Pre nego sto krenete sa citanjem zamolila bih sve citaoce da provere da li me prate. Nije u pitanju broj pratilaca vec prikazivanje price.
Nekoliko devojaka je primetilo da me je njihov nalog sam otpratio i ne ucitavaju im se nove price. Proverite, a ukoliko i dalje ima problema pokusajte da me otpratite pa zapratite. Nadam se da cemo resiti problem.

1

Gledam kako joj on predaje buket crvenih ruža. Ona se zadovoljno smeje, pruža ruke ka njemu i grli ga. Grli i on nju, vidi se da oboje uživaju. Nedugo zatim je odvaja od sebe da bi joj predao ruže koje ona prihvata srećno. A onda su se poljubili. Gledala sam romantičan poljubac između dvoje ljudi na brodu koji samo što ne isplovi. Ta atmosfera kojoj prisustvujem se ne glumi, ispred mene je dvoje zaljubljenih ljudi. Izgledaju prelepo, moram da priznam iako me srce boli. Devojka na brodu treba da budem ja jer imam to pravo. Ono tamo je moj dečko, te ruže bi trebalo da budu namenjene meni, ali ništa od toga nije moje.

- Deluju obuzeto jedno drugim – progovara neko pored mene i okrenem glavu na levu stranu.

Nisam se uplašila, bila sam radoznala.

- Pesnici bi opisali to kao ljubav – kaže ravnim tonom i okreće glavu ka meni.

Obrisala sam jednu suzu rukom, nisam ni bila svesna da plačem.

Gledala sam neko vreme u ovog nepoznatog muškarca pitajući se zašto je ovde. Ne deluje srećno, ne deluje ljuto, prosto kao da je neki poznanik u dugačkom crnom kaputu.

Izvukao je maramicu, što me je iznenadilo jer nisam znala da muškarci i dalje nose maramice. Da je neki starac pa i da razumem, ali nije bio. Bio je to čovek u srednjim godinama, privlačnog izgleda i nedokučivog pogleda iza tih plavih očiju.

- Hladno je za isplovljavanje – dodaje.

Ta rečenica me je malo nasmejala tako da sam se vratila u stvarnost i prihvatila njegovu maramicu.

- Mislim da im vreme nije važno – kažem pa obrišem lepo svoje lice.

- Trebalo bi da bude jer će se oboje razboleti. Neodgovorna je, što i nije iznenađujuće – malo se namrštio pa se okrenuo ka brodu.

- Poznaješ je – zaključim.

- Kao i ti očigledno njega – kaže mirno.

- Da – izdahnem.

- To je moj dečko Ijan – priznam.

- Moja, po svemu sudeći, bivša verenica Klara – kaže bez emocije, za razliku od mene.

- Žao mi je – bila sam iskrena.

- Zašto? – pita me i okreće se ka meni.

- Zbog toga što te vara.

- Nije me briga za to.

- Am... - zbunila sam se.

- U tom slučaju biće lakše za tebe – izgleda da je ne voli.

- Neće.

- O... – sad sam zbunjena još više.

- Ne razumem.

- Poslala mi je poruku da prekida naš dogovor, odlazi.

- Oni odlaze? – nisam to znala.

- Ne znam da li odlaze noćas ali... – zastao je i izvadio svoj telefon. Malo je pročačkao pa mi ga pružio.

- Izvoli.

Uzmem telefon i krenem da čitam poruku od Klare Rivas.

Konrade, pišem ti ovu poruku jer nemam hrabrosti da se suočim lično sa tobom. Znam da te moje reči neće povrediti emocionalno, ali mi je žao što će ti napraviti štetu. Pokušala sam, zaista jesam. Ugovor je bio zaista velikodušan i mislila sam da ću moći da živim tako dok se ne dogodi ta magija među nama. Čekala sam, jednu godinu, čekala sam svakog dana, ali magije nije bilo, kasno sam shvatila da ti nisi želeo magiju, želeo si samo ženu na papiru, kao što si mi i rekao. A onda se dogodilo čudo, upoznala sam nekog sa kim sam osetila magiju i nisam želela da ostanem bez tog osećaja. Znam, nije pošteno što te ostavljam mesec dana pre venčanja ali ako to ne uradim sad znam da neću moći kasnije, zato odlazim. Molim te ne traži me, i ne pitaj me ko je on jer zajedno odlazimo što dalje odavde. Bićeš ti dobro, znam da hoćeš. Ko zna, možda i ti upoznaš svoju srodnu dušu ukoliko odustaneš od tog ugovora.

Iskreno mi je žao.

- Znači, odlaze zauvek? – pitam ga.

- Ona misli da odlaze, ne znam šta misli Ijan Roberts – znao je njegovo prezime.

- Izgleda da nije trebalo da ti kažem njegovo ime – vratim mu telefon.

- Žao mi je zbog ugovora i venčanja – izgleda da su imali neki čudan odnos.

- Meni je žao zbog tvoje situacije.

- Ali kako odlaze kada sutra njegov otac slavi rođendan? Ijan ne bi tek tako pobegao... Zna da ću i ja biti na rođendanu... Kako... – izdahnem jer počinjem da pričam besmislice.

- I da ostane, oprostićeš mu prevaru? – pita me.

- Ne – izdahnem.

- Ali to ne znači da neću otići na rođendan, njegov otac je dobar čovek koji je uvek bio divan prema meni, a i kupila sam mu poklon – izdahnem.

- I ne znam zašto pričam strancu o ovome – rekla sam više za sebe.

- Konrad Falon – pruža mi ruku.

- Sara, Mils – prihvatim njegovu ruku.

Njegov stisak je bio snažan, ne jak ali snažan.

- Znaš... fizički gledano ti si lepša žene od one sa kojom te vara – kaže mi dok me drži za ruku.

- Molim? – izvučem ruku iz njegove.

- Kažem da je odabrao ružniju ženu.

Namrštim se na ovo.

- Ta žena je tvoja verenica – podsetim ga.

- Bivša. Žena koja ne ume da održi datu reč ne može biti deo porodice Falon.

- Valjda se udaje za tebe a ne za tvoju porodicu.

Nakrivio je glavu.

- Nisi li malopre rekla da bi ispoštovala oca muškarca koji te vara? – pita me.

- Jesam, i mislim to, želim da ispoštujem tog čoveka, ne mog dečka, ali isto tako mislim i da je brak veza prvenstveno između dvoje ljudi.

- Koji imaju porodice, u brak ne ulaze samo dvoje ljudi, ulaze i njihove porodice – bio je uveren.

- Ne znam zašto raspravljamo o braku, ja te čak i ne poznajem.

- To je dobra konstatacija – zaključuje.

- Pa... trebalo bi da krenem, brod je isplovio – očigledno smo dugo razgovarali.

- Da – slaže se i on.

Okrenem se i vidim da nema taksija.

- I moj taksi je otišao – izdahnem. Nije trebalo da mu platim.

- Dozvoli mi da te odvezem kući – kaže mi.

- Ne želim da smetam, pozvaću drugi taksi – krenem da tražim telefon.

Zaustavlja se neki crni auto ispred nas, Konrad je napravio jedan korak i otvorio zadnja vrata.

- Ne treba da čekaš ovde sama, mračno je – kaže mi.

- Hvala ti – pristanem i uđem u auto.

- Dobro veče – pozdravim vozača.

- Dobro veče gospođice – klimnuo mi je glavom.

- Idemo Dejvide – rekao je vozaču.

- Prvo ćemo odvesti gospođicu kući – dodaje.

- Kako vi kažete. Adresa gospođice? – pita me.

Izdahnem i pogledam kroz prozor. Pretpostavljam da je dobro što još uvek imam svoj stan.

2

Vozimo se u tišini, svako od nas ima svojih briga. Kad smo napokon stigli ispred moje zgrade Konrad je stavio svoju ruku preko moje i okrenula sam se ka njemu. Šta je ovo?

- Bićeš ti dobro – kaže mi.

- Molim?

- Kada te neko izda to mora da boli. Bila u pitanju ljubav, ponos, ego, mora da boli, ali prolazi. Na kraju ćeš ponovo biti dobro.

- Nadam se da ćeš i ti biti dobro Konrade.

Klimuo je glavom i oboje smo izašli iz automobila.

- Hvala na prevozu – okrenem se ka njemu.

- Nema na čemu.

- Da pogađam? Tvoja čuvena verenica? – neko progovara i ugledam nepoznatog tipa sa pištoljem. Noge su mi se odsekle.

- Lepa je – zaključuje jezivi tip.

Konrad stavlja ruku preko mog stomaka i povlači me iza sebe.

- Grešiš – rekao je mirno.

- Ne bih rekao – tip je repetirao pištolj.

O Bože ubiće nas.

- Moja sestra se okreće u grobu dok ti najavljuješ spektakularno venčanje! – viknuo je tip i cimnula sam se.

- Nik, smiri se. Ova devojka je nevina.

- Bila je nevina i moja sestra. Želim da joj bolje vidim lice – kaže muškarac i znam da misli na mene.

- To se neće dogoditi! – tvrdi Konrad.

- Neće mi biti teško da te upucam! – viknuo je.

- Konrade! – viknem i ja.

- U redu je. Ovo je samo nesporazum. Mislim da možemo da razgovaramo – ne želim da nas ovaj muškarac ubije.

- Izađi! – obraćao se meni.

Sklonim Konradovu ruku i polako krenem da stanem pored njega.

Udahnem duboko i podignem glavu.

- Vidite... ne znam ko ste, ali ovog čoveka prvi put sam upoznala pre sat vremena – kažem tiho.

- Zato... očigledno je neki nesporazum u pitanju – zaključim dok mi se noge tresu.

- Ona govori istinu, pusti je da ide a onda možemo nas dvojica da razgovaramo – kaže mu Konrad.

- Da! Sigurno! – podrugnuo se.

- Ona ne ide nigde – uperio je pištolj ka meni i cimnula sam se. Srećom Konrad me povlači rukom ponovo iza svojih leđa.

- Prestani da je vučeš iza sebe! – viknuo je i pištolj je opalio.

- A! - Viknem i prekrijem uši rukama.

U narednom trenutku Konrad pada na kolena ispred mene, zatim čujem još jedan pucanj. To je bio vozač, on je pucao na napadača koji je odmah pao.

- Ovaj... Konrade – rasvestim se i uhvatim ga za ramena.

Oči mu se sklapaju i krvari, bela košulja mu je krvava.

- Neka neko pozove hitnu pomoć! – viknem.

- Zovem – odgovara mi vozač.

- Hej! Gledaj u mene – pokušavam da mu okrenem glavu.

- Sve će biti u redu – kažem.

- Prelepa si – kaže tiho.

- Šta?

- Kao anđeo – rekao je i skopio oči.

- Ne, ne ne! Molim Vas pomozite!

Ne znam šta da radim, sva sam izgubljena, srećom vozač je bio pribraniji od mene. Zuji mi u glavi, mislim da ima i krvi, ja... Mislim da me nešto boli. O Bože...

. . .

Budim se dezorijentisano. Mislim da me nešto boli...

- Au! – boli me leva strana.

- Polako, ne mrdaj – kaže mi neko i okrenem glavu.

Prepoznam Konrada i odmah se setim svega što se dogodilo. Brod, noć, razgovor, pucanj.

- Ali ti si bio ranjen – zaključim zaprepašćeno jer on stoji pored mog kreveta.

Podigao je košulju i videla sam zavoj.

- Metak je prošao kroz mene i završio u tebi – kaže mi.

- Šta?

- Ja sam prošao sa prostrelnom ranom, dezinfikovali su me, ušili i biću dobro, iz tebe su morali da izvade metak.

- Znači ja sam operisana? – pogledam levo i podignem pidžamu. Imala sam zavoj.

- Da, doktor kaže da ćeš biti dobro.

- Ali ti si se onesvestio a ja nisam osetila ništa – ne razumem.

- Bila si u šoku. Sara... žao mi je. Ovo je moja krivica.

- Gde je ona? – čujem viku i prepoznam glas. Vrata se otvaraju i ulazi Ijan.

- Sara? – ugledao me i odmah mi prišao.

- Jesi li dobro? – pipa me za lice pa me ljubi u čelo.

Čekaj malo... nije li on otputovao?

- Ja...

- Šta se dogodilo? Zašto su pucali na tebe? I ko je on? – namrštio se Konradu.

- Ovo je Konrad – predstavim ga, ali Ijan izgleda da ne zna ko je on.

- Hoće li mi neko reći šta se dogodilo? – pita nas oboje.

- Pucali su na nas – kaže Konrad.

- Ali zašto? Ne postoji osoba na ovom svetu koja bi povredila Saru – kaže začuđeno Ijan što je ironično jer me je on povredio.

- Nije ona kriva, ja sam – Konrad je bio jasan i bilo mi je žao jer nije on kriv.

- Kako? I ko si dođavola ti?! Šta tražiš sa mojom devojkom? – viknuo je besno Ijan.

- Vratio sam je kući nakon što smo ispratili tebe i Klaru na ponoćno krstarenje – kaže mirno Konrad i Ijan menja boju.

Ijan gleda naizmenično u mene, pa u Konrada. Shvatio je.

- Budni ste – prekida nas sestra.

- Da – izdahnem.

- Jeste li dobro? – pita me sestra.

Da li sam dobro?

- Ne, nisam – priznam.

Nakon što su Konrad i Ijan izašli iz moje sobe, pregledali su me, imala sam bolove tako da su mi dali lekove i ponovo sam se uspavala.

. . .

Jutro mi je prošlo u miru. Nakon vizite doktora, došla je policija i dala sam zvaničnu izjavu. Saznala sam i da je napadač preživeo a onda je ranjen pobegao iz bolnice. Kako sam očigledno zamenjena sa Konradovom verenicom rečeno mi je da moram da se zaštitim, dodelili su mi policajca. Nisam znala šta da radim, moji roditelji su na odmoru negde na jugu Francuske i neće se vratiti sigurno još dva meseca, ne znam gde je Ijan, nemam telefon, bila sam sama i uplašena.

Kasno popodne, kada je počeo da pada mrak Konrad mi je došao u posetu.

- Ćao – pozdravim ga.

- Ćao, doneo sam ti torbu, bila je kod mog vozača.

- Hvala Bogu – uzmem je jer mi je tu telefon.

- Kako se osećaš? – pita me.

- Bolje i zbunjeno – izdahnem.

- Uplašena si – zaključuje.

- Jesam, ne znam šta se tačno događa i... – izdahnem.

- Da, bojim se – priznam.

- Nemoj, ja ću te zaštititi – kaže mirno i pogledam ga u oči.

- Sve ovo je moja krivica i ja ću se pobrinuti za sve.

- Bez uvrede ali ja stvarno ne mogu da povežem sve kockice.

- Zato sam i došao, da razgovaramo.

- U redu, slušam.

- Muškarac koji je pucao na tebe, zove se Nik, on je brat moje bivše devojke koja je umrla.

- O.

- Počinila je samoubistvo za koje on krivi mene.

- Taj deo sam donekle i shvatila. Moje saučešće.

- On je opasan, bivši marinac sa posttraumatskim sindromom, on nije dobro, a što je najgore jako je opasan jer ima vojnu obuku.

- Ne razumem kako se pojavio ispred mog stana.

- Pratio nas je, nisam bio viđen u javnosti sa ženom od smrti njegove sestre a prošlog meseca moja porodica je najavila moje venčanje, verovatno me je pratio neko vreme i pretpostavio da si ti moja verenica.

- Znači on želi da ubije... tvoju verenicu?

- Da – potvrđuje.

- Ali ja nisam tvoja verenica.

- Moju verenicu niko ne poznaje, mi smo imali ugovor u kome stoji da ona krene sa ispunjavanjem društvenih obaveza nakon našeg venčanja.

- O... – mislim da počinjem da kontam.

- Komplikovano, zar ne?

- Veoma. Prati te ludi brat tvoje mrtve devojke koji želi da ubije tvoju verenicu koju zapravo ne poznaje da bi ti se pretpostavljam osvetio – izdahnem.

- A ti se ženiš ženom koju ne voliš zbog... – to nisam shvatila.

- Društvenih obaveza, statusa, porodice i mog prezimena.

- Falon? – setim se.

Čini mi se da se malo nasmešio.

- Da. Falon.

- Izvini, ali ne kontam kako si ti važna ličnost kojoj treba žena za društvene obaveze – kažem iskreno.

- Falon je moje prvo prezime, drugo je Adams.

- Možeš li samo da mi kažeš ko si ti.

- Konrad Falon Adams.

- I dalje ne kapiram.

Oboje smo se nasmejali na ovo.

- Samo neki bogat tip – kaže mi na kraju.

- Ah, kontam. Pa „samo neki bogatašu", hvala ti.

- Ti se meni zahvaljuješ?

- Da, sinoć... bila sam uplašena a ti si me zaštitio.

- Nisam odradio baš dobar posao – namrštio se.

- Žrtvovao si svoje telo za mene tako da... Ozbiljno, znam da si učinio sve što je bilo u tvojoj moći.

- Ne zahvaljuj mi još uvek, neće ti se dopasti ono što imam da ti kažem.

- Ok, slušam.

- Nisi bezbedna, policija traži Nika, moji ljudi takođe, ali za sada ni traga od njega. On misli da si ti moja verenica i...

- Znam, rekao mi je onaj detektiv, nisam bezbedna, dali su mi jednog policajca da me čuva, kao da sam neka važna ličnost – nasmešim se.

- Dok ne pronađemo Nika bićeš na sigurnoj lokaciji.

- Šta to znači?

- Kad izađeš iz bolnice živećeš sa mnom neko vreme.

- Mislim da to nije potrebno.

- Moj dom je maksimalno obezbeđen. Ovde si zbog mene, moja je dužnost da te zaštitim.

- Konrade...

- Sara... ti živiš sama, tvoji roditelji nisu u državi a tvoj dečko... pa ne uliva mi poverenje.

- Zašto? Jer ti je oteo verenicu? – našalim se od muke.

- Ne, već zato što nije pouzdan. Taj je trenutno u problemima preko glave.

- Ne razumem.

- Vidi... zaštitiću te, to je samo privremeno dok ne uhvate napadača. Molim te, neću moći da spavam znajući da neko može da te povredi zbog mene, jedna smrt na savesti mi je i više nego dovoljna.

