1

- Na odmoru sam – javim se umorno dok planinarim.

- Znam, dobra jakna.

Pogledam u dron koji leti iznad moje glave, izvučem pištolj i pucam u njega.

Dođavola, bio je skup!

- Taj dron je vlasništvo Agencije i nije bio jeftin, šef će biti jako besan.

- Znaš da ne volim kad me prate – vratim pištolj na mesto.

- Ko još nosi pištolj na planinarenju?

- Šta hoćeš Kris?

- Moraš da se vratiš, odmor ti se završava ranije.

- Na odmoru sam svega dva dana – namrštim se.

- Znam, ali ovo je važno.

- Šta je sad?

- Zvali su iz policije.

- I?

- Pronašli su Martinovo telo.

- Martina Prajs? – namrštim se.

- Tako je.

- Kako je umro? – ovo nije dobro. Nikako nije dobro.

- Dva metka u glavu.

Udahnem duboko. Dođavola, trebalo je da postane otac uskoro.

- Jesi li zvao Karen? – njegova žena mora da zna.

- Nisam, ali policija je već obavestila.

- Ja ću razgovarati sa njom – izdahnem.

- Ovo nije dobro. Koga je on štitio?

- Nikoga, pre dva dana je dobio otkaz, nisam ti rekao jer si uzeo odmor.

- Koga je štitio? – ponovim pitanje.

- Lorenu Mejs.

- Lorenu Mejs? – namrštim se na ovo. Znam ko je ona.

- Pozvao sam Drejfusa, malo se raspitao u policiji. Martin je treći telohranitelj koji je radio za nju a koji je završio mrtav.

- Šta još kaže Drejfus? Imaju li neke tragove?

- Samo to da je ona bila van države u vreme smrti, navodno, telohranitelji završe mrtvi nakon što dobiju otkaz. Svi ubijeni su radili za različite Agencije.

- Da, ali Martin je radio za mene – niko ne ubija moje telohranitelje.

- Pošalji mi helihopter.

- Trebalo bi već da te pokupi.

Podignem glavu i ugledam ga, leteo je ka meni.

- Vidim ga. Zakaži mi sastanak sa načelnikom. Želim sve da saznam o tim ubistvima. I istraži Lorenu Mejs, od trenutka kad se rodila.

- Da šefe.

Prekinem vezu i mahnem rukom.

Toliko o mom odmoru.

.....

- Ričarde – pružim mu ruku.

- Maksimilijane, čujem da si prekinuo odmor – zeza me.

- Da, ubijen je neko ko je radio za mene.

- Sedi – kaže mi.

Ričard je načelnik policije i moj prijatelj, osim toga blisko sarađujem sa svim organima reda zbog posla kojim se bavim, neretko koristimo jedni druge.

- Hvala ti.

- Poslali su mi sve vezano za ubistva, koliko vidim nisu povezana.

- Nisu li sva trojica telohranitelja štitila Lorenu Mejs?

- Jesu, ali to je sve što im je zajedničko. Prva žrtva, stradao je u saobraćajnoj nesreći, drugi je žrtva masovne pucnjave a treći...

- Martin, radio je za mene.

- Da, on je ubijen, istraga je pokazala da je imalo veze sa drogom. Jesi li znao da ti se telohranitelj drogira?

- To nije moguće, svi koji rade za mene redovno se testiraju – namrštim se.

- U trenutku smrti imao je drogu u sistemu i pronađen je u sumnjivom kvartu, poznatom po prodaji droge, izgleda da je došlo do obračuna i on je završio mrtav.

Prelistam one izveštaje.

- Sve deluje čisto, ali postoji jedna sitnica, Martin se nije drogirao, mogu to da potvrdim.

- Priznajem, deluje sumnjivo, sličnog je mišljenja i komesar stanice, ali sve ovo je nedovoljno za bilo koju dalju istragu, naročito ako je u nju uključena ćerka vlasnika najveće firme za proizvodnju hemijskog oružja.

- Ne bi trebalo da bude važno ko je ona jer je ona jedina poveznica.

- Vidi... Lijam Mejs snabdeva naše vojnike, i ne samo to, cene koje nam daje su smešne, samo su simbolične. Osim toga, u poslednje dve godine posao preuzima njegova ćerka koja nastavlja očevu tradiciju po pitanju snabdevanja naše države. Za državu bi bilo veoma skupo da napadnemo tu ženu.

- Imam mrtvog telohranitelja, moram njegovoj ženi da kažem zašto je ubijen a neću joj reći da se drogirao jer nije! Bio sam mu kum na venčanju – izdahnem.

- Shvatam tvoju frustraciju, ali šta očekuješ od mene? Da otvorim istragu protiv žene koja ima alibi za sve zločine i još je naljutim?

- Kažem da istražimo to na drugi način.

- Ne postoji drugi način.

- Ričarde, poznajem te, ispod te političke maske znam da veruješ u pravdu. Ovi izveštaji su traljavi.

- Šta onda predlažeš?

- Da mi dozvoliš da sprovedem sopstvenu istragu.

- Nemoj mi reći da si došao da tražiš moje dopuštenje, jer ovo bi bio prvi put.

- Želeo sam da te obavestim, i želim pristup svim dokazima sa svih mesta zločina, ne ove izveštaje.

- To su policijska posla, zakonom je zabranjeno...

- Prekinuo sam odmor! Saznaću zašto je tip koji radi za mene mrtav, na ovaj ili na onaj način, bolje je za tebe da budeš upućen.

- Šta ukoliko grešiš i napraviš grešku koja će ovu državu koštati skupo?

- Vidi, postoje dve opcije koliko ja vidim. Prva je da je lično Lorena Mejs odgovorna za ubistva, možda su telohranitelji videli nešto što nisu smeli, ipak su provodili sa njom puno vremena.

- Maksimilijane, ta žena nije neko koga ćeš videti da šeta slobodno na ulici. Ne možeš tek tako da je pitaš par pitanja, da bi došao do nje moraš da prođeš preko hrpe krvoločnih advokata a veruj mi advokati koje ima ta porodica...

- Nisam to ni planirao. Što me dovodi do druge opcije.

- Koje?

- Šta ako meta nisu bili telohranitelji? Šta ako su oni kolateralna šteta?

- Ne razumem.

- Istraživao sam, da li znaš da je Lijam Mejs vlasnik pedeset i nekoliko procenata kompanije?

- To nisam znao.

- Manjinski deoničari uporno su pokušavali da ga smene sa mesta predsednika, ali im to nije polazilo za rukom, njegova ćerka još uvek nije zvanično preuzela njegovo mesto.

- Hoćeš reći da su u pitanju unutrašnji problemi?

- Ne znam, znam samo da imam mrtvog telohranitelja i želim da saznam ko je kriv za njegovu smrt.

- Zašto si toliko zapeo? Sigurno nije prvi telohranitelj koga si izgubio?

- Ali je jedini koji je bio oženjen mojom sestrom.

- Vidi, žao mi je, ali ukoliko planiraš nešto, ideš na svoju ruku.

- Planiram da saznam ko ga je ubio, kad otkrijem to, očekujem da uhapsiš tu osobu.

- Daj mi čvrste dokaze i uhapsiću koga god želiš, ali napraviš li problem državi...

- Da, da znam. Ostavićeš me na cedilu.

- Ne, ti ćeš plaćati usluge kompanije Lijama Mejsa u ime države.

- U redu – pristanem.

- Koliko si ti jebote bogat?

- Pobrini se da dobijem sve što mi je potrebno.

- U redu.

Niko ne ubija moje ljude a da za to prođe nekažnjeno. Posao kojim se bave telohranitelji je jedini posao koji direktno ugrožava njihov život. Nije trebalo da zaposlim muža moje sestre, ja najbolje znam šta može da mu se dogodi, ali ona je navaljivala i popustio sam. Kako sad da je pogledam u oči?

. . .

Dolazim sa sahrane besan i ljut. Trebalo je da budem na odmoru.

- Kris – ugledam ga i dam mu znak da me prati.

- Kako je Karmen? – pita me.

- Pod blagim sedativom. Promenimo temu, da čujem novosti.

- Poslao sam dopis, Majk mi je odgovorio da su kontaktirali njegovu agenciju, traže telohranitelja.

- Druga agencija – zaključim.

- Tako je. Isti uslovi. Neko sa vojnom obukom, pouzdan, čist.

- Je li poslao nekog?

- Još uvek nije, svi dobri telohranitelji su mu zauzeti, osim toga koliko ima ljudi sa vojnom obukom a bez nekog defekta?

- Reci mu da ih odbije i pošalji dopis timu Lorene Mejs. Ponudi izvinjenje i reci da imamo spremnog telohranitelja sa traženim specifikacijama koji može odmah da uskoči.

- Koga ćeš poslati?

- Prvo pošalji dopis.

. . .

Pročitao sam sve Martinove izveštaje. Čini se da Lorena Mejs provodi najviše vremena u laboratoriji i u stanu. Nije meta kojoj je lako nauditi jer ima striktan raspored, ne izlazi u javnost i ne razgovara skoro ni sa kim. Zašto onda ljudi koji je štite završe mrtvi?

Prokopam još dalje i pronađem još dva imena koja su vezana za nju a koja su mrtva. Šta god da se dešava povezano je sa njom.

Ujutru sam dobio odgovor, pristali su na drugog telohranitelja koji mora da se javi na razgovor već danas.

Izgleda da ću ipak uzeti odmor.

2

Kao da mi u životu treba još jedan telohranitelj. Umorno izdahnem jer znam koga će unajmiti Ana. Obično je to muškarac u punoj snazi, fizički izgled besprekoran, vojna obuka, bez porodice, neko ko je spreman da umre za malo novca. Istina je da ja ne volim telohranitelje, verovatno zbog toga što sam ceo život okružena njima a možda i zbog toga što smatram da nijedan život nije toliko vredan da neko drugi umre za njega. Ironično sa moje strane jer da nemam obezbeđenje verovatno bih bila mrtva do sad. I sad moram da upoznam još jednog muškarca koji će me štititi, još jednog koji će zaslepljen novcem rizikovati svoj život i koji naravno neće izdržati duže od godinu dana.

Primerak koji mi je predstavila Ana je bio tačno ono što sam znala da će biti. Miran stav, vojničko držanje, prodoran pogled i saglasan sa svim mojim uslovima. Šteta!

Nakon upoznavanja sa novim telohraniteljem krenuli smo na sastanak. Kako je Ana zaboravila ugovor kažem momku iz obezbeđenja na ulazu da krene sa nama. Nakon par sekundi, lift staje a momak pada ispred mene. Toliko brzo se sve desilo da nisam sigurna šta se desilo, znam samo da ima veze sa mojim novim telohraniteljem.

- Saslušao sam sve uslove i prihvatio ih, vreme je da izložim svoje – kaže mi ozbiljno.

Preskočio je momka na podu i stao ispred mene. Uplašila sam se, neću da lažem sebe. Zašto je on ovde? Zašto ovo radi?

- Zakasniću na sastanak – kažem trudeći se da zvučim mirno.

- Biću kratak. Kad pristanem da štitim nekog imam samo jedan uslov – poverenje. Klijent mora da mi veruje. To znači da kad kažem beži – ti bežiš. Kad kažem stani – ti staješ. Odluke o tvojoj bezbednosti donosim ja, moram da znam ko su ti prijatelji, neprijatelji, ko te voli, ko te mrzi, moram da znam sve da bih mogao da kontrolišem sve. Nisam došao ovde da bi me ubio metak namenjen tebi, ovde sam da saznam ko želi da ispali taj metak. Nisi mi prvi klijent, nisi ni poslednji – bio je odlučan.

- To su moji uslovi, možeš da ih prihvatiš, možeš da ih odbiješ, imaš trideset sekundi da doneseš odluku.

- Uvek mogu da unajmim drugog telohranitelja.

- Možeš, ali oboje znamo da će otići jako brzo, imaš reputaciju. Dvadeset sekundi.

- A ti ćeš me štititi do kraja svog života?

- Ja ću se pobrinuti da u budućnosti možeš da živiš bez telohranitelja. Deset sekundi.

- To bi bilo ravno čudu a ja ne verujem u čuda.

- Pet sekundi.

- Ali, prihvatam tvoje uslove – jer je ovo prvi put da ih neko ima.

Pokrenuo je lift i probudio momka iz obezbeđenja. To je bilo impresivno.

Izlazimo iz lifta i čeka me vozač.

- Stiv vozač. Maksimilijan telohranitelj – upoznam ih.

- Drago mi je, izvolite gospođice – Stiv mi otvara vrata.

- Ja vozim – kaže Maksimilijan i ulazi na mesto vozača.

Nisam ništa rekla, Stiv se malo zbunio ali je seo pored telohranitelja.

Ana je brzo došla i ušla u auto.

- Idemo... – pogledala je u Maksimilijana zbunjeno.

- Gde? – pitao je on.

- Zašto on vozi? – pita me.

- Očigledno ima pravila – kažem mirno.

- Ali...

- Ugovor Ana.

- Da, evo ga.

. . .

Nakon sastanka sa jednim od klijenata jedva sam čekala da odem kući.

- Čekaću odgovor – kaže mi.

- Javićemo se uskoro – okrenem se i otvore mi vrata.

Maksimilijan je bio pred vratima, kao i Ana. Hodaju oboje iza mene. Ulazimo u lift i Ana pritiska dugme za prizemlje.

- Niste uspeli da se dogovorite? – pita me.

- Ne – kažem kratko.

Maksimilijan je pritisnuo dugme za prvi sprat.

- Idemo u auto – kaže mu Ana.

- Idemo drugim putem. Dovezi auto iza – govori u rukav.

- Stiv je primetio sumnjive likove u garaži – kaže mi i klimnem glavom.

Izašli smo na prvi sprat, Maksimilijan kao da je znao gde je zadnji izlaz a odatle napolje gde nas je čekao Stiv.

- Je li ovo bilo neophodno? – pita ga Ana.

- Ja sam telohranitelj – odgovara joj mirno, onda je pogledao u retrovizor i ulovio moj pogled.

- Idemo kući – kažem.

. . .

Ana je objašnjavala Maksimilijanu pravila u mom domu, ali kad smo stigli kući od je želeo sam da proveri sve. Imam obezbeđenje zato sam ga pustila, treba da se privikne na njihov način rada.

- Ovaj tip mi je čudan – kaže Ana.

- Ti si ga proverila.

- Jesam, samo...

- Ne voliš buntovne tipove.

- Ne volim one koji rade na svoju ruku.

- Nije li mu to posao? Da radi po osećaju a ne prema tvojim uputstvima?

Skinem sako i bacim ga.

- Hm, istražiću ga još malo.

- Idi spavaj – kažem joj.

- U redu, dolazim ujutru.

- Laku noć Ana.

- Laku noć, pokušaj da odspavaš malo.

- Hoću.

Nakon što sam se istuširala nazvala sam oca, negovateljica mi kaže da spava ceo dan, demencija čini svoje. Odspavala sam tri sata. Ne spavam puno, u poslednje vreme sve manje i manje. Obično se probudim oko jedan posle ponoći i radim.

Krenem u kuhinju da pojedem nešto, ali zapravo nisam bila gladna, uzmem samo čašu vode. Okrenem se i umalo se ne cimnem jer sam ugledala mog novog telohranitelja. Imao je i dalje košulju na sebi samo što je bila skroz otkopčana, kao da je samo ogrnuo i krenuo nekud na brzinu.

- Zašto ne spavaš? – pita me.

- Odspavala sam. Zašto ti ne spavaš?

- Čuo sam korake, obično svi spavaju u ovo vreme pa sam izašao da proverim ko je.

- Da znaš, obično radim noću, možeš da se vratiš u krevet.

- Zar ne treba da budem budan kad ti radiš?

- Ne, prošla je ponoć, nisi zadužen za moju nesanicu.

Biće ovo još jedna duga noć.

. . .

U pet ujutru, idem na trčanje, imam stazu u dvorištu. Ne teram nikog da ide sa mnom ali čim sam izašla iz kuće pored mene se stvorio moj novi telohranitelj u trenerci i spreman da krene sa mnom. Nisam ništa rekla samo sam lagano krenula da se zagrevam.

Sat vremena, toliko traje moja fizička aktivnost, nakon toga se istuširam i presvučem, za vreme doručka proverim mejlove, sačekam Anu koja je tačna i krenemo na posao. Nakon kratkog sastanka ja krenem ka laboratoriji.

Majkl me čeka strpljivo.

- Gospođice – predaje mi kutiju.

- Hvala Majkle, slobodan si – kažem pa se okrenem ka mom telohranitelju.

- Ovo je za tebe – pružim mu kutiju.

- A ovo je?

- Izgleda kao sat i služi kao sat.

- Imam uređaj.

- Tako je, to je zamena za propusnicu da možeš nesmetano da ulaziš u kompaniju i moj dom, takođe mogu uvek da te dobijem, ja sam na jedinici, dvojka je Ana a trojka šef mog obezbeđenja. Možeš da se prošetaš, imaj na umu da sat beleži sva mesta koja posetiš.

- Da prošetam?

- Narednih nekoliko sati biću u laboratoriji, pristup imaju osim mene još dva moja tehničara, tako da odmori.

- Biću ovde.

- Kafeterija je pravo, ubeležena su ti mesta na satu.

- Pametna spravica.

- Znam.

3

Ona je ledena kraljica. Lorena Mejs je žena koju je nemoguće pročitati ali vreme mi dozvoljava da je dobro proučim. Ona ne priča puno, samo ako mora, njeno nezadovoljstvo niti zadovoljstvo ne vide se na licu, umor takođe. Ima tačno određena pravila rada, života, pa čak i vreme za sebe. U kolima ne razgovara, osim ukoliko ne treba nešto njenoj asistentkinji Ani, njeni telefonski razgovori su kratki i iz njih je nemoguće išta zaključiti. Jedina stvar koju kod nje mogu da pretpostavim zasniva se na njenom pogledu. Taj pogled u retrovizor, u liftu, na putu ka kući, dok trči, kad proverava poštu, taj pogled koji razmenimo kratko, zapravo daje uvid u njen život. Ona ne veruje nikome.

A zašto bi?

Njena kompanija dobija na desetine pretnji i to samo na dnevnom nivou, lešinari kruže oko nje jer treba da donese odluku o tome hoće li njena kompanija ostati privatno vlasništvo, hoće li je prodati ili će prihvatiti ponudu države. To nisam saznao od nje, nešto sam istražio, nešto pretpostavio a nešto iz izveštaja koje je pisao Martin. Ljudi oko nje ne pričaju, ne tračare, rade po unapred utvrđenom protokolu. Za sada nisam pronašao ništa što bi upućivalo na to da je ona ubica ali Kris je imao sreće. Jedan od telohranitelja koji je štitio Lorenu bio je zaljubljen u nju, dobio je otkaz a nakon toga je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Želeo sam da znam ko donosi odluku o zapošljavanju ljudi i rešio sam da budem direktan, pitao sam šefa njenog obezbeđenja koji mi je rekao da svi ljudi koji rade ovde moraju da prođu proveru Markusa Šejna.

Markus Šejn je advokat Lijama Mejsa, radi samo za njega, što znači da je papreno plaćen obzirom na to da je zaposlio još nekoliko advokata koji rade za njega. On je bio moja naredna osoba za istraživanje.

- Večeras imamo prijem u ambasadi, ja ne idem ali ti ideš – Ana mi se prikrada.

- U redu.

- Ovo je tvoj smoking i ne odvajaj se od nje ni pod tačkom razno, jel jasno? – zapretila mi je.

- Jasno.

Došli smo kući da se spremimo za prijem, ja sam bio gotov za deset minuta, vojnička obuka. Čekao sam Lorenu u predsoblju i kada sam video da kasni, pozvao sam je, da proverim kako radi ovaj sat.

- Da? – javlja se.

- Zakasnićemo – kažem joj.

- Imam problem sa haljinom, popni se gore.

- U redu.

Popnem se gore i uđem u njenu sobu, ovo je prvi put, njena soba nije u mojim dozvoljenim područjima.

- U garderoberu sam! – viknula je i pratio sam njen glas.

Stajala je ispred ogledala okrenuta meni leđima u dugoj beloj haljini.

Uhvatim njen pogled u ogledalu i zaključim da je Lorena Mejs i te kako privlačna žena.

- Kosa mi se upetljala sa ziperom – kaže mi i priđem joj.

Ima ziper na leđima koji je zakopčala do pola, kosa joj se upetljala i ne može niti da skine haljinu niti da pokrene ziper.

- Ne mrdaj – pogledam malo i zaključim da moram da joj počupam par dlaka.

Uhvatim je čvrsto za kosu i naglo pokidam nekoliko niti, povučem malo jače ziper da ispadnu dlake. Sklonim njenu dugu kosu napred, pogledam u ogledalo i vidim da me ona već gleda. Nisam sklanjao pogled, povukao sam ziper naviše i zakopčao joj haljinu.

- Hvala – progovorila je prva.

- Nema na čemu, biću dole.

Izađem iz sobe i udahnem duboko.

. . .

Čim smo kročili u ambasadu naišao sam na problem. Uočio sam nekoliko mojih ljudi koji su ovde jer štite klijente, brzo pošaljem poruku Krisu da svima pošalje obaveštenje, ne želim da me neko oslovi sa šefom naročito ispred Lorene koju moram da pratim u stopu.

U naredna dva sata bio sam oprezan, previše je ljudi i previše maski. Lorena se snalazi odlično, razgovara kratko i neodređeno, ne daje specifične podatke i lagano se izvlači iz razgovora a ukoliko je neka osoba posebno interesuje kao na primer ministar energetike posveti mu punu pažnju, razgovarali su predano o poslu, maltene svi ljudi sa kojima je razgovarala su želeli da pozdravi oca. Pitao sam se zašto ne skida rukavice, čak ni kad se rukuje. Pratim njeno piće i dalje drži u ruci čašu sa vinom iz koje ne pije, prinese je ustima, ali to je sve.

