Probudm se uz pospan osmeh za koji je odgovorno bilo mekano krzno koje me je golicalo po licu. Otvaram oci i ugledam mog jedinog i najboljeg prijatelja - Reksa. Stajao je šapama naslonjen na ivici kreveta odmah do moje glave i gledao me cvileći.
„Hej drugar." Jedva progovaram sanjivim glasom protežući se nekoliko puta i koprcajući se po krevetu.

Kao odgovor dobijam kraći lavež na šta se nasmejem i počnem tražiti mobilni telefon. „Sigurna sam da sam ga tu negde stavila.", kažem sama sebi u bradu dok opipavam površinu kreveta. Posle detaljnog pretresanja cele površine kreveta na kraju ga nađem ispod jastuka. Eto koliko je moj život zanimljiv.

Samo da vidim koliko ima sati. Skoro pa deset, dobro imam dosta vremena pre početka glupe srednje škole. Pitate se zašto glupa? Verujte mi, da ste na mom mestu i vama bi bila glupa. Jednostavno je prezirem.

Trebala bih da je obožavam, i obožavala sam je sve dok nisam prve godine kročila u nju i dok nisam videla kakvi sve momci i devojke idu u nju takođe.

Ja sam glavni predmet za ponižavanje, kao da mi na čelu nacrtana ona stvar. Nikada nisam uzvraćala uvredama iako sam jako želela, uvek bih samo odšetala, spuštene glave, do parka iza škole i tako sedela na maloj klupici. A kada bih shvatila da debelo kasnim na čas onda bih trčala natrag.

To bih 'proživnjavala' svaki dan. Uvek bih imala zamišljen pogled okrenut ka prozoru pored zadnje klupe i razmišljala.

Ja sam samo devojka, obično ljudsko biće baš kao i oni, zašto me vide kao drugačiju? Zar mi fali noga, ruka, oko?

Za skoro svih četiri godina koliko idem u tu školu, nikada ih nisam razumela, niti cu. Ono što mi je ulivalo nadu je to što sam sebi govorila još malo i krećem na koledž. To me je donekle tešilo a i koledž u New York-u nikako ne može da zvuči loše.

Protresem glavom terajući bezazlene misli iz moje prenatrpane glave. Bacam pokrivače sa sebe i ustajem iz kreveta. Izlazim iz sobe i siđem polako stepenicama jer sam imala vatrena iskustva sa njima. Uputim se ka kuhinji u kojoj naravno, kao i obično, nema nikoga.

Moj otac je menadžer neke firme, nemam pojma koje a ni kako se zove, nikada me nije zanimalo, a i ne verujem da hoće. Nikada nije tu, ili je na nekom poslovnom putovanju ili ode na posao rano tako da sam naviknula na samoću.

Otvorim frižider i prvo što mi zapadne za oko je pakovanje krema. Od kada nisam jela krem. Zgrabim ga kao da će mi ga neko oteti, a ustvari sam sama samcijata.

Kada sam se lepo najela krema uputim se ka spratu, tačnije mojoj sobi.

Nije ništa posebno. Jedina stvar koja me je oduševljavala je bio stakleni zid, velik krevet i velika polica sa knjigama. Naravno ne hvalim se velikim ormanom koji je poluprazan zbog moje fobije od šopinga. Još jedna čudna stvar o meni.

Kada sam završim sa oblačenjem još jednom se pogledam u ogledalu. Bele farmerice, bela kožna jakna, obična plava majica, bele starke i moja ominjena plava torba.

Nisu me da kažem 'maltretirali' zbog finansijskih problema, daleko sam ja od toga. Ipak su možda samo takve osobe, zle i zavidne. Ma ne, zašto bi bili ljubomorni na mene - devojku koja nema prijatelje. Ma hajde molim te, na devojku koja je u četvrtoj godini srednje, a još dečka nije imala, da, da, obavezno. Još nekoliko stvari dodatih na listu stvari o meni.

Pozdravim se sa Reksom i zaključam kuću, izlazeći iz dvorišta. Ne zelim krađu, a ni da lepim plakate za izgubljenim haskijem po gradu, ne to definitivno ne želim. Pogledam na sat, dvadesetak minuta do jedanaest, taman da stignem na vreme.