- Ja... – izdahnem.

- U rasulu sam – priznam.

- Moji roditelji nisu tu, dečko me vara, u bolnici sam... moram da razmislim na miru o tome šta je najbolje za mene.

- Razumem. Bićeš ovde bezbedna, kad te otpuste iz bolnice razgovaraćemo šta dalje – kaže mirno.

Klimnem glavom. Nemam pojma šta ću da radim.

3

- Zdravo Saro.

Pogledam u Ijana i izdahnem. Nije mogao tek tako da uđe u sobu, zbog policajca.

- Zdravo Ijane – ovo će biti teško.

- Kako se osećaš? – pita me.

- Dobro.

- Ja... ne znam odakle da krenem – izdahnuo je i povukao stolicu do mog kreveta.

- Verovatno od početka.

- Žao mi je. Ja... volim te, mislim da nisam želeo da te prevarim ali...

- Ipak jesi.

- Da. Mislio sam da imamo sjajnu vezu dok nisam upoznao Klaru. Provodeći vreme sa njom shvatio sam da nama ipak nešto nedostaje.

- Šta tačno?

- Strast – izdahnuo je.

- Mislim da se ona među nama ugasila.

- Četiri godine smo zajedno Ijane, skoro pa živimo zajedno, više je mojih stvari u tvom nego u mom stanu.

- Znam, znam. Molim te veruj mi kad ti kažem da nikad nisam želeo da te povredim.

- Koliko dugo?

- Šta?

- Koliko dugo spavaš sa njom?

- Neko vreme.

- Koliko tačno?

- Oko tri meseca.

- Tri meseca me lažeš – izdahnem.

- Ne razumem šta si tačno mislio. Jesi li mislio ikad da mi kažeš? Ili da samo otploviš nekud?

- Nije lako! – ustaje nervozno.

- Sa tobom sam tako dugo, navikao sam na tebe, dobro mi je sa tobom, ali sa druge strane, sa Klarom, imam nešto uzbudljivo, nešto o čemu mislim noću. Ja... Nisam siguran šta zapravo osećam.

Uhvatim se za čelo pa ga malo izmasiram, imam glavobolju.

- Ne znam za tebe i ne mogu ti pomoći oko tvojih osećanja, ali govoreći u svoje ime tvrdim da neću preći preko ovog. Eto! Sad više ne moraš da se dvoumiš.

- Saro... – hvata me za ruke.

- Nije tako jednostavno.

- Ijane, u trenutku kada si zaspao misleći na drugu ženu ti si počeo da uništavaš ovu vezu. I bilo bi mi lakše da si jebao neku pa se ujutru pokajao, ali nije bilo tako, videla sam sopstvenim očima na onom brodu.

- Ja...

- Ona te voli, ne poznajem je ali znam da te voli – pročitala sam njenu poruku.

- Problem je taj što ja mislim da vas volim obe.

- Pa... mogu ti reći odmah da neću bio deo tog trougla.

- Ljubav nikad nije jednostavna.

- Nije – izdahnem i obrišem suze. Zašto plačem?

- Kada te neko izda to mora da boli. Bila u pitanju ljubav, ponos, ego - mora da boli, ali prolazi. Na kraju ćeš ponovo biti dobro.

- Molim?

- Samo citiram nekog – setim se Konradovih reči.

- Slobodan si – kažem mu mirno.

- Neću te ostaviti u bolnici, i to ranjenu. Idemo u moj stan, brinuću se o tebi, ti zaslužuješ to.

- Mislim da to tako ne ide u životu, ne dobija svako ono što zaslužuje.

- Ne zanima me, želim da vodim računa o tebi dok se ne oporaviš, a onda ćemo razgovarati.

- Povredio si me Ijane! – viknem.

- Ne mogu da te gledam i sigurno ne želim da slušam o tome kako si se zaljubio u drugu ženu! Zato, lepo te molim, izađi.

- U redu... samo... oporavi se prvo.

Prišao mi je i pokušao da me poljubi u čelo kao mnogo puta pre, ali ovaj put okrenula sam glavu u stranu. Shvatio je poruku.

. . .

Period tugovanja je bolan, plakala sam, cela dva dana u bolnici ja plačem. Ne mogu da prebolim sve odjednom ali krenula sam od nečeg. Moj posao, moram da živim od nečeg. Kako sam inženjer imam privilegiju da radim od kuće, moji šefovi su jako fleksibilni oko toga, samo treba da prisustvuješ sastancima, online ili uživo nije važno i da ti je projekat dobar. Ijan mi je doneo neke stvari iz stana među kojima je i moj lap top ali nisam želela da razgovaram sa njim tako da je policajac bio siva zona. Konrada nisam videla sve dok me nisu otpustili iz bolnice. Kao da je znao, došao je baš kad mi je doktor objašnjavao kako da tretiram ranu. Mirno je sačekao da doktor završi.

- Ćao – kaže mi sa osmehom po prvi put.

- Ćao – i ja se nasmešim.

- Kako se osećaš? – pita me.

- Dobro, ti?

- I ja sam dobro. Hoćemo li na ručak? Da proslavimo.

- Ovaj...

- Nemoj mi reći da si uživala u bolničkoj hrani?

- U pravu si, nisam uživala u bolničkoj hrani ali ne mogu da sedim zbog rane, uglavnom je to neki poluležeći položaj.

- Da, nije mi to palo na pamet. Koji je onda plan? Gde želiš da ideš prvo?

- Kući, zapravo... živela sam poslednjih meseci sa Ijanom tako da je kod njega većina mojih stvari a trenutno ne mogu baš da se pakujem i ne želim da ga gledam zato...

- Polako. Idemo prvo da pojedeš nešto, onda će doći detekiv da razgovara sa tobom a onda ćemo nas dvoje razgovarati. U redu?

- Detektiv?

- Zbog Nika, hajde objasniću ti sve.

- Idemo kod mene samo želim da se maknem iz bolnice.

. . .

Konrad, njegovo obezbeđenje i policajac dopratili su me u moj stan. Bila sam baš usporena, rana me je bolela više nego što sam mislila da će boleti.

Konrad mi je pomogao da se smestim udobno.

- Hvala, mislim da nemam čime da vas ponudim – nasmešim se.

- U redu je, stići će uskoro hrana.

Prvo je stigao detektiv sa kojim smo razgovarali oko pola sata, koliko sam razumela on i Konrad su prijatelji.

Nije bilo nikakvih novosti ali sam bolje razumela stanje u kojem se nalazi čovek koji me je ranio, on je bolestan, potrebna mu je stručna pomoć. Čovek koji ratuje za državu ne treba da bude odbačen poput psa i gonjen poput kriminalca. Ali moje sažaljenje se malo smanjilo jer verovatno želi da me ubije. Konrad ne želi da ovo bude medijski propraćeno tako da je najbolje rešenje da me drže sakrivenu.

- Nekako mi je žao tog Nika – rekla sam nakon što je prijatan detektiv otišao.

- Pucao je na tebe – namrštio se.

- Da, ali on nije dobro, kad čuješ šta mu se sve dogodilo... – izdahnem.

- Ne poznajem dobro Nika, upoznao sam ga jednom pre nekoliko godina još dok je bio u službi, jedini jak utisak o njemu mi je to da je jako voleo svoju sestru. Kasnije sam ga video na sahrani kada me je i napao.

- Šta se potom dogodilo?

- Otišao sam. On je patio, nisam tada uzeo za ozbiljno njegove reči ali pokušao je da mi provali u kuću, jednom prilikom je došao u restoran gde sam sedeo sa ženom, razgovarali smo o poslu ali on je mislio da mi je ona devojka, morali su da ga izbace. Kada se treći put pojavio u hotelu gde sam bio sa određenom damom bilo je očigledno da ima problem. Od tada držim sve ispod radara. Bar do skoro, obično bi pretio, vikao... Kada ja potegao pištolj shvatio sam koliko sam pogrešio što nisam reagovao drugačije – namrštio se.

- A šta se dogodilo sa njegovom sestrom?

- Imala je psihičkih problema.

- Da li je on to znao?

- Mislim da nije. Zabavljali smo se dok to nisam primetio, predložio sam joj da potraži stručnu pomoć, kada je odbila otišao sam.

- Njena bolest nema veze sa tobom.

- Problem sa nestabilnim ljudima je taj što znaju da se vežu za jednu osobu, izgleda da sam ja privukao dve osobe. Možda je trebalo da postupim drugačije, razmišljao sam o tome milion puta, ja ne volim nikakve skandale a ko želi da se bakće sa nestabilnim osobama? Ali kada je izvršila samoubistvo... deo krivice je bio i moj.

- Kako?

- Veče pre toga tražila me je, moje obezbeđenje je nije pustilo jer nisam želeo da je vidim. Da sam postupio drugačije možda bi bila živa, svaki put kad vidim njenog brata setim se toga i pomislim da sam ipak mogao da postupim drugačije.

- Ne postoji neki obrazac za ponašanje u takvim situacijama Konrade, jednostavno uradiš ono što možeš i nadaš se najboljem.

- U tome je preblem, ja nisam uradio sve što sam mogao. Pogledaj sad, jedan ludak šeta s pištoljem.

Osećao je krivicu, jasno je kao dan, mislim da se jako ljuti na sebe.

- Ali naučio sam lekciju, odlično sam je naučio, zato te vodim kući.

- Molim? – iznenadim se.

- Saro, jedva se krećeš, ne daj Bože da ti neko priđe može jednom rukom da te savlada i sve je to zbog mene.

- Brinuću se o tebi, obećavam.

- Nisam sigurna koliko je to...

- Čula si Leksa, neću da rizikujem. Ostaćeš u mojoj kući, na bezbednom sve dok ne pronađemo Nika, i dok se ne oporaviš.

Izdahnem jer u neku ruku ima pravo.

4

Umalo nisam zinula kada smo ušli u dvorište Konradove kuće. Izgleda da je ipak neki „samo običan bogataš".

- Sačekaj – rekao je i stala sam.

Konrad mi pomaže da izađem iz automobila.

- Polako.

- Jesam – kažem mirno.

Bilo je čudno gledati muškarce u odelima koji stoje poput kipova, pretpostavljam da je to obezbeđenje.

Ušli smo u kuću i dočekala nas je jedna baka.

- Fi, šta ćeš ti ovde? – pita je Konrad.

- Pa ovde živim, zar ne? – žena mu je odbrusila.

- Zar nisi rekla da ćeš biti u Nešvilu?

- Nije mi legla lepo kantri strana mojih predaka – nasmešila se lažno.

- Ko je ovo?

- O... ovo je Sara Mils, Saro ovo je moja baka Fiona – upoznaje nas.

- Samo Fi – žena me gleda čudno.

- Ovo nije ona devojka kojoj si platio da se uda za tebe, zar ne? – odvalila je.

- Bože bako. Ne. Nije. Sara je moja gošća, ostaće ovde neko vreme.

- Vidim... pa... Drago mi je Saro – pružila mi je ruku.

- Takođe Fi.

Žena mi je protresla ruku snažno i cimnula sam se.

- Au! – savijem se.

- Bako, lakše malo.

- Samo sam je malo prodrmala.

- Ranjena je! Jesi li dobro Saro?

- Da, samo... – izdahnem.

- Kako to misliš ranjena?

- Objasniću ti kasnije, odvešću prvo Saru u sobu. Hajde – pokazuje rukom ka stepenicama.

- Soba je gore? – pitam i namrštim se.

- Da... o... Ne brini – sagnuo se i podigao me u naručje. Znao je da ne želim da se penjem.

Ovo je bila čudna situacija, ali sam ćutala.

Ulazimo u sobu i Konrad me nežno spušta na krevet, moram da primetim da je bio čvrst, i snažan, jako snažan.

- Hvala.

- Nema na čemu. Nisam znao da će moja baka biti tu, živi gde god joj se prohte. I unapred se izvinjavam zbog nje, ume da bude... otvorena – kao da je pažljivo birao reči.

- U redu je, ja sam ovde gost, nije ona. I treba mi usluga.

- Naravno.

- Zamoliću Ijana da mi spremi moje stvari, nije li problem da ode neko po njih?

- Naravno, samo mi reci kad i rešiću to.

- Hvala ti.

- Odmori malo, doneću ti lekove.

- Hvala ti.

. . .

Prvo sam odspavala malo, onda sam istražila sobu što mi je pomoglo da sakupim hrabrost i nazovem bivšeg dečka. Trebaju mi moje stvari.

- Saro! – odmah se javio, možda malo energičnije nego što je to činio ranije.

- Zdravo Ijane.

- Gde si? Kako si? Jesi li dobro?

- Da, izašla sam iz bolnice.

- Ali gde si? Jesi li u stanu?

- Ijane želim da te zamolim da spakuješ sve moje stvari, doći će neko po njih.

- Kako to misliš?

- Samo ih spakuj, ja se ne osećam baš najbolje.

- Saro...

- Ne želim da te molim, većina mojih stvari je kod tebe i želim ih nazad. Kako si me prevario i izigrao redno bi bilo da mi bar učiniš ovu uslugu – usne su mi zadrhtale.

- Naravno da hoću samo... želim da te vidim. Brinem se za tebe.

- Dobro sam.

- Znam da sam ispao gad ali to ne znači da nisam zabrinut za tebe, i moja porodica se brine.

- O... rođendan tvog oca. Zaboravila sam na to.

- Bila si u bolnici.

- Znam, imam poklon za njega, nalazi se u spavaćoj sobi, upakovan je, molim te predaj mu u moje ime.

- Želim da razgovaramo.

- Možda, za neki dan, kad budem mogla da razgovaram sa tobom a da se ne rasplačem – priznam.

- Saro...

- Samo mi javi kad spakuješ moje stvari.

- U redu.

- Hvala – kažem na brzinu i prekinem vezu.

Zašto plačem? Ljuta sam na sebe. Sjajno.

Krećem se, nije baš da trčim ali polako hodam normalno. Bar sam mislila da hodam normalno dok nisam došla do stepenica.

- Zašto ih je tako puno?

- Jer je otac mog pokojnog supruga bio opsednut velikim kućama – kaže neko iza mene i umalo se nisam cimnula.

- Samo polako – baka Fiona me hvata pod ruku.

- To ste Vi.

- Molim te ne persiraj mi, i zovi me Fi, hajde pomoći ću ti.

- Pokušaću sama...

- Jača sam nego što izgledam, daj mi ruku.

- U redu.

Eh da mi je neko nekad rekao da će mi starija bakica pomagati da siđem niz stepenice udarila bih ga u glavu nečim.

- Ide ti sjajno.

- Da – moja rana ne misli tako ali stisnem zube. Majka mi stalno govori da sam previše nežna, možda je u pravu.

Kada smo sišli dole baka je rešila da mi pokaže kuću.

- Ne bih da ti kvarim volju Fi ali sva sam usporena i jako sam gladna.

- O Bože dete, pa što ne govoriš? Hajde da te nahranimo.

Bilo mi je čudno gledati poslugu, osećam se kao u telenoveli. Ja neka siromašna devojka koja se našla u kući nekog bogataša sa mnoštvo posluge i sa babom. Bilo je čudno.

- Hvala – zahvalim se ženi koja mi servira hranu.

- Hvala Marta, da li želiš da jedeš sa nama? – Fi je pitala ljubazno.

- Ne Fi, znaš da sam na dijeti – žena je malo pomazila stomak. Punačka je ali ništa strašno.

- Ti i te tvoje dijete – Fi simpatično koluta očima a Marta odlazi.

- Jedi mila – kaže mi Fi.

- Hoću. Nadam se da nije čudno što sam ovde.

- Ma taman posla. Unuk mi je ispričao šta se dogodilo i stvarno mi je žao što si morala to da doživiš.

- Dobro smo prošli.

- I žao mi je zbog tvog dečka i one kupljene verenice mog unuka.

- Am... – kupljena verenica.

- Da, on misli da sam ja stara i izlapela ali odlično znam kako je „nabavio" verenicu. Sklopili su ugovor – ističe značajno.

- Pročitala sam ga – šapuće.

- O... da li on zna da si pročitala taj ugovor?

- Naravno da ne.

- O – šta sad da kažem?

- Znam mu šifru od sefa – namignula mi je.

Ne znam šta da radim sa ovom informacijom.

- Pa izgleda da mu to nije pomoglo, ipak ga je prevarila.

- Rekla sam mu da deca treba da se rađaju iz ljubavi, ne tako.

- Deca?

- Konrad želi decu, zato je rešio da se oženi.

- Mislila sam da se ženi zbog nekih društvenih obaveza.

- I to ali prvenstveno želi decu.

- Jesi li mu rekla da proba na starinski način? Ono, upozna devojku, zabavljaju se, venčaju i prave decu.

Fi se nasmejala.

- Naravno da jesam ali on je muškarac, a muškarci nikad ne slušaju, misle da oni sve najbolje znaju.

- Tek što si upoznala devojku a već joj se žališ. Sramota Fi – pojavio se Konrad. O sranje. Nije valjda čuo šta sam rekla?

- Ja samo govorim istinu, to što tebe vređa nije moj problem – odgovorila mu je ne fermajući ga ni pet posto.

- Zdravo Saro. Ne moraš da sediš sa njom – kaže mi i povlači stolicu.

- U redu je, mislim da je tvoja baka jako zabavna i pomogla mi je da siđem niz stepenice – nasmešim se Fi koja mi uzvrati osmeh.

- Kako se osećaš?

- Bolje, pretpostavljam da lekovi još uvek deluju. Nikako da pitam kako si ti.

- Dobro sam.

Fi je otpuhnula.

- Bako – upozorava je.

- Metak je prošao kroz tebe, nisi dobro, slobodno kaži da boli, neće devojka zato pomisliti da si slabić.

Nisam mogla a da se ne nasmejem na ovo.

- Hajde samo da večeramo.

- Doneću ti tanjir.

5

Fi i ja gledamo tv, ona mi je podesila naslon tako da sam u poluležećem položaju, pronašla je tv seriju i sela pored mene, Konrad je otišao da se istušira.

- Voliš turske serije? – pitam je.

- Da. Znam, kliše, ali ja sam stara žena, život mi nije baš uzbudljiv noću. Skoro svi moji prijatelji su mrtvi, a rodbina pa... oni su svi mrtvi.

- Svi?

- Osim Konrada.

- Konradov otac je mrtav?

