvarno se osećam kao kreten što ovo tražim od tebe ali nemam koga drugog da zamolim, svi momci su isparili a ja moram da ostanem ovde sa klijentom.” Okrenem je ka sebi te je uhvatim za ruke gledajući je u oči.

Tiho je slušala svaku moju reč i na kraju se blago nasmešila. Zbog samo jednog njenog osmeha ogroman kamen je polako počeo padati sa mog srca. Samo da sam bio dovoljno uverljiv i da pristane.

„Naravno, nema problema”, tiho, ali i ne baš tako srećno, pristane izazivajući mi osmeh na lice. Pristla je, pristala! Još samo da stignem na vreme da je izvedem odavde, samo da uspem.

Krene ka glavnom izlazu ali je zaustavim na šta me zbunjeno pogleda.

„Brže ćeš stići do auta ako iskoristiš zadnji ulaz”, nasmešim se pazeći da izgledam dovoljno uverljivo na šta ona samo klimne glavom i krene ka zadnjem ulazu. Ispratim je do auta te sačekam da uđe.

Nakon što ga upali mahnem joj i nestane iza skretanja. Odahnem sa olakšanjem te se vratim nazad u klub. Kad uđem zateknem istu atmosferu kao kada smo i izašli samo što momci sa devojkama gledaju u mom smeru sa ozbiljnim izrazima lica.

Uputim se ka njima ali mi pažnju privuče gusti, beli dim koji se velikom brzinom širio celim klubom. Odmah zatim muzika stane i nastupi bespomoćan vrisak svih prisutnih.

Nisam znao šta je ali sam znao ko je to bio.

Za nekoliko minuta nastupila je potpuna tišina i dim se polako počeo razilaziti. Ono što me je začudilo je to što smo samo nas dvanaestoro ostali svesni ili živi.

Kada se dim skroz razčistio mogao sam da ih ugledam. Stajali su oko šest-sedam metara ispred mene i gledali me sa ogromnom mržnjom koja je plamtala u njihovim očima.

Harry's POV

Kada je konačno nastupila tišina otvorim vrata i uđem u prostoriju. Ostali urade isto ulazeći jedan po jedan. Mogao sam da ga vidim. Stajao je na sredini kluba i gledao okolo.

Nije mogao da nas vidi ali smo mi njega mogli odlično da vidimo. Ogroman val mržnje i besa prosttuji mojim telom i krila mi se momentalno razvuku.

Kada se dim razčisti tela uspavanih i onesvešćenih stvorova su bila na podu dok je pogled budnih bio na nama. Ono što me je na neki način iznenadilo je to što nisu izgledali uopšte iznenađeno našim dolaskom ili im je gluma bila vrhunska.

Pređem pogledom po njima i nigde ne uočim divlje kovrđe i velike, radoznale, kestenjaste oči.
Zatrče se ka nama ali Džas i Sel istupe držeće Džesiku koja je jedva bila budna i odmah stanu kad prislonim već dosta poznatu ledenicu uz njen vrat. Zaprepaste se kad je ugledaju tako slabu i malaksalu kako jedva drži oči otvorene.

„Gde je Natali?” Progovorim prvi razbijajući tišinu koja je vladala sve do sada, svaku reč izgovarajući posebno i glasno. Pogled sa ledenice i plavuše skrenu na mene gledajući me pogledom koji, kada bi mogao, bi ubio.

Nekoliko trenutaka kasnije prostorijom odjekne odvratan zvuk idijotovog smeha te u meni krv odmah zavri puneći moje telo adrenalinom.

„Zar ste stvarno mislili da ćete tek tako moći da ušetate ovde a da ja to ne znam.” Kad prestane sa smehom priđe šanku koji mu je bio na dva koraka i sebi sipa viski ispijajući jedan gutljaj odmah zatim.

„Nismo ovde došli da bi ćaskali”, kažem kroz zube te stisnem ledenicu uz plavušin vrat na šta cikne i kaplja krvi joj počne kliziti niz vrat. Svi krenu ka nama ali ih skot zaustavi gledajući u nas ovog puta ozbiljno bez onog odvratnog osmeha koji stalno ima.