Bilo je tu nekih zahteva za privatne razgovore koje je ona prebacila na sekretaricu, bar je tako bilo dok nije naišla na Kevina Sandersa. Znam ko je on, štite ga moji ljudi, vlasnik je jedne od najvećih farmaceutskih kompanija.

- Moramo da razgovaramo – kaže joj sa lažnim osmehom.

Po prvi put sam video da se namrštila ali je krenula za njim.

Popeli smo se na treći sprat. On je rekao obezbeđenju da sačeka ispred, ona meni isto. Čim su zatvorili vrata okrenem se ka Lijamu.

- Gospodine, primio sam obaveštenje.

- Dobro. Da li se Sanders često sastaje sa njom?

- Možda jednom u mesec dana. Što je čudno obzirom na to da se u njegovoj kući govori o njihovom braku.

- Vereni su?

- Ne bih rekao, ali znam ovo. On brak sa gospođicom Mejs vidi kao svoju najveću poslovnu priliku.

- Budi na oprezu i obaveštavaj Krisa.

- Da gospodine.

- I Lijame? Ovo je vanredna situacija.

- Da gospodine.

- Mislim da sam bila vrlo jasna Kevine! – čuo sam kada je Lorena povisila ton.

Ne čujem šta on govori jer je tiši.

- Skloni se! – ponovo je povisila ton i otvorio sam vrata.

Pronašao sam Sandersa navaljenog nad njom, držao je za nadlakticu a ona se mrštila.

- Sve u redu gospođice? – pitam je.

- Ko je ovaj mamlaz da prekida privatan razgovor? – cimnuo je jače za ruku a ona je napravila bolnu grimasu.

U par koraka dođem do njega, uhvatim ga za glavu i nabijem je na onaj sto.

- Jesi li dobro? – okrenem se ka Loreni.

- Hajdemo odavde – kaže mi.

- Obezbeđenje! – pokušao je da vikne Sanders. Podignem njegovu glavu i udarim je jače o sto. Znam da njegovo obezbeđenje neće utrčati ovde.

Sagnem se do njegove glave.

- Dodirni je još jednom i slomiću ti ruku – kažem mu tiše i pustim ga.

Ispravim odelo i krenem za Lorenom. Dam znak Lijamu da uđe unutra.

Ostatak večeri je bio normalan. Bilo mi je smešno kada sam gledao jadne bogatune kako joj se udvaraju. Shvatam Aninu poruku. Ovako lepa mlada žena koja je među najbogatijim osobama u državi je plen svakog muškarca. Ona nije pokazala nikakvo interesovanje ni za koga. Primetio sam da se često hvata za ruku, nosi one dugačke rukavice ali verujem da ima modricu, onaj glavurdan je jako stegnuo. Trebalo je jače da mu nabijem glavu o sto.

Nakon duga četiri sata bez hrane i pića, napokon smo izašli iz ambasade.

Kad je sela na zadnje sedište okrenula je glavu ka prozoru i duboko izdahnula. Sve ovo, mora da je jebeno teško za nju. Da li iko to zna?

- Idemo kući – kaže mi.

4

Zaustavljamo se ispred apoteke.

Pogledam u retrovizor jer znam da ću tu uvek ugledati Maksimilijana.

- Moram do apoteke, brzo se vraćam – kaže mi.

Izašao je iz automobila i zaključao me.

Tako sam umorna. Srećom Maksimilijan se brzo vraća, nosio je neku kesu sa sobom, možda je bolestan.

Vozili smo se dalje a onda je ponovo zaustavio auto, ovaj put ispred picerije.

- Brzo se vraćam – kaže mi i ponovo me je zaključao u automobilu.

Ana ima pravo, ovaj tip je stvarno svojeglav.

Izašao je sa kutijom pice i kesom. Ubacio je sve u gepek i ušao u auto. Ponovo, bez reči.

I dalje smo se vozili u tišini. Moraću sutra da posetim oca. Mrzim te posete.

Iako sam bila u mislima daleko primetila sam da smo ponovo stali. Ovaj put nije bilo ljudi u okolinu.

- Ukoliko planiraš da me ubiješ ovde predlažem ti da još jednom razmisliš o tome – ima narukvicu koja sve beleži.

- Izađi – kaže mi.

Namrštim se na ovo ali ne kažem ništa. Umesto toga otvorio mi je vrata i pružio ruku.

Šta želi? Šta planira?

Pružim mu ruku sumljičavo i izađem iz automobila.

Otvorio je gepek.

- Dođi, sedi – kaže mi.

- Želiš da sama uđem u gepek? – naljutim se. Stvarno planira da me kidnapuje.

Hvata me za ramena i spustio je moje dupe, sela sam u gepek. Ha! Otvorio je flašu sa vodom i pružio mi.

- Popij – kaže mi.

Ne verujem mu.

Uzeo je gutljaj vode a onda mi pružio flašu iz koje je pio. Stvarno sam žedna.

Uzmem vodi i popijem malo.

- Nisi ništa popila niti pojela od doručka a skoro će ponoć – govori mi prekorno dok otvara kutiju sa picom.

Sjajno je mirisala.

- Jedi – kaže mi i vraća se u auto.

Šta ovaj radi?

Skinem rukavice i namrštim se modrici. Moraću da rešim situaciju sa Kevinom pod hitno.

Maksimilijan se pojavio sa kesom iz apoteke, izvukao je neku kremu i otvorio je.

- Daj mi ruku – kaže mi.

- Povređenu – dodaje.

Pružim mu ruku i ubrzo sam gledala kako mi nežno stavlja kremu na modricu. Ne volim da me iko pipa. Ne dozvoljavam nikome da me pipa jer svi koji bi da me dodirnu nešto žele od mene, uvek je tako, ali moram priznati da je ovo prijalo.

- Mažeš tri puta dnevno na modricu – pustio je moju ruku pa zatvorio kremu.

- Jedi, pica je dobra – kaže mi ponovo.

- Hvala – kažem ljubazno i uzmem parče pice.

Stvarno je bila dobra. Maksimilijan mi se pridružio i jako brzo smo pojeli celu picu.

Uzmem flašu sa vodom i ustanem. Protegnem malo noge.

- Gde smo mi to uopšte?

- Samo kratko isključenje sa puta – odgovara mi.

Dok ja posmatram okolinu osećam nešto na ramenima. To je bio njegov sako.

- Nemoj nikome da dozvoliš da te maltretira – kaže mi i okrenem se ka njemu.

Gledao je negde u daljinu, ima jako lep profil.

- Niko me ne maltretira, to je bila samo ružna reakcija na moje odbijanje.

- Bez obzira! – okrenuo se ka meni namršteno. Kao da se ljuti.

- Znaš li neke odbrambene veštine?

- Misliš da se bijem?

- Da se braniš, to je različito.

- Ne.

- Trebalo bi da naučiš.

- Nemam vremena za to.

- Pronađi ga – bio je ozbiljan.

- Žena u životu treba da zna tri stvari. Da zahteva poštovanje, da može sama da se brine o sebi i da ume da se zaštiti. Tebi treba ovo poslednje.

- Za to poslednje plaćam tebe – kažem mu i na trenutak ga zbunim.

- Bez obzira.

- Ana misli da si previše svojeglav. Ne poštuješ sva njena pravila. I ne persiraš mi.

- Plaćen sam da te štitim, poštujem sve u skladu sa tim, a što se tiče persiranja, stariji sam od tebe, ako je suditi po vaspitanju moje bake ti meni treba da persiraš.

Ne znam zašto ali nasmejala sam se na ovo, ali onako od srca. Kada sam videla da je moj osmeh zbunio Maksimilijana prestala sam da se smejem.

- Da li želiš da ti persiram?

- Ne, u redu je. Hvala ti za večeru, kremu i za ono u ambasadi, ali treba da znaš nešto.

- Slušam.

- Kevin je loš i opasan čovek, čim je izašao iz one sobe verovatno je počeo da se raspituje o tebi, pronaći će tvog šefa i srediće ti otkaz.

- Ne brini o tome.

- Kad se to dogodi, kaži mi, ja ću lično razgovarati sa tvojom agencijom.

- Ti lično zapošljavaš ljude?

- Ne, ali ne treba da dobiješ otkaz.

- Hvala na brizi.

- Treba da krenemo, svakog trenutka će krenuti da nas zovu.

- Hajde.

. . .

Nakon dobro prospavane noći kasnila sam. Nisam imala vreme ni za doručak.

- Doručak je postavljen – kaže mi kuvarica.

- Nemam vreme, kasnim – pogledam u sat.

- Idemo – kažem Ani koja me čeka sa Maksimilijanom.

- Imamo sastanak sa...

- Prvo idemo kod mog oca.

Maksimilijan mi pruža kafu i kreće ispred mene. Šta je ovo?

- Zvao je jutros Markus Šejn, kaže da mu se javiš.

- Pozvaću ga.

- Sve u redu?

- Problem sa Kevinom.

- Kako planiraš to da rešiš?

- Zakaži mi sastanak sa njegovim ocem.

Znam šta je problem sigurno žele da dam otkaz Maksimilijanu.

Uđem u auto i nazovem moje nužno zlo. Advokat mog oca i sada moj glavni advokat Markus Šejn, verni očev pas, sada štiti moje interese. Nije baš da ga volim ali on je nužno zlo.

- Lorena.

- Zdravo Markuse, sve u redu?

- Imamo problem sa tvojim telohraniteljem.

- Kakav?

- Sanders je potegao veze da ga otpuste, zvali su me iz njegove agencije.

- I šta kažu?

- Prema izveštaju koji je podneo tvoj telohranitelj, samo te je štitio.

- Tako je – potvrdim.

- Agencija ga neće otpustiti.

- I ne treba.

- Ali znaš malog Sandersa, povređen mu ponos. Osim toga još uvek nisi ništa odlučila o spajanju vaših porodica, to je bila i želja tvog oca.

- Razgovaraću danas sa njegovim ocem. A što se tiče mog telohranitelja... pogledam u retrovizor, Maksimilijan je gledao ispred sebe jer on vozi.

- On ostaje – kažem mirno.

- Sigurno?

- Da.

- U redu. Vidimo se sutra.

- Vidimo se – prekinem vezu i okrenem se ka Ani.

- Pronađi mi mesto u rasporedu i upiši me na neki kurs za samoodbranu – kažem joj.

- Molim? – zbunila sam je.

- Samo učini to.

- U redu.

Uhvatim Maksimilijanov pogled u retrovizoru i čini mi se da sam ugledala mali smešak u uglu njegovih usana. Ovo se mom ocu sigurno ne bi dopalo. Sve što ne stvara novac je gubljenje vremena.

. . .

Moj otac nekad zna ko sam ja a nekad ne. Više volim kad me ne prepoznaje jer kad me prepozna krene odmah njegovo naređivanje, šta se očekuje od mene, šta želi da uradim, kako da uradim... Lijam Mejs je kontrolisao moj život na sve moguće načine do pre godinu dana kada je bolest uznapredovala. Proglašen je pravno nesposobnim a ja sam njegov staratelj. Ne mogu reći da mi je život bolji od kad se on ne meša u njega, ali je manje opterećujuć.

5

- Imam nešto – kaže mi Kris.

- Šta?

- Martin se nije drogirao, ubrizgali su mu drogu neposredno pre ubistva.

- Naravno da se nije drogirao, u suprotno ne bih dozvolio da oženi Karmen – iako mi nije rođena sestra jer sam ja jedinac, obećao sam da ću se brinuti o njoj.

- Prošli smo detaljno njegove izveštaje. Tačno je da je lagao da nije oženjen.

- To je uradio verovatno da zadrži posao.

- Ali drugu proveru za njega nije uradila Lorena Mejs.

- Nego?

- Neki istražitelj koji radi za Markusa Šejna.

- To ima smisla. Kaži mi da li su pronašli neki sat?

- Kakav sat?

- Svi zapošljeni imaju satove da bi se znalo gde se kreću. Poslaću ti sliku.

- Proveriću, ali mislim da sam video jedan sat kod tipa koji je imao saobraćajnu nesreću.

- Proveri za sve, satovi pokazuju tačno kretanje onog ko ga nosi.

- U redu. A što se tiče Sandersa? Već dva puta su zvali u njegovo ime da provere jesi li dobio otkaz, čak je i pretio da će otpustiti Lijama, on radi za njega.

- Povuci Lijama, dodeli ga nekom drugom a njega odjebi.

- Da šefe.

. . .

Dok je Lorena radila u laboratoriji izvukao sam svoj telefon i rešio da malo istražujem. Nakon pola sata Kris mi javlja da je pronašao sat kod Martina, zapravo pronašao je dva.

Šta je dođavola Martin radio?

Kris me ponovo zove i kaže mi da se izoliram. Odem u muški WC.

- Kaži?

- Ne znam šta je Martin radio ali jedan sat je naštelovan sve po standardima a drugi pokazuje njegovo neuobičajeno kretanje.

- Ne razumem.

- Po ovome, nekoliko puta je posetio Markusa Šejna, pokazuje i da je bio u prostorijama sa nekim čudnim oznakama.

- Sačekaj – pokrenem sat.

- Koje oznake?

Oznake koje mi je izdiktirao su iz zabranjene zone, Lorenina kancelarija, radna soba, i još neke kancelarije u firmi.

- Šta je radio?

- Ne znam, ali ...

- Šta?

- Proverio sam njegove finansije.

- I?

- Zet ti je od kada je počeo da radi za Lorenu primao veće polumesečne iznose.

- Od koga?

- Ne znam, Kajmanska ostrva, nemamo pristup.

- Mišljenje?

- Neće ti se dopasti.

- Kris!

- Mislim da ga je neko plaćao da špijunira Lorenu Mejs.

Dođavola! I ja slično mislim. Šta je taj mali radio?

- Ne mogu da napustim posao, neka pravila. Poseti moju sestru, istraži je, vidi izokola zna li išta. I nastavi da kopaš.

Do kraja dana shvatio sam da je ovo veće nego što sam mislio. Svi telohranitelji koji su radili za Lorenu Mejs su dobijali novac sa tajnih računa, nisu svi imali satove ali poslednja dvojica jesu, jedan pravi i jedan naštelovan. Neko je prati i taj neko ubija njene telohranitelje kad završi sa njima. Ona je po svemu sudeći žrtva. Vreme je da nazovem Ričarda.

. . .

Negde oko podneva zove me Ričard, nisam mogao da se javim jer su Ana i Lorena ušle u auto.

- Ovo je ozbiljno – kaže Ana.

- Nije prvi put da neko pokušava da me ubije ili da me špijunira. Ne interesuje me šta kaže načelnik, ne želim zaštitu policije.

- Ovaj put je delovalo ozbiljno.

- Ne mogu da primim nove ljude u moje okruženje. Zamisli tim od nekoliko policajaca koje ne znam i koji nisu istraženi, imali bi pristup svemu, to je potencijalni rizik. Kaži načelniku da imam lično obezbeđenje.

- U redu.

Nekako sam znao da Lorena neće prihvatiti zaštitu.

Nakon što su ona i Ana otišle na ručak nazvao sam Ričarda.

- Bio sam u gužvi.

- Jesi li ti lud?

- Mislim da nisam.

- Kris mi je rekao šta trenutno radiš.

- Tako mora biti.

- Ti si u opasnosti, znaš to.

- Niko me za sad nije kontaktirao, to je zapravo i dobra prilika da uhvatiš ubicu.

- Lorena Mejs je odbila zaštitu policije.

- Znam. Jesi li joj rekao sve?

- Ne, samo ono što mi je rekao Kris, spomenuo sam telohranitelje za koje imate čvrste dokaze, nisam spominjao tog advokata, ali otvorio sam tajnu istragu protiv njega.

- Odlično.

- Maksimilijane, ona mora da prihvati zaštitu.

- Zašto sam ja ovde? Ja ću je štititi. Osim toga planiram da se pozabavim ubicom, stao mi je na žulj.

- Ti nisi policajac.

- Zaboravićemo na to, gledaj na mene kao na tajnog agenta.

- U redu. Očekujem redovan izveštaj.

- Kris će te obaveštavati.

Prekinem vezu i pogledam u Lorenu. Ona pojma nema šta se dešava oko nje, dobro se štititi, ali zveri su krvoločne. Ne bi bilo fer da ovu bitku vodi sama. Osoba koja daje toliko novca u dobrotvorne svrhe i pomaže na sve strane ne bi trebalo da bude prevarena i ubijena. Nije ljudski. Pitam se da li iko zna za njen tajni račun sa koga uplaćuje novac onima kojima je zaista potreban? Mislim da ne, ne bih ni ja znao da sinoć nisam video lično na njenom lap topu, u tri ujutru, kad svi spavaju, ona pomaže. Posmatram je već neko vreme, ona ne spava dobro, ima previše obaveza, veliku odgovornost, ona nema život, nema vremena za sebe. Imam osećaj da samo daje, sve ovo što će naslediti nosi sa sobom preveliku odgovornost za samo jednu osobu i nekako mi se čini da neće izdržati. Iako spolja deluje hladno i odlučno, kada ostane sama između četiri zida ona je toliko iscrpljena da joj treba čitav sat samo da se pomeri sa jednog mesta. Mogu da odem, ali ne želim jer smatram da osoba poput nje zaslužuje malo pomoći, neko bi trebalo da je podseti da ne preskače obroke.

Ne, lično ću se postarati da uhvatim onog ko želi da joj naudi. Gospođica Mejs je upravo postala moj lični projekat.

. . .

Predveče sam istrpeo kritikovanje, Ana me upozorava da ne ostavljam Lorenu samu, onda mi je objasnila da je sutra poseban dan i da otvorim sve oči, sa nama će ići dodatno obezbeđenje, ali nije mi rekla gde idemo.

Iskoristim vreme da se čujem sa Krisom.

- Makse!

- Hej.

- Imamo problem.

- Koji?

- Istražuju te.

- Ko?

- Istražitelj onog advokata, Markusa Šejna.

- Napravili smo solidnu pozadinu.

- Jesmo ali on kopa dublje. Mi smo napravili alijas dobar za običnu proveru, ali finansije, detalji o privatnom životu... nismo bili toliko temeljni.

- Zovi Lensa i Majkija, neka noćas popune sve praznine, problematična porodica, slabe finansije, sve što bi moglo da natera tog advokata da me angažuje. Zanima me šta želi.

- Noćas?

- Noćas.

- U redu. Dobro si?

- Jesam.

- Čačkao sam još malo po onom satu. Čini se da je Martin pokušao da uđe nekoliko puta u zonu 1 ali nije uspeo.

- To je Lorenina laboratorija.

- Možda je u pitanju njeno istraživanje.

- Možda.

- Još nešto, zvao me je načelnik, da li znaš ko je jedan od bliskih prijatelja advokata Šejna?

- Ko?

- Dario Lens, ima deonice u njenoj kompaniji.

- Zanimljivo.

- Videćemo kuda ovo vodi.

- Videćemo.

. . .

Adresa koju sam dobio bila mi je poznata. Kada smo stigli ispred meni poznatog kluba za obuku žena koje žele da se zaštite nanjušio sam problem.

- To je to. Vlasnik je Lukas Til, ovo je navodno najbolji klub za obuku žena, rezervisala sam ti privatni termin – kaže Ana.

- Onda idemo.

Dok izlazim iz automobila pišem poruku Lukasu, ne želim da me prepozna, ali nisam siguran da će je pročitati zato rešim da budem malo telohranitelj.

- Sačekajte ovde, idem da proverim – kažem damama.

- Već sam proverila – kaže mi Ana.

- Samo jedan minut.

Uđem unutra i naletim na Lukasa i njegove pomoćnike.

- Hej, upravo čitam tvoju poruku – ide mi u susret.

- Odlično, ne poznaješ me – kažem mu.

- Dovodim ti klijenta – dodam.

- Ne želim da iko sazna da dolazi kod tebe.

- U redu, nema problema.

- Hvala ti, dugujem ti.

- Teško, i dalje si u pretplati.

Izađem napolje i uvedem dame.

Lukas im je ljubazno dao opremu i poslao ih da se presvuku, Ana nije želela ali Lorena je nagovorila.

. . .

- Nisam znao da si ponovo telohranitelj – kaže Lukas.

- Posebne okolnosti, neka tvoji treneri budu nežni u početku, Lorena nema iskustva a Ana je ipak žena u godinama.

- Ovo je obuka.

- Znam, želim da bude u mogućnosti da se zaštiti u trenutku, dok ja ne dođem.

- Bolji si telohranitelj od toga – zeza me.

- Ona ima mnogo neprijatelja.

- Jesi li razmišljao da ubaciš još nekog od tvojih?

- Jesam, radim na tome.

- Dame su očigledno spremne.

Povukao sam se sa strane, Lukas je odabrao dva ženska trenere za partnere a on je demonstrirao sa jednim klincem.

Lorena pažljivo prati, u prvim pokretima je dobra, to je u principu lako savladati. Kako trening odmiče shvatam da je sve prelako, Lukas pokušava da je nauči kako da bezbedno pobegne, čak je i on prišao da joj pokaže ali Ana je istupila, nije mu dozvolila. Lorena se očigledno slaže sa njom.

- Problem je u tome što je muškarce teže savladati, dodatna težina pravi problem za žene - objašnjava Lukas.

- Kako nekome da uvrnem ruku ako me uhvati ovde? – pita ga Lorena.

- Suzan pokaži joj.

Suzan joj pokazuje ali Lorena ne shvata, u jednom trenutku Suzan je uhvatila za mesto gde ima modricu i iako Lorena nije rekla ništa, video sam da je boli.

Ovo mi se ne dopada.

- Stani – kažem i izujem cipele.

- Ja ću raditi sa njom – pokažem na Lorenu.

- Am... ti si prilično krupan muškarac – kaže mi Ana.

