Harry's POV

Jedva se nateram da ustanem iz kreveta. Jednostavno nisam imao volje za drugi dan bez Nat. Juče sam svakog trenutka isčekivao da se pojavi odnekud i počne smejati onako kako samo ona ume ali se to nije dogodilo.

Mlitavim koracima došetam do kupatila te se istuširam. Kad završim sa jutarnjim stvarima obučem donji deo trenerke i nekakav duks koji sam našao u ormanu.

Kiša opet pada i počinjem da mislim da i nebo tuguje samnom ali tu misao izbacim iz glave kada shvatim koliko razmišljam o glupim stvarima.

Od kada smo stigli u London kiša ne prestaje, valjda je to do godišnjeg doba, jesen je u punom svetlu ili kiši da se tako izrazim. Oktobar je i već se počinjem plašiti poplava.

Začuje se jaka grmljavina te ugledam jako svetlo na podu koje je trejalo nekoliko trenutaka i opet mrak. Da mrak i praznina.

Došetam do prozora te navučem zavese preko praveći sobu još mračnijom. Nikada nisam mislio da ću posle Lise nekog moći da zavolim ovoliko koliko sam Nat. Nikada, ali izgleda da meni jednostavno nije suđeno da budem srećan.

Prvo sam patio od neuzvraćene ljubavi, tačno se sećam koliko me je bolelo. Sada patim zbog toga što ju je odveo od mene i još obrisao svako sećanje, svaki trenutak koji je imala samnom.

Ne mogu na zamisliti šta bih mu uradio kada bi sada bio u istoj prostoriji samnom.

Na trenutak me obuzme bes ali kada shvatim da se nerviram zbig nečega što se neće dogoditi vratim se u normalu.

Nikada neću dobiti priliku da tom gadu vratim za sve pakosti i zlobe koje mi je naneo. Sigurno je sada jako daleko odavde, raduje i ruga mi se zbog moje boli i gubitka.

Nikada nisam mislio da ću biti sposoban da nekog mrzim onoliko koliko njega mrzim. Uvek sam bio dobar dečko koji se nije kačio ni sa kim, uglavnom imao dobre odnose sa svima ali je ova mržnja koju sam osećao od mene pravila drugu osobu.

Još jedan zvuk grmljavinje i jaka svetlost me vrate u stvarnost, van misli. Protresem glavom te se vratim krevet.

Nije mi se silazilo dole. Radije bih sedeo nego gledao lica ostalih koji nisu bili ni malo u boljem stanju od mene.

Devojke su sve jako teško podnele. Sel, Eli i Peri nisu prestajale sa plačom dok su momci pokušavali da ih smire ali bez uspeha. Nekoliko puta su me noću budili njihovi jecaji i terali me da još više mislim na nju.

Ne mogu ni zamisliti kako je tek bilo Džastinu. Iako je praktički izgubio sestru jako dobro se držao i prikrivao emocije ali sam ga prve noći jako dobro čuo kako tiho jeca iz aobe odmah pored moje što me je još više slomilo.

Zašto se sve ovako završilo? Zašto je moralo biti baš ovako? Nikada ne bih ni pomislio da će mi iste večeri priznati da me voli i skroz zaboraviti. Sve je tako sjebano sada.

Začujem blago kucanje na vratima te se trgnem iz misli pročistivši grlo. „Napred", kažem te se brava spusti i kroz blago otvorena vrata proviri smeđa kovrdžava kosa i par smeđih ali krvavih i podadulih očiju.

„Uđi Sel", kažem jedva se blago smešeći te ustanem sa kreveta. Uđe te tiho zatvori vrata. Okrene se prema meni nekoliko trenutaka me tužno gledajući dok su joj oči sijale pune suza.

Odmah zatim mi se zaleti u zagrljaj i počne jecati na sav glas. „Ššš.. Nemoj plakati", kažem te osetim kako mi nekoliko sitnih suza skliznu niz obraze.

Na moje reči još više zajeca te me srce po milioniti put zaboli. Stajali smo tako dosta dugo, sve dok se nije smirila i pomerila glavu sa mog ramena gledajući me ranjivim smeđim očima.