Uputim se polako niz ulicu razgledajući prolaznike i izloge radnji. Uvek idem pešice. Ne želim da zadobijem i status 'razmažena bogatašica' zbog šofera ili skupog auta. Da previše brinem oko mišljenja drugih.

Posle malo duže šetnjice do pakla, nažalost sam stigla ranije nego što sam želela. Na prvi pogled izgleda predivno, kao u filmu, srednjoškolci na travnjaku, rastrčani, raspričani, sve je super.

Kada malo bolje pogledaš i ugledaš napaljene i lake devojke koje misle da je celi svet njihov i umišljene momke koji čekaju sledeću žrtvu da bi zadovoljili svoje potrebe, odjednom se sve smrači i izgubi onu nevinu sliku.

Dok sam 'putovala', to jest prolazila kroz travnjak čuli su se komentari tipa: "O evo je štreberka Natali." ili "Jadnica, šta će ona ovde, ova škola nije za nju." ili "Tako je jadna." i još mnogo drugih. Samo sam prošla kroz tu masu pogleda i projurila hodnikom.

Mislim da je prvi čas matematika. Jes! Oduvek su mi išli matematika, hemija i fizika. Oduvek sam volela te predmete, a i profesori su obožavali mene. Valjda još jedna čudna stvar o meni.

Stignem do kabineta matematike te zauzmem moje uobičajno mesto. Zadnja klupa do prozora je bila moj kutak u koji niko sem mene nije zalazio. Da, jednostavno nisam dovoljno dobra ni za koga ovde.

Bila sam odlična ustvari, na početku. Imala sam dosta prijatelja, izlazila sam, dolazila kasno, šminkala se. Kada sam shvatila da me menjaju i da nisam ono što stvarno jesam prestala sam da se družim sa njima. Tada je počela ova strana mog života.

Atmosfera u kabinetu se naglo smiri kada se na vratima pojavi profesorka matematike - gospođa Grey. U kasnim tridesetim, u urednoj profesorskoj uniformi sa takođe urednom punđom i naočarama.

Pažnju mi skrene dečko koji joj je pravio društvo. Crne farmerice, crna majica i tetovaže po rukama, previše bad, još jedan napaljenko. Pogledom počne šetati po klupama izazivajući ku*kice time te su zabacivale kosu, pućile usne sa prevelikim slojem ruža i nevino treptale veštačkim trepavicama.

Zaustavi pogled nešto duže na meni te pogleda u profesorku. Zbunim se na trenutak. Zašto bi uopšte gledao u mene pored ovoliko 'lepotica' u prvim redovima koje su se pravile da slušaju profesorku a ustvari su skoro skočile na njega. Hm, jadnice.

"Ovo je naš nov učenik.", profesorka pogleda celo odeljenje pa vrati pogled na njega i doda: "Dzastin Biber." Biber? Imamo isto prezime, kakva slučajnost. Malo bolje ga zagledam. Smeđa kosa podignuta na gore i učvršćena gelom od kog se sva sijala. Oble crte lica i kestenjasto smeđe oči. Moram priznati da je privlačan a bogami, koliko se može videti kroz majicu, i zgodan. Možda zvučim kao jedna napaljena tinejdžerka ali me stvarno ne zanima. Jedino što mi je u glavi je koledž u New York-u.

„Nadam se da neće biti nikakvih problema i da će biti prihvaćen", kaže gospođa Grej gledajući nas značajnim pogledom. Devojke se zakikoću nesvesne toga koliko glupo izgledaju i zvuče.

"Možeš sesti kod Natali.", opet kaže profesorka na šta ja u iznenađenju širom otvorim oči. Brzo se vratim u normalu dok su ostale devojke iznervirano i razočarano gledale u njega kako prilazi mojoj klupi.

Htela sam da poviknem: 'ne brinite se, neću vam ga oteti' ali sam se suzdržala.

Povuče stolicu te sedne malo po malo gledajući u mom smeru. Zašto baš kod mene? „Zato sto ti jedina sediš sama genijalko.", javi se onaj moj glas u glavi koga prezirem iz dna duše. Dečko kojem ni ime nisam zapamtila će sedeti samnom do kraja školske godine. Ma fantastično, fenomenalno. Ko se uopšte upisuje ili prebacuje mesec dana pred kraj školske godine i to završne.

