Natalie's POV

„Nat hajde ustaj, doručak je spreman. Posle moramo ići da vežbamo." Začujem kucanje na vratima i Elin glas te prostenjem. Iako samo spavam opet sam umorna, stvarno ne znam šta se dešava samnom.

Ustanem te pospremim krevet i poređam šarene jastuke. Podignem roletne i otvorim vrata terase pustivši svetlo i svež vazduh u sobu. Protegnem se i zevnem te pustim kosu iz punđe.

Uđem u kupatilo te se umijem i operem zube. Neću se tuširati sada, posle vežbanja ću i onako ću posle opet spavati. Kosu pročešljam i zavežem je u rep. Obučem sportski šorc i top te ponesem peškir. Juče smo iznenada otišli, danas ću se pripremiti.

Izađem iz sobe te siđem u kuhinju. Zateknem ih sve za stolom te se nasmešim i svima poželim dobro jutro. Odavno nismo doručkovali svi zajedno, obično smo doručkovali kako kad ko ustane.

Sednem za slobodno mesto te u tanjiru ugledam špagete, odlično. Sipam sos te počnem jesti uživajući u ukusu. Za stolom je bila tišina, samo se čulo mnjackanje iako tišina nije bila toliko neugodna rešim da je prekinem, ipak nisam navikla da ćute.

„Šta ste radili juče od kad sam otišla", upitam ih zvonkim glasom. Jako sam raspoložena iako ne znam razlog tome. Možda zato što mi je jutro lepo počelo i zato što me je neko poštedeo spremanja doručka.

„Pa uglavnom smo vežbali na vrećama dok su devojke učile korake, ti šta si radila", Nail mi odgovori i dalje pospanim glasom. Ne krivim ga, vežbao je od tri sata do devet sa nekoliko desetominutnih odmora što je ipak ništa naspram ovog.

„Ja sam spavala i probudila sam se kada ste vi došli", odgovorim mu sa osmehom te se isplezim. Prostrelja me pogledom te mu se nevino nasmešim. Nisam ja kriva što sam u boljoj formi pa je morao da vežba više od mene.

Opet nastane tišina koju ne prekinem. Svi su umorni zbog jučerašnjeg dana pa najverovatnije ne žele da pričaju ili nemaju snage.

Kad svi završimo sa jelom pokupim tanjire i stavim ih u mašinu za pranje posuđa. Iz frižidera uzmem flašicu hladne vode i pokupim peškir koji sam ostavila na stolici te potrčim ka drugoj zgradi.

Siđem stepenicama te otvorim vrata, uđem u podrum i odmah zatim u prostoriju sa boksaškim vrećama i ringom. Počnem se zagrevati te stavim rukavice i počnem udarati u jednu vreću.

Poskočim nekoliko puta te udarim desnom, pa levom, pa opet desnom rukom i na kraju nogom. „Uredu dođite svi ovamo!" Prostorijom se prelomi Majkov gromki glas te svi stanemo sa našim radnjama i uradimo onako kako je rekao.

Okupimo se ispred njih dvoje te ih upitno i sa dosta pažnje pogledamo. Ko bi rekao da možemo da budemo ovako pažljivi kada se radi o nekim stvarima.

„Hari i Liam u ring, ostali mogu da gledaju", kaže te Hari i Liam uzmu rukavice i uđu u ring kako je i rekao. Neće se valjda mnogo povrediti? Ne naravno da neće.

„Počnite!" Na Majkov znak se okrenu jedan prema drugom i počnu poskakivati i kretati se u krug. Rešim da ovo neću gledati te vratim rukavice na ruke i okrenem im leđa.

Neću da ih gledam kako udaraju i povređuju jedan drugog. Poskočim nekoliko puta te udarim vreću obema rukama i sačekam da se smiri pa ponovim prethodni postupak.

Začujem udarce ali ne želim da se okrenem. Neću ih gledati, neću. Ne želim da Harija vidim povređenog, ne želim da se ona noć posle naše prve akcije ikada više ponovi i da ga ikad više vidim ranjenog.

„Dobro, dosta je bilo, hajde sad devojke. Sofija i Natali hajde u ring." Na spomen mog imena se automatski okrenem ka njima i ugledam Harija i Liama kako izlaze iz ringa i Sof ulazi.

Krenem ka ringu te uđem stajući nekoliko koraka ispred Sof. Ovo je smešno, zar je moram udarati? Ne želim da je povredim, nekada se ne mogu kontrolisati.

„Počnite", ovog puta Vana vikne te stavem u početnu poziciju i stavim ruke ispred glave. Poskočim nekoliko puta te je pokušam udariti u glavu ali samo udarim u ruke kojima se odbranila te odmah drugom rukom udarim u stomak i odalji se nekoliko koraka.