- Da, poginuo je pre trideset godina, on je samo bio dete.

- A njegova majka?

- Pa... to je priča za puno alkohola, Konrad ne voli kad pričam o njoj.

- Je li živa?

- Da, živa je – namrštila se i nisam htela da insistiram više na toj temi.

- Pa, ja sam po tom pitanju srećnica – nasmešim se i okrenem priču na moje roditelje.

Fi ipak nije puno izdržala, otišla je ranije na spavanje a ja sam gledala u slike koje mi je slao Ijan. Kao da je slikao sve moje stvari koje su kod njega.

Jel ovo? I ovo? Pa ovo?

Dosadilo mi je da odgovaram na svaku sliku. Na kraju je zaključio da mu je stan prazan bez mojih stvari.

Ne želim da odgovorim na poruku. Ne znam šta da odgovorim. Sklonim telefon od sebe i udahnem duboko.

- Mislim da to nije bomba – progovara Konrad iza mene.

- Ko zna.

- Mogu li? – pita.

- Da, naravno.

Seo je pored mene.

- Fi je otišla na spavanje – kažem.

- Ona uvek leže rano.

Klimnem glavom.

- Jesi li dobro? – pita me ljubazno.

- Da – slažem i progutam knedlu, oči mi se već pune suzama.

- Nisam – priznam i tiho zaplačem.

- Dođi – Konrad me nežno grli a ja plačem li plačem.

U totalnom sam haosu, u kući nekog stranca i samo želim da plačem jer me duša boli.

- Nisam li ti rekao da će proći? – pita me.

- Kad? – želim da znam.

- Jednog dana?

- Može li to da bude sutra?

- Bojim se da ne ide to tako.

Odmaknem se od njega.

- Šta sad da radim? Mislim... kako da se vratim normalnom životu kada sam poslednje četiri godine svog života provela voleći muškarca koji je jedne noći zaspao misleći na drugu ženu? A onda to učinio ponovo i ponovo.

- Saro...

- Video si, bio si tamo. Ono na brodu je bilo romantično, bila je ljubav. Kako sada može da me zove, šalje mi poruke, želi da se brine o meni i govori mi da je njegov stan prazan bez mene? Nije li to malo okrutno?

- Zapravo...

- Ako se već zaljubio u drugu ženu zašto ne ode sa njom, posveti se njoj, neka bude sa njom jer je nju odabrao, mene bi trebalo da ostavi na miru.

- Jesi li završila? – pita me.

- Ne! – viknem.

- Da, žao mi je. Besna sam, povređena, ljuta... Pobogu živim u kući potpunog stranca, mora da nisam normalna.

- Sa tobom je sve u redu.

- Ne bih rekla. Život mi se preokrenuo za 180 stepeni u proteklih par dana i nemam pojma šta da učinim po tom pitanju.

- Mogu li da dam predlog?

- Zašto da ne? Očigledno tebi ide bolje. Ne stvarno, činiš se u redu. Kako ti to uspeva? Trebalo je da se oženiš, pobogu.

- Saro, uhvati vazduh. Samo diši.

- Dišem, dišem - udahni i izdahni.

- Pusti mene, fokusiraj se na sebe. Za početak, oporavi se. Imala si operaciju i zaista bi trebalo prvo da se posvetiš sebi. Zaboravi na Ijana, na Nika, zaboravi na sve, pusti mene da se brinem o tome. Odmaraj i radi. Treba ti nešto da ti zaokupi um, a kad se umoriš pozovi mene, ili moju baku jer ona će ti definitivno isprati mozak. Daj sebi vreme da jednostavno pređeš preko tog mosta.

- Taj most je prilično dug – nisam u vezi od juče.

- Onda ga pretrči. U životu treba da znaš dve stvari – kome možeš da veruješ a kome ne. Toliko je jednostavno, osobama kojima ne možeš da veruješ, nije mesto u tvom životu. Da li razumeš?

- Da, ali...

- Bez ali. To je sve što ti treba. Drži se toga i bićeš dobro.

- Stvarno si loš u ovome – ne ume baš da teši ljude.

Slabašno se nasmešio i shvatila sam da mu osmeh lepo stoji.

- Ali cenim to što pokušavaš. A sad bih stvarno volela da odem na spavanje.

- Hajde, pomoći ću ti.

Nisam ni ustala, on se jednostavno sagnuo i podigao me.

Stavim ruke oko njegovog vrata i pogledam ga u oči.

Ovo je bilo...čudno.

- Ne moraš stalno da me nosiš, umorićeš se.

- Ne bih da zvučim sad previše samouvereno ali dižem tegove koji su teži od tebe.

Glasno sam se nasmejala na ovo.

- U redu, gledaću na ovo kao na neki vid treninga.

- Može.

. . .

Stvarno je čudno probuditi se u tuđoj kući. Znam da nemam nikakvih obaveza, jeste da sam na bolovanju i da treba da odmaram ali nisam spavala dobro.

Sredila sam se malo, ne mogu da sažaljevam sebe. Stisni zube Saro.

Izađem iz sobe i moj telefon je počeo da zvoni.

- Ćao mama – javim se srećno. Nedostaje mi majka.

- Buci, kako si?

Da, moj nadimak je Buci, bila sam debeljuškasto dete ali to je bilo pre više od dvadeset godina, pobogu.

- Ne volim kad me zoveš Buci – pogledam niz stepenice.

- Tvoj otac misli da ti se potajno dopada.

- Kad sam kod kuće, sama i sa roditeljima – polako Saro, jedan po jedan stepenik.

- Ili to ili gospođica Drama.

- Mama!

Da, misle i da sam kraljica Drame.

- Zezam te mila, samo mi nedostaješ.

- I ti meni. Kako je u Francuskoj?

- Predivno, mogla bih ovde da živim.

- Mama ja sam odrasla, možete da živite gde god želite.

- Možda kad se udaš. Inače kako je Ijan?

- To je druga priča – izdahnem i zastanem.

- Nešto se dogodilo?

- Prekinuli smo.

- Ali zašto?

- Ukratko, viđao se sa još jednom ženom.

- O milo moje, jesi li dobro?

- Nisam mama – sednem na odmorište između stenepica ali onako polako, pa se izvalim.

- Šta možemo da uradimo?

- Tehnički ništa, danas sam samo malo više besna, pusti mene.

- Neću da te pustim. Da li želiš da ga tvoj upuca sa onom puškom što gađa patke?

- Ne mama, ne želim da moj otac upuca mog bivšeg dečka puškom za patke!

- Oooo, kaže da može da plati komšijinom sinu, onom mlađem koji kao trenira boks, da ga prebije, mali ionako nikad nema para.

- Pa... hvala na ponudi ali ne želim ni da plaćate tinejdžerima da mi biju... bivšeg. Zbog toga se ide u zatvor.

- Ko će znati, kažu da se mali i drogira.

- Bože mama... Ne treba ništa hvala, sama sam birala Ijana, sama ću da snosim posledice.

- To je moja cura! – viknuo je tata.

- Otac ti kaže...

- Čula sam šta je rekao tata. Nedostajete mi! – tužna sam. Znam da je sebično od mene da im to govorim kada nakon godine rada ljudi konačno uživaju u penzijama.

- Da li želiš da se vratimo?

- Ne! Na putovanju ste života, želim da uživate u tome. Pusti mene, znaš da volim da dramim.

- Iz mog iskustva, klin se klinom izbija. Možda treba da daš oglas u kome tražiš drugog dečka.

- Da dam oglas da tražim dečka? – dođe mi da se uhvatim za mozak.

- Da, u novinama, kao ranije.

- Mama niko više ne čita novine.

- Pa dobro onda na fejsbuku, svi imaju fejsbuk.

- Da, na fejsbuku pa da mi se smeju sve kolege, prijatelji i rodbina.

- Šta kažeš na to da proberem ovde jednog finog Francuza za tebe?

- Šta? Donećeš mi Francuza iz Francuske?

- U ruralnim delovima ima jako dobrih primeraka.

- Ne bi trebalo da nazivaš muškarce primercima, ali može. Odaberi jednog, spakuj ga u torbu i donesi mi ga – nasmejem se.

- Eto vidiš, sad je malo bolje, zar ne?

Šta ti je majka? Odmah zna kako da te oraspoloži.

- Jeste mama, hvala ti.

- Nema na čemu Buco, volim te.

- Volim i ja vas, lep provod.

- Čujemo se uskoro.

- Čujemo se.

Prekinem vezu i polako ustanem. U dnu su stajali Fi i Konrad.

- Možemo li da se pravimo kako niste čuli ovaj razgovor? – pitam najljubaznije što mogu.

- Svakako da ne, bilo je zabavno – kaže zabavljeno Fi a Konrad je krenuo ka meni.

- Nije bilo zabavno – kažem kroz zube.

- Jeste malo. – kaže Konrad i podiže me u ruke.

Zagrlim ga oko vrata ozbiljno.

- Buci – dodao je i nasmešio se.

- Trebalo bi dobro da razmisliš o tome kako ćeš me oslovljavati u budućnosti – kažem mu ozbiljno.

- Mislim da ti nadimak priliči, imaš tako sočne obraze.

- Jedre sinko! Jedre! – viknula je Fi odozdo.

- Zemljo otvori se i progutaj me – zakolutam očima.

- Dakle tvoj otac ume da rukuje oružjem? – pita me dok silazi sa mnom u rukama niz stepenice.

- Samo puškom.

- Za patke – dodaje.

- Da, za patke – kažem i ja pa se nasmejem.

- Dobro je znati.

- Upucaće te nazoveš li me još jednom Buci – našalim se.

- Imaću to na umu.

6

Kako je danas nedelja, Fi je zabranila unuku da radi.

- Ljudi obično ne rade nedeljom – ubacim se.

- To ne važi za njega. Ali imamo gošću i trebalo bi da te ispoštujemo? Možemo nekud na kasni ručak – predložila je.

- Sara ne može dugo da sedi pod uglom od devedeset stepeni.

- O, zaboravila sam. Onda lagana šetnja.

- Šta kažeš Saro? – pita me.

- U redu – složim se.

- Idem da se spremim – žena nas ostavlja same.

- I ja sam gotova – ustanem a Konrad za mnom.

Zaledila sam se kada sam ugledala krv na njegovoj beloj bluzi.

- Šta je ovo? – pitam ali se odmah u trenutku setim. I on je upucan budalo.

Priđem mu i podignem bluzu, ima veliki flaster ali je krvav.

- O Bože... hajde da ti previjemo ovo.

- Nisam primetio.

- Kako nisi? O Bože... a ja te još teram da me nosiš tamo ovamo... – dođe mi da se udarim u til. Oboje smo ranjeni ja ovamo ne mogu ono, ne mogu ovo a on me nosi gore-dole. Kako sam mogla to da smetnem s uma? Zar sam toliko sebična i opčinjena svojim problemima?

- U redu je, zapravo me ne boli.

- Molim te, hajde da te previjemo.

- U redu.

. . .

Konrad je sve vreme miran. Skinula sam mu flaster, dezinfikovala ranu tj. rupu koja je bila iznenađujuće mala, metak malog kalibra. Ponovo zalepim flaster i sklonim u stranu.

- Žao mi je – kažem iskreno i od srca.

- Zašto? Nisi me ti upucala – nasmešio se.

- Ne, ja... bila sam toliko okupirana svojim problemima da mi nije došlo do mozga da si i ti ranjen, i tebi treba odmor. Ne treba da me nosiš gore-dole.

- Saro, sve je u redu.

- Nemoj da reaguješ tako olako. Nije u redu! – naljutim se.

- To je samo malo rupica koja je gotovo zarasla.

- I koja je krvarila.

- Sigurno sam se zakačio negde.

- Ili je zato jer nosiš mene!

Kako može biti tako opušten?

- Možda si teža nego što ja to osećam, ipak ti je nadimak Buci – odvalio je i čudan ali kratak smeh je izleteo iz mene.

- Ti si lud.

- A ti imaš jamice na obrazima koje su... – ućutao je pre nego što je završio.

- Slobodno, dajem ti dozvolu, zaslužio si da me zoveš nadimkom, ipak si prokrvario zbog mene.

- Zašto taj nadimak?

- Kao mala bila sam okrugla devojčica – priznam.

- Okrugla?

- Pa... buckasta, sa sočnim obrazima – to je istina.

- Nikad ne bih rekao.

- Pa... porasla sam i izvukla se. Samo su mi obrazi ostali isti – svesna sam toga.

- To te čini...

- Šta?

- Jedinstvenom.

- Hm – ne znam baš.

- Ja sam spremna! – Fi se prodrala glasno i vratila nas u stvarnost.

. . .

Stvarno smo izašli u šetnju. Bili smo spori, ja jer sam ranjena i razmažena devica, Konrad se usklađivao sa mnom a Fi jer je stara, ali bilo nam je zanimljivo. Fi je sela na klupu da odmori malo a Konrad i ja smo otišli da kupimo semenke, meni se grickaju.

- Moram da te pitam... je li u redu da izlazimo ovako?

- Kako to misliš?

- Zbog Nika.

- Okreni se na levu stranu – kaže mi.

- Ok – ne razumem zašto.

- Muškarac u braon bluzi je Deni a onaj u crnoj Džoš.

- O... obezbeđenje.

- Tako je.

- Nisam ih primetila – a i smetnula sam s uma da ne bi trebalo da izlazim sa njim. Ovih dana nisam sva svoja.

- Ne brini, bezbedna si.

- Ako ti tako kažeš.

Dok smo čekali red Konrad je posmatrao dečake kako se igraju, ima taj neki blesavi osmeh za koji ne verujem ni da ga je sam svestan. Fi mi je rekla da želi decu. Ne znam zašto, ali mislim da će biti sjajan otac.

- Mogu li da te pitam nešto?

- Slobodno.

- Jesi li se čuo sa verenicom?

- S Klarom? Ne. Ne želi da je tražim tako da je nisam tražio.

- Tek tako?

- Tek tako.

- Nije li to čudno? Da neko ode bez objašnjenja, jeste da ti je poslala poruku, ali zar te ne interesuje zašto?

- Da li tebe interesuje?

- Da, odmah sam to pitala Ijana. Nije mi se dopalo to što je rekao ali bar znam istinu.

- Znam razloge.

- I pored toga, to je neko sa kim si planirao da podeliš ostatak svog života. To bi trebalo da znači nešto.

- Nije prva osoba koja je otišla iz mog života na taj način.

- O – e sad.

- U redu je.

- Nije. To nije u redu.

- Slažem se, nije u redu, ali čini mi se da sam ti rekao šta treba da znaš u životu.

- Kome možeš da veruješ a kome ne – odmah se setim.

- Ja njoj nikad nisam verovao.

- To je pogrešno Konrade. Ne ulaziš u brak sa osobom kojoj ne veruješ – uhvatim ga za nadlakticu.

- Brak treba da bude utočište jer brak stvara dom, a dom je mesto gde si srećan i siguran, gde veruješ, gde voliš, gde si voljen i gde mogu da te zovu Buci a da to ne zvuči uvredljivo.

Okrenuo se celim telom ka meni.

- Bar tako kaže moja mama – slegnem ramenima.

- Nije kao da sam bila u braku, ali ako se ikad budem udavala težiću tome. Trebalo bi razmisliš o tome pre nego što sledećoj dami ponudiš ugovor – savetujem ga slatko.

- Izvolite – obraća nam se prodavačica.

. . .

Stižemo Konradovoj kući raspravljajući o životu staraca. Fi, koliko sam razumela ima nekoliko kuća jer je njen suprug, Konradov deda voleo da kupuje nekretnine. Konrad joj uporno govori da mora da se skrasi na jedno mesto jer je već stara žena, ali ona živi čas u jednoj kući a čas u drugoj jer je kao mlađa puno radila, njen suprug i ona nisu imali vremena da uživaju u stečenom imetku. Sada je sve to Konradovo a on se navodno ponaša popud dede, samo radi i radi. Onda je ona njega kritikovala pa je umešala i mene, nije mi bilo druge nego da podržim njenu teoriju da rad nije sve u životu i tako smo stigli ispred kuće.

Kako smo ušli unutra tako nas je domaćica Marta obavestila da gospodin ima gošću, da ga čeka gospođica Klara. Nisam imala gde, morala sam da uđem unutra, nisam baš želela da vidim ljubavnicu mog dečka ali ne mogu da se okrenem i pobegnem. Konrad je primetio da se dvoumim.

- Da li želiš da prošetaš oko kuće? Ne bih da se pravim važan ali dvorište je prelepo – nasmešio se.

- Bako? – pogledao je u Fi.

- Praviću joj društvo.

- Volela bih to – kukavica sam, šta ću? Jednostavno nisam bila spremna.

Baka Fiona je zaista bila divna, objašnjava mi istoriju kuće ali meni misli uporno lete ka onom brodu. Ka brodu na kome je moj dečko bio srećan sa lepom plavušom. Oboje su se smejali, i ne mogu da se otmem utisku da su zaljubljeni jedno u drugo, prosto ta slika mi je samo u glavi. Ne mogu da razumem kako neko može da ima osećanja istovremeno za dve osobe. Da li je problem bio u meni? Kakva je žena koja mi je uzela njegovu apsolutnu ljubav? Mora da je posebna, znam da je lepa ali ima još nešto. Ona je bila sigurna u njega, pobegla bi sa njim. Zašto nisu? Možda jer Ijan nije siguran, ipak mi šalje slike i poruke na koje ne odgovaram. Namerno ne vadim telefon iz torbe da ne bih ugledala nešto što bi me pokolebalo.

- Moraš da prestaneš! – viknula je Fi.

- Molim? – okrenem se ka njoj.

- Što više pridaješ na značaju nekom problemu on će biti sve veći i važniji. Nemoj to da radiš, učini ga malim, smanjuj ga dok ne postane nebitan.

- Ne znam kako – priznam iskreno.

- Ima osećaj da sam zbunjena, glava mi je puna svakojakih misli i ne znam kako da isključim sve to.

- Moraš da budeš poput Konrada. I njemu se isto dogodilo a vidi ga, muškarčina!

- Da li znaš sve?

- Naravno, nisam pustila Konrada dok mi nije ispričao sve u detalje. Ja sam mu ipak jedini rod.

- Bojim se da ja nisam tako snažna osoba kao što je tvoj unuk. Ja sam razmažena.