- Neću je povrediti. Lorena?

- Ok, u redu – pristala je da vežba sa mnom.

- Samo me prati, ne koristi snagu, koristićemo tehniku.

Klimnula je poslušno glavom.

6

Ok, bijem se sa muškarcem koji je profesionalac i koji je duplo veći od mene. Mogu ja to, zar ne?

- Uvek ciljaj slabe tačke na pregibima – kaže mi.

- Neko te uhvati za ruku, udari, on te refleksno oslobađa, iskoristiš priliku i udariš ga u bradu.

- Shvatam.

- Vežba.

Pokazao mi je pokrete i delovali su mi lako.

- Moraš da poradiš na udarcima, što znači da ćeš morati malo da boksaš.

- Ou.

- Da, svakog dana. Bam bam i stvoriš jak udarac.

- Ok.

- Druga stvar na kojoj želim da radiš sa trenerima jeste bacanje. Naučite je kako da baci muškarca koji je teži od nje. Gledaj.

Posmatrala sam pažljivo kako su Maksimilijan i onaj vlasnik bacali jedan drugog. Kad god neko od njih padne na strunjaču čuje se snažan udarac. Bukvalno sam se cimnula.

- Jesi li ti normalan? Gde će ona da podigne tolikog tipa? – kaže zaprepašćeno Ana.

- Slažem se, ja imam 55 kilograma. Ne mogu ja ovo da uradim.

- Upravo zato treba da vežbaš na snazi, prvo ćeš ojačati a onda kreće borba.

- Ne znam... – dvoumim se.

- Ovo je proces – kaže mi vlasnik.

- Kako odmiče vreme bićete sve bolji i bolji. Gospođice radim sa ženama koje nemaju ni metar i po, nisu mogle ni pesnicu da stegnu, sada bacaju moje trenere na sve strane.

- Hm.

- Ovo radiš za sebe – kaže mi Maksimilijan.

- Daću sve od sebe – kažem.

- Odlično, vidimo se na drugom treningu.

. . .

Nakon tuširanja razmišljala sam neko vreme o treninzima, nije loša ideja zaštititi sebe. Bila sam gladna i siđem u kuhinju kad tamo Maksimilijan. Sprema nešto.

- Šta radiš? – pitam ga.

- Spremam nudle.

- Ou.

- Da li želiš i ti?

- Mislim da je kuvarica spremila nešto.

- Ohladilo se. Dođi, sedi – naređuje mi.

Posmatram ga u tišini. Čudno je kako kuva nudle tip koji je malopre bacao ogromnog muškarca kao da je pero, ali jako dobro se snalazio u kuhinji.

- Da li umeš da koristiš štapiće? – pita me.

- Umem.

- Odlično.

I tako jedemo nudle koje su obične ali ukusne.

- Ana mi je poslala dopis za sutra – iznenada progovara.

- Da, pregovori sa državnim službenicima su najgori.

- Koliko sam razumeo država je jako zadovoljna dogovorom koji imate.

- A zašto to misliš?

- Piše na internetu.

Namrštim se na ovo.

- Zadovoljni jesu, ali traže stvari koje ne želim da im napravim – priznam iskreno.

- Onda ih jednostavno odjebi.

- I hoću, jednog dana.

- Tvoj posao... – izdahnuo je.

- Ne znam kako možeš time da se baviš.

- Pa... otac me je upisao na fakultet, naučio poslu, podučavali su me najbolji u tom polju i eto mene – kažem iskreno.

- Treba da promeniš karijeru – kaže mi mrtav ladan.

Šta je to sa ovim tipom? Direktno sve u oči mi kaže, bez ustezanja, verovatno mi je zato i drugačiji od svih prethodnih telohranitelja.

- Ne ide to tako. Ne biramo uvek sami svoju sudbinu.

- Grešiš, isključivo mi biramo svoju sudbinu. Evo tebe. Tvoja asistentkinja me je naterala da potpišem brdo papira i sigurno negde piše da ne smem da razgovaram sa tobom o privatnim stvarima a ja te ubeđujem da promeniš karijeru.

Nasmejem se na ovo.

- Nije važno, sve što ti kažem zaštićeno je tim ugovorom.

- Ugovor ne sprečava ljude da budu pakosni.

- Znam. Hvala na večeri.

- Nema na čemu.

. . .

Dan započinjem stresno. Mrzim kad pregovaram sa ljudima koji rade za državu, uvek traže jedno te isto, nešto da prekinu rat, pobiju ljude. Mrzim ih. I mrzim sve ugovore koje ima moj otac sa njima. Samo da uspem u naumu i prekinem svu proizvodnju a onda mogu sve lepo da ih odjebem. Nažalost još uvek to ne mogu, ne pitam se samo ja, zato odugovlačim i navlačim sve više gnevnih ljudi na sebe.

Ana je povela dodatne ljude, Maksimilijan se odlično snalazi, sve je bilo dobro dok nije počeo sastanak a onda su pregovori trajali i trajali.

Nakon uvijenih pretnji napokon izađem iz sale. Bilo mi je muka, ali Ana je morala da ostane još malo.

- Vodi je kući – rekla je Maksimilijanu.

- U redu.

Uđem u auto sa Maksom i još dvojicom, ispred nas kreće dodatno obezbeđenje.

Maks mi je pružio čokoladicu i vodu, neotvorenu.

- Hvala.

- Idemo drugom rutom – kaže Stivu.

- Zašto?

- Držimo se javnih puteva.

- U redu.

Nakon desetak minuta Maksimilijan se okrenuo ka meni.

- Lezi dole – kaže mi.

- Prate nas, zamenićemo se – govorio je u sat.

- Stive zaobiđi naš auto.

- Ko nas prati? – pitam.

U narednom trenutku čuo se udarac i Maksimilijan je pritisnuo kočnicu.

- Motaj, zaobiđi ih! – čujem Maksimilijana kako viče.

U narednom trenutku počeli su da pucaju na nas.

- Napadnuti smo, treba nam pojačanje!

Ne dižem glavu ali čujem kako Maksimilijan viče.

- Pucaj!

Onda su krenuli i moji da pucaju, Stiv vozi kao lud, Maks puca, muškarac pored mene puca, ma haos na sve strane, ja ne podižem glavu.

- Izbegni!

Nismo izbegli, tačno sam osetila udarac, nešto je udarilo u nas.

Sve mi zuji u glavi, ne znam ko puca ali znam da je prošlo neko vreme. Rasvestila sam se tek kada me je neko uhvatio za ruku i izveo iz automobila.

- Lorena? Hej pogledaj me.

Podignem glavu i ugledam Maksimilijana.

- Ostani dole i prati me. U redu?

Klimnem potvrdno glavom.

- Krise, čuješ li me?

Oko nas je dim, granate, vidim puno ljudi na zemlji.

- Odmah nas pokupi! Poslali su jebenu konjicu!

Okrenem se i ugledam neke ljude kako nas jure, iza njih idu i automobili.

- Gde su ostali? – rasvestim se.

- Mrtvi su.

- Ali...

- Idemo dole – kaže mi.

- Ali tamo je litica, poznajem ovaj put. Ako izađemo iz šume nemamo nikakvih šansi!

- Ko je ovde telohranitelj? – pita me.

- Ti.

- Onda mi veruj.

- Ali.

- Idemo – bukvalno me vuče.

Svakog trenutka mogu da nas ubiju ali ne, ja čvrsto držim Maksimilijana za ruku iako znam da nemamo nikakvih šansi.

- Spremni smo – rekao je.

- Molim?

- Na moj znak lezi dole – kaže mi.

Vidim liticu, ovo nije dobro.

Izvukao je granatu koju je bacio daleko.

- Sad! – bacio se preko mene.

Maksimilijan me drži čvrsto, čujem pucnjavu oko sebe, čujem škripu guma, viku, ma čujem svašta, ali ne mrdam.

- Makse! – neko viče.

- Pazi na nju.

Iako čujem pucnjeve mislim da niko ne puca na mene a kad sam začula zvuk helihoptera podigla sam glavu. Nalazim se u sredini, oko mene su naređani crni džipovi, ispred mene su muškarci koji pucaju a iza nas, iza litice leti helihopter.

- Svi dole! – viče neki plavi tip a Maksimilijan se okreće ka meni. Hvata me za ramena i vraća na zemlju a onda su se začulu strašni pucnjevi, kao mitraljez. To je trajalo i trajalo.

Kada je na kraju sve utihnulo, Maksimilijan me je podigao na noge.

- Jesi li dobro? – pita me.

- Nisam – čim sam to rekla samo sam se srušila.

7

Stojim u sali sa Ričardom, koji je načelnik policije, sa ministrom unutrašnjih poslova, direktorom CIA i pukovnikom, vičemo jedni na druge.

- Gospodo! – Ričard je uspeo da nas ućutka.

- To je bio jebeni masakr.

- Bila je samoodbrana – kažem.

- Ti vodiš agenciju za zaštitu, nisi policija.

- Ali Lorena Mejs je moj klijent! Šta je trebalo da radim? Poslali su čitavu konjicu na nju! – nismo imali nikakve šanse.

- Gospodo – oglašava se pukovnik.

- Mislim da je ovo stvar vojske.

- Kako može biti stvar vojske? – pita ga Ričard.

- Pre godinu dana sklopili smo usmeni ugovor sa gospođicom Mejs – rekao je i iznenadio sve.

- Kakav ugovor? – pitam.

- Ugasiće kompaniju.

- To je tačno – potvrđuje ministar.

- Previše je problema i nažalost sve je više korumpiranih ljudi među nama koji žele njihove proizvode da koriste u pogrešne svrhe. Svesni smo problema Maksimilijane.

- Mislim da niste, postoji čitava mreža zavere u toj kompaniji, svi njeni telohranitelji su pobijeni i svi su vrbovani da prodaju informacije.

- Ne znam detalje ali kada mi se obratila gospođica Mejs i obrazložila mi problem istražili smo. Da, shvatila je da joj telohranitelji umiru jedan za drugim, nije prvi put da su pokušali da je kidnapuju, niti da je ubiju.

- Zašto onda niste učinili nešto po tom pitanju?

- Jesmo, ona ima vrhunsko obezbeđenje.

- Zašto niste sve prekinuli?

- Jer je njen otac još uvek živ i kompanija neće preći na njeno ime dok on ne umre.

- I koji je vaš plan?

- Da je održimo u životu.

- I mislite da vam ide dobro?

- Da nisu tvoji ljudi stigli, stigla bi vojska.

- Ona bi bila mrtva!

- Radimo najbolje što možemo Maksimilijane a da ne izazovemo sumnju jer planiramo neka hapšenja, nije to jednostavna operacija.

- Dozvoljavate da umiru ljudi koji je štite.

- Ti ljudi, svi do jednog su je izdali, prodavali su informacije, sam si rekao.

Nažalost bio je u pravu.

- Ti si očigledno jedini koji se nije prodao.

- Jer sam se ubacio tajno – priznam.

- Jedan od ubijenih telohranitelja je moj, okolnosti njegove smrti su mi bile sumnjive i rešio sam da istražim.

- Shvatam.

- Imam pitanje. Da se nešto dogodi gospođici Mejs ko bi je nasledio?

- Ona nema žive naslednike ali određena ovlašćenja ima advokat, niko ne zna tačno koja ovlašćenja ima.

- Znači zato vrbuje njene telohranitelje.

- Mislim da to ima veze i sa gasom na kojem radi gospođica Mejs, već četiri godine, rekla mi je da je razvila formulu ali je sabotirala vlastiti rad jer je bio preopasan, naravno to niko ne zna, određene osobe misle da samo usavršava formulu.

- Zašto je samo ne uništi? – pita Ričard.

- Jer je sav rad u vlasništvu kompanije.

Problem za problemom.

- Vidite... – započinje pukovnik.

- Dogovorili smo se sa gospođicom Mejs da ugasi kompaniju, nažalost dok ona to ne uradi moramo da je zaštitimo. Samo nas četvorica ovde znamo ovo, osim gospođice Mejs i njene asistentkinje. Imam odobrenje predsednika države da radim po svom nahođenju. Plan je jednostavan. Naša dužnost je da je zaštitimo, nakon što ugasi kompaniju i uništi sve gospođica Mejs će se preseliti negde, verujem da će biti bezbedna, ali dok ne bude na sigurnom mi ćemo se postarati da preživi. Ova priča dalje se ne širi jer ne znamo kome možemo da verujemo. Gospodo, ova kompanija je jedna od najvećih u našoj državi, ali je i velika opasnost. Ne molim vas za pomoć, naređujem vam.

- Dakle plan je koji? – pitam.

- Ričard i Worner će se baviti istragom, sakupljaće dokaze i odjednom ćemo uhapsiti sve koji kuju zavere a Vi gospodine Telohranitelju, ostaćete tu gde jeste.

- Kako to mislite?

- Nastavićeš da štitiš gospođicu Mejs. Što se tiče same istrage i detalja ona ne mora da bude upućena jer nije profesionalac ne znam šta će da uradi, možda se uplaši, povuče, pobegne. Ti od sada radiš za državu a država ti naređuje da čuvaš klijenta, dobićeš svu potrebnu pomoć – kaže mi pukovnik.

- Nisam ni planirao da je prepustim u vaše sposobne ruke – podrugnem se.

- Mislim da osoba poput nje i te kako zaslužuje svu pomoć koju može dobiti jer uraditi ispravnu stvar nije uvek lako.

- Onda smo se složili.

. . .

Posmatram Lorenu dok spava. Mirna je, rekao sam da joj daju jači sedativ jer ona skoro uopšte ne spava. Uvalio sam se preko glave, nisam baš ovo imao na umu, ali ne mogu sada da odem. Priđem krevetu i sednem pored nje. Koliko bi trebalo da joj kažem? Koliko da je slažem? Moraću da joj dam nešto jer ona nije glupa. Sklonim kosu sa njenog lica. Rizikovao sam sve da je zaštitim. Zašto sam to uradio? Jebeni helihopter! Mogao sam ladno da zaglavim u zatvoru!

Mislim da je vredelo, zbog nje, vredelo je. Zaštitiću je.

8

Budim se sva dezorijentisana. Polako ustanem u nepoznatom krevetu i shvatim da na sebi imam samo nečiju crnu majicu, veliku majicu. Imam donji veš! Dobro je. Čija je ovo majica? Čiji je ovo stan? Dođem polako do prozora i pogledam naniže. U nekoj sam zgradi, ima lep pogled. Ne znam gde su mi stvari zato polako izađem iz sobe.

Osećam miris hrane i ubrzo ugledam i dnevni boravak, nekako je toplo ovde. Pratim miris hrane i nađem se u kuhinji, kuvar je bio moj telohranitelj.

- Budna si – Maksimilijan mi se nasmešio.

Okrenuo se i sipao mi kafu.

- Izvoli.

- Gde sam to ja?

- U mom stanu?

- Zašto?

- Jer si spavala dvadeset i četiri sata.

- Molim?

- Bila si iscrpljena.

- Ali... ja... ne sećam se ničeg nakon pucnjave.

- Onesvestila si se, doveo sam te ovde a onda sam morao da dam izjavu u policiji.

- Ceo dan, Ana sigurno ludi.

- Javio sam joj da si dobro.

- O... kako... mislim... ko nam je pomogao?

- Ljudi iz moje agencije.

- Pucali su iz helihoptera.

- Lorena... pobili su ceo tvoj tim.

- Sve do jednog? – o Bože.

- Da.

- Am... – stavim ruku na srce.

- Diši – Maksimilijan mi prilazi i hvata me za ramena.

- Samo polako.

- Ja moram da... moram...

- Ne moraš ništa odmah. Popij kafu, doručkuj, odmori dva minuta i onda nastavi tamo gde si stala.

- Nisam sigurna da mogu – ko zna još koliko sreće imam.

- Možeš, samo ti je potrebno vreme da se sabereš.

- Da li znaš kako je to biti odgovoran za smrt tolikih ljudi? Treba da živim sa tim! Ja nisam... – rasplakaću se. Ne, neću.

- Ja... gde je kupatilo?

- Pravo.

Uđem u kupatilo i umijem se nekoliko puta ali nije pomoglo. Pustim vodu da teče i sednem na pločice.

O Bože! Ubila sam sve te ljude! Ja sam kriva! Nadam se da nemaju porodice, nadam se da.. Čemu da se nadam? Ovo je sve teže i teže.

. . .

Saberem se, ugasim vodu i krenem da potražim telefon.

Maksimilijan me bez reči prati. Nazvala sam Anu koja je odmah došla po mene. Prvo sam videla ko je mrtav, šta je ostavio iza sebe, onda sam poslala donacije porodicama uz izvinjenje, neće pomoći ali ne mogu ništa drugo da uradim. Onda sam naredila da sastave novi tim, vratila sam se na posao, prošla sam sa Anom bitne stvari, vratila sam se kući, istuširala se a onda sam ponovo radila.

Ujutru trčim, proveravam mejlove, živim na kafi, radim. Posetila sam oca, provela vreme u laboratoriji, onda se otac rasvestio pa sam se vratila kod njega. Slušala sam dva sata o tome šta da radim kako da radim sa kim da radim, njegove kritike su bile iste. Samo posao i posao, ništa drugo. Kada je napokon zaboravio ko sam ja bila sam iscrpljena. Vratila sam se kući, presvukla se, uzela sam telefon i slušalice i otišla u teretanu, uključila sam traku, pustila muziku i krenula sa hodom.

Odbijam svaki poziv, izmenjujem brzi hod i trčanje a misli su mi na sto strana. Stomak mi zavija ali ne obazirem se, želim toliko da se iscrpim da se jednostavno srušim jer samo tada osetim mir.

U jednom trenutku traka je stala. Skinem slušalice i podignem glavu, to je bio Maksimilijan.

- Šta to radiš?

- Silazi – naređuje mi ljuto.

- Molim?

- Rekao sam da siđeš sa jebene trake! – povisio je ton.

- Sa kojim pravom mi se tako obraćaš? – ljuto siđem sa trake, ali čim sam napravila korak odmah sam se zaljuljala.

Maksimilijan me hvata a onda me podiže u naručje.

- Spusti me dole – naredim mu.

- Neću – krenuo je sa mnom.

- Maksimilijane naređujem ti da me pustiš!

Doneo me je do bazena, pustio je još jedna korak i oboje smo upali u njega.

Pustim ga i izronim iz vode.

- Ha! – hvatam vazduh.

- Jesi li ti normalan? – pitam ga.

- Ostani tu dok ne budeš mogla da pomeraš noge – naređuje mi i izlazi iz vode.

- Otpušten si! – viknem glasno i doplivam do ivice bazena. Razmrdam malo noge.

Izađem polako iz vode i ustanem.

- Jesam li ti rekao da ostaneš malo u vodi? Mišići su ti preopterećeni. Tri sata si na onoj traci!

- Ma šta se to tebe tiče? I zašto vičeš na mene? Kako si smeo da me ubaciš u vodu?

- Neko očigledno mora to da uradi da bi se zaustavila! Zar ne vidiš da povređuješ samu sebe?

- Maksimilijane, šta ja radim nije tvoja stvar.

- Od pucnjave ti ne jedeš, ne spavaš, radiš bez prestanka, iscrpljuješ sebe do iznemoglosti. Jel pokušavaš da se ubiješ?

- Ma šta to tebe briga?

- E pa briga me! – hvata me za glavu.

- Ne možeš da kažnjavaš sebe do iznemoglosti. Mrtvi se ne vraćaju.

- Odlazi – kažem mu jer ću se rasplakati.

- Rekla sam da odeš – sklonim njegove ruke.

- Otpušten si, sakupi svoje stvaru, uzmi svoju otpremninu i odlazi – kažem mirno i okrenem se. Treba mi tuširanje.

Dok sam odlazila čula sam zvukove uništenja, nešto je puklo samo ne znam šta. Nisam se okrenula jer taj čovek mi je spasio život, ne mogu i njega odvesti u smrt. Ne mogu mu dozvoliti da mi se i dalje približava jer me je naučio, počeo je da me čita. On zaslužuje da živi a pored mene to neće moći.

. . .

Jedva skinem mokre helanke i majicu sa sebe, sve se zalepilo. Pustim glasno muziku da ubije moje misli i uhvatim vazduh. Okrenem se jer želim da se istuširam, ali vrata moje sobe su se otvorila i ušao je Maksimilijan. Mokar, kao i ja, ljut kao i ja, tih kao i ja sad. Muzika je bila preglasna zato se okrenem i utišam je. Spremam se da mu po treći put dam otkaz, jeste da sam polugola, ali šta je tu je, čim sam se okrenula on je bio ispred mene. Ruka mu je crvena.

- Nemoj da bežiš od mene. Nikad – kaže mi ozbiljno.

- Nemoj više da mi daješ otkaz jer neću otići.

- I nemoj više da mučiš sebe. Ako si ljuta - dođi kod mene i odvešću te na boks, ako si tužna - dođi kod mene, daću ti nešto slatko, ako ti se plače – plači ispred mene, praviću se da ne vidim.

Pokušavam da se iskontrolišem. Čitavo telo mi vapi sa jecajem, ali ne želim da ga pustim napolje jer kad se čovek jednom slomi, to napravi put za drugi slom.

Maksimilijan je ispružio ruke i zagrlio me, u narednom trenutku sam se rasplakala, ma slomila sam se na bezbroj komada, noge su me same izdale.

Ovaj put nisam se bunila kada me je Maksimilijan podigao od poda kao dete i preneo na krevet, nije me ostavio, zagrlio me je i u neko vreme jednostavno sam zaspala.

9

Ovog jutra nije trčala. Popila je kafu, doručkovala je, sačekala Anu i krenuli smo na posao. Bila je mirna, nije opuštena, ali bar neću svakog trenutka da se pitam hoće li se srušiti. Dan je bio miran dok nisam dobio poziv, poziv koji sam čekao. Kako sam znao ko me zove i zašto, nije mi bilo čudno što je mesto sastanka bilo ispred kompanije, ipak nosim sat koji beleži moje kretanje.