Krene na mene i pokuša me udariti u stomak ali se iskrenem i udarim je u glavu i opet se zatetura nekoliko koraka unazad ali pre nego što uspem da reagujem zadobijem udarac o stomak te se i ja malo zateturam unazad.

„Dobro devojke dosta je, ne želimo da se povredite", prekine nas Majk te prestanemo i krenemo izvan ringa. „Moja zadnja", Sof mi se isplezi te prođe pored mene. Udarim je u zadnjicu te se nasmejem. „Više nije", dobacim joj kroz kikot.

„Hajde Luis i Zejin", Majk pokaza na njih dvojicu te i oni krenu u ring. Opet im okrenem leđa te počnem udarati o vreću. Nekoliko puta sam je udarala, samo da bih nadjačala zvuk udaraza koji je dolazio iz ringa. Ostajem pri svome, ne želim da gledam ni jednog od njih kako udaraju jedan drugog i tačka.

Vreća do mene se zaljulja te skrenem pogled na tu stranu. Hari je udarao vreću skrećući nekoliko puta pogled u mom smeru ali ne direktno na mene.

„Bila si odlična unutra", začujem hrapav glas odmah do sebe te se nasmejem odmahivajući glavom. „Ne, nisam bila odlična, nisam htela da je povredim", odgovorim te nastavim sa udaranjem vreće.

„Pa to je normalno, ne želiš da isprebijaš prijateljicu do smrti ali na zadatku ćeš se morati potruditi, ne bi nas za džabe ovoliko spremali." Upravu je, na zadatku moramo svi dati sve od sebe jer je sigurno nešto veliko.

„Znam, i nadam se da i ostali to znaju", kažem te pogledam iza sebe. U ringu su bile Sel i Eli dok su ih ostali gledali.

„Uredu Selena, Eli to je bilo dovoljno, sada svi u drugu prostoriju." Začujem Majkov glas te skinem rukavice i krenem za ostalima. Uđemo u prostoriju sa monitorima i odelima te me prođe mala jeza.

Ovo izgleda isto kao u nekom horor filmu. Prostorija liči na one kojima upravljaju serijske ubice. Toliko monitora, mislim da ih ima oko stotinak i svi su iste veličine sem jednog koji se nalazio u sredini i koji je bio dosta veći.

Vana pritisne veliko zeleno dugme koje se nalazilo na sredini i svi monitori se upale i svaki pokaže drugačiju ulicu. Kog đavola je sada pa ovo?

„Ovo su vaše oči. Od sada pa nadalje nećete napuštati vilu i dvorište sem kada ste na zadacima ili kada putujete na drugu destinaciju." Plavuša pokaže rukom na zid sa monitorima dok smo svi ćutali kao zaliveni.

„Kada se neko natprirodno biće nađe u kadru biće uokvireno crvenom bojom.", doda Plavuša dosetivši te bitnog detalja te svi klimnemo glavama.

„Na svakom monitoru je jedna prometna ulica a na ovom u sredini vaš zadatak. Ovo je jedan klub u kome se skupljaju sva natprirodna bića u celom Miami-u." Svi odmah posle Majkovih reči pogledamo u veliki monitor i zgradu.

Izgledala je ofucano i oronulo, kao da u nju niko nije kročio godinama. „Nedajte da vas izgled zavara, unutra umre po desetak mladih devojaka svake večeri, neke isušene od krvi, neke do pola pojedene, neke silovane do smrti i neke sa odrubljenim glavama. Unutra se dešavaju svakakve gadosti i red je da im neko stane na kraj."

To je užasno, deset mladih devojaka, isušene, pojedene, silovane ko bi još takve gadosti uradio. Zašto niko ništa pre nije poduzeo oko toga? Koliko je samo porodica ostalo bez svojih voljenih?

„Ovakvih mesta ima svuda u svetu, u nekim gradovima čak i dve lokacije što znači da ćete imati dosta posla." Vana nas ozbiljno pogleda dok smo mi ćutali i samo klimali glavama.

Okrenu se ka drugom zidu, suprotnom ovom sa monitorima. Ispred njega su stajala dvanaest nekakvih špiunskih odela dok je svako bilo drugačije veličine i boje.

„Ovo će biti vaša odela, nosićete ih samo na misijama. Neprobojna su, tako da ćete donekle ostati netaknuti." Majk nastavi te ga svi zbunjeno pogledamo.

„Donekle ostati netaknuti", ponovim zadnji deo rečenice namršteno ga gledajući. „Da, sprečiće ogrebotine, ali prelome ne", Vana mi odgovori te klimnem glavom i ućutim.