- Na tvome mestu ja bih se suočila sa tom ženom, ne treba da se kriješ, ti nisi ništa loše učinila.

- Bojim se da ću nas upoređivati, onda ću verovatno shvatiti šta to ima ona što nemam ja, onda ću...

- Samo prestani da razmišljaš. I nije ona ništa posebno, upoznala sam je.

- Kakva je? – pitam je.

- Plava.

- To sam videla.

- Podvodljiva – izdahnula je.

- Videlo se iz aviona da moj unuk i ona nisu u nekoj ljubavi. Ona je pristojna, kulturna, sa finim manirima, iz dobre porodice, obrazovana...

- Ne moraš baš toliko da je hvališ – namrštim se.

- Njena porodica je poslednjih godina u nekim finansijskim problemima, mislim da je na nagovor porodice pokušala da zavede Konrada, ali nije se baš snašla u tome. Verujem da je moj unuk svestan svojih godina, pomislio je da je ona žena kakva mu priliči, znam da želi decu, mislim da je oduvek želeo dom. Ne znam da li je bilo tu ljubavi sa njene strane ali Konrad je jako proračunat, nije joj verovao zato je i sklopio sa njom ugovor.

- Mislim da to nije u redu.

- I ja isto mislim ali Konrad nije dete, mogu da ga posavetujem ali to je sve. Da je bila pametnija imala bi jako dobar život pored njega. On poštuje dom, žene, nije sklon aferama, mrzi skandale, pouzdan je i dobar čovek, i verujem da bi bio odličan otac.

- Koliko si ga nahvalila čudim se što ovde ne postoji red ispred kuće sa udavačama.

- On ne dozvoljava ljudima da ga upoznaju i ima problema sa poverenjem.

Fi i ja smo prošetale još malo a kada smo videle da je Klara otišla vratile smo se unutra.

. . .

Konrada nije bilo na vidiku a mene je uporno zvao Ijan. Odlučila sam da budem hrabra. Slušam Fi.

- Molim? – javim se.

- Javila si se – izdahnuo je.

- Hvala Bogu – dodaje.

- Šta želiš Ijane?

- Ja... trebaš mi Saro, nemam pojma šta da radim. Zabrljao sam – uplašen je.

- Šta se dogodilo?

- Nešto što nisam planirao. Kunem se da nisam.

- Sad me već plašiš.

- Ne znam šta da radim. Ne znam kako sam mogao da budem toliko glup!

- Prestani da vičeš i kaži mi u kakvom si problemu.

- Klara je trudna.

- Molim?

- Klara, trudna je. Dva meseca.

Progutam knedlu i u tom trenutku čula sam kako je nešto puklo.

- Saro?

- Tu sam.

- Ja... ne znam šta da radim.

- I pitaš mene?

- Ona nije sigurna ko je otac.

Okrenem glavu i sklopim kockice. Zato je bila Klara.

- Može biti moje, od njenog verenika...

- Ja... to je dete Ijane. Dete! – uhvatim se rukom za čelo.

- Znam. Svestan sam toga. Ne znam šta da radim, obično za sve pitam tebe i znam da ne zaslužuješ ovo, u ovom trenutku se jebeno kajem za sve.

- Ti si... ne znam ni kako bih te opisala.

- Slobodno, sve što kažeš zaslužujem, ali potrebna si mi Saro, stvarno si mi potrebna.

- Ne treba sa mnom da raspravljaš o ovome već sa ženom koja možda čeka tvoje dete.

- Ovo je nešto što menja život. Ne želim sad da budem otac.

- Znam, ali je to takođe i nešto što se mene ne tiče. Ja... ne mogu. Žao mi je – kažem i prekinem vezu.

O bivšima sve najbolje, to kažu dobre osobe, zar ne? Izgleda da ja nisam toliko dobra.

7

Buljim u neku seriju i čekam Konrada. Izašao je ne znam tačno kad, Fi ne zna gde je, kako je bilo kasno ona je otišla na spavanje a ja sam razmišljala. Kako je to kada ti bivša verenica kaže da je trudna, ali da nije sigurna da li je dete tvoje? Kako se ponašati? Kako je Ijanu? Varao je devojku sa drugom ženom i ona je sada trudna. A kako li je tek njoj? Postaće majka, pod uslovom da zadrži dete, ostavila je verenika, ljubavnik ne zna šta želi a ona je... pa sama. Ijan ludi, Konrada nema. Njihovi životi su trenutno pakao. O da i neko želi da povredi Konrada i mene jer misli da sam mu devojka. Šta će se dogoditi ako Nik sazna istinu? Čekaj malo... Ja sam završila sa ciklusom na dan kad sam saznala da me dečko vara. Ja nisam trudna, uostalom na pilulama sam, ili sam bila, ne koristim ih od pucnjave jer mi nisu potrebne. Ovo je jebeno komplikovano.

Negde oko ponoći stiže Konrad.

- Budna si – iznenađen je.

- Čekala sam te – kažem iskreno i iznenadim ga.

- Znam šta se dešava.

- Kako?

- Zvao me je Ijan, ne zna šta da radi i...

- Pita devojku koju je prevario za savet?

- Da.

- Ovo je... – prošao je rukom kroz kosu pa izdahnuo.

- Jesi li dobro?

- Nisam – seo je pored mene.

- Naredne dve nedelje biće paklene.

- Zašto?

- Uradićemo sutra prenatalni test utvrđivanja očinstva, na rezultate se čeka između deset i četrnaest dana.

- To se može?

- Da, već od sedme nedelje trudnoće. Bio sam kod doktora.

- Bar ne moraš da čekaš da se dete rodi.

- Ovo je pogrešno. I frustrirajuće.

- Može biti i dobro, želiš dete, zar ne?

- Želim dete pod normalnim uslovima Saro. U braku, sa ženom. Ne ovako. Ovo se ne zna ko šta želi. Klara razmišlja da abortira, ni tvoj bivši dečko ne želi dete, ja sam želeo dete, ja želim dete ali ne ovako. Ne želim da moje dete odrasta poput mene. Želim da ima dom, normalnu majku kojoj će dete biti centar sveta. Želim dete sa ženom kojoj mogu da verujem.

- To što joj trenutno ne veruješ ne znači da će biti loša majka, deca promene ljude, bar tako kažu.

- Dete treba da bude zaštićeno kao beli medved, da bude voljeno, maženo, paženo. To želim da pružim svom detetu, ali kakva je situacija...

- Ne može biti toliko loše.

- Klara je na ivici nerava, kad njena porodica sazna biće dodatnih problema jer još uvek ne znaju da je venčanje otkazano. Ludo je zaljubljena u tvog dečka ali je i povređena jer nije pobegao sa njom. Ona bi želela da se on pokaje i da dete bude njegovo da bi živeli srećno do kraja života, ali on to ne želi. Kada je shvatila da mu nije važna koliko je mislila da jeste shvatila je da je u problemu, jer Ijan nije glup, zna da dete ne mora biti njegovo.

- Ukoliko je dete tvoje biće druga priča.

- Ukoliko je moje.

- Da li bi voleo da je tvoje? Uprkos svim mogućim problemima.

- Nije tako jednostavno. Kako bi izgledalo sve to? Sigurno ne bih dozvolio da moje dete odrasta bez oca, trebalo bi da ima porodicu majku i oca, u braku, da živi u stabilnoj zajednici ali kako ta zajednica može biti stabilna kada mu je majka nestabilna.

- Konrade! – viknem.

- Da li bi voleo da je dete tvoje? – ponovim pitanje.

- Da. Voleo bih.

- Možda će to dete imati nestabilnu majku, možda će mu otac biti neko ko ga ne želi, a možda će biti te sreće da ima tebe za oca.

Malo se uspravio.

- Ne poznajem te dugo, ali ovo što znam mi govori dovoljno. Ne boj se, bićeš sjajan otac – tvrdim.

Konrad nije ništa rekao, samo je gledao u mene.

- Šta ukoliko nije moje?

- Verujem da je Ijan dobar čovek, zbunjen je, ali kad se pribere preuzeće odgovornost ukoliko je dete njegovo, poznajem ga toliko.

- Ovo je haos.

- Samo polako, sve će doći na svoje. To sam čula od jednog stranca koji me nosi po kući dok krvari.

- Ti ne zaslužuješ ovo.

- Koje?

- Ono što su uradili Ijan i Klara, zatim metak koji si dobila zbog mene. Nas troje smo te povredili a na kraju si ipak pribranija od svih nas.

- Pa... nisam ja ta koja će postati roditelj, mogu da sagledam činjenice objektivnije.

- Tačno.

- Odspavaj, sutra je novi dan, stvari će biti kristalnije.

- U pravu si, hajde.

- A ne. Hodam sama.

- Saro...

- Ne – odbijem.

Ignorisao me je, sagnuo se i podigao me.

- Konrade, molim te spusti me.

- Idemo Buci.

Nasmejem se na ovo.

. . .

Jutro je započelo bučno. Konradovo obezbeđenje je uhvatilo Nika kako se mota oko kuće, odmah su ga predali policiji. Dok sam bila u stanici sa Konradom i njegovim advokatom nazvala me je majka koja je plakala. Ijan im je rekao da sam ranjena i doleteli su odmah nazad, čekaju me ispred mog stana.

U mom stanu je drama bila veća.

Kako sam mogla da prećutim tako nešto?

Imam li ja porodicu?

Konrad je pokušao da izvadi situaciju braneći me ali majka ne sluša tako da su me strpali u taksi i odveli kući a onda sam molila majku čitavo popodne za oproštaj.

Pre spavanja mi je oprostila.

8

- Mama, tata! – vičem po kući jer ih ne vidim ali vidim dva ogromna kofera, jedan je moj a drugi Ijanov, iz njegovog stana.

- U kuhinji smo – mama je izašla.

- Je li bio Ijan?

- I on je tu. Hajde.

Uđem u kuhinju i zateknem ga za stolom. Ijan izgleda loše, prosto se na njemu vidi da je čovek u problemima.

- Dobro jutro Saro – kaže mi.

- Dobro jutro.

- Ostaviću vas da popričate – kaže mama.

- Kako se osećaš?

- Bolje, nije trebalo da zoveš moje roditelje.

- Bio sam zabrinut za tebe, nisam znao gde si.

- Pa? Bili su na odmoru i sam znaš koliko su se radovali.

- Znam, znam, žao mi je ali znaš da imam pravo.

- Izgledaš usrano – bila sam iskrena.

- I to znam.

Oprezno sednem.

- Kako si? – pokušaću da budem fina.

- Onako kako izgledam.

- Razvedri se, možda ćeš postati otac.

- Da – nije mu po volji.

- Ijane... na stranu to što si me povredio i što trenutno ne želim da te gledam, ja ti i dalje želim dobro u životu. Znam kakav si čovek, ako ćeš dobiti dete nećeš ga napustiti.

- Neću, ali nije trebalo ovako da se dogodi.

- Nije trebalo da varaš.

- Tuše.

- Samo... saberi se, saznaćete uskoro ko je otac i onda će biti jasnije ko ima koje obaveze.

- Kad bih mogao da vratim vreme učinio bih to.

- Ali ne možeš zato se suoči sa novonastalom situacijom i molim te, na traži od bivše da te teši, još uvek nisam došla na taj nivo, još uvek sam povređena.

- Postoji li šansa da mi oprostiš?

- Da li još uvek misliš na drugu ženu?

- Ja...

- Samo sam pitala. Ne možemo se vratiti na staro, više ti ne verujem.

- Saro – pokušao je da me uhvati za ruke ali sam ih izmakla.

- Ukoliko te moj otac zatekne ovde pucaće na tebe puškom za lov na patke.

- Ne mogu ga kriviti.

- Kad već želiš savet, mogu ti reći samo jedno. Ukoliko je dete tvoje preuzmi odgovornost, budi otac tom detetu jer roditeljstvo je nešto što nikad ne prestaje da traje. Možda nisi bio častan prema meni ali nemoj da ponoviš tu grešku sa rođenim detetom.

- Ukoliko je moje.

- Ukoliko nije tvoje, veruj mi, imaće sjajnog oca. A sad je vreme da odeš.

. . .

- Neću to da pijem tata – mrštim se specijalnom napitku mog oca za brže ozdravljenje od različitih travki. Moj otac je po struci botaničar.

- Pila si ovo kao dete – podseća me.

- Jer si me stalno jurio sa ovim, nisam imala izbora ali sada odbijam.

- Saro...

- Ima li koga?

Okrenem se i ugledam Fi.

- Fi? – obradujem se kad je ugledam.

- Nadam se da ne smetam ali unuk mi je rekao da ti donesem tvoje stvari, kaže da ti lap top sigurno treba.

- Naravno da ne smetaš – zagrlim je jer mi je prirasla srcu.

- Ko je to? – pita majka.

- Mama, tata, želim da vas upoznam sa jednom divnom ženom.

Fi je za pet minuta očarala moje roditelje.

Nakon pet sata provedenih u mojoj kući, moji roditelji su spremili večeru na kojoj je Fi ostala, ona ih je pozvala u goste, nabrojala im je gde sve ima vikendice i vile, dogovorili su se da će ići zajedno u neki vinograd, te će uraditi ono, te ovo. Skontali su se na prvu a kada me je Fi nahvalila mama je bila oduševljena i naravno istakla da je to zbog njenog vaspitanja.

Kada smo napokon ispratili Fi nazvao me je Konrad.

- Hej – javim se.

- Hej, kako si?

- Dobro.

- Jeli moja baka još uvek kod tebe?

- Upravo je otišla.

- Bila je naporna, zar ne?

- Ne, zapravo sprijateljila se sa mojim roditeljima i isplanirali su zajednička putovanja, nisu prestajali sa pričom.

- Drago mi je što je sve u redu. Je li bilo problema?

- Pa... znaš već, mama je dramila, tata se ljutio, zato me sada juri sa čudnovatim napicima za brže ozdravljenje, ali dobro smo.

- Drago mi je što imaš nekog da pazi na tebe.

- I meni. Kako je kod tebe?

- Čudno, moram da krenem da idem u teretanu.

- Ha, ha. I hvala ti što si mi poslao stvari.

- Nema na čemu. Doći ću u subotu po tebe posle šest.

- Ovaj... zašto?

- Imaš pregled kod doktora Saro, ići ćemo popodne.

- Jao da! Zaboravila sam.

- Ne brini, ja sam zapamtio.

- Mogu da odem sa roditeljima ne moraš...

- Ne, dolazim po tebe, a onda te vodim na večeru, koliko sam ispratio doktora tada ćeš moći da sediš.

- Ok, može – nasmešim se.

- Bićeš kod roditelja, zar ne?

- Da, oni će se brinuti o meni, rade to čitavog života.

- Znam samo...

- Grize te savest, prestani sa tim. Dobro sam. I treba da odspavaš, zvučiš umorno.

- Ne zvučim.

- Da, zvučiš.

- U pravu si.

- Laku noć Konrade.

- Laku noć Saro.

. . .

Dani mi kod kuće prolaze lepo. Nisam odavno bila ovako dugo sa roditeljima, prespavam, često dolazim ali uvek bih se vraćala kod Ijana. Ijan, moram priznati da sve manje mislim o njemu. Nije mi poslao poruku od utorka, kada je bio u kući mojih roditelja i to mi je pomoglo. Krećem se sjajno, nije baš da trčim ali mogu sama da se brinem o sebi, međutim mama ne daje, bar ne dok sam na bolovanju jedva čekam da se vratim na posao.

Imam i Fi, ona se ovde odomaćila, bila je već dva puta, čujem se sa kolegama, sa Konradom se čujem svako veče, taj čovek se neće smiriti dok ne budem sto posto zdrava.

. . .

U subotu sam bila nervozna, imam neki osećaj koji ne mogu da opišem. Ignorišem osećaj i posvetim se malo društvenom životu putem društvenih mreža.

Oko pet popodne počela sam da se spremam, Konrad će doći po mene i želela sam da izgledam lepo, nikad me nije video pristojno odevenu.

- Izgledaš lepo – zaključuje moja majka kada me je ugledala u teget haljini, sa sveže isfeniranom kosom.

- Hvala mama.

- Zar ne ideš kod doktora?

- Kasnije idem na večeru sa Konradom.

- Hoćeš li moći u tim cipelama?

- Naravno, peta nije visoka i već sam prošetala, nedostaju mi štikle.

- Izgledaš vedro, volela bih da upoznam tog Konrada.

- Hoćeš, ali sad moram kod doktora.

- U redu Buci.

- Buci!

Srećom Konrad je bio tačan. Izlazim iz kuće i javim se ocu koji sedi na terasi u ljuljašci.

- Ćao tata – mahnem mu.

- Sigurno ne želiš da idem sa tobom?

- Sigurna sam tata, ćao! – viknem i izađem iz dvorišta.

Ugledam Konrada ispred automobila. Na sebi je imao crno odelo, u ruci telefon i pozdravio me prvo osmehom.

- Ćao Saro.

- Ćao Konrade – nasmešim se i ja njemu.

- Jesi li spremna?

- Jesam, radujem se što izlazim iz kuće - krenem oduševljeno ka njemu.

- Onda idemo – otvorio mi je vrata.

- Hvala.

Ulazim u auto i sačekam i njega.

- Šta ima novo? – pitam ga.

- Ne znaš?

- Da, znam, tvoja baka ne ume da ćuti.

- Znam, sve je manje-više po starom. Nik je poslat na lečenje.

- To je dobro.

- Kod tebe? Deluješ mi prilično srećno – primećuje.

- Mogu da nosim štikle, hodam sjajno, nemam bolove, samo pri naglim pokretima i vraćam se na posao. O da, i mislim da ću živeti neko vreme sa roditeljima.

- Kako to?

- Iskreno... ne vraća mi se u hladan stan. Možda jednog dana kada me iznerviraju roditelji ali sada se kući osećam bezbedno i srećno.

- Jako mi je drago zbog tebe.

- Hvala.

Doktor je bio prilično opušten, kada me je pregledao rekao je da mogu da se vratim uobičajenim aktivnostima i nasmešio se i meni i Konradu, bilo je očigledno da misli kako smo nas dvoje par.

Nakon pregleda došli smo u restoran, drago mi je što sam lepo obučena jer se nalazim na elegantnom mestu.

Malo sam se iznenadila kada su nam doneli šampanjac.