Izađem sa kafom i sastanem se sa tipom koga ne poznajem, ali koji mi je ljubazno rekao da mi može pomoći sa mojim finansijskim problemima, čak sam dobio lepu svotu novca u koverti. Razmenimo brojeve telefona, moraću ovo pametno da odigram.

Lorena je danas imala čas samoodbrane i za razliku od prošlog puta, večeras je bila opuštena i manje skeptična. Nakon časa, odveo sam je kući da se sredi jer ima poslovnu večeru.

Ana je ovaj put išla sa nama, naravno i dodatno obezbeđenje, ovaj put ne rizikujem sa njihovim obezbeđenjem, idu moji.

Odmerim Lorenu koja na sebi ima kraljevsko plavu haljinu, imam osećaj da sve što obuče na njoj izgleda kraljevski, ima takav stav, hod, držanje...

- Oči gore – Ana je pucnula prstima ispred mog nosa.

Ovo se nije dogodilo!

Otvorim vrata Ani a za njom je ušla i Lorena, čini mi se da sam ugledao osmeh na njenom licu ali to je trajalo jako kratko. Čula je.

Dok pratim Lorenu zove me neko sa zaštićenog broja.

- Da?

- Na deset sati.

Okrenem glavu i ugledam pukovnika. Znači i on je ovde?

- Ne poznajemo se – kaže mi.

- Prijem – potvrdim.

Lorena i Ana su malo porazgovarale sa pukovnikom i njegovim prijateljima. Ovo je vojna poslovna večera.

U toku razgovora pukovnik mi signalizira očima na visokog mršavog generala koji ima oko pedesetak godina.

Ubrzo su svi zauzeli pozicije za stolom. Pukovnik prolazi pored mene i kao u prolazu rekao mi je samo dve reči.

Pokušaj otmice.

Zatim je ponovo pokazao ka generalu.

Iskoristim zatišje i brzo proverim generala, pošaljem poruku Krisu. Podigao sam glavu i vidim kako general pokušava da se smesti pored Lorene. Namrštim se i krenem ka njoj.

Sagnem se do njenog uva.

- Zauzmi drugo mesto.

Pogledala je u mene sa pitanjem.

- Sad – nežno je uhvatim za nadlakticu i morala je polako da ustane.

- Izvinjavam se, videla sam poznanika – nasmešila se i prošli smo pored generala.

- Šta se dešava? – pita me tiho Lorena sa osmehom.

- Objasniću ti kasnije, za sad ga izbegavaj.

- Generala Klarensa?

- Da.

- O čemu pričate? – pita nas Ana.

- Sešćemo na drugo mesto.

- Ali trebalo bi da...

- Ana!

- U redu.

Bio sam zadovoljan ljudima u njenom okruženju, mada ko zna.

...

Za vreme večere prilazi mi vitka plavuša, viđao sam je, želi da izgubi vreme.

- Vojska, nisu li malo dosadni? – pita me dok se mazi sa čašom vina.

- Ti si u obezbeđenju, zar ne? – pita me drugo pitanje.

- Deluješ tako predano.

- Samo radim svoj posao.

Lorena je podigla glavu i pogledala u mene, onda je odmerila plavušu.

- O... radiš za gospođicu Ledenu – zaključuje plavuša.

- Ove večere znaju da potraju, šta kažeš da popijemo po jedno piće?

- Radim – odgovaram dok gledam u Lorenu.

- Ups! – polila je vino po mom odelu.

Namrštim se na ovo.

- Nije bilo namerno – pokušala je da me očisti.

Uhvatim je za ruku i sklonim od sebe.

- U redu je.

- Možemo da odemo do toaleta...

Ne čujem je dalje jer Lorena ustaje od stola i kreće ka meni, na pola metra od mene uputila mi je pogled i promenila pravac. Krenem za njom sklanjajući se od napadne plavuše.

Sišli smo u prizemlje i došli do našeg automobila.

- Presvuci se – kaže mi.

Otključam auto i izvadim torbu iz gepeka.. Dok sam ja skidao sako pa košulju Lorena mi je pričala o plavuši.

- Ona je ćerka majora Smita, dobar čovek i jako važan. Ćerka je poznata po tome što voli telohranitelje. Neće te ostaviti na miru, biće dosadna, spopadaće te, ali ne smeš da budeš grub prema njoj, ume da bude zla. Pokušaj da je ignorišeš i drži se dalje od nje. Jesi li gotov?

Okrenula se u trenutku kad sam oblačio čistu košulju.

- Umem da izađem na kraj sa napadnim ženama – mrzim ovu dugmad.

Lorena mi je prišla polako i uhvatila moju košulju, pomaže mi sa đavolskim dugmadima.

- Napadna žena je bezopasna, pakosna žena nije.

Video sam kada je zastala možda na dve sekunde, videla je moj ožiljak pored srca, ali je pokušala to vešto da prikrije. Uzalud, video sam, stala je, zapitala se.

- Kravata – kaže mi.

Dodam joj kravatu i mirno čekam da mi je stavi.

- Vešta si.

- Otac nije nikud išao bez kravate, znam sve moguće vrste čvorova.

- Postoji li šansa da ne nosim kravatu na poslu?

- Ne sviđa ti se? – pita me.

- Ne!

Odvezala je kravatu i povukla jedan kraj. Pala mi je na pamet samo jedna scena – ona, ja, krevet, seks. Tako počinje.

- Ana će da te kritikuje – kaže mi.

- Mislim da ćemo ona i ja biti sjajni prijatelji.

- Volela bih to da vidim, bio bi joj prvi prijatelj – blago se nasmešila.

- Gotovo. A sad mi reci zašto treba da izbegavam generala Klarensa.

Čujem zvuk motora, pronađem ga pogledom. Išao je prema nama prebrzo.

Povučem Lorenu ka sebi i izvučem pištolj.

Motorista odmah staje.

- Druže, opa! – skinuo je kacigu i podigao ruke. To je neki klinac.

- Gledaj kuda voziš, išao si pravo na nas.

- Izvinite.

- Briši – pustim Lorenu i vratim pištolj na mesto.

- Samo se glupira – kaže mi Lorena.

- Ti si meta, nikad ne znaš ko se krije iza maske, svi treba da ti budu sumnjivi, uključujući i generala Klarensa. Drži se dalje od njega.

- Zašto?

- Ima istoriju napada.

- A ti to znaš kako?

- Poznajem njegovog telohranitelja, veruj mi, tip je opasan.

Ne mogu da joj kažem istinu, ali želim da mi veruje.

- Treba da se vratimo nazad.

- Posle tebe.

Ova njena haljina počinje da mi ide na živce.

10

Nakon večere odvezli smo prvo Anu kući. Vozimo se u tišini, samo on i ja, pustio je neku laganu muziku i prijala mi je.

- Možemo li da kupimo nešto slatko? – pitam iako ne moram da pitam.

- Naravno – Maksimilijan se nasmešio.

Stali smo na pumpu. Primetila sam da muškarci vole da kupuju sve na pumpi.

- Idemo – otvorio je vrata i pružio mi ruku.

Polako izađem i krenem za njim. Dok koračamo ugledala sam neki mladi par kako se ljubi pored automobila dok im sipaju gorivo. To mora da je lepo. Oni su slobodni.

Maksimilijan i ja šetamo kroz rafove, on drži korpu a ja ubacujem uglavnom slatkiše. Ja ovo ne radi, ne znam zašto sad kupujem ovde, ali bilo je zabavno.

Dok smo čekali red, par koji je bio ispred nas imao je problem, sipali su im gorivo više nego što su imali oni para.

- Ja ću platiti – kažem i par se okreće ka meni.

- Ja ću platiti njihov račun, samo požurite.

- Hvala – devojka mi se nasmešila.

- Vratićemo Vam, samo mi dajte adresu – kaže mladić.

- Nema potrebe, brišite – kaže mu Maksimilijan.

- Molim?

- Idite – ponovio je i par je otišao sa osmehom i uz jedno veliko hvala.

- Naplati sve – kaže Maksimilijan dok predaje karticu kasirki.

- Ja ću platiti – kažem mu.

Uputio mi je pogled pa se nasmešio.

- Još nešto? – pita nas kasirka.

- Ne, hvala.

Maksimilijan je uzeo kesu i izašli smo napolje.

Otvorio je prednja vrata i bez reči sam ušla, a onda mi je pružio kesu.

Maksimilijan kreće a ja otvaram slatkiše. Pola meni pola njemu.

- Izvoli – kažem mu.

- Ne volim kokos, davi me.

- Šta onda voliš?

- Tviks.

Pronađem tviks i otvorim. Okrenuo je glavu u ubacila sam mu parče u usta.

Do kuće smo pojeli sve čokoladice u tišini, sva sreća kupili smo i vodu.

. . .

Problem je nastao kada sam stigla kući, imala sam posetioca. Kevin Sanders sa obezbeđenjem.

- Ostani ovde – kaže mi Maksimilijan i izlazi iz automobila. Čak me je i zaključao! Zašto to uvek radi?

Uzmem telefon i uđem odmah u nadzorni sistem jer ne mogu da izađem iz automobila.

Maksim mu je već nešto rekao.

- Šta izvodite? - pita ga Kevin.

- Želim da razgovaram sa Lorenom – dodaje ljuto.

- Ne može – odbija Maksimilijan.

- Ko si ti da odlučuješ o tome? – Kevin mu se približio poput petla koji se šepuri.

- Ja sam njen telohranitelj, ne dozvoljavam da joj priđe niko sa namerom da je povredi – Maksimilijan je ozbiljan.

- Slušaj me telohranitelju. Vrati se tamo i kaži Loreni da je čekam.

- Ne!

- Onda ću je pozvati sam – rekao je to i krenuo ka meni, ali čim je napravio jedan korak Maksimilijan ga je uhvatio desnom rukom za vrat i odbacio nazad.

- O Bože! – viknem jer je Kevin bukvalno odleteo.

- Kučkin... držite ga! – viknuo je Kevin i četvorica njegovih telohranitelja su krenula na Maksimilijana.

Odmah pritiskam trojku na satu da moje obezbeđenje u kući reaguje.

Podignem panično glavu i gledam šta radi Maksimilijan. Prvom tipu je izvio ruku, drugog je udario u nogu, trećeg u glavu a četvrtog je šutnuo u stomak pa u nos kolenom.

- O Bože!

Dvojica su ustala i ponovo krenula ka njemu, dok se on tukao sa njima, Kevin je ustao i izvadio pištolj.

- Pištolj! - vičem u kolima a znam da me ne čuje.

Srećom Maksimilijan se okrenuo, uhvatio pištolj za cev i podigao ga u vazduh, tada je pištolj opalio, onda je Maksimilijan uzeo pištolj i njime udario Kevina koji je ponovo pao.

Moje obezbeđenje je izašlo ali na podu su bili svi osim Maksimilijana koji je dao pištolj šefu mog obezbeđenja.

- Pobrini se da policija dobije ovo – kaže mu.

- I prijavi pucnjavu i uznemiravanje.

- U redu, kako ti je ruka? – pita ga.

Šta mu je na ruci? Zumiram kameru i vidim opekotinu na dlanu, tom rukom je uhvatio pištolj za cev.

- U redu je, idem po Lorenu, ti se pobrini za njih.

Sklonim telefon i sačekam da me Maksimilijan otključa.

Izađem iz automobila i krenem ka njemu.

- Lorena! Kretenu! Platićeš mi za ovo! – viče Kevin.

- Idemo – Maksimilijan me hvata za ruku i ne dozvoljava mi da se zadržim pored Kevina, mada to i ne želim.

Uveo me je u kuću i rekao mi da ostanem tu, on ide da pomogne momcima.

. . .

Presvukla sam se i pronašla kutiju za prvu pomoć. Čula sam kada je došla policija ali nisam izlazila iz kuće, sve vidim na kamerama, Maksimilijan se pobrinuo za sve.

Ovo će biti poslastica za novinare. Nazovem Anu i prepričam joj šta se dogodilo, imaće sutra pune ruke posla.

Nakon što sam završila sa njom krenem da potražim Maksimilijana.

Pokucam na vrata njegove sobe, kako se nije oglašavao ušla sam bez poziva. Čujem vodu u kupatilu i pretpostavim da se tušira. Dok sam čekala da završi razgledala sam njegovu sobu u mojoj kući, moj lični telohranitelj uvek koristi ovu sobu. Imao je puno spravica, telefoni, ništa lično, prilično je uredan.

Šta ja ovde radim? Ovo je njegov posao. Ostavim kutiju za prvu pomoć i uhvatim se za kvaku.

- Lorena?

O...

Okrenem se ka njemu. Kada ovako zgodan muškarac stoji ispred tebe držeći samo peškir oko struka, pitaš se svašta. Ja se pitam kakvi su na dodir njegovi mišići. Da li se grče? Lorena! Smiri se.

- Donela sam ti kutiju za prvu pomoć – kažem.

- Ne treba mi.

Krenem prema njemu i pogledam u njegovu desnu ruku.

- Znam da imaš opekotinu, trebalo bi da se pobrineš za nju – kažem mirno i okrenem se.

Samo izađi, ne treba ti da ga lečiš! Odrasla je osoba i ovo je njegov posao.

- Da li ste Kevin i ti bili u nekakvoj vezi? – pita me a bio je tako blizu, uhvatila sam se za kvaku.

Okrenem se ljubazno.

- Nismo, ali naši roditelji su insistirali i insistiraju na tome.

- On je kreten, ne treba ti takav muškarac u životu.

- Znam da je kreten, dopalo mi se kad je dobio po nosu, ali neke odnose ne možeš prekinuti jednim udarcem. On neće otići u zatvor, neće ponuditi izvinjenje, naprotiv pokušaće na sve načine da ti naudi a mene će i dalje da proganja.

- Kako možeš da živiš tako?

- Navučem masku na lice i ubedim sebe i druge da mi nije važno. Kada se praviš da problem ne postoji, lakše se koncentrišeš na ono što je bitno.

- To ne rešava problem. Treba sve da isečeš u korenu.

Nasmešim se na ovo.

- Volela bih to, ali neko korenje jednostavno ne možeš da isčupaš, previše je duboko.

- Onda napusti sve i nestani – kaže mi mirno.

- Mogu da ti pomognem u tome.

- Verovatno bih to učinila da se radi samo o meni, ali nažalost reč je o nečemu što je mnogo veće od mene.

- Živiš na ivici, to nije život.

- Ako je sve ovo previše za tebe, uvek možeš da odeš, na kraju krajeva nijedan moj telohranitelj nije izašao srećan odavde.

- Da li smatraš da sam čovek koji bi te ostavio na pola puta?

- Okreni se oko sebe, osim Ane, ne postoji nijedna osoba koja me nije izdala na neki način.

- I to očekuješ od mene?

- Da – priznam.

- Danas, sutra, za jedan mesec ili njih šest, shvatićeš da pretnje, pucnjevi, tuče, ovo – uhvatim ga za ruku na kojoj ima opekotinu.

- Nije vredno tvog života. Mene ne napadaju novinari već profesionalci, nisu problem tipovi poput Kevina, problem su tipovi poput generala Klarensa – znam zašto nije želeo da sedim pored njega.

- Stvarno treba da namažeš nešto na ruku – namrštim se i oslobodim mu ruku.

- Laku noć Maksimilijane – okrenem se i po treći put se uhvatim za kvaku.

Kad sam pritisnula kvaku vrata se nisu otvorila jer je njegova ruka iznad moje glave dlanom držala vrata da se ne bi otvorila.

Osećam njegovo telo iza sebe, a možda i nešto u kosi, nos. Teško disanje.

- Nemoj da se okrećeš – kaže mi.

Sklopim oči i lagano dišem.

- Neću te izdati.

Volela bih da verujem u to, ali ne mogu. Ne verujem mu, ne verujem nikome i imam milion dobrih razloga za to.

- Treba da se naspavaš, sutra idem na trčanje.

Sklonio je ruku i ovaj put izašla sam iz njegove sobe. Zatvorim vrata i naslonim se na njih. Stavim ruku na srce i udahnem duboko da bih ga smirila.

U redu je, biće dobro dok ne odluči da me proda.

11

- Ovo je moja ponuda. Na mesečnom nivou naravno.

Pogledam u papir koji je stavio ispred mene Markus Šejn. Po njegovom osmehu vidi se da misli kako me ima u šaci, Kris je ubacio u moju biografiju zavisnost od kocke, Šejn je to pronašao i sada to koristi protiv mene.

- Prihvatam - kažem mirno.

- Odlično, spremili smo za tebe sat koji će ti olakšati kretanje i naše sastanke.

Dobio sam isti sat kao i Martin.

- Sve je već povezano, tvoje kretanje će biti besprekorno. Očekujem nedeljne izveštaje, osim ukoliko nije nešto važno u pitanju. Izbegavamo lične razgovore jer će biti teško za tebe da budeš daleko od klijenta, ipak imaš ugovor.

- Imam.

- To je sve.

Izlazim iz zgrade i žurim da se vrtatim natrag na posao. Lorena je u laboratoriji i ne zna gde sam. Sve vreme mi je u glavi jedna stvar. Ona mi ne veruje. I u pravu je, vidi me gde sam? Prodao sam se da joj radim o glavi. Iako je sve ovo lažno, ne čini me manje odgovornim jer mreža laži koju pletem oko nje je sve veća i veća.

Stižem na vreme za hapšenje. Kevin Sanders je podneo tužbu protiv mene. Nazovem Anu i kažem joj da mi nađe za danas zamenu a onda lepo odem sa momcima u plavom.

Dao sam izjavu a onda sam pozvao Ričarda.

Nakon pola sata stigao je sa Krisom.

- Odelo a? – Kris me zeza.

- Ne seri. Kad izlazim?

- Ne izlaziš još uvek – kaže mi Ričard.

- Molim?

- Pa... zvala je tvoja klijentkinja, poslala je brdo advokata, sačekaćemo da oni obave posao.

- Ti možeš brže da me izvučeš – kažem mu.

- Mogu, ali šta ćeš reći gospođici Mejs? Da smo prijatelji?

Namrštim se na ovo.

- Ne brini, bićeš napolju za dva sata – teši me Kris.

- Nisi morao toliko da udesiš Sandersa – Ričard je seo pored mene.

- Lično mi ide na kurac.

- Pravi je davež, vuče sve moguće veze da te zadrži ovde.

- Neka se Kris pobrine za njega, ti treba da se fokusiraš na advokata. Dao mi je danas ponudu i prihvatio sam je.

- To je novost.

- Kako napreduje istraga?

- Temeljni smo, ali imamo ga samo za podmićivanje ljudi, teško da će zbog toga završiti u zatvor.

- Moramo da ga povežemo sa ubistvima, zbog toga sam i ušao u ovu igru. I kontaktiraj pukovnika, ima osumnjičenog za pucnjavu na Lorenu, zanima me dokle je to stiglo.

- Raspitaću se.

Ubrzo nas prekida advokat, Lorena je poslala Anu sa tri advokata koji su me ekspresno izvadili iz zatvora.

. . .

- Sledeći put slomi mu još neki deo tela – savetuje me Ana.

- Imaću to na umu. Gde je Lorena?

- Na sastanku upravnog odbora.

- Znaš da moramo nešto da uradimo sa Sandersom.

- Znam, Lorena je razgovarala sa njegovim ocem, obećao je da će ga držati pod kontrolom.

- I ti veruješ u to?

- Lorena mu je postavila ultimatum, matori je morao da pristane.

- Kakav ultimatum?

- Slobodan si, zar ne? Zašto je važno šta je Lorena učinila?

- Meni je važno – ne želim da navlači na vrat još veću bedu zbog mene.

- Budi odan gospodine Karter, to je sve što se traži od tebe.

Dok sam čekao da Lorena završi sa sastanak čuo sam se sa sestrom, Karmen, obećao sam joj da ću otkriti šta se dogodilo. Ne mogu da joj kažem da je Martin primao mito, imao sam drugačije mišljenje o njemu, nadam se da će joj ime ubice biti dovoljno. Moraće da se strpi, ona mi veruje... za razliku od žene koja ide ka meni. Sastanak je završen.

- Nije važno, predlog neće proći – rekla je tipu koji je prati.

- Kako Vi kažete.

- Vidimo se sutra.

- Prijatno.

- Maksimilijane, sve u redu? – pita me.

- Da.

- Ruka?

- Dobro je.

- Onda idemo, putujemo za Berlin.

- Sad?

- Idemo prvo do kuće, treba mi nešto.

- U redu.

. . .

U avionu Lorena se sve vreme mršti Ani, Ana želi da ona nauči nemački jezik ali Lorena odbija, ne dopada joj se. Bile su u poslu sve do aerodroma, čeka nas auto i obezbeđenje. Nije baš da mi se dopada jer smo poveli samo četvoricu naših ali moraću da se snađem.

Primetio sam da ništa nije pojela, ponovo. To mi se uopšte ne dopada. Tip sa kojim su se Ana i Lorena sastale je bio neki hemijski tehničar, nikad nisam čuo za njega ali Ana jeste, čak su razmenili i neke šale. Da, i ja znam nemački jezik.

Ana je prevodila Loreni, koliko sam razumeo, Bernard radi već nekoliko godina na nekom projektu koji je finansirao Lorenin otac, Lorena je nastavila finansiranje i sada kada je projekat završen, po ugovoru sva prava pripadaju Loreninoj kompaniji. Bernard se malo bunio ali kada mu je Ana pokazala koju sumu dobija za završen projekat Bernard je odmah potpisao sve što mu je Ana dala. Nisam sve pohvatao, ali koliko sam razumeo Lorena ne želi da projekat napusti Berlin, rekla je Ani da kontaktira nekog Mišela, on je navodno znao šta treba da radi. Pitanje je ko je Mišel.