„Nema je više, ne seća nas se Hari", kaže gledajući me opet očima koje su se svakim trenutkom sve više i više punile novim suzama. Ne mogu je gledati ovakvu. Samo me još više podseća na sve.

„Znam Sel", kažem te je opet zagrlim i osetim još suza na obrazima. Jednostavno ne mogu, nisam kamen. Opet me grudi zabole i poželim da ne postojim.

„Nemoj plakati, sada je sve gotovo", potapšem je po leđima te klimne glavom i obriše oči i obraze te i ja uradim isto. Sednemo na krevet te uzdahne.

„Došla sam da vidim kako si, nisi silazio dole od kada smo došli, devojke su otišle juče." Spustim glavu te se zakašljem. Ustanem i ostvorim prozor pustivši svež vazduh da uđe u prostoriju te se vratim na krevet do Sel.

„Kao što vidiš, nisam dobro", zastanem te duboko uzdahnem i nastavim, „Nisam želeo da izlazim iz sobe." Opet uzdahnem, ovo je tako teško.

„Čula sam te prošle noći kako pričaš sa nekim napolju", kaže zamišljeno te se promeškoljim u mestu. Čula me je sa Gemom. Ne znam da li bih trebao da joj kažem za nju.

„Slušaj Sel, znam da će ovo zvučati čudno ali pričao sam sa sestrom." Rešim da joj kažem te me pogleda širom otvorenim očima. Mižda i nisam trebao da joj kažem.

„Čekaj, šta!" Duboko uzdahnem, ovo neće biti tako lako, poznavajući Sel počeće da me ispitkuje za sve vezano za nju ali problem je u tome što ni ja ne znam mnogo toga o njoj.

„Da imam sestru ali sam je samo video nekoliko puta jer joj nije dozvoljeno da me posećuje", odgovorim joj te me još zaprepašćenije pogleda. I idemo.

„Kako je to moguće? Kako se zove? Kako izgleda? Kakva joj je kosa? Glas?" „Uredu je Sel, sve ću ti reći ali molim te jedno po jedno pitanje", prekinem je te se nevino nasmeši i izazove meni jedan mali osmeh.

Ovo je bio drugi put da sam se nasmešio od prošle noći. Prvi put je bio kada me je Gema posetila. Tako mi nedostaje Natino brbljanje i zbijanje šala sa Luisom na moj račun. Nedostaje mi sve u vezi nje.

„Uredu, prvo pitanje. Kako se zove?" Trgnem se na Slelin glas te je pogledam. „Glema", kratko odgovorim čekajući sledeće pitanje.

„Kako izgleda?" Zamislim se nekoliko trenutaka pokušavajući da se setim njenov lika. Prilika niske smeđokose devojke mi se stvori u glavi te sa nesvesno nasmešim.

„Od prilike tvoje visine, smeđa kosa i zelene oči", odgovorim joj u kratkim crtama te me ljuto gurne o rame. „Baš si mi je opisao, niska, smeđa kosa i zelene oči", ljuto mi kaže te se opet nasmešim.

„Dobro, ima rupice u obrazima i dosta liči na mene", dodam te klimne glavom blago se smešeći.

„Nemoj nikom da kažeš za nju", kažem gledajući je u oči. Klimne glavom i slabašno se nasmeši. „Ne brini Hari, tvoja tajna je sigurna samnom", odgovori mi te klimnem glavom.

„Ovo mi je trebalo, da barem na kratko skrenem misli sa onog što se dešava", zamišljeno kaže te spusti glavu i počne se igrati sa prstima u krilu.

Podseti me na sve što se dešava i onaj sitan osmeh koji sam imao do sada nestane. „Da", zamišljeno odgovorim radeći isto što i ona. Drago mi je da sam barem malo uspeo da skrenem misli sa stvarnosti.

„Pa da ti više ne smetam, idem ja polako." Odjednom ustane te pokretom ruke spretno obriše suzu koja joj je klizila obrazom trudeći se da je ne primetim ali ipak jesam. Ustanem i ja te je privučem u zagrljaj.