„Ona nije ovde, ona je u najtamnijoj prostoriji u našoj kući, vezana lancima. Razgovara sa insektima i pacovima. Ona je zatvorenik, ne znam ni odkud vam to da je ovde sa nama.” Izgovori svaku reč sa lažnom ozbiljnošću pokušavajući tako da nas uveri da govori istinu.

Znam da laže. Uverio sam se u to da nije zatvorenik još pre četiri meseca na balu i pre desetak minuta. Nije zatvorenik. Znam da nije. Ovaj gad oseća nešto prema njoj, čak ni ljuštura koja je ostala od njega ne može da je zarovi jer oseća nešto prema njoj. Znam da je bila ovde ali kako je saznao za naš dolazak i kako je uspeo tako brzo da je sakrije ne znam. Prokletstvo! Trebao sam da znam da će nešto krenuti po zlu. Sve je bilo previše lako!

„Ne vredi ti, odlično znamo da lažeš. Znam da je sigurno bila ovde pre deset minuta.” Pokušavam da se suzdržim i donekle mi uspeva ali imam sve manje strpljenja. Ne mogu da ih gledam, ne mogu njega da gledam znajući da je on glavni krivac za sve loše što se dogodilo u mom životu.

Pogleda me podignutim obrvama praveċi iznenađen i zbunjen izraz lica. Znam da glumi, i to jako dobro. Ko zna kakve je sve laži smislio i njima joj punio glavu.

„O ma je l' da?” Podrugljivo se nasmeje te odpije još viskija iz čaše. Svojim odgovorom me još više privede granici besa. Želi da od mene napravi budalu ili da me samo isprovocira da uradim nešto što bi celu situaciju prevelo u njohovu korist.

„Nismo došli ovde da bi igrali tvoja igrice ako ne prestaneš sa time neko drugi će nastradati a mislim da ne bi mogao da držiš sestrinu smrt na duši ako je uopšte i imaš.” Skrenem pogled na Džesiku koja stisne zube pogledom fiksiranim na jednog plavušana koji se nalazio pored Daniela.

Odjednom mi se sve kockice sklope i sve mi postane jasno. Hari moronu jedan! Kako si samo mogao da zaboraviš na glupu umnu vezu! Ona nas je procinkarila. Zato nisu izgledali iznenađeno zbog naše pojave. Ku*ka je sve istrtljala svom dečku čim smo bili dovoljno blizu njima jer im je i umna veza pravo sranje kao i oni.

„Znači u tome je caka ha Džes?” Odmah skrene pogled na mene i mogu reći da je izgledala baš prestravljeno, ali ono baš. Verovatno je plaši to što sam skapirao da joj onaj plavušan jako znači, čak više i od rođene braće i što je ona odgovorna za to što Nat nije ovde. Nikada neću shvatiti ove bolesnike.

Pojačam intenzitet vatre toliko da joj polako počne praviti male opekotine oko ruku. Prosikta stisnutih zuba spustivši glavu zbog male, ali njoj ipak velike, boli.

Plavušan odmah istupi i krene ka nama ali ga Sof vrati velikim valom vetra te udari u zid skroz na drugom kraju prostorije. Padne i bolno zajeca. Plavuša zajeca i počne se otimati ali kada pojačam vatru padne na kolena i počne tiho jecati.

Činjenica je da se sve dogodilo za najviše dve sekunde i da niko od njih nije stigao da reaguje me je jako zainteresovala. Šta im se dogodilo. Kada se setim njihove brzine i snage od našeg poslednjeg susreta sada mi se čine kao skroz druge osobe, kao da smo zamenili mesta.

„Ni makac”, povičem prislanjajući ledenicu ponovo uz Džesikin vrat podižući joj glavu. „Ovo može ići na lakši ili na teži način, nama je sve jedno, da li je vama?” Pogledam ga direktno u oči na šta on ruke skupi u pesnice.