Ostali smo da prespavamo u hotelu jer Lorena ima ujutru rano još jedan sastanak. Ana je prva otišla da spava a Lorena je želela u teretanu. Presvučem se i krenem sa njom.

Ona stavlja slušalice i kreće ka traci za trčanje. Moraću nešto da nabavim kasnije da pojede.

- Makse?

Okrenem se i ugledam poznato lice, Rudolf, jedan od mojih bivših klijenata.

- Rudolfe, kako je? – pozdravim se sa njim i bacim oko na Lorenu, dobro je, gleda u suprotnom pravcu.

- Odlično, iznenađen sam što te vidim ovde.

- Ovde sam poslovno.

- I ja. Ukoliko si slobodan možemo na neku večeru, ipak ti dugujem život.

- Radim, drugi put.

- Šteta, da li još uvek planinariš?

- Kad god mogu.

Lorena je primetila da razgovaram sa njim.

- Ostavljam te poslu, imaš onaj izraz lica „zauzet sam".

Nasmejem se na ovo, ipak je tip psihijatar.

- Sve najbolje Rudolfe i biraj pacijente.

- I te kako, sve najbolje i tebi.

Pratim Lorenu dok trenira i dopisujem se sa Krisom, izgleda da su finansije Loreninog advokata veoma interesantne.

Podignem glavu i ugledam nekog tipa kako pokušava da pomogne Loreni sa istezanjem, ona je odbila pomoć, ali očigledno ne govore istim jezikom.

Krenem ka njima.

- Rekla je da joj pomoć nije potrebna – prevedem mu šta je rekla na nemačkom.

- A ti si?

- Njen dečko.

- Izvini brate, video sam da je devojka sama i hteo sam da pomognem.

- Nema problema, brate, ne brini, ja sam tu za sve što joj je potrebno.

- Prijatno.

- Prijatno – otpratim ga pogledom.

- Govoriš nemački? – pita me Lorena dok se navaljuje na zid.

- Dovoljno da se snađem – okrenem se ka njoj.

Nije mi poverovala. Kako vreme prolazi imam osećaj da mi veruje sve manje i manje.

- Moj drugi očuh je bio Nemac, moram priznati da mi je bio omiljeni.

- Koliko ih je bilo?

- Četvorica.

- O.

- Moja majka je bila žena koja je verovala u ljubav.

- Bila?

- Umrla je pre sedam godina, izliv krvi na mozak.

- O... moje saučešće. Moja se ubila – rekla je bez ikakvih emocija.

- Da li znaš da je samoubistvo jedini greh za koji ne postoji oproštaj?

- Znam, a znala je i moja majka, obećala je da će čekati oca u paklu. Možda se tamo ponovo zaljube jedno u drugo.

Ponovo, nikakva emocija, ali otkrila mi je nešto o sebi.

Stavim ruke na zid iza nje, pored njene glave. Ima usne koje me prosto mame. Želim da ih posedujem.

- Da li veruješ u to?

- U šta? Da će mi oba roditelja završiti u paklu? Da, verujem.

- Ne, već da ljubav može opstati tamo.

- Ne smatram sebe stručnjakom za takva pitanja.

- Ne veruješ u ljubav?

- U redu... igraću ovu igru. Šta je po tebi ljubav? – pita me ozbiljno.

- Put do pakla i nazad – odgovaram kao iz topa.

- Mislim da se ljudima trebamo posvetiti dok su živi, jer kad neko umre džaba mu suze, cveće, patnja i sav očaj ovog sveta. Kad si mrtav ti ne postojiš, svejedno je šta drugi rade i osećaju za tebe.

- Dakle, veruješ u sadašnjost? Treba da budemo dobri prema osobama koje su nam važne?

- Verujem da ljudi treba da se kaju za svoje greške dok su živi.

- To nije odgovor na moje pitanje.

- Ljubav je supstanca koja može da natera čoveka da dobrovoljno ode u pakao.

- Ljubav nije supstanca.

- Odakle znaš? Stručnjak si?

- Nisam stručnjak, ali mislim da je ljubav nešto što te tera da radiš neobjašnjive stvari za neku osobu, želiš da ta osoba bude srećna, da bude bezbedna.

Želim da ona bude bezbedna. Želim da njene mirne oči budu srećne oči, želim da uživa u hrani umesto što muči telo do iznemoglosti, želim da spava noću a ne da radi dok je umor ne savlada, želim da mi sa osmehom poželi dobro jutro bez podočnjaka.

Sranje!

Sklonim ruke i izdahnem.

- Nadam se da ćeš pronaći takvu osobu. I nije u mom interesu da ti ovo kažem, ali nećeš je pronaći dok radiš za mene dvadeset i četiri sata dnevno.

Okrenula se i krenula po peškir.

U tome je problem. U tih dvadeset i četiri sata dnevno. Usmereni su na nju. Ja ne bi trebalo da budem ovde, treba da budem na nekoj planini, da osvojim još jedan vrh. Zašto sam onda ovde? Da li je vrh koji želim da osvojim ovaj put neosvojiv?

Dođavola Maksimilijane! Dođavola! Trebalo bi da znaš bolje, u ovom poslu si od dvadesete godine. Sranje! Bolje bi mi bilo da se saberem!

12

Poslednjih nekoliko dana jurcam na sve strane. Imam osećaj da me sve pritiska, svima se žuri, svi žele nešto. Sve me guši, umara i sve manje imam živaca. Pomislim svake večeri da odustanem od svega, ali se svake večeri predomislim. Verujem da to ima veze sa slatkišima koje mi Maksimilijan uvaljuje. Ana ne provaljuje ali ja da. Ako ujutru preskočim kafu, on ima već spremnu jednu za mene, kako skoro nikad ne doručkujem uvek mi nosi nešto od kuće, kad poludim u sred bela dana dobijem neki napitak a uveče, kada se vraćam kući, jedem čokoladice koje se misteriozno pojavljuju u mojim kolima. Nikad nije rekao da ih kupuje za mene, ali ja znam jer kad počinje da me hvata nervoza on mi naredi da jedem, za divno čudo poslušam ga uvek i kasnije mi je bolje. Bojim se da je za jako kratko vreme naučio šta mi treba da preguram dan, šta mi treba da se smirim u trenutku, šta mi treba kad razmišljam o odustajanju.

Jedan od mojih telohranitelja je bio zaljubljen u mene, priznao mi je to, ja nažalost nisam, nisam na taj način razmišljala ni o jednom mom telohranitelju jer sam ih često menjala. Maksimilijan je drugačiji. Ne plaši se mojih pravila, ne čeka moja neređenja već uvek preuzima inicijativu. Sme da mi se približi toliko da me to zbuni. Na neki čudan način osećam kao da se brine o meni, ali udari me povremeno realnost u vidu Ane koja me podseti da je on tu zato što ga plaćam da bude tu. Mada, i pored svega toga ne mogu a da se ne zapitam kakav je naš odnos? Je li takav prema svim ženama koje štiti? Ili možda, ali samo možda, radi sve to jer mu je stalo do mene. Ili je možda samo to mašta jedne žene koja ne zna kako je to kada se muškarac brine o tebi zato što to želi a ne zato što mora.

Danas je nedelje, uvek pokušavam da odmorim malo, ali skoro nikad ne uspevam u tome, međutim kada sam sišla da doručkujem zatekla sam u kuhinji Maksimilijana. Pravio je nešto.

- Šta to praviš? – pitam ga.

- Dobro jutro i tebi, Lorena – podigao je glavu vidno raspoložen.

- Izvini, dobro jutro.

- Spremam doručak.

- To je torta – zaključim.

- Tehnički jeste, ali je ipak doručak.

- Kako?

- Prvi red, proteinske palačinke, onda preliv od meda, drugi red proteinske pločice i preliv od crne čokolade. Dodaću i neko voće na vrhu

- O... nije li to previše proteina?

- Proteina nikad nije previše.

- Pa uzimajući u obzir tvoju veličinu ... – ko zna.

Okrenuo se i prineo je dve kafe.

- Izvoli.

- Hvala.

- Gladna? – pita me.

- Ne! Odjelo mi se kada sam videla šta doručkuješ.

- Danas je nedelje, častim sebe. Trebalo bi da probaš jednom.

- Ne hvala.

- Šta najviše voliš da jedeš?

- Ništa posebno.

- Hajde... rekao sam ti recept za moju posebnu tortu.

- O... nisam znala da je po posebnom receptu.

- Jeste, moja lična tvorevina.

Nasmejem se malo na ovo.

- Osim kaloričnih čokoladica šta voliš da jedeš?

- Stvarno, ništa posebno.

Stavio je ruke na ploču i pogledao me ozbiljno.

- Dobro. Francuski kroasan. Ima jedna pekara u Parizu „La bella" koja pravi sitne kroasane koji su toliko ukusni da ne mogu rečima da opišem.

- Imaš kuvaricu, zašto ti ih ne spremi?

- Pokušala je, ali nije to to.

- Imaš li danas obaveze? Posle onog sastanka u podne?

- Trebalo bi da proverim nešto, ali...

- Možeš li da odložiš?

- Zašto?

- Imam planove.

Podignem obrve upitno. On nema planove, radi za mene dvadeset i četiri sata dnevno.

- Trebalo bi da učiniš bar toliko za čoveka koji ti je spasio život.

Hm, ne dopada mi se ovo, ali u pravu je.

- U redu, slobodan si nakon sastanka.

- Sjajno, popij kafu i doručkuj, moram da telefoniram – izašao je iz kuhinje i ostavio me.

Možda i ja odmorim malo danas.

. . .

Nakon sastanka odvezli smo prvo Anu kući, palo mi je pamet da posetim oca ali danas je lep dan, malo obaveza, ne želim da ga uništim.

Kasno sam primetila, ali nismo išli ka mojoj kući. Da ne planira ponovo nešto da mi kupi da jedem?

Zustavljamo se ispred jedne zgrade, preko puta je pekara. Znala sam! Pažljivo od njega.

Izašao je i otvorio mi vrata.

- Hajdemo.

- Idem.

Na moje iznenađenje, nismo išli u pekaru već u zgradu.

- Gde idemo?

- Da jedeš

Pa ipak sam pogodila. Gladna sam, sastanak je potrajao a ja sam na kafi od jutros.

Ušli smo u lift i krenuli na krov. Pogled na grad, lepo.

Kada smo izašli na krov nije bilo nikakvog restorana već heliodrom, jasno piše da je za sopstvene potrebe.

- Zašto smo ovde? – okrenem se ka Maksimilijanu.

- Planiram da te kidnapujem.

Ohladila sam se u sekundi.

- Opusti se, rekao sam ti, idemo da jedemo.

- Ali gde idemo? I ne možemo da idemo sami, nemamo obezbeđenje.

- Ja sam svo obezbeđenje koje ti je potrebno.

- Ja...

Ispružio je ruku.

- Mislim da ovo nije pametna ideja.

Odakle znam gde želi da me odvede.

- Imaš sat i čip za praćenje u telu, znam da u svakom trenutku možeš da upozoriš na opasnost. Ne možeš da budeš pod nadzorom dvadeset i četiri sata dnevno.

- Ali moram.

- Ne kad si sa mnom – hvata me za ruku i vodi prema helihopteru.

Ovo nije dobra ideja! Zašto onda idem za njim?

Stvarno sam skeptična dok me Maksimilijan vezuje, još više sam skeptična kada sam shvatila da on upravlja. Stavio mi je slušalice i nasmešio se.

Mirno pratim čitav proces poletanja. Znam kako ide, vozim se često, ali imam pilota i obezbeđenje.

Moj strah je nestao kada sam shvatila da preterujem.

- Umeš da pilotiraš – zaključim.

- Da, umem.

- Nisam to znala. Šta još ne znam?

- Jedan od hobija su mi prevozna sredstva, umem da vozim sve i imam dozvole – kaže sa osmehom.

Ha! Nisam to pročitala, ili mi Ana nije rekla.

- Jedan od hobija? Imaš još?

- Nekoliko, ali glavni je planinarenje.

- Voliš da planinariš – to mi se dopada.

- Volim da osvajam vrhove planina.

- To mora da je lepo.

- Divljina, nema ljudi koji bi te nervirali... to je uživanje.

Nisam ništa rekla ali zavidela sam mu. Živeti tako... mora da je jako lepo.

. . .

Ja sam i dalje ubeđena da je sve ovo loša ideja ali kada sam videla gde me je doveo došlo mi je da ga zagrlim.

- Hajde, imamo rezervaciju – kaže mi i krenem ispred njega.

Ne mogu da verujem da jedem omiljenu hranu u pekari za koju je potrebna rezervacija. Jutros sam spomenula ovo mesto i on me je doveo ovde da jedem kroasan. Slobodno vreme koje je dobio on je potrošio na mene, ali kako je...

- Mogu li nešto da te pitam?

- Naravno.

- Iznajmio si helihopter, zar ne? – znam koliko to košta, moraću da mu nadoknadim.

- Nisam.

- Ne?

- Pripada agenciji za koju radim, često koristimo helihoptere.

- O, to nisam znala. U svakom slučaju, hvala ti.

- Nema ne čemu, jedi.

Pojela sam malo više i bilo mi je muka, onda je Maksimilijan predložio da malo prošetamo pre povratka, da svarimo hranu.

. . .

- Francuski ti je jako dobar – pohvalim ga.

- Hvala,

- Voliš jezike?

- Recimo da su nužni u mom poslu, a i obzirom na moje hobije i putovanja, najbolje je kad znaš jezik, svet je pun sjajnih mesta.

- I voliš da putuješ – još jedna stvar o njemu.

- Da. Ti?

- Pa... planiram od svoje petnaeste godine da putujem. Imam u glavi plan, jedna godina, samo putovanja.

- I kako ide plan?

- Pa... putujem dosta, obišla sam jako puno zemalja, ali to je sve...

- Poslovno.

- Tako je. Hotel, aerodrom, mesto sastanka... Putovala sam dosta, putujem i dalje, ali ništa nisam videla.

- To je šteta. Treba da se posvetiš tom planu.

- Hoću, ali nikad nije pravo vreme.

- Nikad neće biti. Uvek će biti neki problem koji moraš da rešiš, to nikad neće prestati, ali ako ne uzmeš svoj život u svoje ruke, neko drugi će ga uzeti.

Kad bi znao da moj život nikad zapravo nije bio moj ne bi mi ovo govorio.

.....

Provela sam divno popodne. Šetala sam ulicama Pariza slobodno, jeste da je bilo sa telohraniteljem ali nije bilo sastanka a pored njega sam se osećala slobodno. Nikad nisam iskusila ovo i nisam znala šta da radim. Nemam ja problem sa muškarcima, nisam toliko izolovana, ali sve se uvek svodilo na ono što ja kažem, na ono što ne želim, sve se svodilo na neobavezno. Nikad nisam poželela da se obična šetnja nikad ne završi. Danas jesam. Bila sam malo tužna kada smo stigli kući, imala sam osećaj da se vraćam u svoj život. Šteta, dopao mi se onaj deo gde neko drugi brine o meni i smeje se sa mnom u nepoznatom gradu, ali to nije moj život. To je bio samo predah.

- Hvala ti na današnjem danu – iskreno se zahvalim Maksimilijanu kad smo ušli u kuću.

- Nema na čemu, nadam se da si uživala.

- Jesam, bilo je... nesvakidašnje.

Da sam neka princeza, neka devojka koju je upoznao negde usput, neka obična osoba koja ume da prepozna dobrog muškarca, poljubila bih ga, obično hvala ne bi bilo dovoljno, želela bih da se propisno zahvalim za divno popodne koje mi je donelo omiljenu hranu i čarobno provedeno vreme na drugom kontinentu, ali nisam. Na kraju bilo kog dana on je i dalje moj telohranitelj, neko ko je ugovorom obavezan da me štiti.

- Laku noć Maksimilijane - pozdravim ga i poklonim mu osmeh.

- Laku noć Lorena.

Dođavola! Noge su mi bile teške poput olova dok sam išla ka svojoj sobi. Ne želim da se ova noć ovako završi. Okrenem se da vidim šta on misli da možda pročitam u njegovim očima, ali on više nije bio tu, otišao je u svoju sobu. Možda je tako i najbolje.

13

Ovo je jebena noćna mora! Moram što pre da rešim celokupnu ovu zavrzlamu. Proveo sam noć buljeći u plafon, zato sam ujutru zvao Ričarda, Krisa, ma svakog samo da vidim kako napreduju. Jedino što je mrdalo su slučajevi ubistva Loreninih bivših telohranitelja, kada su ubistva povezana lakše je tražiti, postoji pravac, policija ima nove tragove.

Loreni je jutro počelo burno, njenom ocu je bilo loše, odveo sam je kod njega ali morali su da ga hospitalizuju jer ima neko gušenje. Moj otac je mrtav jako dugo, nemam osećanja za njega ali njen je živ, ali ni ona nije imala nikakve emocije. U razgovoru sa doktorima, dok je gledala šta su mu radili, ma ništa, kao da je u pitanju neki stranac, a onda je postalo interesantno, došao je Markus Šejn, advokat i čovek koji me je podmitio. On je najverovatnije ubica, uskoro će mi pasti šaka, ne više zbog Martina jer je sam odlučio da se proda već zbog moje sestre i njenog deteta, a na kraju i zbog nje. Zbog žene koja trenutno izgleda poput ledene princeze, ali ja je poznajem bolje.

U jednom trenutku ostao sam sa Šejnom koji mi je naredio da se ubrzam i da obratim pažnju na projekat „Zamrzavanje".

Ulazimo u kola Lorena mi kaže da vozim u kompaniju.

- Biću u laboratoriji nekoliko sati, slobodan si – kaže mi.

Odakle ovo?

- Kao... imam slobodno vreme?

- Tako je, neću izlaziti sigurno četiri sata.

- U redu, pojedi nešto.

- Nisam gladna.

Ne dopada mi se kad ne jede.

Iskoristim vreme da vidim kako napreduje istraga i da vidim kako se Kris snalazi i kako ide istraga, ali istraga je u problemu.

- Sad si rekao da ste našli narkomana koji je pucao u Martina.

- Našli smo ga, ali on ne poznaje Markusa Šejna, uporno tvrdi da mu nije on platio ništa

- Ako nije on ko je?

- Instrukcije je dobijao putem telefona, izmenjen glas, pokušavamo da pročistimo i da saznamo eventualno kome glas pripada, ali to će potrajati.

- Ne dopada mi se ovo jer me Šejn pritiska.

- Daj mu nešto da mu zamažeš oči.

- Nije tako jednostavno, ne želim da njuškam po ličnim stvarima, smeta mi.

- Rekao bih ti da daš otkaz, ali čuo si pukovnika, ne možeš.

- Ne želim da dam otkaz, samo...

- Upadaš u rupu sve dublje i dublje. Upozorio sam te.

- Nije u tome problem. Nijedna žena ne bi trebalo da živi onako kako živi ona. Nema jebeni život – iznerviram se.

- Znaš li šta je prvo što kažem agentima kada idu na tajni zadatak?

- Pazite na sebe?

- Ne veži se za žrtvu, tada postaješ slab i podložan manipulacijama.

- Niko ne manipuliše sa mnom.

- Strpi se, istraga napreduje a i bolest starog Mejsa.

Da sačekam da uhvate ubicu ili da njen otac umre. To su moja dva izlaza.

. . .

- Kako ide? – pitam Krisa.

- Sjajno, zabavno je biti šef – zeza me.

- Drago mi je da bar neko uživa.

- Ne brini za kompaniju, konstruisao si je tako da može da radi bez tebe dok ti uživaš. Jako si pametan.

- Da, baš. Kako je moja sestra?

- Razgovarao sam sa njom, ispitivao je izokola. Rekla mi je nešto čudno.

- Šta?

- Palo joj je jednom na pamet da je Martin vara.

- Ne verujem u to, na poslednjem zadatku bio je uz Lorenu dvadeset i četiri sata, jeste da je kratko štitio ali ne verujem. Zašto to misli?

- Čula je jednom prilikom neki njegov razgovor sa nekom ženom, bio je nervozan, ne znam tačno, to je samo neka slamka.

- Martin nije bio ono što sam mislio da jeste.

- Ne branim ga, ali tip je bio švorc, dete na putu, žena na održavanju trudnoće...

- Dao sam mu posao.

- Jesi, ali možda je smatrao da to nije dovoljno ili mu se dopao lak novac, ko zna.

- Ušao sam u ovu priču spreman da stavim ruku u vatru za njega.

- I opekao si se.

- Jesam, ali i pored toga, nije zaslužio da bude ubijen.

- Pronaći ćemo ubicu, ne brini.

- Moram da se vratim nazad, zovi ako bude novosti.

. . .

Stižem u kompaniju sa hranom za Lorenu. Kada je izašla, rekla mi je da idemo u bolnicu. Uđemo u auto i dam joj da jede.

- Nisam...

- Znam, nisi gladna, ali ipak pojedi nešto.

- Kasnije, bolnica.

Naglo zakočim i zaustavim auto.

- Šta to radiš? Stojimo na sred puta! – viknula je.

Dam četiri žmigavca i okrenem se ka njoj.

- Neću mrdnuti auto odavde dok ne pojedeš to pecivo! – zapretim joj.

- Nisi jela ništa ceo dan i već mi ide na živce tvoja neredovna ishrana jer ne znam hoćeš li se u nekom trenutku onesvestiti. Ne mrdamo odavde dok to ne pojedeš i nemoj da ti padne na pamet da pozoveš nekog jer ću da pregazim svakog ko priđe kolima! – toliko sam bio besan da mi je došlo da je prodrmam.

Namusila se ali je ipak uzela hranu. Jela je u miru i gledala me popreko.

Otvorim flašicu sa vodom i pružim joj bez reči, i ja sam jebeno ljut.

Uzela je flašicu sa vodom, popila malo i vratila mi je.

- Završila sam – kaže tiho.