Iako nije dugo bila samnom uspela je da mi popravi raspoloženje makar malkice. Pustim je iz zagrljaja te me potapše po ramenu.

„I ti bi trebao malo izaći iz te sobe, ne možeš večno ostati unutra", okrene se prema meni kada otvori vrata te sa sitnim smeškom izađe.

U pravu je, ne mogu samo da sedim ovde u sobi i ne radim ništa. Zatvorim prozor i opet povučem zavese te izađem iz sobe.

Moram priznati da sam bio poprilično gladan i da mi je trebala hrana. Odmah kad siđem uđem u kuhinju i čim uđem u prostoriju sećanja počnu navirati.

Pravljenje palačinki sa Nat je nezaboravan doživljaj. Gađali smo se brašnom, jurili po kuhinji i posle čistili sav nered koji smo napravili uzgred se prskajući vodom. Da, dragoceno sećanje i još jedna stvar koje se ona ne seća.

Odmahnem nekoliko puta glavom pokušavajući da isteram sliku iz glave što mi je donekle i uspelo ali mi je njen zarazan smeh još uvek bubnjao u glavi.

Otvorim frižider i pređem pogledom preko stvari koje su se nalazile unutra. Iako je bio pun ugledao sam jednu malu ali ipak važnu stvar. Natina i moja omiljena čokoladica.

Odmah mi se u glavi pojavi slika Nat ispred kamina sa puno čokoladica ispred nje kako zamišljeno gleda ispred sebe. Setim se našeg malog izleta u Nujorku i njenog ljutog lica kada sam joj pojeo omiljenu čokoladicu, istu kao ova koja se nalazila ispred mene.

Trepnem nekoliko puta te izvadim salamu i počnem praviti sendvič, iako mi se to najmanje sviđalo nisam imao snage a ni volje praviti nešto drugo.

Kad završim sa jelom izađem iz kuhinje te nakon nekoliko trenutaka oklevanja ipak uđem u dnevnu. Zateknem ih skoro sve unutra. Peri, Sel i Eli nisu bile tu i znam zbog čega.

Svi su sedeli u tišini i bili zarobljeni u svojim mislima. Bez ikakvih reči sednem na dvosed i pogled mi odluta na praznu kožnu fotelju u koju su svi gledali.

Izgledala je tako, ne znam. Nije bila uredu, u njoj je trebala da sedi devojka sa divljim kovrdžama i zaraznim osmehom ali je nije bilo što je najgore od svega.

Uzdahnem duboko te skrenem pogled sa fotelje i usmerim ga na utakmicu na TV-u koji je bio jako stišan ali dovoljno glasan da sam mogao da čujem komentatora i saznam o čemu se radi.

Jednostavno sam morao nečime da skrenem misli sa toga kako je sve besmisleno i prazno bez luckaste brinete koja nas se ne seća i koju više nećemo videti.

Neko vreme sam gledao utakmicu i što sam više pokušavao da skrenem misli od Nat sve sam više mislio o njij i o tome koliki sam kreten bio.

Osetim dosta ljutnje i viška energije te ustanem. Jako malo mi je falilo da nešto ne dignem u vazduh ali sam se ipak suzdržao.

Izjurim iz dnebne ostavljajući ostale zbunjene te iztrčim iz vile idući ka teretani. Siđem u podrum i brzo uđem u prostoriju sa boksaškim vrećama.

Skinem duks i navučem rukavice te stanem ispred jedne vreće. Opet mi pred očima proleti slika našeg trećeg pokušaja poljupca koji se nije dogodio i natera me da još više proklinjem sebe zbog toga.

Počnem iz sve snage udarati vreću uopšte se ne obazirajući ni na šta drugo. Trenutno sam osećao samo mržnju i bes. Toliko sam mrzeo onog kretena i nisam mislio ni o čemu drugom sem o tome kako mu otkidam glavu sa ramena.

Nisam mogao izdržati bol koju sam osećao u grudima. Bio sam ljut na sebe što joj nisam rekao šta osećam prema njoj i poljubio je u autu kada sam hteo.