„Ja biram teži način”, kaže i osmeh zavlada na njegovom licu zbunivši me na tren. Pre nego što sam išta mogao da uradim plavuša istrgne ruke iz vatrenih lisica i potrči velikom brzi ka njima zaletevši se u zagrljaj jednoj crnokosoj devojci.

Na tren ostanem zatečen situacijom ali se trgnem odmah kad svom snagom krenu na nas napadajući čime god i kako god su znali.

Uspešno sam izbegaovao i zadavao udarce gadu koji je kao i očekivano krenuo na mene. Zadao mi je nekoliko udaraca u trup ali odelo je većinu apsurbovalo dok je on bio poprilično 'oštećen'.

Za nekoliko trenutaka sve se svelo na jedno. Tišinu. Svi su stali i gledali u svoje protivnike znajući da je beskorisno boreći se sa protivnikom izjednačene a možda čak i veće snage.

Odjednom iz svog džepa izvadi reaktor za bombu stavljajući palac na dugme na vrhu. Zbunjeno ga pogledam na šta se glasno nasmeje. Svi su ga gledali zbunjeno, čak i njegovi sledbenici.

„Zar si mislio da ja nemam plan B. Zar ste mislili da sam zaboravio na vas i da nisam smislio scenario za sve ovo u mojoj glavi?” Pogled sa mene skrene na momke i devojke te ga opet vrati. Srce odmah ubrza ritam i osetim pulsiranje svuda u telu.

„Priznajem, jeste me iznenadili sa otmicom moje sestre ali to je samo malo promenilo tok radnje. Sada samo trebam da stisnem ovo malo dugme i dignem auto u kome je ona u vazduh i naše neprijateljstvo i razlog za borbu će nestati.”

„Ne bi se usudio da to uradiš”, Sel zajedljivo progunđa nesvesna da smo je svi čuli. Ne, ne, ne, on je voli, neće pokrenuti bombu. Ne smem to da dozvolim. Može je odvojiti od mene, izbrisati sva sećana koja je ikada doživela samnom, može je voleti ali je ne može ubiti, to će uraditi samo preko mene mrtvog.

„Da li stvarno misliš da ne bih? Kada živiš dugo kao ja shvatiš da uvek moraš da imaš plan B. Posle svega što ste uradili mojoj sestri uživaću da vas gledam slomljene pa čak to značilo da ubijem devojku u koju sam zaljubljen. Uživaću da gledam tebe kako se raspadaš.” Završi gledajući me sa pakosnim osmehom.

Ne, ovo se ne događa. Ovo nije istina! Ona ne može da bude mrtva, ne može da je ubije! Zašto se ovo meni događa? Šta sam skrivio u životu da bi se sve loše meni događalo?

„Ali kako sam ja milosrdan i darežljiv, daću vam jednu šansu ili bolje rećeno, daću njoj šansu da živi ali na vama zavisi ishod.” Podignem pogled čim izgovori 'ali' i stisnem pesnice. Opet se događa, opet mi zavisimo od njegove milostinje i velikodušnosti. Opet ćemo ispasti patetični i jadni a on će likovati svojoj pobedi. Ali prokleto nemam izbora. Trenutno njen život visi o koncu i ne želim da se noj desi bilo šta zbog mog ponosa i ega.

„Ako do kraja sutrašnjeg dana napustite London, odete negde daleko i nikada se ne vratite vaša Natali Biber će preživeti ovo veče, a ako odbijete... Onda mi je bilo drago što sam je poznavao.” Slegne ramenima podižući ruku sa reaktorom ispred sebe dajući mi odličan pogled na tu prokletu crnu stvarčicu.

Pogledam u momke i devojke koji mi uzvrate pogled dajući mi znak i odgovor dok se ovaj kreten smešio posmatrajući me u ovoj poziciji.

„Vreme ističe..”„Pristajemo”, prekinem ga na šta njegov osmeh postane još veći. Srce opet ubrza rad i počnem ubrzano disati. Ako je ovo potrebno da bi ona ostala živa onda pristajem. Pristajem iako to značilo da je više nikada neću videti.