Okrenem se i vidim da je sve pojela.

- Jel to bilo toliko teško? – pitam je.

- Nije. Nisi morao toliko da vičeš.

- Nisam...

- Samo kreni već jednom, imam milion obaveza.

. . .

Stanje njenog oca je bilo stabilno, ali njegovog mozga ne, koliko sam razumeo ima degenerativno propadanje, nismo se puno zadržali u bolnici. Imam osećaj da ona ne voli svog oca. Vozimo se u tišini i u jednom trenutku samo je stavila ruku na srce i rekla mi da zaustavim auto.

- Lorena! – zaustavim auto i izađem da vidim šta se događa.

Ona je već otvorila vrata i gledam kako izlazi napolje. Pokušavala je da uhvati vazduh hodajući, krenem zabrinuto za njom. Kada se savila u struku uhvatim je za ramena da ne padne.

- Da li ti je muka?

Odmahnula je glavom.

- U redu, samo diši – mazim je po leđima da se opusti.

Srećom brzo se pribrala i okrenula ka meni. Bila je bleda.

- Bolje? – pitam je.

Klimnula je glavom, ne želi da razgovara.

- Lorena... nisi dobro. Šta se događa?

- Jesi li nekad ubio nekog? – pita me iz vedra neba.

- Jesam – priznam.

- Ja nisam, ali... često sam želela da moj otac umre. Čitav moj život sve što želim jeste da ga nema. I sad će umreti, ne danas ali ubrzo, umreće. Da li me to čini saučesnikom u zločinu?

- Teško.

- Ja... i dalje želim da umre – priznaje i oči joj se pune suzama.

Znam taj pogled... kad želiš da ti roditelj umre to je samo iz jednog razloga – radio je loše stvari.

- Da li je tvoj otac loš čovek?

- Da.

- Onda treba da umre.

- To ne ide tako.

- Ne, ne ide. Kako ćemo umreti i kada ne zavisi od nas.

- Kada njega ne bi bilo... – sklopila je oči i izdahnula.

- Sve bi bilo drugačije – obrisala je suze.

- Sigurno misliš da sam...

- Ne mislim – prekinem je.

- Ne očekujem da me razumeš, ali odrasla sam pored čoveka koji je čudovište. Ono što je stvarao, ono što je prodavao, stvari koje je činio ljudima... mislim da je voleo da se oseća kao Bog. Izgledalo je kao da daje, ali zapravo je uzimao.

Prošla je rukom kroz kosu i smirila se.

- Idemo – htela je da prođe pored mene, ali zaustavio sam je.

Uhvatim je rukama za glavu.

- Želim da vidim sreću u tvojim očima. Da li si ikad bila srećna?

- Jesam, dva puta.

- Kad?

- Kada me je Ana odvela u onu pekaru na kroasan da proslavimo jer sam joj dala posao, to je bilo odavno.

- A drugi put?

- Kad sam šetala sa tobom ulicama Pariza.

Spustim glavu na njeno čelo. Zašto mi ovo radi? Kao da mi nije već dovoljno teško držati ruke što dalje od nje.

- Molim te pusti me – kaže mi tiho.

- Ne želim.

- Ako me ne pustiš rasplakaću se jer se raspadam.

- Onda plači, ali ja nigde ne idem.

Pustim joj glavu i zagrlim je. I plakala je. Plakala je poput malog deteta. I u tom trenutku mrzeo sam svakog ko je ikad povredio, želeo sam da ubijem svakog ko je to učinio, mrzeo sam ceo svet zbog njenih suza. U tom trenutku bilo je očigledno zašto sam i dalje tu gde jesam. Mogu da odem, da odjebem sve i vratim se na planinu, ali ne želim. Moram da je zaštitim u svakom smislu te reči, štitiću je ako treba od celog jebenog sveta.

14

Zaljubljena sam u svog telohranitelja. Nije to hir, nije neki glup osećaj, nije trenutak slabosti. Čak što više, on to i ne zna, on mi ne šalje iste signale, samo radi svoj posao, brine se o meni u svakom mogućem smislu te reči. Zašto me onda grli? Zašto je tu kad niko nije? On se samo brine o meni a ja kao žena koja nikad to nije osetila, takvu brigu od strane jednog muškarca, ne znam šta da radim. Da li on zna? Bavi se ovim poslom godinama, mora da zna. Da li je za njega...

- Hej... – prekida me Ana i sklonim se od prozora.

- Šta radiš? – prišla je prozoru i ugledala isto što i ja, Maksimilijana kako telefonira.

- Idemo na sastanak, zar ne? – pitam je.

- Ne odmah – okrenula se ka meni i bila je tužna.

- Jesi li dobro? – pitam je.

Zagrlila me je odjednom. Šta je ovo bilo?

- Volim te, znaš to? – pita me.

- Znam, volim i ja tebe – ona mi je pa... sve na svetu, jedina osoba koja je bezuslovno uz mene.

- Zašto si gledala Maksimilijana? – pita me.

- Samo... učinilo mi se da je drugačiji – priznam.

- Nije – izdahnula je.

- Isti je kao i svi prethodni.

- Misliš...

- I on radi za Markusa Šejna, i to za manju sumu nego prethodni telohranitelj – stavila je fasciklu ispred mene.

Progutam knedlu i otvorim fasciklu.

Ima dve fotografije, jedna je ispred Markusove kancelarije, tu je Ana postavila još pre nekoliko godina a druga u bolnici kada je Markus došao da poseti mog oca. Ispod su dve transakcije sa računa za koji znam da je Markusov na račun Maksimilijana Kartera.

- Ovaj je bio brz, ne radi ni dva meseca – kaže Ana.

- Zapravo radi – izdahnem. Ima dva meseca.

Svaki put ista priča sa telohraniteljima, prvo su podnosili izveštaje mom ocu a sada njegovom advokatu. Neki su duže radili za mene.

- Sve si bolja i bolja u ovome – samo smo čekali da Markus potplati mog telohranitelja i evo ga.

Dođavola! Nadala sam se da je on drugačiji.

- Želiš li da ja to rešim? – pita me.

- Ne, ja ću. Pozovi Maksimilijana i neka obezbeđenje bude spremno.

- U redu. Odmah?

- Daj mi par minuta da pročitam ovo – progutam knedlu.

- U redu.

Ana je izašla iz kancelarije a ja sam se vratila ka prozoru. Nije ga više bilo. Zašto je morao da bude baš on? Od svih izdajica na ovom svetu ja padnem na onog za koga sam znala da će biti vrbovan. Trebalo je da znam bolje. Trebalo je. Nije trebalo da se nadam. Kud svi prethodni tu i on. Izgleda da sam ipak na kraju bila samo posao.

. . .

Kucao je, to me je iznenadilo, iako sam očekivala.

- Slobodno – viknem.

Maksimilijan je otvorio vrata a ja sam bila zaleđena.

- Idemo li? – pita me.

- Ne još uvek. Uđi.

Ušao je polako i zatvorio vrata. Ovo je bilo teško. On je lep čovek, to sam pomislila kad sam ga prvi put ugledala, to mislim i poslednji put.

- Jesi li dobro?

- Iskreno? Nisam – izdahnem.

- Razmišljam već neko vreme kako da ti kažem neke stvari, doduše uglavnom sam zbunjena i sve je konfuzno, sve čekam da se iskristališe.

- I da li se iskristalisalo? – krenuo je ka meni.

- Jeste, ali u pogrešnom trenutku.

- Zašto mi samo ne kažeš šta te muči.

- Muči me to što... pa... otvorila sam ti se – priznam iskreno.

- Rekla sam ti stvari koje nisam nikome, bilo je u trenutku slabosti, ali ti si me utešio i osećala sam krivicu jer ti nikad nisam potpuno verovala. Vidiš, moje nepoverenje prema ljudima u mom okruženju datira odavno, ali tebi... tebi sam verovala iako nisam.

- Ne razumem.

- Način na koji se brineš o meni, sve te sitnice tipa odeća, hrana, voda, uteha, sve je to za mene novina jer nijedan muškarac se nikad nije tako brinuo o meni. Niko se nikad nije izdrao na mene da bi jela – to je stvarno bilo nešto.

- Pretpostavljam da si stvarno dobar u svom poslu.

- Lorena, nisi glupa. Mislim da odlično znaš da nije samo posao u pitanju.

Podigao je ruku i stavio je na moj til.

- Nije?

- Ne.

Tako želim da mu verujem, uprkos svemu, uprkos svima, uprkos dokazima ja i dalje želim da mu verujem.

Ovo je poslednji put da ga vidim. Poslednji put mu gledam lice, čujem glas i razmišljam o tome zašto me toliko čuva. Sad mi je već jasno.

Stavim ruku na mestu njegovog srca. Čujem kako brzo kuca. To utešno izdajničko srce.

- Potpisao si ugovor da ćeš me štititi, zar ne?

- Jesam.

- Onda ne bi trebalo da radiš to što radiš. Povredićeš me.

- Neću te povrediti. Obećavam.

- Postoji jedna stvar koju nikad ne radim sa telohraniteljem – priznam.

- Koja je to stvar? – pita me sa naznakom osmeha.

- Ova stvar Maksimilijane. Ova stvar među nama.

- Onda mi daj otkaz.

- Ako ti dam otkaz, šta ćeš uraditi?

- Za početak, poljubiću te.

- U redu. Otpušten si – kažem a srce mi zakuca jače.

On se nasmešio i poljubio me.

Nisam htela da odbijem poljubac, naprotiv, priželjkujem ovo već neko vreme i bilo je tačno kako sam zamišljala da će biti – predivno.

Želim ovo, jedan poljubac za kraj. Podignem ruke i stavim ih na njegov vrat.

Dok me izdajnik ljubi ja uživam.

Dok mi on radi o glavi ja želim još.

Prodao me je, ali me je i utešio.

Izdao me je, ali se pre toga pobrinuo da osetim tu izdaju.

Drugi su bili nebitni, drugi su bili samo još jedan izdajnik u nizu a on...

On je onaj izdajnik čiju izdaju je osetila moja koža.

On je onaj izdajnik koji je povredio moje srce.

Bila sam spremna na ovo, ali ispada da kada te povredi neko bitan to ume da boli mnogo jače.

Prekinem naš poljubac i odmaknem se od njega. Stavim ruku na srce da ga umirim a onda je spustim dole. Odem do stola i pritisnem dugme. Sklopim oči na dve sekunde i otvorim ih. Navučem svoju masku na lice, dohvatim onu fasciklu i okrenem se.

Ušla je Ana sa obezbeđenjem, dam joj znak da stane.

Maksimilijan je izgledao zbunjeno. Krenem ka njemu i hrabro se zaustavim ispred njega.

- Lorena?

Stavim onu fasciklu na mesto gde sam do pre minut držala svoju ruku.

- Saznala sam zašto si se toliko dobro brinuo o meni.

Prođem pored njega i dam znak Ani.

- Gospodine Karter, Vaše usluge nam Više nisu potrebne. Obezbeđenje će Vas ispratiti do izlaza....

Nisam slušala Anin već dobro poznat monolog.

- Idemo – kažem Stivenu i obezbeđenje kreće za mnom.

15

Jebena ludača! Uperila mi je pištolj u glavu i izbacila me na ulicu. Ta žena je luda. Besno otvorim onu fasciklu i iznerviram se još više. Udarim nekoliko puta pesnicom u nju!

- Jebem ti!

Vadim telefon i zaustavljam taksi.

Pizdeo sam jako dugo a kad sam saznao da ne idemo nigde to me je dodatno iznerviralo.

- Kad Šejn sazna da sam dobio otkaz više mu neću biti potreban.

- Sad si meta – kaže mi Kris.

- Ne verujem, nisam mu ništa dao. Više me brine Lorena, nema telohranitelja.

- Ima ona čitav tim, ne brini.

- Ima, ali... Kako je saznala? Prema slikama ima kamera negde ispred Šejnove kancelarije, našla je i uplate. To je Anino delo.

- Tehnički, ona radi za nju!

- Radi protiv nje! – viknem pa ućutim.

- Radi za nju!

- Zašto si toliko besan?

- Dobio sam otkaz!

- Ti čak i ne radiš kao telohranitelj, vlasnik si jedne od najboljih agencija u državi, gledao sam kako odbijaš milionske ponude jer ti se može. Shvati ovo kao loš posao.

- Ona misli da sam je izdao! Velika razlika!

- Razlika palac moj, Ričard je izgleda bio u pravu, zaglavio si.

- Jebite se i ti i Ričard. Naši ne smeju da je ispuste iz vida. Ja idem da se istuširam pa da se nađem sa pukovnikom.

- Idi.

Pokušao sam da dobijem Lorenu, ali uzalud, blokiran sam. Nakon tuširanja ponovo sam je zvao, ali ništa.

Stižem na vreme da se nađem sa pukovnikom.

- Pukovniče.

- Nemam vremena za sastanak Kolinse – kaže mi.

- Ni ja. Imamo problem.

- Koji?

- Lorena mi je dala otkaz.

- Zašto?

- Saznala je da sarađujem sa advokatom njenog oca.

- To nije dobro.

- Znam.

- Ne znaš, upravo su mi javili da je Lijam Mejs gotov, od danas je na aparatima.

- Može da živi na aparatima.

- Doktori me uveravaju da se neće probuditi.

- To znači...

- To znači da će čim nasledi zakonski kompaniju, gospođica Mejs biti u opasnosti od strane svih koji žele da kupe kompaniju, od strane pojedinih državnih službenika koji rade sada za privatni sektor i ko zna šta sve petlja onaj advokat.

- I dalje imamo i ubicu na slobodi – prođem rukom kroz kosu.

- Obećao sam joj da će biti bezbedna ako ugasi kompaniju, problem je kako da je sačuvam u životu do tad!

- Razgovaraj sa njom, reci joj istinu.

- Jesam, ona zna celu situaciju, zna šta mora da uradi, i zna koji je rizik.

- Rekao si joj za mene?

- Nisam, ali moraćemo da joj kažemo istinu, na kraju krajeva važiš za čoveka sa najboljom agencijom za zaštitu.

- Jesi li čuo? Dala mi je otkaz. Dodeli joj vojnu zaštitu.

- Kako a da ne izazovem sumnju? Osim toga sada je već kasno, mi smo tajno započeli prenos vlasništva i imamo čitav plan za gašenje kompanije i uništenje proizvoda. Kako da ubacim nekog u sve to? Kao prvo ona neće pristati jer je mišljenja da su svi oko nje izdajice.

- Moramo da je zaštitimo! – viknem.

- Ja sam za.

- U redu, pokušaću na moj način ako ne uspe ti ćeš je nazvati i reći ćeš joj da će je štititi moja agencija i da se o tome ne pregovara.

- U redu.

. . .

Ulazim u stan i zovem Anu, ona me nije blokirala. Nakon trećeg zvona javila se.

- Šta želiš Karteru? – pita me.

- Moramo da razgovaramo.

- Nemamo o čemu, nećeš biti vraćen na posao.

- Ana... ona je u opasnosti.

- Ona je uvek u opasnosti.

- Nije tako, postoji ubica.

- Kakav ubica?

- Onaj koji ubija njene telohranitelje, znam ko je.

- Ko? Gde si ti?

- U stanu, samo želim da joj pomognem.

- Daj mi adresu, dolazim kod tebe.

- Pomoći ćeš mi?

- Zavisi od toga šta imaš da mi kažeš.

- Šaljem ti adresu.

Napokon neki pomak. Ana mi mora pomoći, mora me vratiti na posao da bih mogao da je zaštitim. Niko je ne može zaštititi kao ja, niko.

. . .

Dok čekam Anu zove me Ričard.

- Hej – javim se.

- Hej i tebi. Imam neke novosti u vezi sa ubistvom onog tvog telohranitelja.

- Martina? – pritisnem dugme da pustim Anu.

- Tako je.

- Ne bih da te kritikujem, ali bilo je i vreme.

- Prosto ujedaš danas.

- Izvini. Da čujem šta imaš i budi brz očekujem nekog svakog trenutka.

- Koga?

- Loreninu asistentkinju Anu.

Čujem zvono i krenem da otvorim vrata.

- Da joj slučajno prezime nije Red?

- Jeste. Odakle znaš?

- Identifikovali smo glas osobe koja je platila onom narkomanu da ubije tvog telohranitelja.

Otvorim vrata i ugledam Anu sa pištoljem koji je uperen u mene.

- I?

- Pripada Ani Red.

- Prekini – kaže mi Ana tiho.

- Izvini mama, došla mi je devojka i prosto ujeda – kažem i prekinem vezu.

Ana je ušla i zatvorila vrata nogom.

- Sedi Maksimilijane - kaže mi.

- Radije bih da stojim dok pucaju u mene.

- Jako smešno.

- Dakle ti si ubica – zaključim.

- Ne znam o čemu govoriš.

- Pa to ima smisla, radiš za Anu od kad?

- Već neko vreme.

- Tehnički ubistva su počela da se događaju nakon što si ti počela da radiš za nju.

- Ne izigravaj mi nevinašce i ti si se kao i ostali prodao.

- Nisam se prodao.

- A nisi? Znala sam od samog početka da će biti tako jer vidiš tako je od početka njenog života. U početku su telohranitelji radili za njenog oca a kad se razboleo plaćao ih je Markus Šejn, naravno sve sam to ja saznala kada je kopile pokušalo da kupi i mene. Jesi li znao? Ja sam jedina koju nije mogao da potkupi. Bacila sam mu novac u lice.

- Bravo za tebe. I šta sad, želiš da ubiješ i mene?

- Sve izdajice treba da završe isto.

- Ja nisam izdajica, samo želim da je zaštitim.

- Ja sam tu da je štitim! – viknula je.

- Ja sam jedina osoba koja je nikad nije izdala, ja sam njena osoba, ja sam jedina osoba koju ona voli i kojoj veruje.

Čini se da sam ipak pogrešio u nekim stvarima.

- Ana, pametna si žena, znaš da je ona u opasnosti, znaš i da želi da ugasi kompaniju.

- Znam, ugasićemo kompaniju a onda ćemo otići negde daleko gde nam neće više biti potrebni telohranitelji poput tebe.

- Nadaš se da će povesti i tebe?

- Ha! – podrugnula se.

- Ja sam sve što ima na ovom svetu, radim sve za nju.

- Poznajem Lorenu, ona se ne bi složila sa tim kako rešavaš probleme. Ubistvo Ana?

- Svako ko je izda zaslužuje da umre.

- Ubila si čoveka koji je trebalo da postane otac!

- Nije trebalo da laže.

- Stvarno mi ideš na živce.

- I ti meni.

- Jel zbog toga što je Lorena zaljubljena u mene?

- Ona NIJE! Nije zaljubljena u tebe! – toliko je vikala da joj se ruka tresla.

- Jeste i kad se završi sve ovo, ja ću biti taj koji će je odvesti što dalje odavde – izazovem je.

- Nećeš joj ni prići! – došla je do mene i prislonila mi cev poštolja na čelo.

- Završićeš kao i sve izdajice pre tebe, tebe ću sa zadovoljstvom da ubijem.

- Znaš da Lorena nije gej? – pitam je i ona se namršti.

- Kako si mogla tako da je izdaš? U pravu si, ona ti veruje, rekla mi je da je u životu imala dva srećna trenutka, drugi sa mnom u Parizu a prvi kada si je odvela na kroasane, kad ti je dala posao.

- Ja se samo brinem o njoj i uklanjam smeće iz njenog života.

- Ubijaš ljude, to što su se prodali za neku siću ne znači da treba da izgube život zbog toga.

- Prestani da pričaš, ti, koji si se prodao za neku siću.

Odjednom je moj dnevni boravak zasvetleo i Ana je zažmurila.

U jednom potezu oduzmem joj pištolj i usmerim ga ka njoj.

Specijalci su uleteli kroz moj prozor sa puškama.

- Spusti pištolj i ruke u vazduh!

Ja sam izdahnuo a Ana je otvorila oči šokirano.

- Baš ste od velike pomoći.

Slomili su mi staklo za džabe.

- Uhapsite je – kažem.

Odmah su uhapsili Anu.

- Ko si ti? – pita me.

- Maksimilijan Kolins – javim se na telefon koji zvoni.

- Živ si – kaže Ričard.

- Jesam.

- Došao sam da te spasim.

- Slomio si mi prozor.

- Spašavao sam te.

- Molim te, nemoj više da me spašavaš.

- Rekao sam mu – čujem Krisa u pozadini.

Sve ludak do ludaka.

Kada su odveli Anu, i izgubili se iz mog stana nazvao me je pukovnik.

- Pukovniče? – javim se.

- Dođi u bolnicu, Mejs je preminuo, njegovo srce je stalo a neko u bolnici je javio novinarima.

- Gde je Lorena?

- U bolnici. Ako ne možeš da dođeš poslaću vojsku.

- Onda će se znati da je u dosluhu sa vojskom. Gde je njeno obezbeđenje?

- Sa njom, ali malo ih je.

- Stižem, neka ne mrda odatle – prekinem vezu i zovem Krisa.

Sranje! Prvo ja, pa Ana a sad i njen otac!

- Hej!

- Spremi konjicu, puno naoružanje i čekajte me.

Moram što pre da dođem do bolnice! Moram da je zaštitim po svaku cenu htela ona to ili ne, a onda ću je odvesti negde daleko gde niko neće moći da je pronađe.

16

Poludeću!

Otac mi je mrtav. Ana mi se ne javlja. Novinari su opkolili bolnicu. Pukovnik mi je rekao da stiže privatno obezbeđenje svakog časa. Moj telefon zvoni bez prestanka, dobijam ponude, pretnje i čini mi se da ću poludeti svakog trenutka. Danas mi je najgori dan u životu. Želim da vrištim, želim da plačem, želim da pobegnem i želim da se sakrijem, želim da nestanem sa lica planete Zemlje.