- Nešto slavimo? – pitam.

- Da, tvoj oporavak.

- Ti preozbiljno shvataš sve ovo oko mog oporavka.

- Shvatam, zdravlje je jako bitan faktor, treba ga čuvati, zapamti to.

- Onda bi trebalo da probaš neki od čarobnih napitaka za zdravlje koje pravi moj otac.

- Voleo bih to.

- Sjajno, jer moji roditelji žele da te upoznaju.

- Upoznali smo se.

- Pod čudnim okolnostima dok je moja majka vikala na mene. Iako sam sve detaljno objasnila to su roditelji, znaš?

- Zapravo ne znam.

Toliko mi je bilo krivo zbog ovog što je rekao da nisam znala šta da kažem. On je odrastao bez roditelja, trebalo bi da budem osećajnija malo.

- Samo žele da te upoznaju i da se uvere da sam bezbedna, zbog Nika. Možda je malo preterano.

- To je u redu, biće mi čast da se upoznamo malo bolje, dopadaju se mojoj baki.

- Mogu li da te pitam nešto?

- Možeš.

- Šta se dogodilo sa tvojom majkom?

Znam da mu je otac poginuo još dok je bio dete, za majku ne znam ništa.

- Otišla je. Moj deda je isplatio.

- Molim?

- Nakon očeve smrti moja majka je mislila da će naslediti sav imetak mog oca ali imetak mog oca je bio dedin tako da nije dobila skoro ništa. Nije bila preterano zainteresovana za mene ali jeste za novac tako da joj je deda ponudio novac u zamenu za starateljstvo.

O pa gde ovo da pitam.

- Kad sam odrastao malo sam je istražio i shvatio da se udavala još četiri puta, uda se, razvede, uzme od muža novac koji troši, kad ga potroši pronađe novog muža i tako u krug.

Rasplakaću se.

- Molim te ustani – kažem mu a onda ustanem i ja.

- Šta?

- Samo ustani.

Poslušao me je zbunjeno. Kada je ustao snažno sam ga zagrlila.

- Žao mi je - kažem u njegovo odelo i čvršće ga stegnem.

Zato misli da deca treba da budu voljena, mažena i pažena.

Malo se opustio i zagrlio me.

- U redu je, zaista.

- Nije u redu.

- Da li ti to plačeš? – hvata me za ramena i odvaja od sebe.

- Ne – slažem.

- Zašto plačeš?

- Jer nemaš roditelje, mora da ti je detinjstvo bilo teško.

- Imao sam dedu i baku.

- Da – kako da mu kažem da to nije isto?

Obrisao mi je suze palčevima.

- Hajde da večeramo.

- U redu.

9

Nakon divne večere i puno razgovora planirali smo da prošetamo ali neko je nazvao Konrada. Odmah se osetila napetost.

- Je li živa? – pitao je.

- Krvna grupa A negativna? – pita.

- Ja sam A negativna – kažem i Konor se okreće ka meni.

- Sačekaj. Da li bi nekome dala krv? – pita me.

- Naravno.

- Imam nekog, dolazimo – kaže i prekida vezu.

- Klara je pokušala da se ubije – kaže mi.

- Molim? – nisam mogla da verujem.

- Ja... – on se izgubio.

- Hajde, idemo – kažem mu.

U automobilu me zove Ijan. Odmah sam se javila.

- Ijane?

- Gde si?

- U kolima.

- Klara je pokušala da oduzme sebi život, treba joj transfuzija njena krvna grupa je istao kao tvoja... Saro...

- Dolazim Ijane.

Znam da imam retku krvnu grupu.

- Hvala ti.

Prekinem vezu i pogledam u Konrada koji je delovao izgubljeno. Da li je ovo druga žena za čije samoubistvo će njega kriviti?

. . .

Ulazim sa Konradom u bolnicu, tamo nas čeka Ijan i ljudi koje ne poznajem. Mene samo kao da su čekali, odmah me sprovode. Dok je trajala čitava ta procedura pitala sam sestru šta se dogodilo. Rekla mi je da su doveli ženu koja se nagutala raznim tabletama koje su izazvale ogromno krvarenje jer je dan pre toga imala spontani pobačaj. Trenutno je na operaciji i doktori se bore za njen život.

Bila sam šokirana i zaprepašćena. Klara je imala pobačaj. Je li zbog toga pokušala da se ubije.

Nakon što su mi uzeli krv izašla sam u hodnik. Čula sam svađu, raspravljali su se oko toga ko je kriv zato što je Klara pokušala da se ubije. Ijan i Konrad su bili baš ljuti jedan na drugog.

- Bila je spremna da sve ostavi zbog tebe! - vikao je Konrad.

- Ja to nisam želeo! – brani se Iijan.

- A ovo si želeo?

- Naravno da nisam, jebote dete je možda bilo i moje.

- Dete je u celoj ovoj priči jedino bilo nevino.

- Prestanite! – viknem glasno.

- Saro jesi li dobro? – prilazi mi Ijan.

- Jesam. I prestanite da se svađate.

- Dođi sedi – kaže i Konrad.

Poslušam ih i sednem.

- Hvala što ste dali krv za moju sestru – prilazi mi mlada devojka plave kose.

- Nema na čemu, nadam se da će pomoći.

- Hvala Vam, ja sam Klarina majka.

- Nema na čemu.

Počelo je da mi se vrti u glavi.

- Kako joj je palo na pamet da se naguta tabletama? – stariji muškarac je bio ljut, možda joj je otac.

- Molim te Olivere, smiri se.

- Bila je trudna pobogu! Gde joj je bila pamet!

- Zapravo juče je imala pobačaj – kaže žena i svi se okreću ka njoj. Ja sam to znala.

- O Bože! – Ijan se hvata za glavu.

- Kakav pobačaj? – pita Konrad.

- Sestra mi je rekla da je Klara juče imala spontani pobačaj – pojasnim.

- Oko podneva – dodaje njena majka.

Ijan je počeo da šeta kao zver u kavezu.

- Ja sam sinoć razgovarao sa njom – priznaje slomljeno.

- O čemu? – pita ga Konrad.

- O situaciji, rekao sam...

- Šta si rekao?

- Da bi za sve najbolje bilo da abortira – ponovo se uhvatio za glavu.

- Nisam znao da je imala pobačaj, nisam ni pomislio.... ne bih joj rekao sve ono... da li je zbog toga pokušala da se ubije? – Ijan pita sve.

Svi su ćutali. Ijan se jede, Konrad ne znam, sve je bilo haos. Sve se vrtelo.

- Pozvaću vozača da te vrati kući, može? – pita me Konrad.

Ustala sam polako. Opa.

- Mislim da to nije dobra ideja – kažem.

- Molim?

- Vrti mi se.

- Saro!

- Saro!

. . .

Budim se u bolnici i prvo na šta sam pomislila jeste moja majka. Ubiće me.

- Koliko li je sati?

- Skoro je jedanaest – kaže Konrad.

Okrenem glavu ka njemu.

- Jesi li dobro? – hvata me za ruku.

- Jesam, bar mislim.

- Doktor kaže da si imala nesvesticu zbog naglog gubitka krvi ali čim se probudiš bićeš dobro.

- Hvala Bogu, majka bi me ubila da prenoćim ovde. Ima li novosti o Klari?

- Da, operisali su je. Sada sledi kritičnih dvadeset i četiri časa.

- Ovo je baš loše završilo – zaključim.

- Da, najgore moguće. Ne mogu da verujem da je pokušala da se ubije.

- Nemoj, dovoljno ti je što imaš u glavi jedno samoubistvo, nemoj da kriviš sebe za pokušaj drugog.

- Ne krivim sebe, zapravo izgleda da tu krivicu nosi neko drugi.

- Ijan – znala sam.

- Koliko sam razumeo želeo je da prekine sve što ima sa njom, on je zvanično čekao rezultate očinstva a kako je ona pobacila, sigurno je mislila da će je napustiti.

- Da li ga toliko voli?

- Želela je da napusti sve zbog njega, čak i da ode od porodice a njena porodica je, veruj mi, jako komplikovana.

- Ijan se sigurno sada jede – bilo mi ga je žao.

- Da, neće zaboraviti ovo iskustvo, kao ni ja.

- Žao mi je zbog bebe – kažem iskreno.

- I meni, ali tako je bilo oduvek, u ratu najteže prolaze nevini.

- Hoće li se ona oporaviti?

- Ne znam, ali hvala ti što si uskočila, sigurno nije bilo lako spašavati život ljubavnici tvog dečka.

- Bivšeg i da, bilo je lako. Nije važno ko je ona, umirala je i rado sam pomogla, učinila bih to opet, roditelji su se jako trudili da naprave od mene časnu, dobru i poštenu osobu. Ne bi trebalo da ih izneverim, zar ne?

- Ne postoji ni najmanja šansa da ti ikoga izneveriš.

- Osim roditelje, ubiće me, moram da se vratim kući.

- U redu, sačekaj ovde da pronađem nekog.

- Važi.

Ja sam mogla da idem kući, dok je Konrad rešavao račun ja sam čekala sa Klarinom majkom i sestrom, ne znam gde je Ijan.

- Jeste li dobro? – pita me žena.

- Da, upravo idem kući.

- Koliko sam razumela vi ste... devojka onog dečka koji je...

- Ijanova mama, čovek koga moja sestra voli zove se Ijan – ispravlja je ćerka. Sestra ipak zna nešto.

- Da, ja sam Ijanova devojka, pa sad već bivša.

- I baš slučajno ste Vi možda spasili život moje ćerke, svet je baš mali.

- Nije bilo slučajno, Konrad i Ijan su me zamolili.

- Razume, u svakom slučaju, hvala Vam, ne bi puno ljudi to učinilo.

- Nema na čemu, i žao mi je zbog bebe.

- U tom slučaju ti si jedina osoba kojoj je žao zbog fetusa.

Ne dopada mi se ova žena.

- Saro? – Konrad se mršti dok mi prilazi.

- Idemo li? – pitam ga.

- Da. Ukoliko Vam je potrebna neka vrsta pomoći, pozovite me – rekao je majci i sestri.

- Hvala Konrade i žao mi je zbog svega što se izdešavalo, moja ćerka očigledno nije bila pri sebi – napala je ćerku i to mi se nije dopalo.

- Ne želim da diskutujem o tome sada.

- Samo želim da bude jasno kako moj suprug i ja ne odobravamo ovo što je Klara uradila. Ne znamo šta se dogodilo, tamo unutra kao da nije dete koje sam ja vaspitala. Ona nije sva svoja.

- Mama... – ćerka pokušava da je urazumi.

- Brz oporavak želim – kaže Konrad.

- Idemo – hvata me za nadlakticu i okreće i ne znam zašto ali poželela sam da odbranim ljubavnicu mog bivšeg dečka.

- Znate šta? To dete je vaše, i ona umire, možda je nikad više nećete videti. Šta god uradila i kome je to uradila nije važno, Vi kao majka treba da stanete ispred nje i budete prva osoba koja će je braniti jer to je ono što rade roditelji.

Kad sam rekla svoje mišljenje onda sam se okrenula.

. . .

- Kakav izlazak – zaključujem dok Konrad i ja sedimo u kolima ispred kuće mojih roditelja.

- Kladim se da će biti jedinstven u tom životu – jetko se podsmehnuo.

- Ako ništa drugo pamtiću ga po tome kako sam nekome možda spasila život i kolika sam srećnica što imam roditelje kakve imam.

- Vidiš pozitivnu stranu, dopada mi se to – izdahnuo je.

- Žao mi je što će za tebe veče biti drugačije – izgubio je priliku da možda postane otac.

- Od trenutka kada sam te upoznao doneo sam ti samo nevolje u životu – zaključuje on tužno.

- Ne bih baš rekla to tako, više je splet slučajnih namera.

- Nazovi to kako hoćeš, ali ti nisi zaslužila ništa od ovog, u celoj ovoj priči ti si jedina osoba koja nije ništa skrivila.

Šta je ovo značilo? I zašto je zvučalo tužno?

Konrad je izašao iz automobila i ja učinim isto. Imala sam loš predosećaj.

- Bilo je zadovoljstvo provoditi vreme sa tobom – kaže mi ozbiljno dok mi pruža ruku.

- Ovaj... takođe – prihvatim je zbunjeno.

- Želim ti sve najbolje u životu Saro.

- Hvala, takođe.

- Zbogom.

Čovek se oprostio sa mnom i otišao a ja sam stajala zbunjeno u mestu.

10

Izležavam se na terasi dok upijam poslednje zrake sunca. Naišao je hladan period, iako će skoro Nova godina, nema snega i ja prosto nemam osećaj koji bi trebalo da donese ovaj period godine.

Planiram da se nakon praznika vratim u svoj stan, lepo mi je sa roditeljima ali ova tri meseca bila su naporna. Mama me je ugojila sedam kilograma, kad sam to videla odmah sam se vratila u teretanu, skinula sam četiri ali ne odustajem dok ne skinem sve, zato se i selim, previše je udobno u roditeljskoj kući.

Moj život je manje-više isti. Radim, viđam se sa prijateljima, još koji dan ću živeti sa roditeljima i iskoristila sam ovo vreme da se posvetim sebi. Skratila sam kosu i izvukla fensi dugačke šiške, idem sa mamom na jogu da pronađem unutrašnji mir, sa ocem sam išla na pecanje i puno sam radila. Tada mi je sve to delovalo budalasto ali danas shvatam da je zapravo upalilo. Prošla me je ljutnja prema Ijanu, mogu reći da sam se navikla na život bez njega, ljubav je tiho iščezla i ostalo je samo sećanje na jedan jako stresan period. Čuli smo se svega dva puta od onog incidenta u bolnici, jednom da mi se zahvali a drugi put da me obavesti kako je Klara na lečenju, roditelji su je poslali na lečenje u inostranstvo, tada mi je rekao i rezultate testa, beba je bila Konradova.

Konrad. Sa njim se uopšte nisam čula, kao da me je izbrisao iz života. Fi je bila pre dva meseca u posetu, došla je da se pozdravi, boraviće neko vreme u kući na Floridi, ali nakon Nove godine se vraća i doći će u posetu. Razmišljala sam nekoliko puta da nazovem Konrada, ali nisam imala nikakav razlog za to. Možda je bio na lošem mestu, izgubio je bebu a znam za njegovu želju da postane otac. Onda sam razmišljala i o svojim godinama, nekako sam mislila da ću se udati za Ijana i da ćemo imati dvoje dece, danas ne mogu to da zamislim ali mi je Konradova želja da se ostvari u ulozi roditelja bila sve jasnija. Ja prosto nisam umela da se vratim u život. Kako krenuti da tražiš nekog? Da se zabavljaš, izlaziš? Nakod duge veze koja završi prekidom shvatiš da si zaboravio šta je to dejt. Gde uopšte pronaći muškarce za dejt? Krenuti ponovo od nule nije lako ali nije ni teško, na sve se u životu čovek navikne.

. . .

- Neću da jedem – skrenem pogled, ne želim da gledam u hranu.

- Molim?

- Čula si me majko, ugojila si me, sada se znojim kao luda u teretani. Neću da jedem.

- Uzmi bar malo – kaže mi tata.

- Mama, tata, ja sam žena koja ima preko trideset godina, nemam dečka i ponovo živim sa roditeljima koji me samo goje. Ko će me želeti takvu?

- Ja mislim da si jako slatka – tata mi se nasmešio.

- Ali razumem te, spremiću ti neki zdrav obrok.

- O Bože – ustanem i pobegnem u sobu jer ne želim čašu nečeg zelenog i sumnjivog.

Tačno prvog januara vratila sam se u svoj stan.

. . .

Kažu da čovek pravi gluposti kada je sam. Kako mi je bilo dosadno slala sam ljudima poruke za Novu godinu, među mojim kontaktima bio je i Konrad. Zašto da ne? Pošaljem mu lepu poruku u kojoj mu poželim sve najbolje. Mnogi su mi odmah odgovorili, on nije.

Nakon što sam počistila ceo stan rešila sam da malo vežbam. Imam traku za trčanje koju često koristim. Dok sam hodala zazvonio mi je telefon. To je bio Konrad.

Zašto me zove?

Šta da radim?

Pa javi se, budalo.

Kako mi je telefon povezan sa trakom zbog muzike bilo je lako javiti se.

- Zdravo.

- Srećna Nova godina i tebi Saro.

- Hvala Konrade – nasmešim se.

- Zvučiš zadihano, da li te prekidam u nečemu?

- Ne, na traci sam već pola sata, zbog toga zvučim ovako.

- Vežbaš?

- Da.

- I kako ide?

- Sjajno, mršavim.

- Zašto mršaviš?

- Jer me je majka udebljala sedam kilograma.

- O, razumem.

- Ne razumeš, ali smršala sam skoro pet, još dva da izgubim i biću ponovo ona stara.

- Uz pomoć trake?

- Idem u teretanu, ali teretana ne radi zbog praznika tako da mi ostaje moja traka.

- Nisam znao da voliš teretanu.

- Pa ne zoveš, ne pišeš, kako bi mogao da znaš šta volim a šta ne – morala sam da ga bocnem.

- Tačno.

- Zanima me.

- Šta?

- Mislila sam da smo prijatelji, jesi li možda ljut na mene?

- Naravno da nisam. Nikad nisam imao razloga da budem ljut na tebe.

- Dakle, onda si samo loš prijatelj – zaključim.

- Izgleda da jesam.

- Pretpostavljam da neću dobiti ni poklon za Novu godinu? – rešila sam da ga malo zezam jer me razgovor sa njim jako veseli.

- Šta bi želela da dobiješ?

- Iskreno, dok sam čistila stan malopre primetila sam da mi je pregoreo panel u spavaćoj sobi a nemam nijednu lampu u stanu. Mogao bi da mi kupiš neku lampu – zaustavim traku i siđem sa nje.

- Domar će zameniti panel tek za dva dana, dakle biću u mraku.

- Potrudiću se da što pre pronađem odgovarajuću lampu.

- Hvala. Ja tebi neću kupiti poklon.

- Mogu li da znam zašto?

- Jer si me zaboravio. Loš si prijatelj.

Nastupila je tišina.

- Jesam - napokon priznaje.

- Sva sam znojava, moram da idem na tuširanje.

- Onda neću da te zadržavam.

- Konrade?

- Da?