„Imam ja jedno pitanje", Lui podigne ruku te ga Majk i Vana upitno pogledaju. „Nosimo li donji veš ispod", upita te se svi nasmejemo dok je on bio sav ozbiljan. Da, da to je naš Lui, u ovakvim situacijama on mora naći nešto smešno.

„Koliko si ti neozbiljan", odgovori mu Majk odmahivajući glavom u čudu. „Pa šta ako pukne na nezgodnom mestu a nemam ništa ispod", pobuni se izazivajući još veću provalu smeha kod nas.

„E pa u tom slučaju nosi donji veš", odgovori mu Vana gledajući ga već malo iznervirano. Opet se nasmejemo te Nail u šali udari Luisa po glavi.

„Samo da ostanete živi posle ovog zadatka", Majk promrmlja gledajući nas kako se smejemo ali sam ga ipak čula.

„Toliko od nas, zbogom", kažu oboje u glas te nam mahnu i nestanu u belim iskricama pre nego što smo uspeli bilo šta da uradimo. Da li su nam upravo rekli da ih više nikada nećemo videti i samo nestali? Ma daj, mogli su se barem normalno pozdraviti kao normalni momak i devojka.

„Hoću da provalim kako ovo radi", Nail promrmlja te priđe monitorima. Niko mu nije ništa rekao jer svi znamo da se mnogo hvali svojim hakerskim sposobnostima. Stisne nekoliko dugmeta te se na velikom ekranu pojavi slika dobro opremnjenog i jako velikog kluba.

Bili su u pravu, to jeste klub i sigurno nisu lagali oko ostalih stvari koje su rekli. Okrenem se ka odelima. Čini mi se da su poređana isto kao i garaže. Harijevo je bilo prvo dok je moje bilo odmah do njegovog. Bila su crna samo što je njegovo bilo sa izraženom bledoplavom bojom a moje crvenom.

I sam pogled na njih mi je teralo strah u kosti. Ko zna kakve ćemo sve grozote ugledati tamo. Ne smemo oklevati ni sekund,kada bude bilo vreme moramo dati sve od sebe jer po njihovim rečima tamo se okupljaju sva natprirodna bića u Miami-u što znači da će ih biti baš dosta i svih mogućih vrsta.

„Nail nađi lokaciju te zgrade", kažem te mu priđem bliže. Klimne glavom te pretisne nekoliko duvmića i na monitoru izađe ime ulice i broj. Zgrada je bila deo napuštene fabrike i mogu reći da je dosta velika.

„Dobro, neka neko zapamti ovu adresu, trebaće nam." Hari kaže te klimnu glavama i počnu zagledati prostoriju. Nakon desetak minuta svi zajedno krenemo ka vili dobro zaključavši podrum i zgradu.

Bilo je oko četiri sata popodne te smo svi odmah ušli u kuhinju i počeli spremati nešto jestivo. Posle ručka sam otišla da se istuširam iako se nisam mnogo oznojila.

Kad završim sa tuširanjem obučem šorc i majicu te siđem u dnevnu kod ostalih. Naravno TV je bio upaljen i na njemu je bila utakmica koju su momci gledali kao da je nešto najvažnije na svetu dok su devojke sa druge strane čevrljale o onim njihovim stvarima.

Iako nije mnogo ženstveno sa moje strane ali svi su odavno shvatili da nisam za ženske razgovore pridružim se momcima te sednem na dvosed između Harija i Naila.

Udubim se u fudbalsku utakmicu te taman kad se najviše uživim TV se ugasi i razičarano odpuhnem zajedno sa momcima. Zašto se baš sad ugasio?

„Hej, poruka." Svi se okrenemo ka Peri te ugledamo mali beli papirić u njenim rukama. „Pričitaj", Hari se nestrpljivo zavrpilji u mestu.

„Sutra u 22 h počinje vaš zadatak. Sve već znate ostalo je sve na vama." Glasno pročita tekst na papiriću i okrene ga ka nama. To je to, ništa više? Baš su se potrudili oko nas.

„Pa izgleda da nam treba plan", Džas promrmlja te svi otpuhnemo i posedamo u krug. Ovo je prvi put da pravimo veći plan, sve je to do sada bilo samo nekoliko reči i gotovo. Sada nam treba plan jer nema šanse da budemo neopaženi.

„Svako ko ima ideju neka kaže, sada je apsolutno sve dobrodošlo." Svi klimnu na Harijeve reči te usledi nekoliko minuta tišine. Svi su duboko u svojim mislima i niko ne progovara, zašto mi ovo ne sluti na dobro?

„Možemo ući unutra sa sakrivenim aurama, i sami znamo da tako izgledamo kao veštice i vešci", El prva progovori sa dobrom idejom. „Dobro, to je dobra ideja", kažem te pikušam da smislim nešto.