Markus Šejn je toliko uporan, ali danas ne mogu da ga čujem.

- Gospođice! – zovem me Stiven i podignem glavu.

Ka nama idu dvadesetak muškaraca sa maskama i u punoj opremi na kojoj piše KOLINS PRIVATNO OBEZBEĐENJE.

Hvala Bogu, pukovnik je bio brz. Muškarci su se naređali sa obe strane zida, prvi mi je dao glavom znak i ustala sam.

- Idemo - kažem Stivenu.

Oko mene se stvara kao zid, opkoljena sam sa svih strana. Na izlazu iz bolnice, svi su stali, ovaj ispred mene me uhvatio za ruku i otvorio vrata.

O Bože! Vidim masu ljudi, ali u prvim redovima je privatno obezbeđenje sa puškama, iza njih su novinari koji viču, blicaju, slikaju, međutim ja sam kao u čauri. Vidim tačno kako se otvaraju vrata crnog automobila koji podseća na tenk. Uđem unutra, zatvaraju vrata za mnom. Odavde vidim sve, znam da drugi mene ne vide ali gledala sam kako se obezbeđenje raspoređuje, ulaze u džipove ispred i iza nas.

Ulazi neko na prednje sedište i ostavlja pušku.

- Ostani u koloni – rekao je i učinio mi se glas poznatim.

- Jedinica neka krene – dodaje.

- Prijem.

- Šefe? – zove neko drugi.

- Kaži Kris.

- Imamo problem!

- Kakav?

- Sećaš se onih tipova što su vas napali pre mesec dana?

- Oni vojni plaćenici?

- Da, iza nas su, mislim da će krenuti za nama.

Što su pucali na nas? Nas?

- Neka krenu, držite formaciju, na raskrsnici će ih Martin blokirati.

- Na koji izlaz idete?

- Nisam siguran, neka oba budu u pripravnosti.

- Prijem.

- Trojka i četvorka krećite.

- Prijem.

Krenuli smo i samo što sam htela da otvorim usta kada se Maksimilijan okrenuo ka meni.

- Jesi li dobro? – pita me.

- Maksimilijane?

- Ja sam, ne brini biće sve u redu.

Biće sve u redu?

Ništa nije bilo u redu! Jedva sam ispratila sva događanja, znam da su pokušali da nas preseku na raskrsnici, ali bilo je tamo naših. Ne znam ko je čiji, ali znam da crni štite mene. Taman smo izašli na pravac i mislila sam da ću odahnuti kada je zazvonio moj telefon.

To je bio general Klarens. Znam šta želi, da kupi moju kompaniju, njegova ponuda je najveća i jedini je koji mi je otvoreno pretio.

- Ko je? – pita me Maksimilijan.

- General Klarens.

- Daj mi telefon.

Predam mu telefon i on je prekinuo vezu.

- Ne javljaj se nikome – vraća mi telefon.

Uzmem telefon. Ma šta će on ovde?

Zazvonio je njegov telefon i javio se.

- Pukovniče?

Kao pukovnik Nolt možda?

- Sve je pod kontrolom, stižemo uskoro na odredište.

Koje odredište?

- Ne, vodim je na jednu od mojih lokacija.

Ma gde me vodi?

- Bez uvrede, ali ni ti ne veruješ tvojima, ona ostaje sa mnom i tačka. Poslaću ti lokaciju.

O čemu oni razgovaraju tačno?

- Ti se pobrini za generala prvo, on je najveći problem.

Nisam se oglašavala samo sam slušala, zbunjena sam, pokušavam da pohvatam konce ali sve je zapetljano.

Nakon dvadesetak minuta izašli smo i prešli u normalan auto, ovaj put vozio je Maksimilijan. I dalje sam ćutala.

. . .

Dovezao me je do meni nepoznate lokacije koja je izgledala kao tvrđava, zid je bio ogroman. Unutra nas čeka još ljudi, svi sa istim natpisom.

Maksimilijan mi je otvorio vrata i izašla sam oprezno.

- Hajde, idemo unutra – kaže mi.

- Sve čisto? – pita prvog momka.

- Stigao je pukovnik pre par minuta i načelnik policije.

- U redu, hvala Leone.

Ulazim u kuću i sva sam izgubljena, malo sam se povratila kad sam videla poznato lice pukovnik Nolt.

- Pukovniče.

- Gospođice Mejs, primite moje saučešće.

- Hvala.

- Sećate se načelnika Ričarda?

- Da, sećam se.

- Saučešće i sa moje strane gospođice Mejs.

- Hvala. Molim Vas nemojte da mi persirate.

- Moramo da razgovaramo – kaže mi pukovnik.

- Znam, ali prvo bih volela da pronađem nekog.

- Koga?

- Moju asistentkinju, bojim se da joj se nije nešto dogodilo.

Onaj načelnik je pogledao iza mene i okrenula sam se. Gledao je u Maksimilijana.

- Reci joj istinu – kaže mu.

- Kakvu istinu?

- Dođi, sedi prvo.

Bilo mi je muka kada sam saznala da je osoba kojoj najviše verujem ubica, uhapšena je noćas nakon što je pokušala da ubije Maksimilijana. Druga tačka razgovora je očev advokat Markus Šejn koji je podmićivao moje telohranitelje i prodavao informacije koje je dobijao od njih mojim konkurentima, noćas će uhapsiti i njega. Treća tačka je moja bezbednost, dok se ne reši situacija sa kompanijom, pa i dalje ako bude potrebe biću dobro obezbeđena, štitiće me Kolins privatno obezbeđenje koje pripada gospodinu Kolinsu, mom bivšem telohranitelju. A kada sam upitala za povezanost Maksimilijana i očevog advokata objašnjeno mi je detaljno kako je gospodin Kolins postao moj telohranitelj. Toliko je bilo informacija koje sam morala da obradim da sam mislila da će mi mozak eksplodirati. Jedino što mi je u toj priči bilo znano je njegovo ime, Maksimilijan.

. . .

Tuširala sam se jako dugo. U glavi mi odzvanja sve što sam saznala novo, sve što mi se dogodilo. Sve i da shvatim ali Ana, moja Ana, jedina osoba na ovom svetu kojoj sam od početka verovala je ubica a da se osećam još gore doprinelo je i to što je ubijala telohranitelje zato što su me izdali, znači zbog mene.

Ne postoji jedna osoba u mom životu koja je od početka iskrena prema meni. Ne postoji niko!

Zaustavim se u mestu držeći peškir oko grudi jer je Maksimilijan u mojoj sobi.

- Doneo sam ti odeću – kaže mi.

- Hvala.

- Pokušaj da odspavaš malo.

Kao da će se to dogoditi.

Nisam ništa rekla a on je izašao iz sobe.

Ne mogu da spavam, imam milion problema. Treba da sahranim oca, treba da žalim za njim. A tu je i Ana. Uprkos svemu, pozvala sam advokata i naredila mu da joj pomogne. Ako je istina sve što su mi rekli a pretpostavljam da jeste, ona će dugo biti u zatvoru, ali neću je napustiti jer ona mene nikad nije napustila.

Gledam u telefon i pitam se kakav je ovaj svet. Otac mi je umro a sve što ljude interesuje jeste da li je njegova kompanija na prodaju, da li su deonice na prodaju... Ljude interesuje samo novac. Niko me nije pitao kako sam.

Saberi se Lorena, oduvek je tako, znaš to. Samo ugasi sve, prodaj sve i nestani. Preseliću se negde gde niko ne zna ko sam, negde gde mogu da živim u miru.

Ne mogu da spavam, moram da radim a sve mi je u kući, zato siđem dole da potražim Maksimilijana.

- Izvinite, gde je Maksimilijan? – pitam jednog muškarca.

- U prednjoj sobi sa Krisom.

- A to je gde?

- Pokazaću Vam.

Muškarac me je ljubazno odveo kod Maksimilijana i tog Krisa.

- Budna si – Maksimilijan zaključuje.

- Da.

- Zdravo, ja sam Kris.

- Drago mi je, Lorena – rukujem se sa visokim muškarcem.

- Žao mi je zbog svega, ali zaštitićemo te – tvrdi.

- Hvala. Potrebno mi je nešto iz moje kuće.

- Napravi spisak, poslaću nekog da ti donese.

- Moram lično da odem kući.

- Lorena to trenutno ne dolazi u obzir, tvoja kuća se nadgleda.

- Malsimilijane imam nekoliko otvorenih projekata, trebaju mi moji kompjuteri i treba mi... nešto iz sefa koji samo ja mogu da otvorim.

- Šta imaš u sefu? Ako je novac u pitanju...

- Nije novac, to je poverljiva dokumentacija i jedan hard disk, ne želim da se neko dočepa toga.

- Kako je obezbeđen sef? – pita me.

- Skenira otisak mog palca, moju zenicu i moj glas.

- Znači, dobro je obezbeđen – zaključuje Kris.

- Ako sam ovde samo danas- sutra nije problem, ali ako ostanem na duže to bi mogao da bude problem.

- Poslaću ljude noćas da ti donesu kompjutere a sutra možemo da odemo i uzmemo sve što želiš iz sefa, danju je bezbednije.

- U redu, takođe želim da se vidim i sa advokatom.

- Markus Šejn?

- Ne, drugi advokat koji se bavi mojom imovinom.

- Da li mu veruješ?

- Da, pukovnik Nolt garantuje za njega, treba da se pobrine za tranziciju.

- Koje mu je ime?

- Martin Leks.

- Znam Leksa, dobar je – Maksimilijan odgovara.

- Dovešćemo ga sutra.

- Moram i da organizujem sahranu i moram da odem na posao.

Vidim da mu se ovo ne dopada.

- Najbezbednije za tebe jeste da budeš ovde.

- Pa, to baš nije izvodljivo Maksimilijane. Kako misliš da sahranim oca? Da se pobrinem za imovinu? Da ugasim kompaniju? Da prodam sve i pobrinem se za aktivne projekte? Imam obavezu prema zaposlenima, moram da se pobrinem i za to. Ne mogu da ostanem ovde i da čekam da se sve magično završi, naročito sada kada je Ana... – prođem rukom kroz kosu.

- Treba mi Ana.

- Ana je u zatvoru – kaže mi.

- Ana mora da izađe.

- Ana je ubila oca nerođenog deteta moje sestre – ljut je.

- Ana ima pristup i kodove, može da obavi sama veliki broj stvari za mene.

- Ona je ubica.

- Ali nije izdajica – izletelo mi je.

Atmosfera je postala neprijatna.

- Biće mi potrebne nedelje da uradim ono što Ana može za par dana.

- Kolika su njena ovlašćenja? – pita me Kris.

- Najveća.

- Tehnički, ako ona može da obavi većinu stvari za nju, zašto da je ne iskoristimo? – pita Kris Maksimilijana.

- Tako ne moramo da izlažemo nepotrebnoj opasnosti Lorenu – dodaje.

- Ana je nestabilna – Maksimilijan se mršti.

- Znaš je, u poslu joj nema ravne. Kad ja zaglavim na nekom eksperimentu ona vodi sama čitavu kompaniju.

- Lorena tražiš od mene da izvučem ubicu iz zatvora. To je nemoguće a i da jeste moguće ko nam garantuje da neće pobeći prvom prilikom.

- Pusti me da razgovaram sa njom.

- Ne!

- Mislim da odlično znaš da je država voljna da napravi određene ustupke za mene. Treba mi Ana.

- Ostavi nas – rekao je Krisu koji je odmah izašao.

- Lorena ta žena je opasna.

- Ona me neće povrediti – tvrdim.

- Ona je zaljubljena u tebe, misli da će sa tobom dočekati starost, ona je isplanirala čitav život sa tobom. Opsednuta je tobom.

- Onda to iskoristi – izdahnem.

- Sam si rekao, učiniće sve za mene. Dozvoli joj da mi pomogne a kada sve ovo bude gotovo... neka je ponovo uhapse.

- I dalje se ne slažem.

- Sa kim da radim Maksimilijane? Koga u ovom trenutku da obučavam? Kako? Ona je jedina osoba koja me nikad nije izdala! Verujem joj!

- Ja sam ovde! Veruj meni.

- O znači ti ćeš zameniti Anu? Možeš da odradiš sve što i ona?

Namrštio se na ovo.

- Vidi, znam da ti se ovo ne dopada, ne dopada se ni meni, zato ako imaš neki bolji predlog... izvoli, iznesi ga, otvorena sam za saradnju.

Lupnuo je rukom o sto. Da li da budem bezobrazna?

- Osim toga duguješ mi. Lagao si me.

Promenio je čitavo držanje, ne dopada mu se ovo što sam rekla. Ni meni se ne dopada, ali lagao me je, sve ovo vreme on me je lagao.

- Dakle na kraju sve se svodi na to da sam te lagao.

- Nisi li?

- Najbolja laž je ona u kojoj ima istine – kaže mi.

- Ali je na kraju ipak laž – izdahnem.

- Vidi... shvatam. Imao si sopstveni cilj, nije ti bila namera da me povrediš. Svi govore da si na mojoj strani, moram da ti verujem, nemam drugog izbora

- Veruješ mi zato što moraš?

Šta da odgovorim na ovo.

- Reći ću ti ovo samo jednom. Da, prišao sam ti sa ciljem da saznam ko je ubio Martina, nisam imao nikakvu nameru da te špijuniram u korporativnom smislu, ali moj posao kao ličnog telohranitelja shvatio sam ozbiljno. Nisam očekivao da ću naići na milion zavrzlama oko tebe. Sve je bilo povezano i svi su želeli da te iskoriste. Nisam želeo da te ostavim samu u svemu tome tako da sam se prilagođavao uslovima. Nisam te izdao, ne planiram da te izdam a zauzvrat očekujem od tebe da mi veruješ.

- Ja... ne razumem zašto si se vratio? Zašto si još uvek ovde?

- Zaista želi da znaš?

- Želim.

- Jer želim da te zaštitim, želim da završiš sve što imaš da završiš, a kad sve ovo bude gotovo planiram da te odvedem negde gde te niko neće pronaći.

- Zašto misliš da bih išla negde sa tobom?

- Jer ne rizikujem posao, karijeru i sve ljude zbog neke random osobe. Jer ti za mene nisi samo posao. Isplanirao sam kako da se zaposlim kod tebe ali nisam kako da te napustim jer sam se negde usput zaljubio u tebe.

Pa ja ovo...

- Nemoj tako da me gledaš, znam da i tebe iste brige more.

Namrštim se na ovo.

- Gledaj na ovo kao na kompenzaciju. Moje usluge nisu jeftine.

- Znaš da mogu da platim koliko kog želiš.

- Imam novac. Želim nešto drugo.

- Šta?

- Na kraju svega ovoga želim tebe.

- Ja nisam sredstvo plaćanja.

- Izvući ću ubicu iz zatvora zbog tebe, zaratiću sa vojskom ako je potrebno, neću jebeni novac na kraju. Želim tebe i tačka. To su moji uslovi, uzmi ili ostavi.

Otvorim usta da kažem nešto pa ih zatvorim.

Prišao mi je uhvatio moju bradu rukom i podigao je.

- Tako sam i mislio – spustio je kratak poljubac na moje usne i pustio me.

- Čeka te večera u kuhinji, ne budeš li jela imaj na umu da ću znati to – preti mi.

- Šefe – prekida nas neko ali ja se ne okrećem.

- Hvala Lijame – uzeo je neki kofer koji je otvorio. Je li to pištolj?

- Malo će peći – rekao je i uzeo mi ruku.

Pritisnuo je i ispalio nešto što je ušlo u moju kožu, malo je peckalo.

- Da znam uvek gde se nalaziš – kaže.

Vratio je pištolj i uzeo prsten koji je stavio na moj prst.

- Okreneš ga dva puta i aktivira se poziv za pomoć – objašnjava mi.

Ko bi rekao? Prsten je lep.

- Sad večeraj i pokušaj da odspavaš malo – kaže mi blaže.

- Sutra je novi dan, rešavaćemo jedno po jedno. Klimni glavom ako me razumeš jer očigledno ne želiš da razgovaraš sa mnom.

Uputim mu pogled i okrenem se.

Želi mene?

Želim i ja njega pa ga ne ucenjujem.

17

Ne dopada mi se ovo. Ani je mesto u zatvoru, Lorena ne treba da napušta kuću, vreme treba da bude sunčano, ali danas ništa nije onako kako ja želim.

Lorena je kremirala oca, nije bilo sahrane, samo pepeo u tegli. Kako je bilo mirno odveo sam je da uzme iz sefa sve što je želela, onda se zatvorila i zabranila je svima da je uznemiravaju.

Ana je bila na sve strane, završavala je sve za Lorenu, ne verujem joj, čipovao sam je i poslao sa obezbeđenjem, ona će ponovo otići u zatvor, lično ću se pobrinuti za to.

Za sada nije pravila probleme, sve dok nije odlučila sa poseti Lorenu koja radi već deset sati.

- Dovedi je kod mene – kažem Lijamu.

Ana je neko ko je veoma pametan.

- Zar mi treba dozvola da posetim Lorenu? – pita me sarkastično.

- Da, nećeš je posetiti.

- Ti...

- Ti si ovde jer nisam mogao da odbijem Lorenu, iz nekog razloga ona ti i dalje veruje, ali ja ti ne verujem. Nećeš ćaskati sa njom, nećeš provoditi slobodno vreme sa njom, ma nećeš raditi ništa sa njom što ne uključuje posao. Jel to jasno?

- Šta je bilo? Povređen si jer više veruje meni nego tebi? Iako sam ja, kako ti kažeš, ubica?

Lorena je koristi ali ne mogu da poreknem da joj je još uvek privržena.

- Ti si zatvorenik, bićeš zatvorenik i u ovoj kući.

- Šefe? – prekida nas Lijam.

- Šta?

- Gospođica Lorena je zapalila vatru u dvorištu.

- Šta? Odvedi je u sobu, idem ja napolje.

- U redu.

Zašto je zapalila vatru. Izađem napolje i ugledam Lorenu pored vatre, ima neku kutiju sa papirima, a ima i neke uređaje, tu je i neka tečnost kojom je prelivala uređaje.

- To što radiš je zakonom zabranjeno – kažem joj.

Okrenula se ka meni.

- Treba mi pomoć – kaže mi.

Izdahnem ali krenem ka njoj.

- Sipaj ovu kiselinu preko ovih uređaja, ali pazi da ti ne dodirne kožu, ja ću da palim vatru.

Ne mogu da verujem da radim ovo, ali ova čudna kiselina je bila baš dobra.

Kada smo spalili i uništili sve, ona se nasmešila. Vidi ti to.

- Hoćeš li mi reći šta smo radili?

- Uništili smo sve opasne projekte, uništili dokaze, istraživanja, eksperimente. Uništili smo sve.

- Sve?

- Tako je.

- To je dobro?

- Jeste, gasim kompaniju, sećaš se?

- Sećam se, mada ne znam zašto tačno.

- Jer projekti na kojima smo radili, ono što smo tamo proizvodili moglo bi da pobije većinu ljudi na ovoj planeti, ali toga više nema – bila je ponosna na sebe.

- Moj otac se sigurno prevrće u paklu – kaže, ne srećno već zadovoljno.

- Da li želiš da nazdravimo u to ime?

- Imaš li vino?

Čini se da danas nije ljuta na mene.

- Imam.

. . .

Ušli smo unutra i pronašao sam bocu vina, ali bila je prazna.

- Čini se da ipak nemam vino ovde.

- U redu je, ionako nisam neki obožavalac alkohola. Samo sam htela da obeležim trenutak.

- Sačekaj.

Sipam vodu i donesem nam.

- Živeli – kažem joj.

- Živeli.

Popili smo vodu i spustili čaše.

- Hvala ti – kaže ljubazno.

- Ljubazna si prema meni danas, to me malo plaši – priznam.

- Skinula sam veliki teret s leđa i znam da ti nije lako što je Ana ovde.

- Da li ti ona toliko znači?

- U kom smislu?

- U svakom smislu, gledam vas danas i juče, činite se... isto, složno – to mi se ne dopada.

- Radimo godinama zajedno, ona zna tačno šta želim.

- Kad bi mogla da biraš, da je pošalješ u zatvor ili da joj daš slobodu, šta bi uradila?

Zavladala je tišina. Kratka pauza.

- Dala bih joj slobodu – rekla je.

- Ana je osoba kojoj najviše verujem i... mislim da je volim.

Kao da me je neko polio kofom hladne vode.

- Kako moliću?

- Volim je, verujem joj i želim da provedem ostatak svog života sa njom, ali ne sada, kad rešimo sve. Kad rešimo sve sa kompanijom, sa imovinom, ljudima koji rade za mene, otvorenim projektima... na kraju svega vidim sebe samo sa Anom.

Prosto ne verujem u ovo što čujem.

- Znam da to još uvek nije moguće, ali neću je napustiti, nikad – dodaje.

Da je muško, zadavio bih Anu ali... Da li ona...

- Hvala ti na svemu. Laku noć.

Ona je voli? Ona voli Anu? Ona voli ženu? Ubicu? Nakon mog priznanja koliko mi znači ona mi hladno u oči kaže da vidi sebe samo sa Anom.

. . .

Odradio sam trening, istuširao se. Onda sam proverio je li sve u redu, zvao sam Krisa, jednog, drugog, trećeg... Ništa nije moglo da mi skrene misli od onog što me muči.

Ne mogu da verujem kakvu sam grešku napravio.

Krenem ka Aninoj sobi ali zastanem kad ugledam Lijama.

- Šta radi ona? – pitam ga.

Pogledao je u telefon, ima kamera u njenoj sobi.

- Spava.

Okrenem se i pomislim da i ja odem na spavanje ali ne mogu. Bio sam ljut i želeo sam da izbacim tu ljutnju na nekog.