- Malo sam te zafrkavala, ne mislim da si loš prijatelj, ali drago mi je što smo se čuli.

- I meni.

- Ćao.

Prekinem vezu sa osmehom i krenem na tuširanje.

. . .

Ja sam od onih osoba koje pevaju pod tušem. Održim mali solistički koncert, onda gola prosušim kosu da ne kaplje voda sa mene a zatim uradim piling lica. Divno je kada se zaglaviš u kupatilo a niko ti ne viče da požuriš. Kako je u mojoj spavaćoj sobi mrak, ogrnem tanak bade mantil i krenem po telefon da osvetlim sobu i pronađem veš.

Samo što sam izašla iz kupatila oglasilo se zvono na mojim vratima. Možda se domar sažalio na mene, ipak sam kukala kako se ne snalazim baš dobro u mraku. Nisam imala ništa ispod ogrtača ali požurim da otvorim vrata da ne bi pomislio kako nisam kod kuće i otišao.

Otvorim vrata i ugledam Konrada, i to sa lampom.

- Šta...

- Srećna Nova godina – kaže mi. Spustio je pogled niz moje telo i tek tad sam se rasvestila.

- Konrade, zdravo.

- Mogu li da uđem? Doneo sam poklon.

- Naravno – sklonim se u stranu izbezumljeno.

- Gde si pronašao lampu? Ništa ne radi.

- Doneo sam je od kuće – spustio je lampu koja je visoka kao ja.

- Nisi morao, i nisam mislila odmah, ali hvala.

Ovo je čudno. Nismo se videli tri meseca a čini mi se kao da ga nisam videla samo jedan dan.

- Upravo sam izašla iz kupatila, idem da se obučem a ti se posluži nečim, imam piće u kuhinji, polica pored frižidera.

- Ne želim ništa – odbio je.

- O...

- Ovde sam jer mi je zasmetalo nešto što si rekla.

- Šta?

- Da sam te zaboravio. To nije tačno.

- Ne moraš da budeš tako ozbiljan, ne zameram ti.

- Nisam te zvao jer ne želim da ti budem prijatelj.

- O... pa to je zvučalo gore.

Umalo me nisu ubili zbog njega a on ne želi ni da budemo prijatelji, izbacio me je iz svog života tek tako, ali hej! Doneo mi je lampu.

- Pa u tom slučaju znaš gde su vrata. Pazi da te ne udare na odlasku i ponesi lampu sa sobom – okrenem se i krenem ka spavaćoj sobi.

Kreten! Kako nisam ranije shvatila koliki je kreten?

Dođavola! Nemam svetlo.

Okrenem se i udarim u nešto. Udarila sam u Konrada. Je li me on to pratio do spavaće sobe?

Stavio je ruke na moju glavu i nežno me gurao nazad.

- Šta to radiš? – mrštim se dok pitam.

- Gola si – zaključuje.

- Nemaš ništa ispod tog parčeta odeće koje je skoro pa providno.

- Ma šta...

- Imam samo jedno pitanje za tebe? Jesam li ti nedostajao?

- Ne! – povisim ton i pokušam da se oslobodim njegovih ruku.

- Zašto si mi onda poslala poruku?

- Jer to rade ljudi na praznik, čestitaju jedni drugima.

- Jesam li ti nedostajao? – ponavlja pitanje ali ovaj put nekako tiše.

Ne mogu da kontrolišem svoje ubrzano disanje.

- Budi iskrena, molim te – spustio je palac naniže i okrznuo moj vrat. Progutam knedlu gledajući ga u oči. Mrak je ali ima svetlosti iz hodnika i vidim obrise njegovog napetog lica. Znam da me sve ovo uzbuđuje samo ne shvatam zašto. Ne bi trebalo.

- Jesam li ti nedostajao? – pita me ponovo.

- Jesi, nedostajao si mi - priznam iskreno.

Nisam očekivala, nisam bila spremna da dve sekunde nakon mog priznanja osetim njegove usne na svojim. Bile su žedne, bile su zahtevne, bile su nešto što nisam znala koliko želim.

Uzvraćam žustro na poljubac jedva osećajući naše kretanje, ali kad sam udarila nogama u krevet stala sam, samo na sekund, prekidam ljubljenje. Nakon dve sekunde ponovo nastavljamo u istom ritmu ali ovaj put moje ruke nisu mirne, uhvatim krajeve njegovog džempera od kašmira i skinem ga preko njegove glave, ispod nije imao ništa. On je otkopčao moj bade mantil a onda me nežno položio na krevet. Taj trenutak nabijen erotikom kada se on naginje ka meni natera me da vidim u njegovim očima nešto što do sada nisam, nešto što me još više uzbuđuje, nešto što želim.

11

Zaključujem da sam bila neodgovorna. Bilo je slučajno, nije postojala namera, bar ne sa moje strane. To je bilo dok nisam uvidela svoje namere, ali ne bih ni znala da imam neke namere da slučajno nisam poslala jednu poruku. Mada, nisam je poslala slučajno, poruku sam poslala sa namerom, da, da čestitam čoveku Novu godinu. Nisam znala da će doći u moj stan, nisam planirala da spavam sa njim. Nisam planirala da razmišljam u mraku o posledicama našeg postupka dok on mirno spava pored mene.

Ali, kada ga pogledam, sve moje sumnje se nekako smanje, možda i nestanu. Zašto onda ne mogu da spavam? Možda mi smeta upaljeno svetlo u hodniku? Ma koga ja to zavaravam? Ovde sam, ali nemam pojma kako sam došla do ove tačke. Da li je bilo slučajno sa moje strane ili namerno sa njegove? Jutro će, pretpostavljam, reći sve.

Ne znam u kom trenutku sam zaspala, ali kada sam se probudila bio je dan i bilo mi je toplo, prijatno toplo.

- Sviđa mi se tvoja nova frizura – čujem reči a zatim osetim i dodir koji mi sklanja kosu sa lica.

Otvorim oči i ugledam Konrada, on je budan i gleda me sa osmehom, na to moraš da uzvratiš isto osmehom jer prosto sve te tera na to.

- Dobro jutro i tebi.

- Zašto nemaš grejanje?

- Imam – odgovorim zbunjeno jer ne očekuješ ovakvo pitanje jutro nakon seksa.

- Hladno je Saro.

- O... pa nije me bilo tri meseca, vratila sam se juče, ne znam.

Navukao je prekrivač preko mojih ramena i privukao me u svoj zagrljaj.

- Nije mi hladno – nasmešim se.

- Zapravo je prilično prijatno – jako je ugodno biti u njegovom naručju.

- Proveriću ja šta se dešava sa grejanjem.

- Sad? – namusim se.

- Zašto ne?

- Jer mi je fino ovako – priznam.

- Onda ne mrdam – čujem osmeh i osetim poljubac u kosu.

- Zašto tako dobro mirišeš? – pita me.

- Tuširam se i koristim svakojaka mazala. Kao i sve druge žene.

- Nije to.

- Moram da ustanem – kažem.

- Upravo si mi rekla da ne mrdam.

- Piški mi se Konrade.

- U tom slučaju, oslobađam te.

- Hvala najlepše – izvučem se nekako ali držim prekrivač oko sebe što je njega zasmejalo.

- Znaš, video sam sve.

- Nisi, bio je mrak, nemam svetlo u sobi – kažem sa osmehom i pobegnem u kupatilo.

. . .

Izlazim iz kupatila sa debelim bade mantilom oko sebe. Zastanem jer vidim dva nepoznata lika u mom stanu.

- Koliko sam se ja zadržala unutra? – pitam samu sebe glasno.

- Dođi, idemo da popijemo kafu dok momci rade – Konrad me hvata za ruku.

Ljudi me pozdravljaju i nastavljaju odmah da rade.

- I kafa je spremna – iznenadim se.

- Umem da skuvam kafu, izvoli.

- Hvala, nisi mi rekao ko su momci.

- Majstor za grejanje i električar.

- Oooo, odakle oni?

- Ja sam ih pozvao Saro.

- Kontam to ali praznici su.

- Znam prave ljude, ne želim da sediš u hladnom stanu.

- Pa... hvala.

- Panel je zamenjen – prekida nas jedan muškarac.

- Hvala Majkle, slobodan si.

- Prijatno i srećni praznici.

- Takođe.

Majkl je otišao a ja sam pogledala u Konrada.

- Nisam mu platila.

- Sređeno je.

- Kako?

- Oni rade za mene, primaju plate.

- O... pa u tom slučaju trebalo bi da platim tebi.

- Možeš da provedeš dan sa mnom, to će me zadovoljiti.

- Ne znam, planirala sam da se izležavam za vreme praznika.

- Onda ćemo se izležavati zajedno.

- Hm.

- Šta?

- Nemam hranu.

- Kako nemaš hranu? – mršti se.

- Juče sam se vratila u stan, nisam stigla ništa da kupim. Nisam ni znala da imam kafu.

- Neodgovorna si.

- Nisam, samo ne jedem puno.

- Moraš da imaš hranu u kući.

- Ne pijem gazirano, ne volim grickalice i ne volim slatkiše iz marketa.

- Molim?

- Jedem isključivo domaću hranu, ili spremljenu u restoranu.

- Brza hrana?

- Ne.

- Ali... zaista?

- Imam intoleranciju na hranu.

- Znači uvek spremaš svoju hranu?

- Kupujem spremljenu, često mi sprema mama, najčešće ja kuvam... Malo sam problematična – priznam.

- Shvatam. U tom slučaju znam šta ću da ti poklonim – nasmešio se.

- Poklonio si mi lampu.

- To je bio samo izgovor da te posetim.

- Gospodine Falon, završeno je, ispustili smo višak vazduha – prekida nas drugi majstor.

- Odlično, hvala Petre.

- Nema na čemu, prijatno.

- Prijatno.

- Završi kafu pa idemo na doručak – Konrad mi kaže.

- Ne doručkujem.

- Kako to misliš ne doručkuješ?

- Pa... rano je. Popijem kafu i ona me drži do podneva.

- To nije zdrav način života, idemo na doručak - ponavlja uporno.

- Toliko o današnjem izležavanju.

. . .

Dan mi je prošao onako kako nisam planirala. Konrad me je odveo na doručak u jedan hotel, hrana je stvarno bila ukusna, onda smo otišli u kupovinu i kupovao je kao da je sutra smak sveta. Njemu se sve dopada, ja se svemu mrštim. Malo više smo prošetali a onda smo svratili do njegove kuće jer nam je njegova domaćica spremila hranu, sveže kuvano, on je uzeo i neku garderobu za njega. Onda smo se vratili u moj stan, rasporedili smo sve i ručali.

. . .

Izležavam se pored Konrada dok mu pričam o projektu na kome trenutno radim, naše izležavanje prekida moja majka. Moram da joj se javim.

- Dobro veče majko moja draga – javim se srećno.

- Nemoj ti meni „majko moja draga". Gde si?

- U stanu – kažem zbunjeno.

- Večera se hladi Saro!

- O sranje! – viknem.

- Ne psuj.

- Izvini mama, odmah dolazim – zaboravila sam da danas treba da večeram sa mojima. Ali čekaj... tu je Konrad.

- Mogu li da dovedem nekog?

- Koga da dovedeš?

- Ovaj... Konrada – pogledam zbunjeno u njega.

- Fioninog unuka?

- Da.

- Zašto bi ga dovela kući na večeru? – pita me oprezno majka.

- Pa... – pogledam u Konrada koji se smeška.

- I on je gladan!

- Hm... u redu. Dovedi gladnog čoveka na večeru, nahraniću ga, ionako spremam puno.

- Sjajno, odmah krećemo – obradujem se.

- Krećete? Jeste li sada zajedno? Gde ste uopšte?

Jao Bože...

- Mama, dovodim gosta i budi fina – moram da prekinem ovo.

- U redu, čekamo vas.

Prekinem vezu i okrenem se ka Konradu.

- Pa... da li želiš da upoznaš moje roditelje? – pitam ga.

- Mislim da je ovo najbrže upoznavanje roditelja u istoriji.

- Da, izvini, ti si ovde, ja sam morala da budem tamo i bilo je nekako logično da te povedem sa sobom.

- Mogla si jednostavno da mi kažeš da odem kući.

- Ne želim da odeš kući, praznici su a ti si sam – rekao mi je da je Fi na putovanju.

- Ovo nije prvi praznik koji provodim sam – govori kao da je to nešto sasvim normalno, ali nije.

- To je tužno Konrade. Hajde, razbićemo tu tvoju tradiciju. Ustaj! – naredim a on sav poslušan.

12

Moji roditelji su topli ljudi. Prema gostima su uvek ljubazni a kada im se gosti i dopadnu onda se još više opuste, tako je bilo i sa Konradom. Nisu pitali ko je i šta je, niti zašto smo došli zajedno, jednostavno su se upoznali, popričali, večerali smo i sada uživamo u razgovoru i alkoholu, tata je izneo njegov koktel. Pokušala sam pogledom da upozorim Konrada ali nije išlo, moram priznati da je jako ljubazan prema mojim roditeljima.

- Mila za tebe? – pita me tata po drugi put.

- Držaću se vina tata.

- Moja ćerka ne voli moje napitke – ističe otac a onda je objasnio šta sve ume da napravi.

- Uplašićeš čoveka dragi, pomisliće da si neki zaluđenik – mama ga prekida.

- Zapravo nikad nisam upoznao nekog ko ume da napravi napitak za sve.

- Samo da znaš, Kijavica koktel ne leči prehladu – to je jedan od očevih napitaka.

- Ali sadrži sve prirodne sastojke – tata se brani.

- Kad tata pređe na sastav pića to obično znači da je magično piće koje pijete počelo da deluje – kažem Konradu i uzmem mu čašu.

- Dopada mi se to – kaže mi.

- Veruj mi, sutra ćeš mi biti zahvalan, nisi navikao ti na ovo.

- Praznici su dušo, ljudi treba da uživaju.

- I da voze. Jesi li mu rekao koliko posto alkohola ima?

- Zašto biste vozili? – pita me mama.

- Možete da prespavate ovde – dodaje.

- Mama...

- Molim te, niste zajedno brali pečurke pa ste svratili na večeru – kaže moja majka a Konrad se smeje.

- U pravu ste gospođo, nismo. Sara i ja smo zapravo u vezi, sve je to još sveže i obzirom na okolnosti možda malo čudno, ali uveravam Vas da su moje namere poštene – ističe važno Konrad.

- Čudno zbog vaših bivših? – pita mama.

- Tako je. Ali naš odnos nema veze sa njim, samo smo se upoznali zahvaljujući njima, to je sve – pojasnio je.

- Razumem.

Ja nisam puno razmišljala o tome da smo bivši bivših, jeste malo čudno ali nismo familija pa da se cimamo.

- Važno je da se vi lepo slažete – kaže moj tata.

- I da je moja ćerka srećna naravno. Ništa drugo nije važno – dodao je.

- Ljudi će uvek pričati – ubacuje se moja majka.

- Bilo dobro, loše, čudno nije važno, pričaće, tako je bilo oduvek i tako će biti zauvek, nema potrebe da mislite kako ste nešto skrivili – mama je pogledala u mene.

- Živite svoje živote, nemojte nikog namerno da povredite i nećete imati potrebe nikome da se pravdate.

Znam da je ovo podrška moje majke, znala je da se ne osećam ugodno ali to je bilo više jer sam u vezi samo jedan dan, ne zato što sam spavala sa bivšim verenikom ljubavnice mog bivšeg dečka. Sve u svemu drago mi je što imamo podršku mojih roditelja.

- Hvala na savetu gospođo.

- Molim te, zovi me Judit – kaže mama Konradu.

- Judit.

Nakon večere Konrad je bio mišljenja da bi bilo nepristojno da prespavamo kod mojih roditelje, osim toga nije poneo ništa sa sobom tako da smo se vratili u moj stan, kasnije sam shvatila da je seks zapravo razlog zašto je hteo da se vratimo u stan. Nisam se žalila.

. . .

Smejem se kao lujka za vreme sastanka. Jeste da je sastanak online i da me niko ne vidi ali ja sam srećna. Ko još prati gume koje treba da projektujemo?

Na moju sreću sastanak je bio kratak, danas radim od kuće a sutra moram da budem u kancelariji. Praznici su prošli i polako se svi vraćamo u kolosek, ja sam započela Novu godinu sa novim dečkom koji je divan prema meni. Večeras izlazimo na večeru i tako sam želela da odem u kupovinu.

Tačno u sedam sati stiže Konrad a ja u beloj haljini.

- Neće li ti biti hladno? – bacio je pogled na moje noge, da , bio je to seksi pogled.

- Imam kaput – pokažem.

- Dozvoli – uzeo je moj kaput i ogrnuo me.

- Izgledaš prelepo – uputio mi je kompliment.

- Hvala, i ti – odelo je u pitanju, ali stoji mu savršeno.

- Šta ti se jede.

- Riba!

- Onda idemo na ribu.

Ti prvi osmesi, poljupci, izlasci, sve prvo u vezi je uvek slatko. Smeješ se kao da si priključen na neku utičnicu, sve što on kaže ti upijaš, sve ti je malo, stalno želiš još i sve je uvek naj, naj, naj. Tako je i sa Konradom, zaista je bio pažljiv ali kada sam se vratila s posla prvog dana ove godine u stanu me je čekala Marta sa domaćom hranom.

Konrad joj je rekao da će dolaziti u moj stan svakog dana, njena obaveza je spremanje domaće hrane za mene. Bila sam, najblaže rečeno šokirana. Odmah sam ga pozvala.

- Saro – javlja se mojim imenom.

- Hej, šta radiš?

- Gledam neku dokumentaciju, za desetak minuta imam sastanak. Ti?

- Pa ja se spremam da ručam. Imam ručak i kuvaricu.

- Da li ti je Marta spremila ukusno jelo?

- Da, ne razumem zašto.

- Smatraj to poklonom za Novu godinu.

- Već si mi poklonio lampu.

- Poklanjam ti i Martu, neće ti smetati, spremiće hranu i odlazi.

- Ali... nema potrebe za tim – šapućem.

- Umem da kuvam.

- Znam, ali ne želim da kuvaš, želim da se posvetiš meni.

- Hm. Ja tebi ništa nisam kupila – namusim se.

- To je problem?

- Da!