„Hej." Začujem dubok i hrapav glas do mene. Okrenem se ka njemu i vidim da gleda u mene. Očigledno se meni obratio. A daj, zar nije mogao jednostavno da ćuti?

„Hej.", kažem potpuno nezainteresovano, ipak će on posle časa da mi se smeje kao i svi ostali, kakve veze ima. „Ja sam Dzastin." Pruži mi ruku koju nesigurno prihvatim. Da, tačno Dzastin se zove. Pa barem se predstavio, ne zelim da ispadnem nekulturna.

„Ja sam Natali Biber.", opet nezainteresovano kažem na šta me on nekako čudno i sa puno osećanja pogleda. Zbuni me ali ipak odlučim da nastavim razgovor. Ipak će me ismejavati posle ovog časa, a ne u toku njega pa da iskoristim priliku da razgovaram sa njim da ne misli da sam nekakva čudakinja i da me zbog toga ponižavaju.

„Ti nisi odavde?", upitam ga na šta njegov osmeh padne i klimne glavom. Prođe nekolikominuta u tišini koju nisam htela da prekidam.

Izgleda da je rešio da ćuti. Ako, baš me je briga, samo još jedan kreten više u ovoj odvratnoj školi. Rešim da više neću postavljati pitanja. Više mi se i ne čini toliko zanimljivim a pošto nije zainteresovan za priču neću ga ni na šta prisiljavati.

*

Predavanja su se završila, sa onim novim na J više nisam pričala, ali sam ga nekoliko puta uhvatila da me glada, malo više je jeziv, ali nema veze, ionako više nećemo razgovarati. Sigurno će traziti da se premesti kao što su i svi pre njega radili.

Polako koračam ulicom malo više udaljena od kuće, slušam muziku na slušalicama. Polako pevušim stihove omiljene pesme dok malo dalje od sebe čujem teške korake kako odzvanjaju ulicom.

Naježim se zbog jezivog zvuka ali rešim da nastavim dalje. U jednom trenutku mi jedna misao proleti glavom. Kasno posle podne, prolećno vreme, smrkava se i prazna mračna ulica. Čujem teške korake iza sebe sve me asocira na jednu stvar.

Okrećem se i malo delje od sebe ugledam visokog razvijenog muškarca. Lice mu je u senci dok sa spuštenom glavom korača zamnom. Okrenem se napred i ubrzam korak dok je moje srce takođe ubrzavalo ritam.

Još malo i kod kuće sam, još malo i biću u sobi, sa Reksom u krilu mazeći njegovo dugo šareno krzno. Neprestalno govorim sebi da ne bih dobila napad panike i sve više ubrzavam korak.

Počnem lagano trčati sve vreme osluškivajući iza sebe. Začujem ubrzane korake koji su bili sve bliži i bliži. Počnem još brže trčati u sebo proklinjajući današnji dan. Taman kada pomislim da sam umakla i da nisam u opasnosti osetim jake ruke oko struka koje me povlače između dve zgrade.

Osetim suze koje se počnu nekontrolisano spuštati niz lice a ubrzo zatim i šapat: "Ššš, malena moja, ja te nikada ne bih povredio, ne sada kada sam te konačno pronašao." Ukočim se zbog njegovih reči i počnem još više plakati. Svakakve misli mi se počnu vrzmati glavom dok mi je taj neko brisao suze. Prođe nekoliko trenutaka i moji jecaji i suze isčeznu.

Polako pomeri ruku sa mojih usana kada vidi da sam se smirila. "Ko si ti?", upitam ga tihim, uplašenim i drhtavim glasom. Na moje pitanje odgovori tako što se malo pomeri tako mi pružajući pogled na njegovo lice.

Doživim blagi infarkt kada ugledam ni manje ni više nego mog kolegu iz klupe, Justina!?

"Dzastin?" Upitam na šta on samo klimne glavom. Osetim olakšanje znajući da je barem donekle normalan. Toliko normalan da me valjda neće povrediti.

