Kao mala , mrzela sam  kišu , nestašan vetar i misteriozne munje koje bi često sevale i to samo jer bi mi sve te nepogode smanjivale slobodu igranja .
Morala sam da se igram u kući , jer kako je mama uvek govorila  prehladiću se  i moraću da posećujem doktora kojeg sam mrzela kao da mi je najveći neprijatelj   , mislim da je to bio strah svakog deteta  i da ga svako malo dete mrzi , samo ne znam zašto .
Više ga ne mrzim , jer razumem zašto radi taj posao i da je to čak i divan posao jer pomažeš ljudima , da prežive i izleče se .

Nekako posle toliko godina sam psihički sazrela i možda je to  razlog zašto obožavam munje koje ukrašavaju nebo kada je nevreme i nemiran vetar kojise igra sa krošnjama drveća kojima verovatno njegovo igranje smeta .
Taj vetar me podseća na neko dete koje traži svog pravog prijatelja za igru , ali niko nema to nešto u sebi što bi ih povezivalo . Podseća me na sve naše muke i probleme kao da su oni vetar , a predmeti koji stanu na put vetru su naše psihe koje nisu bile spremne , na neko nevreme i zato su povređene i nade srušene kao drvene domine koje su nečije ručice slagale .