- Onda ću ti uskoro poslati kakav poklon želim.

- Zaista?

- Da, očekujem ga uskoro. Moram da idem, zvaću te kad završim.

- Važi. Ćao.

- Ćao.

Hm! Šta li to njemu treba? Navodno je neki bogataš.

Nakon par sekundi stiže mi odgovor na telefonu. Crveni čipkasti kombinezon.

- O moj Bože! – nasmejem se.

Uđem na sajt, poručim taj i još dva.

Kakav ludak.

. . .

Nakon dve nedelje već sam uočila rutinu u mojoj vezi. Kako oboje radimo, viđamo se nakon posla, to je obično uveče, Konrad dođe kod mene ili odem ja kod njega, prespavamo i sutra na posao. Marta kuva i tamo i ovamo ali uvek imam domaću hranu. Posebna stvar koju sam primetila na Konradu jeste ta navika da sve radi sam i da je uvek sam. Ja praktikujem da dva-tri puta nedeljno večeram sa roditeljima, rešila sam da i njega vodim sa sobom. Želim da oseti toplinu doma. Nikad me nije odbio i mislim da mu je lepo u našem domu, nije opušten sa njima kao sa mnom ali jako mi znači što veoma uvažava moje roditelje. Tako je bilo i juče, moji roditelji su izjavili da idu u posetu tatinom bratu na nedelju dana a Konrad je odmah obećao da će se brinuti o meni. Čak se ponudio i da im rezerviše karte što je tata odbio, onda je objasnio da oni obožavaju da putuju vozovima, pa je to trajalo i trajalo.

. . .

- Buci zakasnićeš na posao – Konrad me budi a kako mi se ne dopada kako me zove ja ga ignorišem.

- Draga? – ljubi me u rame.

- Mala hajde, zakasnićeš na posao.

- Taj nadimak mi se više dopada – okrenem se i ugledam njegov osmeh.

- Dobro jutro – kaže mi pa mi ljubi obraze.

- Zašto me stalno ljubiš u obraze? – pitam ga.

- Tu imaš jamice koje su neodoljive – odgovoara mi pa me ljubi u vrat.

- Nemoj golica – nasmejem se.

- Onda ustaj.

- Evo idem.

Ustali smo i spremili se za posao, ja sam nam skuvala kafu koju smo morali da ponesemo jer je neko kasnio, tačnije ja, razvlačim se.

- Da te pokupim večeras? – pita me Konrad.

- Ne.

Okrenuo se iznenađeno ka meni, to mu se nije dopalo.

- Ne mršti se, dobićeš bore. Imam sastanak kasnije, kada se završi doći ću sama kod tebe.

- To može.

Nemam sastanak nego moram da pokupim paket, poručila sam neke seksi stvarčice koje nisu bile na stanju već sam morala da čekam da ih naprave, jedna od tih stvarčica je seksi crvena kojom planiram da iznenadim dečka večeras.

- Naredne nedelje moram da otputujem za vikend.

- Gde ideš?

- U Madrid.

- Nikad nisam bila u Španiju.

- Da li želiš da ideš sa mnom? – pita me.

- Kakav je tamo internet?

- Isto kao i ovde, jako dobar.

- Onda bih mogla da idem, radiću u subotu, ali ja uvek mogu da radim od kuće.

- Onda je rešeno, ideš sa mnom.

- Super – nasmešim se i poljubim ga. Idemo u Španiju.

13

- O. Moj. Bože!

Gledam crveni kombinezon i uzdišem. Dobro. Prvo bi trebalo da ga operem, onda da ga osušim, dok sve to radi moja mašina ja planiram lepo da se sredim, jedine dlake koje ostaju na mom telu su one na mojoj glavi, imam nekoliko sati, sve će biti ful.

Danas posebno muči me jedna tema, dete. Konrad i ja spavamo već neko vreme a nikad me nije pitao za zaštitu, nismo razgovarali o tome, znam da on želi dete ali ja nisam sigurna, što me dodatno muči jer ne koristimo nikakvu zaštitu, vodila sam računa kada su mi bili plodni dani ali bilo je puno seksa. Možda treba da pustimo sudbinu da odluči, čini mi se da nas ona spaja i razdvaja, ne mogu baš da sklopim sve kockice ali moguća beba je ozbiljna tema. Možda bi trebalo da popričamo na tu temu, ali ponovo, nismo spomenuli ništa od kada smo zajedno. Razmišljaću o tome sutra, noćas imam specijalan poklon za dečka, on ga je sam birao. Možda je i zaboravio jer me nije pitao da li sam poručila. Hm. Pa videćamo.

Ne znam koliko je dobra ideja nositi seksi kombinezon, skoro pa providan bade mantil i kaput preko svega toga ali ne mogu da uništim iznenađenje. Znam da je Konrad kod kuće, ja sam se malo zadržala, i stvarno želim da mu se dopadne sve ovo na meni, čak sam i kosu sredila. Osećam se budalasto, ali ko može reći da je to pogrešno?

Zvonim i Marta mi otvara vrata.

- Marta odlaziš – podsećam je jer sam joj danas rekla da želim da budem sama sa Konradom, ona je pristala na plan.

- Ja bih ali mislim da je problem u najavi.

- Kakav problem? – uđem unutra.

- Imate gošću.

Uđem u dnevni boravak i zateknem Konrada u razgovoru sa Klarom, bivšom verenicom. Ona plava, negovana, sređena i mirna, sedi sa prekrštenim dugim nogama preko puta njega. Izgleda kao dama koja je izašla iz nekog časopisa koji se zove Glamur a ja ispod kaputa praktično sam gola.

- Zdravo – kažem i Konrad se okreće.

- Evo je – ustao je i krenuo ka meni.

- Da li smetam? – pitam.

- Ne, dođi, Klara bi želela da razgovara i sa tobom.

- O – zbunjena sam ali krenem sa Konradom.

Oprezno sednem i stegnem kaput.

- Dobro veče Saro – pozdravlja me Klara.

- Dobro veče.

- Konrad mi je rekao da treba da dođeš pa sam rešila da te sačekam.

- Mene? – zašto mene.

- Da, htela sam lično da ti se zahvalim. Spasila si mi život.

- A to – preznojih se. Palo mi je na pamet da je došla da se miri sa bivšim verenikom koji je sada moj dečko.

- Nema na čemu.

- Znam da nisam to zaslužila – spustila je glavu ali je ponovo podigla.

- Uradila sam ono što je ispravno bilo u tom trenutku, to je sve.

- Shvatam, svejedno zahvalna sam ti jer zahvaljujući tebi dobila sam drugu šansu za život – spustila je jednu nogu pored druge.

- Želela bih takođe i da ti se izvinim, ono što smo ti Ijan i ja uradili nije bilo u redu, nije bilo u redu ni prema Konradu ali čula sam da smo tebe mnogo više povredili.

Baš se pitam od koga je to čula.

- Nije neko izvinjenje ali kada sam upoznala Ijana nisam znala da je zauzet, rekao mi je da ima devojku ali bilo je kasno već sam bila zaljubljena u njega.

- To mora da je bilo neko brzo zaljubljivanje – nisam mogla da zadržim sarkazam.

- Da si me pitala pre nekoliko meseci zaklela bih se da je to bila ljubav na prvi pogled.

- Tako nešto ne postoji – tvrdim.

- Ljudi veruju u različite mogućnosti.

- Shvatam, meni je žao zbog tvoje bebe.

- Da, i meni. Mislim da je to nedužno biće platilo najskuplji greh za moju nepromišljenost. Sada, kada mogu jasno da sagledam celu situaciju mogu samo da žalim jer... – pogledala je u Konrada.

- Ti bi bio jako dobar otac, žao mi je što sam ti to oduzela. Nisam zaslužila da se brineš o meni svih ovih meseci.

Čekaj malo... Šta to znači? Svih ovih meseci?

- Rekao sam ti, sve je to sada prošlost.

- Da. Svejedno zahvalna sam, dobila sam podršku od nekog koga sam izdala i nekog koga sam povredila, nisam to zaslužila a to se ne zaboravlja.

Nisam znala šta da mislim, treba mi još informacija.

- Drago mi je što smo se upoznale Saro.

- Ne mogu reći isto – bila sam iskrena.

- Razumem, ko zna šta misliš o meni, verovatno sam i sama...

- Ne mislim o tebi uopšte. Ti si samo ružna uspomena koju sam ostavila iza sebe i nadam se da te nikad više neću videti.

- Shvatam, uništila sam ti vezu, sigurno me mrziš.

- Klara, ne mrzim te. Ja nisam takva osoba, kad me neko povredi ja ga jednostavno precrtam iz života ali tebe ne mogu da precrtam jer te ne poznajem, više volim da gledam na tebe kao nebitnu osobu koju više nikad neću morati da vidim. I da budem iskrena nije samo jedna osoba dovoljna za prevaru, potrebno je dvoje, koliko si ti kriva, kriv je i Ijan, ali ponovo, ponavljam, to je sve sada iza mene i ne želim da se prisećam toga.

- Nije na meni da pričam u tuđe ime, ali svima je bilo teško, tebi, Ijanu, Konradu, meni... meni je bilo najteže.

- Drago mi je što si uspela da izmeriš bol, mada nikad nisam čula da je neko to uspeo osim tebe, ali evo ti savet. Kad sledeći put povrediš nekog stani ispred te osobe i reci zašto si to uradila, nemoj da pokušaš da se ubiješ jer može da se dogodi da uspeš u tome.

- Vidim da ti nisam uopšte draga i razumem zašto.

- Onda smo rešile sve.

- Trebalo bi da krenem – ustala je polako.

- Vratiću ti novac čim pre – obratila se Konoru.

- Rekao sam ti da to nije potrebno – i on je ustao.

- Ipak...

- Klara... ta tema je zatvorena – rekao je i ona je odmah zaćutala.

- U tom slučaju ja odlazim. Laku noć.

- Laku noć.

Ja je nisam pozdravila.

Kada je Klara otišla Konrad se okrenuo ka meni.

- Da li ti hladno? Da pojačam grejanje.

- Ne! Šta će ona ovde?

- Vratila se iz inostranstva pre par dana, bila je...

- Na lečenju, znam.

- Kako znaš?

- Rekao mi je Ijan.

- Čuješ se sa njim?

- Ne.

- Upravo si rekla da ti je on rekao da je Klara na lečenju.

- Rekao mi je pre četiri meseca kada me je nazvao da mi se zahvali što sam dala krv za Klaru, od tada se nismo čuli. Jasno sam rekla Ijanu da je među nama sve gotovo i time je završena naša veza.

To očigledno nije slučaj kod njega.

- Svratila je da mi se zahvali.

- Za?

- Platio sam troškove njenog lečenja.

- Na to je mislila kada je rekla da si se brinuo o njoj.

- Nisam se baš brinuo, više sam platio određenoj ustanovi.

- Zašto? – moram da pitam.

- Jer sam smatrao da je to moja odgovornost, nosila je moje dete, jeste da je bilo nešto kratko ali odgovornost je bila moja.

- Shvatam. Da li se viđate? Čujete?

- Razgovarali smo nekoliko puta, pomoglo joj je u procesu izlečenja.

Iskreno nije mi baš svejedno.

- Nešto ti je na umu – znao je.

- Zanima me vaš budući odnos. Da li i dalje planiraš da se viđaš sa njom? Čuješ...

- Krećemo se u istim krugovima, neminovno je da ćemo se sretati. Da li planiram da se viđam namerno sa njom? Ne, ne želim i imam osećaj da bi to tebi smetalo.

- Ovo nije tipična situacija Konrade, ali biću iskrena jer smatram da je iskrenost u ključnim stvarima jako važna za vezu. Ne želim da imaš dodirne tačke sa tom ženom, ne želim da je viđaš. Smatram da to ne bi bilo u redu.

- Slažem se, ne bi bilo u redu.

- Dakle ovo smo raščistili?

- Izgleda da jesmo.

- Jer... ne želim da se ponovo nađem u istoj situaciji. Ukoliko nekad poželiš da prekineš ovu vezu, zaljubiš se u drugu ženu ili nešto treće volela bih da budeš iskren prema meni i kažeš mi to. Nije lepo kada te prave budalom.

- Hej, kome pričaš? – hvata me za obraze.

- Ja sam jako srećan i zadovoljan ovde gde sam sada i ne želim to da ugrozim.

Podignem ruka i zagrlim ga. Ne želim da ga izgubim. Vezala sam se za njega, možda i više nego što sam mislila.

- Ma šta je sa ovim kaputom? Sve vreme sediš u njemu?

- Nisam mogla da ga skinem.

- Zašto?

- Jer sam neprilično odevena Konrade.

- Kako to? – odvaja me od sebe.

Nasmešim se vragolasto.

- Šta?

- Recimo da je u pitanju zakasneli novogodišnji poklon – pustim ga, zasitim se izrazom njegovog lica a onda se okrenem i pođem na sprat sa osmehom.

- Jel crvene boje? – čujem njegov glas iza sebe i samo se smeškam dok otkopčavam dugme po dugme na kaputu.

Bivša, ha! Možda je uzela jednog, ali drugog nema šanse da dobije.

14

- Šta kažeš na to da slavimo Novu godinu jednom mesečno? – pita me Konrad dok me privlači ka sebi i ljubi u leđa. Treba mi predah.

- Mislim da bi to bile jako skupe Nove godine – pa ovaj komad je bio papreno skup.

- Ne interesuje me – i dalje me ljubi po leđima.

- Gladna sam - priznam. Nisam mogla da jedem od uzbuđenja.

- Hajde ustaj, idem da pronađem Martu.

- Marta je otišla – kažem mu.

- Gde je otišla?

Okrenem se ka njemu.

- Spremila je večeru i poslala sam je kući, nisam bila sigurna gde ću ti pokazati onaj komad.

Glasno se nasmejao na moju brigu a onda me uhvatio za glavu i poljubio.

- Dopada mi se tvoje razmišljanje, voljan sam da te imam u svakoj prostoriji.

- Budalo – udarim ga nežno po ramenu.

- Žao mi je što sam ti pokvario plan.

- Oprostiću ti, deluješ mi časno i pošteno, želim da ti verujem – priznam sa osmehom.

- Sara... – hvata me za bradu nežno.

- Neću te povrediti, imaš moju reč – govori ozbiljno i poslovno, uliva poverenje.

- Dakle... neću morati da upoznam još jednog stranca u neko doba noći dok razmišljam hoće li brod isploviti? Možda mi se taj ne dopadne.

- Ne postoje nikakve šanse da dozvolim to.

To je ono što želim da čujem, potvrdim i uzmem za ozbiljno jer on mi se stvarno dopada.

- Želim da ovo među nama uspe.

- Ne razmišljaj toliko, ja nisam on. Neću te povrediti.

Nasmešim se i zagrlim ga.

Nadam se Konore, nadam se.

. .

Toliko mi se spava da se jadva krećem.

- Teška noć koleginice? – zeza me Mark, moj kolega inženjer.

Gde da mu kažem da Konrada očigledno jako radi seksi donji veš? E pa Saro, sada zevaj na poslu.

- Mislim da je vreme u pitanju, stalno neka magla i samo bih da se vratim u krevet.

- Pa možemo da predložimo narednom klijentu tu ideju, samo da znaš, ja te sto posto podržavam – nasmešio se.

- Ha, ha.

- Ne stvarno, jutros mi je bilo toliko žao što sam morao da budim ćerkicu za vrtić da me prosto grize sad savest.

- Morate da radite, ne budiš je uzalud.

- Znam, voleo bih kada Ivona ne bi morala da radi, najviše bih želeo da ona čuva našu ćerku i da spavaju ma do podneva, ali jedna plata nije dovoljna za normalan život.

- To je život Mark, mora da se radi, ali ja te sto posto podržavam.

Mark se nasmešio i otvorio mi vrata.

- Posle tebe – kaže džentlmenski.

- Hvala.

Ušli smo u zgradu a onda smo se javili na recepciju. Imamo sastanak sa klijentima koji žele projekat za hotel , imaju specifične zahteve, ali tako je sa svim bogatašima. Pitam se kakav je klijent moj dečko. To mi je izmamilo osmeh.

Mark mi je jedan od najdražih kolega, volim da radim sa njim jer je jako prijatan i prizeman.

Ulazimo u salon za sastanke i tamo nas čekaju dva muškarca, jedan stariji od mene desetak godina i drugi još stariji koji mi je nešto poznat.

- Dobro jutro.

- Dobro jutro.

- Ovo je moja kolegenica Sara Mils, Saro ovo je Džon Lestrid – Mark je već radio sa njim.

- I gospodin... – starca Mark ne poznaje.

- Dejvis, ovo je Rupert Dejvis, moj partner na ovom projektu – kaže Džon Lestrid.

- Drago mi je.

Starac me je blago ignorisao, ne znam zašto.

Sastanak je počeo uobičajeno, radim na manjim projektima ali ovo je veliki projekat i dobra prilika za mene. Na ovakvom projetku rade obično dva ili tri inženjera ali Mark veruje u mene i kaže da ćemo se odlično snaći. Ne želim da ga izneverim jer on je na neki način neko na koga se ugledam, sa svima u firmi se dobro slažem ali Mark je oduvek imao taj stav prema meni poput starijeg brata i takav je prema svima koji su mlađi, on jednostavno veruje da svakome treba dati priliku.

Meni se činilo da je sve išlo sjajno, oni su znali šta žele a mi smo znali kako da uradimo projekat. Objašnjeno nam je detaljno šta žele i kako žele, kad čovek ima jasnu ideju o svemu nama je lakše za rad. Stvarno sam uspela sve da ispratim iako me muči neki osećaj, ne znam odakle poznajem ovog starca.

Nakon sastanka, pozdravili smo se i svi zajedno izašli. Mark i ja smo prvi krenuli ka liftu a muškarci su ostali u hodniku da popričaju o nečemu. Dok smo odlazili načula sam deo razgovora.

- Čuo sam da se Klara vratila iz inostranstva – rekao je Lestrid.

- Da, pre nekoliko dana, trebalo bi da svratite na večeru.

Mark pritiska dugme i vrata lifta se zatvaraju.

Klara. Dejvis.

O sranje!

Setila sam se! Taj starac je bio u bolnici kada sam dala krv za Klaru. On je njen otac. Onaj namrgođen muškarac je otac bivše verenice mog dečka.