"Kako misliš 'ne sada kada sam te konačno pronašao'?" Upitam ono što bih u ovoj situaciji zadnje trebala upitati. Ja i moj pileći mozak koji nikada nije radio dobro kada je trebao.

Podigne glavu pružajući mi pogled na njegove čokoladne oči koje su se punile suzama. Plače? Zašto bi plakao? Ja sam ta koja bi ovde trebala da plače a i u ostalom, šta sam pogrešno rekla?
"Natali ti si moja sestra, ja sam tvoj brat blizanac.", kaže puštajući suze sa se sliju niz obraze, dok sam se osećala kao da me je hladam tuš polio. Sestra? Brat blizanac? Ma o čemu on priča? Ja nemam brata, a pogotovo ne blizanca. A i otac bi mi rekao, ne bi bio toliko sebičan da tako nešto krije od mene.

"Ja nemam brata, a pogotovo ne blizanca", ponovim svoje misli na glas ali dosta višim tonom. Nasmeje se kao da je znao da ću to reći te obriše mokre obraze.

"Imaš Natali, imaš", kaže odmahivajući glavom što me još više razljuti. Šta on misli? Koje on da me prati i da me bukvalno otme i govori ovo?

"Za Boga da imam brata znala bih, tebe sam danas prvi put u životu videla i ti mi kažeš da si mi jebeni brat blizanac!", razderem se uopšte ne obraćajući pažnju na okolinu. Opet odmahne glavom fiksirajući pogled na beton pored njegovih nogu.

"Pa naravno da ti nisu rekli, nisu me ni tražili, nisam im bio bitan", procedi kroz zube stiskajući šake u pesnice. Čudno ga pogledam pokušavajući da shvatim šta je rekao. E sada mi baš ništa nije jasno. Ko mi i šta nije rakao? Ko ga nije tražio? Kome nije bio bitan? A što je najbitnije, kakve ja veze imam sa tim? "Ja tebe ništa ne razumem", iskreno mu odgovorim te otpuhnem.

"Kao što sam već rekao ja sam tvoj brat blizanac", kaže te prevrnem očina. "Kada smo punili prvu godinu neki ljudi su me oteli. Nisu tražili novac za mene, hteli su me samo zbog nečeg što posedujem, ali nisam saznao šta je to. Jedva sam uspeo da im pobegnem, tražio sam svoju porodicu po celoj Kanadi ali je nisam našao, a onda sam došao u London i krenuo u srednju da potražim svog blizanca", doda i nekako me zainteresuje pričom. Klimnem glavom sa podignutim obrvama podstičući ga time da nastavi.

"Znao sam da imam blizanca i da on poseduje nesto takođe, ali nisam znao da li je muško ili žensko, tako da sam tebe danas našao", završi svoju priču dok je meni mozak radio punom parom zbog brojnih i novih informacija. Au šta mi je sve ovaj nabrbljao. I ja sada trebam da mu verujem? Ma da naravno.

"Kako znaš kako se uopšte zoveš kada si bio zatočen?", upitam praveći navodnike rukama na zatočen. Zar misli da sam stvarno toliko glupa da bih poverovala u ovo sranje?

"Saznao sam od jedne čistačice koja me je obilazila. Kada mi je rekla posle toga je više nisam video", kaže zamišljenim i tužnim pogledom. Dobro, ali i dalje nedovoljno informacija.

Čekaj malo ja se još nalazim između onih zgrada i pričam sa dečkom koji tvrdi da je moj brat blizanac. Usput ja za tog dečka nikada nisam čula u životu, niti ga videla a i dalje stojim ovde i slušam ga kako mi puni glavu lažima.

"I ti misliš da ti ja vreujem? Baneš mi ovde odjednom i govoriš mi kako si mi brat i kako su te oteli i još mnogo laži i misliš da sam ti poverovala?" To je to pukla sam.

"Odvedi me kod oca i videćeš da govorim istinu.", kaže mi gledajući me i dalje u oči. To i nije loša ideja. Odvešću ga kod oca, onće lepo reći da laže, pozvati policiju koja će mu zabraniti da mi priđe bliže od sto metara i sve će biti super.