„Možeš li ponoviti, nisam te dobro čuo”, kaže mi okrećući jednu stranu glave ka meni da bi me bolje čuo. Stisnem zube te ga pogledam u oči.

„Pristajemo! Otićićemo i nećemo se vraćati u London nikada više!” Jasno i glasno izgovorim svaku reč uprkos boli koja je strujala mojim telom. Žao mi je Nat, možda će ti biti bolje bez mene. Možda ćeš biti srećnija bez mene u tvom životu.

„Ako je to-to onda nas izvinite, moramo se pobrinuti za Džesiku. Ah da, umalo da zaboravim, ako mislite da nekako možete da prekršite obećanje, moraću da vas razočaram ali svaka autobuska stanica, železnička stanica, luka i aerodrom će biti pod našim nadzorom. Tako da znate šta je čeka.” Okrene se i zajedno sa svojom sestrom u naručju izađe kroz zadnja vrata uz pratnju ostalih devojaka i momaka.

Okrenem se ka ostalima spuštene glave.  Koliko puta sam obećao sebi, koliko puta sam samo obećao njima, njoj da neće biti ovako a na kraju smo opet na istom. Opet je sve isto, ako ne i gore.

Natalie's POV

Uđem u njegovu radnu sobu te odmah ugledam nekoliko papira na velikom radnom stolu. Brzo ih pokupim i siđem na prvi sprat. Izađem iz kuće i uputim se ka autu ali kada ugledam još dva ovakva auta kako se zaustavljaju do mene stanem.

Momci i devojke izađu sa ozbiljnim izrazima lica te odmah potražim Daniela. Koji đavo se dogodio? Zašto su svi ovde, zar ne bi trebali da budemo na žurki radi otvranja Danielovog kluba?

„Hej, našla sam papire, zašto ste svi došli?” Pogledam u Daniela koji mi se nasmeši i priđe par koraka. Ugledam malu posekotinu na njegovom obrazu i usni i nekoliko modrica te zadržim pogled na njima. Okej, šta se dogodilo? Zar sve mora da se dogodi kada sam ja odsutna?

„Ken se napio i udario jednog tipa koji je takođe bio pijan, tuča je počela i jedva smo je smirili. Žurka se rasturila a Ken je u najbližem hotelu sa Džesikom jer nije bio u stanju da izdrži vožnju dovde. I pre nego što išta kažeš u vezi njega, dobro je fizički ali je previše pijan za vožnju.” Klimnem glavom te svi uđemo nazad u vilu.

Zar se Ken morao napiti baš večeras? Zar jednostavno nije mogao preskočiti ovu subotu i ludovati sledeće? I zašto je zaboga udario tog tipa? Znam da mi nije skoro pa ništa rekao, samo neke ključne stvari a i on to zna. Samo sam previše brižna i ne želim da ga zamaram jer je vidno umoran od tučnjave.

Nešto tu nije uredu. Nešto nedostaje. I to a i slanje mene po papire? Zar nema gomilu telohranitelja i pomoćnika koji su mogli da mu donesu tih nekoliko papira nego je morao baš mene da pošalje?

Otvorim vrata sobe te izujem štikle, skinem haljinu i šminku i bacim se na krevet. Nemam snage za mozgovanje. Kao što kažu: „Jutro je pametnije od večeri” tako da ću se sutra pozabaviti pitanjima i njihovim odgovorima, ukoliko ih dobijem.

Ali jedno sam sigurna, nešto krije, nešto veliko i saznaću šta to ne zvala se ja Natali Ana Biber.

_____________________________

Hej ljudi!

Pa šta kažete? Ima još toliko toga ali sve će ići brzo. Brzo ću završiti i ovu sezonu i napisati treću koja će imati oko desetak nastavaka. Jedva čekam poslednje nastavke, a vi?

Nadam se da vam se sviđa!

Volim vas! ♥♥