Imao sam toliko prilika i nisam ni jednu iskoristio i besan sam na sebe zbog toga. Ja sam jedan ogroman kreten koji sada proklinje sebe zbog propuštenih šansa.

I dalje sam jako i neumorno udarao vreću ne osećajući ni trunčicu umora. Moram je vratiti, moram da je pronađem i da joj vratim sećanja. Osećam se tako glupo i beapomoćno trenutno.

Odveo ju je ipred mene i nisam mogao ništa da uradim. Mogao sam samo da gledam kako je odvodi u naručju i to me je nejviše dotuklo. To što sam bio bespomoćan.

Počnem još jače udarati vreću i polako osećati umor ali se nisam obazirao na to. Zamišljao sam Daniela umesto vreće ispred sebe i jednostavno nisam mogao da stanem sa udaranjem, svaki udarac mi se činio još slađim da sam sve više i snažnije udarao.

Prestao sam kada sam shvatio da je bezvredno trošiti snagu na uzaludno udaranje vreće i seo sam na pod naslonivši se leđima o haldan zid.

„Nat, da li me čuješ, ako me čuješ molim te odgovori mi", opet sam pokušao da je nekako kontaktiram preko umne veze ali nisam uspeo. Sve što sam dobio bila je tišina.

Pomerim mokre kovrdže sa očiju te uzdahnem duboko. Ovo je tako užasavajuće. Ustanem sa poda te obučem duks koji je ležao nedaleko od mene i izađem iz prostorije.

Popnem se stepenicama do teretane te izađem i potrčim nazad ka vili. Jak pljusak je bio u toku, kad bolje razmislim nije ni prestajao dva dana.

Sednem na mali stepenik ispred vrata i ispod malog krova ali dovoljno velikog da ne pokisnem. Pogledam u sive oblake, nigde ni traga vedrom nebu što je značilo da će kiša još padati.

Bilo je jako tiho. Jedini zvuk oko mene su stvarale kapljice koje su udarale o krovove kuća i zemlju. Na neki način me je jako smirivalo dok me je sa druge strane jako nerviralo zato što me je teralo na razmišljanje a ja sam samo razmišljao o njoj a to nisam želeo.

Ostalo mi je da samo ćutim u ovoj tišini i gledam u prazno.

Ne znam šta bih mogao da uradim, znam da ne smem gubiti nadu i da je moram naći ali je sve to sada tako nemoguće.

Ne znam ni da li je više u istoj državi kao i ja. Ne znam da li je dobro. Ne znam kako je. Ništa ne znam.

Protrljam lice rukama nekoliko puta te ustanem i uđem u vilu idući opet ka spratu i sobi. Zastanem na pola puta kada ugledam vrata njene sobe.

Ne Hari, nećeš ponovo ići u njenu sobu i još više mučiti sebe. Nekoliko puta sam krenuo ali ipak stanem i krenem ka svojoj sobi.

Brzo dok se još nisam predomislio, otvorim vrata sobe i uđem unutra. Zavesa koju sam povukao je stvarala mrak koji je bio jako ugodan.

Nisam znao šta da radim te sam otišao do velike police sa knjigama i prešao pogledom preko imena knjiga i njihovih autora.

Tako sam obično ubijao vreme, čitajući. Nisam znao šta bih mogao da čitam te sam uzeo nekoliko krimića i otišao nazad do kreveta.

Nikada nisam razumeo ljude koji su mrzeli čitanje. Uvek sam se po tome izdvajao iz mog 'kul' društva i srednjoj. Uvek sam sedeo po strani i čitao neku dobru knjigu i tako ubijao vreme i na kratko odlazio iz stvarnosti.

Sada mi se jedna dobra knjiga činila kao odlično rešenje sa obzirom koliko mi se stvari vrtelo u glavi jedan 'beg' iz stvarnosti bi mi bio dobrodošao.

Odlučim se za jednu koja mi se činila zanimljivom i otvorim prvu stranicu. Nadam se da će upaliti jer ne mogu više da mislim o tome koliko je moj život sjeban.