Klimnem glavom dajući mu do znanja da se slažem sa njim. Iako sam znala da laže, nekako želim da imam brata. Želim da imam društvo i nekog s kim mogu da pričam, jer sam usamnjena, nemam prijatelja, nemam dečka, tata radi po celi dan i ne viđam ga.

"Hajde", kažem i krenem ka kući. To je to, sada ćemo videti šta će biti. Ako govori istinu, ne znam kako ću se osećati, valjda ću biti srećna. A ako laže mislim da veće razočarenje neću nikada doživeti jer sam se u dubini duše ipak nadala da govori istinu.

Izađem na ulicu kojom sam pre desetak minuta bežala glavom bez obzira od mogućeg ubice, silovatelja i otmičara, a sada istom tom ulicom idem uz istog tog dečka koji tvrdi da mi je brat blizanac. Nemoguće je kako ti se život može okrenuti naopako za samo petnaestak minuta.

Pogledam mog mogućeg brata, mogu reći da ima tu sličnosti. Ista smeđa kosa, držanje, iste čokoladne oči uokvirene gustim dugim trepavicama, da oči, crte lica slične tatinim, kako to ranije nisam primetila,a i isto prezime. Skrenem pogled da ne ispadne da opet buljim u njega, ali izgleda da je primetio i malo se nasmejao.

"Da li bi volela da imaš brata?", upita me gledajući me pravo u oči. "Ehh , još pitaš.. Naravno, nemam prijatelje, dečka, tata radi po celi dan, jedini prijetelj mi je Reks, stvarno ne znam kako ponekad ne zaboravim da pričam...", prestanem kada shvatim da sam dovoljno rekla momku koji me je pre nekoliko minuta isprepadao za ceo život. Pa skrenem pažnju sa mene na njega upitavši ga isto pitanje: "A ti? Da li bi ti voleo da imaš sestru?"

"Hah , naravno da bih voleo, ne znaš koliko.. Voleo bih da imam porodicu. Ni ne možeš zamisliti koliko sam se obradovao kada sam našao devojku koja se preziva Bieber, ne znaš koliko su me samo mučili, koliko sam kao dete gladovao i dobivao batine..", prekine. "Bolna tema, razumem.", kažem a za uzvrat dobijem jedan prelep i iskren osmeh.

Oboje skrenemo pogled kada shvatimo da se predugo smešimo jedan drugom i ja ugledam poznatu kapiju i kuću iza nje. Pogledam u dvorište i ugledam crni auto, tata je kod kuće. "Stigli smo.", kažem i okrenem se prema Džastinu otvarajući kapiju i pokazujući mu da uđe. Pogleda me malo nervozno, klimne glavom i uđe, a za njim i ja.

Uđemo u kuću i on počne razgledati, pokažem mu vrata od dnevne sobe , klimne glavom i uđemo. Unutra kao što sam i mislila tata sedi na fotelji sa naočarama i čita knjigu ni ne obraćajući pažnju na nas. Pročistim grlo i on se trgne. Pogleda me ali pogled skrene brzo na Justina, pa na mene i tako iznova i iznova.

"Ko si ti?" Tata reši da prekine tišinu svojim dubokim glasom. "On je..", krenem da kažem ko je ali opet stotinu pitanja navrnu i zablokiraju mi ovaj već dosta namučen mozak. Pitanja na koje nemam odgovore. "Ja sam Dzastin, Dzastin Bieber" Dzastin dovrši rečenicu koju sam započela.

Justin's POV

Dopunim Natali i čekam reakciju svog mogućeg oca. Oči četrdesetogodišnjeg čoveka se počnu puniti suzama te skine svoje naočare i pohita mi u zagrljaj. Da li je moguće da je to moj otac? Da nije ne bi me zagrlio, zar ne? Nekoliko trenutaka sam stajao ukočen, to jest zatečen sadašnjom situacijom ali mu uzvratim zagrljaj i ponovo osetim suze na licu.

"Dzastin.." Samo se to čulo, samo šapat mog imena. Čovek se odvoji od mene i sada me sa sumljom pogleda. Znao sam da će sumljati, ko ne bi? "Ali kako?" Samo je to izgovorio i nastavio me gledati sa nevericom u očima. Ništa objasniću mu pa kako bude.