„Kada uđemo pokušamo da privučemo što manje pažnje i kada bude bilo tačno deset sati počnemo." Zejin doda te se složimo sa njim.

„Moramo da pokušamo da spasimo što više devojaka možemo. Sigurno postoji prostorija gde ih drže dok zabava ne počne." Iznesem svoju ideju te klimnu glavama u znak slaganja samnom.

„Ja mogu zatvoriti sva vrata da niko ne može izaći a Hari i Nat mogu opčiniti stražare", Nail doda te se svi sližimo sa njim.

Dogovorimo se oko još nekih stvari te takođe rešimo da odgledamo jedan film uz izgovor da će nam to možda biti poslednji koji ćemo zajedno gledati.

Sa devojkama odem napraviti kokice dok su momci birali film. Dogovor je da bude komedija te se nisam bunila.

Kroz nekoliko šala napravimo kokice i odnesemo ih u dnevnu. Nail pusti film i ja zauzmem moje mesto. Kožna fotelja, malo ćebence, jastuci, kokice i film. Gde ćeš bolje?

*

„O Bože, ja vama više ne dam da birate komediju, ceo stomak me boli." I dalje sam govorila kroz smeh i brisala suze. Film je jedan od najboljih koje sam odgledala.

Završio se pre nekoliko minuta i još ne možemo da prestanemo sa smehom. Kad god se umirimo neko od momaka ponovi smešnu scenu i opet usledi smeh.

„Momci hoćemo li ono što smo se dogovorili", Džas upita momke sa malim osmehom. O čemu govore, kakav dogovor, zašto govori u šiframa?

„Hajde." Odjednom svi ustanu i pogledaju nas (devojke) sa zlim osmehom. Hari me prebaci preko ramena te se odmah počnem koprcati. Šta oni misle, da smo mi vreće krompira i da nas mogu nositi kako hoće.

Uputi se ka vratima dnevne te odmah posle i ka vratima vile. Čim izađemo u dvorište udari me talas toplog vazduha i tek onda shvatim koliko je napolju ustvari vruće.

„Gde nas nosite", malo jače povičem te se ipet promigoljim pokušavajući nekako da oslabim stisak i da se izvučem ali bez uspeha. „Videćeš", odgovori mi i tačno mogu zamisliti onaj njegov bezobrazan osmeh te se opet promigoljim.

Odjednom stane te pogledam oko sebe. Nalazili smo se iza vile negde uspod moje terase gde se od prilike nalazio bazen. „O ne, ne opet", promrmljam skoro kao da ću početi da plačem te samo začujem smeh momaka i sledeće što osetim je topla voda.

Isplivam na površinu te ugledam momke kako se smeju pored bazena. „Stvarno momci, ovo je zastarela fora stavrno ne znate ništa drugo da smislite?" Narugam im se te se zakikoću.

„I dalje je dobra, da vidite samo svoja lica", Nail jedva progovori kroz osmeh. Zamahnem rukom ka njima i ogroman slap vode krene u njihovom pravcu te završe mokri isto onoliko koliko i mi.

I Eli zamahne rukom te još jedan slap opet završi na njima. Sad smo se mi smejale dok su nas oni gledali urnebesnim izrazima lica. Onda su sami uskočili u bazen i počeli da nas prskaju jedva nam dopuštajući da dišemo.

*

„Smrzla sam se", kažem po stoti put od kad sam izašla iz bazena. Od jednom je zahladilo, jedva sam se nekako zagrejala kadom tople vode. Ledeno je.

Obučem pidžame i obujem čarape te zatvorim prozor na sobi spustivši roletne. Zavučem se u topli krevet ugasivši noćnu lampu. Ili mi se čini ili je juče bilo toplije, vrata terase su mi bila otvorena i još sam spavala u majici.

Začujem udaranje kapljica o prozor a zatim i jak pljusak propraćen grmljavinom i jakim vetrom. Bila sam u pravu, iako je juče bio pljusak bilo je mnogo toplije nego sada.

Ne plašim se grmljavine, lepše spavam kada napolju pada kiša i grmi, oduvek sam bila čudna pa ovo nije ništa novo.

Niko nije budan, svi smo se dogovorili da spavamo jer nas sutra čeka težak dan i zato pokušavam zaspati i polako mi polazi za rukom.

____________________________

Hej ljudi evo nastavka, potrudila sam se da ga napišem što pre. Znam da je malo kraći ali nisam htela ništa više dodavati jer mislim da bi bilo previše.

U sledećem nastavku nas čeka dosta akcije i mnogo mu se radujem. Hvala vam na svoj podršci, pregledima, voutovima i komentara, ja sam presrećna svime. ♥

Za sledeći nastavak imam dosta inspiracije i nadajte mu se u najkraćem roku.

Mnogo vam hvala i volim vas sve! :* ♥♥