Natalie's POV

Sedela sam u dnevnoj sobi sa dovojkama koje sam juče upoznala, Danielom i još pet momaka koje sam upoznala pre nekoliko sati.

Ćutala sam i slušala o čemu su pričali. Bilo mi je jako neugodno i nisam se mogla uključiti u razgovor jer bi mi bilo još neugodnije.

Nikada nisam bila nekakav društveni tip, u srednjoj su me svi vređali i ponižavali tako da nikada nisam imala prave prijatelje koji bi bili tu za mene. Ne znam da pričam o zabavnim stvarima, uvek sam se dobro snalazila sa očevim poslovnim partnerima ali je ovo društvo daleko od toga tako da sam samo ćutala i pratila razgovor.

Tamnokosi dečko Skot je pričao nekakav vic dok ga je plavokosi i plavooki Ken dopunjavao te su se ostali smejali. Tu su bili i smeđokosi Edvard, takođe smeđokosi i zelenooki Nikolas koji je Danielov brat i još jedan smeđokosi dečko Džon.

Nisam se osećala dobro sa njima, nekako mi je taj njihov smeh nije ličio na onaj iskreni, više je ličio na one podle ali nisam mogla da mislim tako o njima.

Sada živim ovde, u istoj kući kao i oni. Ne mogu biti zli, zašto bi mi uopšte pomogli ako su zli. Natali nemoj misliti o glupostima.

Slabo se nasmešim, ne želim da izgledam kao čudak. Nastave pričati o svojim temama te se počnem igrati sa prstima.

Koliko god sam pokušavala da ignorišem osećaj ipak nisam mogla. Osećala sam se kao da je sve ovo laž, da je njihova prijatnos laž dok je tu bio i osećaj da sam nešto zaboravila i ona praznina.

Sve me je sada snašlo i ne znam šta da radim. Znam da su sve to moj glupi mozak i mašta stvorili ali mi nisu dali mira.

Promeškoljim se u mestu te ustanem i svi pogledi ostanu na meni. Zbunjeno ih pogledam te pričistim grlo. „Ja, boli me glava, idem malo da odspavam." Klimnu glavama na moje reči te izađem iz prostorije.

Čim izađem osetim neverovatno olakšanje i izdahnem vazduh koji sam do sada držala u sebi.

Polako krenem ka stepenicama te se popnem do podkrovlja koje je bilo moja soba. Izolovana što mi se najviše sviđalo.

Uđem te zatvorim vrata i odmah otvorim prozor. Kiša je opet padala i nije davala nikakav znak o tome da će prestati.

Udahnem svež vazduh te se naslonim na okvir prizora gledajući u grad. Kuća je bila na nekakvom uzvišenju i mislim da se barem polovina Londona mogla videti odavde.

Oko nje se nalazila mala šumica, jezero i jako lepo uređen park. Sve je ličilo na nekakav manji dvorac i bilo je prelepo ali mi se sve to nije uklapalo.

Plavuša čije je ima bilo Lisa i koje sam saznala od Danielove sestre Džesi mi se tu nije uklapala. Nisam je lično upoznala, samo sam je jednom videla kako je prošla hodnikom oštro me gledajući što mi je bilo dovoljno da zaključim da me prezire iz meni nepoznatog razloga.

Takođe i prelepa crnka Karen je nešto malo bolja od nje ali jako malo.

Sve ostalo je bilo okej, momci su bili okej i jako zanimljivi, čak su zbijali i nekoliko šala na moj račun što me je malo nasmejalo.

Zatvorim prozor te povučem zavesu. Pogled mi padne na krevet i brzo podignem dušek uzimajući svesku sa belim kožnim koricama i olovku sedajući na krevet.

Rešila sam, od sada ću svakog dana pisati ma iako to bude bilo i skroz običan dan.

______________________________

Hej evo meee!
Znam da je deo malo kasnije izbačen ali je ipak tu.
Stavila sam malo Harijeve perspektive čisto da vidite kako on i ostali prolaze kroz sve.
Hvala vam na vašoj predivnoj podršci i nadam se da ćete biti i dalje tu.
Volim vasss! :* ♥♥