Natalie's POV

Ispričao je svoju priču, ali mnogo detaljnije nego meni dok ga je tata sa suznim očima gledao i klimao glavom. Izgleda da stvarno imam brata blizanca. Kako samo ovo zvuci. Tata rešio da napravi DNA test na šta smo se svi pristali. Rezultati će stići do sutra uveče, a za to vreme će Jus biti kod nas.

"Ovo je ta soba." Pokažem rukom na vrata preko puta mojih i potapšem ga malo po ramenu. Okrenem se i taman da zakoračim u svoju sobu osetim kako me povlači za ruku i za manje od sekunde se nalazim u njegovom zagrljaju. "Hvala ti za sve što si uradila za mene.", prošaputa mi na uho.

Uzvratim zagrljaj i prošaputam: "Pa to valjda sestre rade." i polako uđem u svoju sobu ostavljajući ga u hodniku sa malim osmehom u uglu usana.

U sobi me čeka razigrani Reks koji čim me vidi skoči na mene i počne me lizati svuda po licu šta meni izazove ogroman osmeh. Odem u toalet, istušitam se, obavim ličnu higijenu i pogledam se u ogledalo. Sada kad malo bolje pogledam u ogledalo vidim koliko ličimo. Stvarno ima dosta sličnosti.

Polako se uvučem u krevet i počnem razmišljati o svemu što mi se desilo danas. Upoznala sam novog učenika u školi koji sedi do mene, kasnije na putu do kuće me neko prati, odnosno juri, a onda se ispostavi da je taj neko novi dečko i da je on možda moj brat blizanac. Poprilično sjebano. Ali kada sad pomislim da možda više neću biti sama i da ću imati društvo osmeh mi automatski preovlada licem.

I šta ako se ispostavi da mi Jus jeste brat blizanac? Šta da se nije pojavio? Kada bi mi moji roditelji rekli da imam brata blizanca? Da li bi mi uopšte rekli da ga imam? Opet kako bi moje detinjstvo bilo da sam imala nekog? Da li bih ga se rado sećala? I još svakakva pitanja mi se počnu vrzmati glavom. Ali ono što znam je to da bih razvod roditelja mnogo lakše prebolela da sam imala nečije rame da se na njemu isplačem. Da li bih imala prjatelje da sam imala brata? Da li bi se prema meni bolje ponašali da je on bio tu?Kako sam sebična. Ko zna kako je njemu bilo tokom svih ovih godina? Njega su mučili, izgladnjivali, prebijali i ko zna šta sve još radili..

A šta ako se ispostavi da mi nije brat? Šta ako je samo istraživao i odjednom došao samo da bi dobio novac od mog oca? Ne, ne bi onako plakao, niko nije onoliko dobar u glumi, sem toga kako onda objasniti fizičku sličnost između njega i mene? Sem ako nije radio plastičnu operaciju, ma da ju je radio to bi značilo da ima novca, šta bi mu onda bio razlog? Ipak se nadam da mi jeste brat i da više neću biti sama i da ću konačno imati nekog pored sebe.

Jedva čekam da sutra posle škole čujem rezultate, neću moći da dočekam. A i imaću sa kim da razgovaram što je najbitnije. Mozda ću sutra proći bez posećivanja školskog parka i klupice. Ali jedva čekam da vidim izraz lica od devojaka kada me vide kako razgovaram sa Jusom, iako je juče prikupio dosta pažnje, a i ako mi je Dzas brat pa kada još i to saznaju. Uh ne mogu dočekati.

Nego dosta je bilo, pogledam na sat za nekoliko minuta ce ponoc, dobro, taman ću se naspavati. Navijem alarm istavim telefon ispod jastuka. Još jednom se lepo ušuškam i polako počnem padati u san.

(Nadam se da će vam se svideti priča. Izbacivala sam i ranije priče, ali zbog nedostatka ideja sam ih izbrisala. Ovu sam rešila da do kraja napišem, a i puna sam ideja, tako da molim vas čitajte, jako mi znači. :) P.S. Trailer za priču je gore.)