Krenem ka Loreninoj sobi i bez kucanja otvorim vrata. Naravno... ona nije ovde. Uzmem telefon da vidim gde je. Bila je u sobi za paniku. Zaboravio sam da joj je Kris dozvolio da koristi tu sobu za rad. Dobro! Želim da vičem na nju, bar niko neće čuti.

Ukucam šifru i vrata se otvore. Ulazim unutra i zatičem je za kompjuterom, nosila je naočare i bila je u pidžami.

- Maksimilijane? – okrenula se ka meni.

Zatvorim vrata pa se okrenem ka njoj.

- Jesi li ti normalna? – vičem na nju.

Ustala je polako.

- Verujem da jesam.

- Čisto sumnjam! Kako možeš da voliš Anu? - pitam je ali ne čekam odgovor.

- Ona je ubica! Pa ona je žena pobogu!

- Imaš li nešto protiv gej veza?

- Nemam ništa protiv!

- Onda?

- Nije mi jasno kako možeš da mi kažeš da vidiš sebe sa njom? – i dalje vičem.

- Šta to uopšte znači? Radićete zajedno, pobeći ćete negde, vidiš vas zajedno u seksualnom smislu?

- Maksimilijane....

- I od kad si ti gej?

- Prestani da se dereš!

- E baš neću. Ima da se derem koliko god mi volja!

Spustila je naočare i prekrstila ruke na grudima.

- Onda izvoli, hajde. Neka čuju svi u kući!

- Soba je zvučno izolovana – namrštim se.

- Zgodno.

- Nije zgodno i nemoj da me nerviraš već mi odgovori na pitanje.

- Koje? Postavio si ih puno.

- Namerno radiš ovo, zar ne? Zavlačiš me! Namerno želiš da me izludiš – krenem ka njoj i uhvatim je za struk.

- Ti si moja! Treba da budeš moja. Duguješ mi.

Želim jebenu nagradu na kraju svega ovog i ta nagrada je ona.

Stavim ruku na njeno lice. Besan sam, želim je, teško je stalno se odupirati, ali vera da će na kraju biti moja mi pomaže u tome, sada saznajem da ona ne želi mene na kraju.

Podigla je glavu ka meni. Želim njene usne, želim njene oči na meni, želim sve na njoj, želim nju, želim je samo za sebe.

18

Maksimilijan me drži čvrsto i ljuto. Gleda me kao da se sprema da me pojede.

- Koliko želiš da budem tvoja? – pitam ga otvoreno.

Spustio je glavu i poljubio me. Podignem svoje ruke jer i ja ovo želim. Želim te ruke na sebi, te usne po svom telu, želim ga. Ljubili smo se kao ludi u trenutku ludila krenem ka njegovoj košulji. Prokleti dugmići.

- Dozvoli – rekao je pa pokidao sve dugmiće u jednom potezu. Neočekivano podiže me u naručje a ja skinem gornji deo pidžame preko glave.

Maksimilijan je spustio usne na moje grudi. Odneo me je do kauča i onda me položio na njega. Bila sam van sebe, sve što želim jeste da utolim glad za njim, ne znam ni kada smo se skinuli, niti kako ali kada me je uspravio i povukao da sednem na njega... To sam osetila. Sećam se odlično da sam zabacila glavu, sklopila oči i uživala sa njim, kao ni sa jednim muškarcem pre.

. . .

Ležimo na kauču. On me grli jednom rukom a drugom mi mazi leđa, ja pokušavam da se saberem.

- Imaš savršenu liniju – kaže mi

- Hvala.

- I definitivno nisi gej – dodaje.

- Naravno da nisam.

Prestao je da me mazi. Podignem glavu ka njemu.

- Ana je naišla u trenutku kada si me pitao da li bih je poslala u zatvor ili bih joj dala slobodu, zastala je i znala sam da će prisluškivati. Rekla sam samo ono što sam mislila da želi da čuje.

- Pa to...

- Nisi morao onoliko da vičeš.

- Šta je trebalo da radim? Ne mogu da izazovem ženu na dvoboj.

- O Bože... Vidi, Ana je ubila nekog, ubila je više ljudi, ti ljudi imaju porodice, znam da joj je mesto u zatvoru, ali sa druge strane ona ima sve potrebne informacije da me uništi. Ne ponosim se ovim, ali želim da je iskoristim, ne mogu da dozvolim da ona to sazna, može mnogo da mi naudi.

- Shvatam, ali šta ćeš da radiš ako poželi da te poljubi? Ili želi da spava sa tobom?

- Bože Maksimilijane! Neću spavati sa njom jer ona to želi.

- Dobro, jer bi to već bilo varanje!

- Ti si... čudan tip.

- Nisam čudan, jasno sam ti rekao da na kraju svega ovog želim tebe, radim sve ovo za tebe i želim nagradu.

Nasmejem se na ovo.

- Ti si...

- Šta?

- Čudan telohranitelj, nadam se da ne naplaćuješ svima ove usluge kao meni.

- Ti si ekskluzivan klijent. Jedina imaš pravo na ovo telo – pokazao je rukom ka sebi i ponovo sam se nasmejala.

- Radujem se korišćenju tog prava – priznam iskreno.

- To je obostrano, čisto da znaš.

- Maksimilijane... možemo li da ostanemo ovako? Spava mi se.

- Biće ti hladno.

- Briga me, gore su samo problemi, ovde je lepo.

- Sačekaj.

Obukao se i ostavio me samu.

Nadam se da nije pobegao.

Maksimilijan se ubrzo vratio. Doneo je ćebe, jastuk i hranu.

- Šta je to sa tobom i sa hranom?

- Šta je meni? Pa ti ne jedeš. Jedi – kaže mi.

- O Bože...

- Ozbiljan sam Lorena, ne želim da razmišljam hoćeš li se onesvestiti dok te j...

Pogledam ga popreko.

- Dok vodimo ljubav – ispravlja se.

- Ja sam u jako dobroj fizičkoj kondiciji.

- Videćemo, dok ne provedeš noć sa mnom u mojoj brvnari, ne verujem u tvoju kondiciju.

- Imaš brvnaru?

- Da, odvešću te tamo.

- Veselim se tome.

- A sad jedi.

- Nerviraš me – priznam.

Hvata me za glavu pa me ljubi, ponovo.

- Veruj mi, samo mi veruj – šapuće mi nakon poljupca.

- Ako preživiš sve ovo sa mnom... biću više nego voljna da ti poklonim sebe.

- Pazi šta si rekla – ponovo me podiže i javlja mi se da nećemo jesti.

. . .

Nedostajalo mi je ovo. On me prati dok ja radim, razmeni pogled sa mnom u retrovizor i znam da je sve u redu. Ne volim kad moram da izađem napolje, zato on uvek ide sa mnom, misli da me niko ne može bolje zaštititi od njega, i ja to mislim, ali ne bih volela da primi metak za mene, nikad.

Tranzicija je išla glatko, Ana i ja smo puno radile, ne mogu a da ne primetim neku sreću sa njene strane, zbog te njene sreće Maksimilijanova i moja veza je u strogoj tajnosti. Nije pošteno sa moje strane što je ovako iskorišćavam, ali Maksimilijan joj uopšte ne veruje.

- Jesi li spremna? – pita me Ana.

- Šališ se? Čitav život čekam na ovo – kažem iskreno.

Nisam bila uplašena, želim ovo. Dan kada zatvaram kompaniju mog oca je dan koji ću slaviti. Biće gotovo. Nema više projekta koji ugrožavaju ljude, nema mog oca koji se igra Boga, nema zlih ljudi koji žele naše proizvode, nema više kupovanja neke ravnoteže sa moje strane, nema više burnih noći, neprospavanih i najvažnije od svega, nema više griže savesti. Nakon ovog neću biti više naslednica Lijama Mejsa. Nestaću, zauvek.

Ana i advokat su sa mnom, Maksimilijan čeka ispred. Pukovnik Nolt nam se pridružio.

- Pukovniče, drago mi je što Vas vidim – kažem iskreno.

- I meni, želim da odam počast onome što radiš. Mogu li? – pitao je Maksimilijana.

- Naravno.

- Sastanak će trajati dugo, gomila papirologije – kaže Ana.

- Nemam pametnijeg posla.

Pogledam u Maksimilijana koji mi je uputio pogled podrške i uđem unutra.

- Hajde da završimo ovo.

Ušli smo unutra i smestili se za sto. Gomila papira koja čeka da ih potpišem.

. . .

Završili smo sve. Ustajem srećno kada iznenada začujem pucnjeve.

- Šta se događa? – pitam.

- Ne mrdajte – kaže pukovnik.

Ana me hvata za ruku.

- Šta se događa? Prijem!

- Zadnji izlaz. Odmah! – kaže glas sa druge strane.

- Šta to znači?

- Idemo.

Pukovnik, Ana, advokat, ja i svi iz kancelarije izlazimo na zadnja vrata. Čim smo ugledali svetlost, pustila sam Aninu ruku i u tom trenutku neko je pucao a ona je pala.

- Ana! – viknem.

- Dole, dole! – viče pukovnik.

- Ali Ana...

Ne bih je ostavila ali odvukli su me. Automobil je odmah stao ispred nas i ugurali su me na zadnje sedište, ali pre nego što su ostali ušli auto je krenuo.

- Čekajte! – viknem ali vrata se sama zatvaraju.

- Ne možemo da ih ostavimo, zovi Maksa! – naredim.

Suvozač se okreće ka meni sa pištoljem u ruci. Podignem ruke i povučem se unazad.

- Meta osigurana – rekao je i progutala sam knedlu.

- Na Vašem mestu ne bih mrdao – kaže mi.

Spustim ruke dole. Misli Lorena! Misli.

Prsten! Sakupim se poput miša i okrenem dva puta. Tako mi je rekao Maksimilijan. To je poziv u pomoć. Doći će po mene, obećao mi je.

. . .

Vožnja nije trajala dugo jer nas jure automobili. Muškarci postaju nervozni, ovaj drugi stalno govori prvom da požuri.

- Ide pravo nas nas, izbegni ga!

Nagnem se napred i ugledam ogroman auto koji juri ka nama.

- Skreni levo! Levo!

Auto je skrenuo levo i ne usporava.

- Sranje! – viknem i sklupčam se iza suvozačevog sedišta.

Osetila sam udarac, telo mi je poletelo napred, ali nije imalo gde jer sam već nabijena u sedište.

Osećam zujanje u ušima, ali čujem viku.

- Uzmi je!

- Izlazi!

Rasvesti se Lorena!

Čujem pucnjeve opet.

Neko je otvorio vrata sa moje strane.

- Izlazi! – kaže, mislim, meni.

- Hej! – viče poznat mi glas.

- Imaš nešto moje!

Ponovo pucnjevi ali ne mogu da otvorim oči.

- Lorena? Ja sam, hej...

- Maksimilijane...

- Ja sam, dođi.

Osećam kako me nežno izvlači. Podignem ruke da ga zagrlim.

- Biće sve u redu – ljubi me nežno, ali ne osećam se dobro.

19

- Znači, javno je – izdahnem gledajući tv.

- Naravno, tako će svi znati da Lorena više nije povezana sa kompanijom – kaže pukovnik.

- Kako ruka? – pitam ga jer je ranjen.

- Dobro, nisam ja taj koji je platio najskuplju cenu.

- Ako te teši, Ana je ubijala za manje.

Ana je poginula na licu mesta, metak u čelo, pukovnik je samo ranjen, ostali su bili dobro.

- Znam šta će me utešiti, Larkin.

- Nije mi jasno kako je saznao gde smo.

- Možda je pratio mene, ko zna.

- Važno je da je sada iza rešetaka, čeka ga suđenje – Ričard nam se pridružuje.

- Kako je gospođica Mejs?

- Još uvek spava.

- Kad se probudi svet će za nju biti lepše mesto.

- I te kako.

- Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa Vama Kolinse – pukovnik mi pruža ruku.

- Takođe.

- Vidimo se uskoro?

- Ne verujem, planiram jedan jako dug odmor.

- Ponovo neka planina? – pita me Ričard.

- Možda, a možda i ne.

- U tom slučaju, uživajte.

- To sigurno.

Pukovnik odlazi a ja ostajem sa Ričardom.

- Od kad ti slobodno ulaziš u moj stan? – pitam ga.

- Od kad sam ti spasio život, zamenio sam ti i prozor. Vidiš? – pokazuje prstom ka staklu.

- Ti si ga i slomio – podsetim ga.

- To je bila akcija spašavanja. Duguješ mi, ne zaboravi to.

- Aha.

- Pa došao sam da vidim da li ti je potrebno još nešto.

- Ne, sve je u redu.

- Drago mi je što to čujem. Tvoja devojka mora da podnese tužbu protiv Šejna i to bi bilo sve.

- U redu, dovešću je.

- Prodavao je informacije konkurentima, to znaš.

- Da, rekao si mi. Zašto ne odlaziš?

- Ne znam, dopada mi se druženje sa tobom.

- Znači ovako izgleda gej scena.

Okrenem se i ugledam Lorenu u mojoj košulju.

- Imaš pravo, nije prijatno – dodaje.

- Izgledaš sjajno Lorena – kaže joj Ričard koji bulji u njene gole noge.

- Ne gledaj u njene noge! – viknem i on je okrenuo glavu.

- Upravo sam krenuo.

- Onda idi.

- Vidimo se.

- Prijatno Ričarde.

- Prijat... – okrenuo se, ali ja sam stao ispred njega.

- Prijatno – kaže mi.

- Gubi se.

Ispratim ga i vratim se kod Lorene.

- Jesi li odmorila? – pitam je.

- Jesam, probudila sam se malopre, gledala sam šta ima na internetu.

- Videla si – stanem pored nje.

- Jesam. Trebalo bi sada da bude lakše, zar ne?

- Tako je.

- Ana je mrtva, zar ne?

- Jeste.

Vidim da je tužna, to nažalost ne može izbeći.

- Karma je kučka – zaslužila je.

- Ne govori tako.

- Lorena... smrt je deo života.

- Da, ali nikad nije jednostavna. Da li znaš koliko je breme noseći nečiju smrt na duši?

- Znam - izdahnem. Naravno da znam.

- Kakva god bila, Ana je ubijena zbog mene. Zapravo puno ljudi je ubijeno zbog mene.

- Nemoj da razmišljaš o tome jer je to rupa bez dna. Kad te sustignu emocije ne možeš da se izvučeš. Samo gledaj napred, idu bolji dani, mnogo bolji – uveren sam u to.

- Nadam se, zaista se nadam.

- Samo treba da prođe neko vreme.

- Hvala ti što si došao po mene.

- Rekao sam ti, uvek ću doći po tebe – uhvatim je za ruku i poljubim je.

- Možemo li danas da ostanemo u krevetu? Tvom?

Nasmejem se na ovo pa je zagrlim.

- Naravno da možemo.

- Dopada mi se tvoj stan, tako je... malen.

Odvojim je od sebe i pogledam popreko. Nije malen.

- Ne moram da lutam dva sata kućom tražeći te. Dopada mi se, veoma.

- Obzirom na to da si trenutno beskućnica, savetujem ti da budeš ljubaznija prema meni ukoliko želiš da ostaneš ovde – zezam je.

- Ili mogu da kupim ovu zgradu.

- Nije na prodaju.

- Odakle ti to znaš?

- Jer je moja.

- Daću sve od sebe da budem ljubazna prema tebi.

Glasno se nasmejem na ovo.

- Bože, prelepa si – izletelo mi je.

- I hrabra – dodam.

- I sama na ovom svetu – rekla je, ali ne sa tugom već nekako oslobođeno.

- Nisi sama, imaš mene – uhvatim je za glavu i poljubim je.

. . .

Za samo dva dana završili smo sve njene preostale obaveze. Ne verujem da je opasnost skroz nestala, ali hoće vremenom, to vreme ćemo provesti daleko. Saopštiću joj da odlazimo uskoro.

20

On je lud! To sam zaključila danas već peti put. Maksimilijan i ja smo rešili da sagradimo kuću, mesto samo za nas dvoje, gde je mirno i okruženo prirodom. Pronašli smo mesto ali moja i njegova ideja kuće nije ista.

- Ne dopada mi se – kažem hladno.

- Šta ti se ne dopada?

- Sve. Gde je đakuzi? A tek garderober? Šta je ovo? Kutija za cipele? Treba mi soba samo za moju odeću. Nemamo vinski podrum, želim veliku terasu i bioskop.

- To bi trebalo da je kućica na proplanku a ne vila.

- Ja želim da se osećam ugodno u njoj. Živećemo ovde.

- Tehnički nećemo živeti ovde, ovo će biti kuća za odmor i beg.

- Ne zanima me, svuda gde spavam i živim makar i na dva dana želim da mi bude lepo.

- Ti si razmažena!

- Nisam! Jesam li se žalila kada smo proveli nedelju dana u onoj tvojoj straćari? Ili kada si me vukao na planinarenje i kada smo spavali na zemlji? Nisam imala ni toalet. Nisam se žalila tako da ja nisam razmažena.

- Rekla si da mi je brvnara straćara i da su uslovi planinarenja grozni, rekla si i da ne želiš više to da ponoviš!

- Jesam, ali nakon što smo se vratili. Tamo se nisam žalila, što znači da nisam razmažena.

- Želiš đakuzi?

- A ti heliodrom.

- Jer sam kupio čitavo brdo, nemamo komšije, nikome nećemo smetati.

- Vidi... ako ćemo već živeti zajedno treba da nam bude udobno, zar se ne slažeš?

Izdahnuo je i znam da ću pobediti, to je kao neki znak.

- Toliko o maloj kućici – prevrnuo je očima a ja se nasmešim.

- Uništavaš čar života u divljini.

- Nadoknadiću ti to sa puno seksa – obećam.

- Nazvaću arhitektu.

. . .

Nakon odmora koji je bio raznolik i koji je trajao godinu dana, vratili smo se natrag. U celom životu nisam doživela uzbuđenja kao u ovih godinu dana a nekoliko puta su pokušali da me kidnapuju. Maksimilijan ima svoj posao, koji je jako dobro razrađen, ali ja sam odustala od svih eksperimenata tako da sam prošlog meseca odlučila da predajem. Sviđaju mi se uslovi, radno vreme, male obaveze a kako je započelo novo poglavlje mog života, želela sam i novi posao. Nije da mi je posao potreban, ali svrha čoveka jeste da živi ispunjen život.

Ja zvanično nemam dom, sve sam prodala, živim sa Maksimilijanom i jako mi se dopada. Kako još uvek nismo ustanovili pravila nisam znala da li i kako smem da se krećem. Mislim da je sada sve u redu, ali Maksimilijan je uvek sa mnom, nisam osećala kao da mi treba zaštita. Moram da razgovaram sa njim.

Zatičem ga u kuhinji, sprema večeru i gleda nešto na lap topu.

- Šta radiš? – priđem mu s leđa i zagrlim ga.

- Je li to nacrt za kuću?

- Da, arhitekta je upravo poslao.

- Ovo izgleda bolje – nasmešim se.

- Pogledaćemo kasnije detaljno.

- Imam pitanje.

- Slušam.

- Želim sutra da izađem?

- Gde?

- Napolje. Nabavka, kupovina, frizura i te stvari.

- I obaveštavaš me?

- Pa... ne znam na čemu sam. U poslednjih godinu dana svuda si sa mnom ali vratili smo se stvarnom životu i ti radiš, ja počinjem da radim... ne znam koji je protokol.

- Razmišljao sam o tome juče. Tehnički sve je u redu, ali ne želim da rizikujem, tako da, kada nisi sa mnom pratiće te Lijam.

- Mislim da znam ko je Lijam.

- Ne želim da ideš nigde bez zaštite, za svaki slučaj.

- U redu – složim se.

- To je moja cura – ljubi me u glavu.

- Jesi li uzbuđena zbog posla?

- Jesam, ne bih volela da me prati očevo prezime jer sam ja osoba koja je uništila sve što je on stvorio, ali valjda ću se navići vremenom – slegnem ramenima.

- Zašto onda ne uzmeš moje?

- Šta? – zbunim se.

- Prezime Lorena, uzmi moje prezime.

- Da li me ti to prosiš? – koliko znam postoji samo jedan način da dobiješ prezime svog dečka.

- Ne, ali želim da se venčamo. Mogu sve da zakažem za sutra, promeniće ti sva dokumenta, imam neke veze, i u ponedeljak počinješ da radiš kao gospođa Lorena Kolins.

Prekrstim ruke na grudima i pogledam ga popreko.

- Šta?

- Samo sam spomenula jedan mali problem i bum!

- Vidi... poznajemo se već neko vreme, pa živimo zajedno više od godinu dana. Znam kako izgledaš kada si srećna, tužna, ljuta, nadrndana, umilna i volim sva tvoja stanja. Nemam ništa protiv da živim sa tobom do kraja svog života.

- Kakva romantika... Ostala sam bez reči.

- Budimo iskreni, ti si praktična i realna žena. Poznaješ me već neko vreme i da mislim kako ja nisam odgovarajući partner ne bi se svađala sa mnom oko kuće u šumi. Nisam ti potreban, ne zavisiš od mene. Štitim te? Unajmićeš sve agencije na ovom svetu. Želiš seks? Nije problem, ti si jako privlačna žena. Dakle ti, draga moja, sa mnom si jer želiš da budeš sa mnom, bili mi u braku ili ne, to ne čini nikakvu razliku. Ovde smo, jer oboje želimo da budemo ovde.

- Uzeću tvoje prezime ionako već imam tvoj prsten – podignem ruku i pokažem mu moj prsten koji služi za slanje poziva u pomoć.

- To je moja cura – radosno me grli.

- Uskoro supruga.

- Sutra supruga.

. . .

Život nije ono što očekujemo da će biti, život je ono što se događa oko nas dok jurimo svoje snove. Da li sam ja svoje snove ispunila? Miran život, muškarac koji me štiti i normalan posao? Pa... pretpostavljam da će vreme pokazati, ali definitivno više ne jurim snove, sada samo živim život.