Kako je svet mali? Izgleda da ni on mene nije prepoznao. Kakav kreten. Ja bih svakako prepoznala osobu koja je spasila život mom detetu.

. . .

Мark i ja smo radili celo popodne na projektu, direktor je naredio da se fokusiramo samo na taj projekat tako da smo to i učinili, toliko smo se zaneli da nismo videli ni da je radno vreme prošlo. Prvo je zvala Markova žena a onda i moj dečko. Dok je Mark razgovarao sa ženom ja sam se povukla da se javim Konradu.

- Hej – javim se.

- Hej, gde si?

- Na poslu.

- Još uvek.

- Da, Mark i ja radimo na velikom projektu, prioritet.

- Zvučiš čudno. Jesi li srećna?

- Naravno da jesam, to je velika šansa za mene i Mark je odabrao mene za mlađeg arhitektu – stvarno sam srećna.

- Samo sam umorna, i gladna – Mark je jeo picu ali ne i ja.

- Da li želiš da ti donesem hranu? Marta je kuvala.

- Saro završavamo za danas – Mark viče.

- Ne, evo Mark kaže da završavamo, zvala ga je upravo žena, očigledno se zna čija reč je tu glavna – našalim se glasno.

- Ako baš želiš da znaš nedostajem mojoj mezimici – nasmešio se.

- U svakom slučaju, da sakupimo ovo i krenuću kući.

- Ja sam u centru, čekaj me, dolazim po tebe.

- U redu.

Mark i ja smo sakupili sve, osim nas ostalo je još dvoje na poslu i naravno direktor, taj čovek radi danju i noću.

Konrad me zove, vidim da je stigao.

- Hej, evo silazim – javim mu se.

- Čekam te dole.

Mark je razgovarao sa direktorom a onda su krenuli ka meni.

- Gospođice Mils imate li pet minuta? – pita me ljubazno.

- Naravno. Mark, čeka me dole dečko, zove se Konrad, možeš li mu preneti da ubrzo dolazim? Crni mercedes.

- Naravno, ne brini.

- Hvala ti.

- Posle Vas – kaže mi direktor.

- Hvala.

Moj direktor, Rejmond Pen, je zaista fin stariji gospodin, ima oko pedeset godina i ovde ga svi poštuju.

- Sedite.

- Ne hvala, čeka me dečko dole.

- Onda ću biti brz. Žao mi je ali moraću da vas isključim iz projekta koji radite sa Markom.

Ovo nisam očekivala.

- Mogu li da znam razlog? Negde sam možda pogrešila?

- Ne, niste.

- Onda pretpostavljam da je problem moje iskustvo, razumem – koliko god se trudili, u arhitekturi, više se cene ugledne i iskusnije arhitekte. A kako ja nemam puno iskustva dešava se da tu i tamo dodele projekat nekom starijem.

- Biću iskren prema vama. Mislim da ste jako talentovani, od kada radite ovde niste napravili nijednu grešku, niste osoba koja će igrati prljavo da bi dobila neki projekat, do sada nisam čuo da ste se petljali ni sa kolegama ni sa klijentima, svi vas jako vole, a starije kolege su mišljenja da ste mlada, vredna, poštena i jako prijatna osoba, među tim ljudima sam i ja.

- O... pa hvala. Ne morate da se osećate loše zbog ovog projekta, da to je dobra prilika za mene i znam da me Mark gotivi ali ne mogu se ljutiti jer smatrate da ne treba da radim na projektu. Vi ste direktor, nije mi problem da prihvatim odluku koju je doneo moj šef.

Pogledao me je nekako milo, kao da sam napušten pas.

- Kada je Mark predložio Vas za posao, odmah sam se složio, mislim da imate sve što je potrebno za bilo koji posao iz ove branše, ali nažalost, za ovaj projekat se ja ne pitam. To je bila želja klijenta.

- O, dakle gospodin Lestrid me ne želi na projektu – ovo je malo bolelo.

- Nije baš to rekao, kao što znate on ima partnera i rekao je da je odluka zajednička.

Dakle gospodin Lestrid i gospodin Džon Dejvis ne žele Marka i mene. Ne mogu a da se ne zapitam.

- Da li mogu da znam razlog?

- Samo su naveli da žele nekog iskusnijeg od Vas.

- Razumem.

- Žao mi je, to je želja klijenata a mi radimo za njih. Spremićemo vam već sutra novi projekat.

- Razumem.

- Gospođice Mils?

- Da? – podignem glavu.

- Od klijentele u ovom poslu, trideset posto njih je normalno, trideset posto njih ne želi da žene rade ovaj posao, trideset posto njih su kreteni koji pojma nemaju šta žele a samo deset posto naših klijenata su ljudi sa kojima je uživanje raditi. Nemojte dozvoliti da Vas ovo lično pogodi jer je dug put pred Vama u ovom poslu. Jedan projekat je gotov, idemo na drugi, ovaj je propao idemo ponovo na drugi i tako u krug.

- Hvala Vam na savetu.

- Idite sad, da Vas dečko ne čeka.

- Laku noć gospodine.

- Laku noć gospođice Mils.

15

- Hej, izvini što si morao da me čekaš – poljubim Konrada u obraz.

- Nema problema, tvoj kolega mi je preneo da si ostala da razgovaraš sa direktorom.

- Da – izdahnem.

- Sve u redu?

- Da, da. U redu je. Gladna sam.

- Marta je otišla kući, ali je spremila večeru. Idemo kod mene?

- Važi.

Dok smo se vozili nazvao me je Mark.

- Hej – javim se.

- Samo da proverim kako si.

- Zašto?

- Onako, mislim da nije trebalo da te isključe iz projekta, iskreno iznenađen sam, radio sam na tri projekta sa Lestridom. Da li želiš da razgovaram sa njim?

- Mark, cenim to što paziš na mene, ali nema potrebe da zoveš klijenta, ljudi žele nekog iskusnijeg i to je u redu.

- Sigurno?

- Da, ali hvala ti.

- Nema na čemu, pozdravlja te moja žena.

- Pozdravi i ti Ivonu. Laku noć.

- Laku noć.

Prekinem vezu i u sledećem trenutku Konrad se javlja na njegov telefon, razgovarao je celim putem do kuće.

Operem ruke i odem odmah u kuhinju jer umirem od gladi. Ne da je mirisalo dobro. Postavila sam sve na brzinu. Ma gde je Konrad? Izađem iz kuhinje a on u dnevnom boravku.

- Gladna sam – oblikujem usnama.

- Dobro, videćemo sutra Jone, moram da idem – prekinuo je vezu.

- Hajde da večeramo – kaže mi i nasmejem se.

. . .

- Marta je stvarno dobra kuvarica, nemoj nikad da je menjaš – naredim Kanradu.

- Neću.

- Idem ja pod tuš jer ako sednem negde uspavaću se.

- Hoćeš li mi reći šta se dogodilo na poslu? – pita me.

- Ništa posebno, samo me nisu želeli na jednom projektu.

- Kakav je projekat u pitanju?

- Hotel, ogroman. Glavni arhitekta je Mark, upoznao si ga.

- Ti bi bila mlađi arhitekta – znao je već.

- Tako je.

- Zašto te nisu želeli?

- Direktor kaže da su se predomislili nakon sastanka, želeli su nekog starijeg.

- Šta ti misliš o tome?

- Slažem se sa direktorom. To je želja klijenata.

- Dakle svejedno ti je? – on ne odustaje.

- Nije, iskreno to je bila jako dobra prilika za mene, ali direktor me nahvalio i rekao da nije moja krivica. To se dešava u poslu slegnem ramenima.

- Razumem.

Šta razume?

- Idem pod tuš – krenem stepenicama.

- Još jedno pitanje.

- Da? – okrenem se.

- Ko su bili klijenti?

- Zašto je to važno?

- Samo me interesuje ko gradi hotel.

Hm, mislim da me laže. Da li bi trebalo da mu kažem ko je jedan od klijenata? Ali kakve veze to ima kad me čovek nije ni prepoznao. Direktor je u pravu, ima svakojakih.

- Jedan od stalnih klijenata firme i njegov partner. Sad odoh na tuširanje.

. . .

Moji roditelji su u poseti očevom bratu, naravno putuju vozom i uživaju. Često me zovu da mi pokazuju različite predele ili doživljaje, tako je bilo i danas. Dok čekam dečka da me pokupi ja sedim na klupi ispred moje zgrade i gledam šta rade penzioneri u kabareu koji je isključivo za njih.

- Mama dosta je, čula sam kako svi pevaju – bilo je grozno ali oni uživaju.

- Mogu da ti prenosim još malo.

- Molim te nemoj.

- Pogledaj haljinu na onoj... pa to su šljokice – mama je oduševljena.

- Da vidim.

Cimnem se jer je Konrad seo pored mene.

- Odakle si se ti stvorio? – pitam ga.

- Sad sam stigao.

- Ko je to? – pita mama.

- O Konrade, kako si?

- Dobro sam, došao sam po Saru. Kako je na odmoru?

- Fantastično, ovo je kabare, gledaj.

- Nemoj, beži – šapućem mu ali on nije želeo da ode tako da smo još pola sata sedeli na klupi, smrzavali se i gledali penzionere.

- Žao mi je – kažem iskreno dok se skidam. Spava mi se.

- Zašto? Bilo je zabavno.

- Ne, nije.

- Tvoji roditelji uživaju i žele da ti budeš deo toga, mislim da imaš najbolje roditelje na svetu – rekao je opušteno.

- Znam.

- Jesi li gladna?

- Nisam, kasno sam ručala sa Markom i Ivonom, njegovom suprugom. Ti?

- Nisam ni ja.

- Jedva čekam vikend, spavaću po ceo dan.

Ne volim da ustajem rano, nikad i nisam.

- Spava ti se? – ljubi me u vrat.

Oklembesim se na njega, toliko nemam snage.

- Da.

- Hajde, vodim te u krevet – Konrad se sagnuo i podigao me.

- Volim kad me nosiš – priznam.

- A jel?

- Da, osećam se mršavo.

Konrad se glasno nasmejao.

- Nije valjda neko ponovo pucao na nju – neko je rekao i Konrad se okreće sa mnom u rukama.

- Umeš li ti nekad da se najaviš? – Konrad pita baku.

- Zar ne govoriš stalno da je ovo i moja kuća – krenula je ka nama.

- Spusti me.

Konrad me nevoljno vraća nazad.

- Zdravo Fi – nasmešim se.

- Zdravo mila – Fi me grli kao da sam joj rod najrođeniji.

- Kako si?

- Starački.

- Zdravo bako - i Konrad je grli.

- Zdravo dušo. Jesam li ti nedostajala? - pita ga.

- Ne – odgovorio je ko iz topa.

- Konrade... Samo se šali, nedostajala si nam – ona je divna osoba.

- Odkud ti? – pita je unuk.

- Kako odkud ja? Malo po malo ja dođem kod tebe. Nego odkud vi tako prisno?

- Nisi rekao baki odkud mi „tako prisno"? – zezam ga.

- Šališ se? Izašla bi u svim novinama – to mu se nije dopalo.

- Kako to misliš u svim novinama? – Fi se mršti.

- Hoćeš reći da niko ne bi znao ko je moja devojka?

- Sara ti je devojka? Vi ste u vezi? – oduševila se.

- Jesmo – potvrdim.

- Ali zašto ja to ne znam? Mislim, to je sjajna vest, čestitam – ponovo me grli srećno.

- Jedva čekam da kažem devojkama! – viknula je.

- Šta sam upravo rekao? – pita je Konrad.

- Šta? Nisi rekao da je ovo tajna veza.

- Ko su devojke? – mene to interesuje.

- Moje drugarice, jeste da je više njih pod zemljom, ali upoznala sam nove, žive.

- Bako, budi fina.

- Ma pusti ženu, ne znamo se od juče – kažem mu.

- Da, tako je, ja sam čak i kućni prijatelj njene porodice Konrade – ističe Fi.

- Budi fina i ne preteruj – značajno je upozorio. Nisam mislila da će poslušati ali jeste.

. . .

- Hoćeš li mi reći šta je to bilo ono dole? – pitam Konrada nakon što smo došli u njegovu sobu. Popričali smo malo sa Fi, ona je bila umorna od puta mi od dugog dana tako da smo svi krenuli na spavanje.

- Šta?

- Sva ona upozorenja za tvoju baku.

- A to. Samo želim da bude fina prema tebi.

- Ona je oduvek bila fina prema meni.

- Bila je fina prema tebi kao prema gošći.

- Ne razumem šta to znači?

- To znači da sada kada si mi devojka, njen pogled ka tebi biće drugačiji.

- Kako to drugačiji?

Umorno je seo na krevet. Očigledno nešto postoji.

- Mogla bi da vrši određeni pritisak na tebe.

Stanem ispred njega.

- Tvoja baka je jedna jako kul osoba – kažem šta zaista mislim o njoj.

- Bojim se da ova veze neće biti ovako opuštena sada kada je ona ovde.

- Ja mislim da ti preteruješ, pusti ženu na miru i posveti se meni.

- Mislio sam da si umorna – držanje mu se odmah promenilo.

- Jesam, treba da me uspavaš, lakše spavam dok me grliš. Na šta li si ti mislio, Bože me sačuvaj.

- I ja sam mislio na isto – hvata me za noge i padam preko njega.

- Aha – cmoknem ga.

16

Izlazim na ručak sa koleginicama i zastanem jer se pred zgradom nalazi Ijan. Bila sam iznenađena kada sam ga ugledala i u prvom trenutku nisam reagovala, samo sam gledala u njega. Nismo se videli neko vreme.

Dao mi je znak glavom da čeka mene. Onaj blagi pokret u levu stranu.

- Saro!

- Idite vi bez mene – nasmešim se Rut.

- Jesi li sigurna?

- Da, vidimo se kasnije.

Devojke su otišla a ja sam krenula ka Ijanu.

- Sviđaju mi se šiške, izgledaš mlađe – kaže mi sa blagim osmehom.

- Hvala, ti izgledaš... isto – iznenađena sam koliko mi izgleda isto, kao da smo se poslednji put videli juče. Nisam ovo očekivala.

- Ne osećam se isto – izdahnuo je.

- Znam da si na pauzi za ručak, možemo li da popričamo?

- Ovaj... – sad nisam znala šta da radim.

- Nije u vezi nas – kao da je znao šta me muči.

- U redu.

Seli smo iza ugla i poručili kafe. Poznajem Ijana i vidim da mu nije dobro, tek sad vidim koliko je umoran.

- Kako si? – pita me.

- Dobro, dobro. Ti?

- Ne baš.

- Žao mi je što to čujem.

- Tata je bolestan.

- Zaista? Šta mu je.

- Ima rak, četvrti stadijum.

- Ha! – stavim ruku preko usta.

- Žao mi je Ijane – stvarno mi je žao.

Dođavola čak su mi i suze krenule.

- Zašto plačeš? – pita me a i njemu su oči pune suza.

- Ja samo... ne znam. Mislim... tvoj otac mi je unosio nameštaj u stan, jednom mesečno bi nam spremao večeru... samo... on je dobar čovek.

- Znam, znam.

- Šta kažu doktori? Ima li...

- Ne, još koji mesec uz puno sreće i to je to.

- Stvarno mi je žao.

- Puno se gubi i spominje te često ovih dana.

- Mene?

- Pa... ti si jedina moja bivša devojka za koju je kuvao.

Nasmejem se na ovo. Kada sam mu rekla za moj problem sa hranom čovek je to uzeo za ozbiljno.

- Vidi... nisam ovde da ti smetam, niti želim da se mešam u tvoju vezu...

- Moju vezu?

- Znam za tebe i Falona. Kad sam razmislio shvatio sam da i nije čudno, praktično smo vas Klara i ja spojili.

- Nije zbog vas i nema nikakve veze...

- Hej Sara, meni ne moraš da se pravdaš niti da mi išta objašnjavaš, nemam pravo da to tražim od tebe.

Klimnem glavom zahvalno.

- Ovde sam jer u poslednje vreme tražim neke sitnice ili bar mislim da činim dobra dela pokušavajući da usrećim oca. Jedno od tih dela si i ti. Znaš, stvarno se naljutio na mene kada sam mu rekao zašto smo prekinuli, nije želeo da razgovara sa mnom, stalno mi je govorio da moram da ispravim to.

- Nadam se da nisi zbog toga ovde?

- Ne. Ali voleo bih kada bi mogla da ga posetiš. To bi ga jako obradovalo.

- Volela bih to – kažem iskreno.

- Stvarno?

- Zašto se čudiš?

- Nisam iznenađen što želiš da posetiš mog oca. ali priznajem da sam sumnjao malo.

- Ijane, neću da ti se vratim nakon onog što si mi učinio, ali neću ni da okrenem glavu od tebe kada te vidim na ulici i sigurno neću da odbijem da pozdravim čoveka koji je bio izuzetno dobar prema meni.

- Hvala ti, zaista cenim ovo. Kako su tvoji?

- Dobro, u poseti su kod strica i putuju vozom.

Nasmešio se na ovo. Mislim da sam zaboravila koliko je Iijan privlačan muškarac. Prosto ima tu auru koja te tera da mu veruješ, on uliva poverenje.

- Drago mi je zbog njih.

- Kolegenice me čekaju, treba da ručam.

- Da, izvini što sam te zadržao.

- U redu je.

Ustali smo i Ijan je platio račun.

- Čujemo se – kažem mu.

- Saro?

- Da?

- Klara nije dobra osoba.

- Am... odakle sad ovo?

- Samo povedi računa, ne želim da te povredi.

- Zašto bi me povredila?

- Samo se čuvaj, ok? Nije ona sva čista u glavi.

- Jesi li u kontaktu sa njom?

- Ne! Izbegavam je maksimalno. Jednom sam se zeznuo i ne planiram da ponovim istu grešku. Imam sada mnogo većih problema.

- Da, tačno. Javi se kad si slobodna da svratiš.

- Hoću. Ćao.

- Ćao.

. . .

Ne znam da li postoji taj određeni trenutak kada shvatiš da si preboleo ljubav. Znam da boli kada te povrede, znam da je teško navići se na ideju da ne možeš samo da prekineš već moraš i da preboliš, ali preboliš jednog dana. Ne desi se da shvatiš baš odmah, ali pomisliš na to i shvatiš da već danima ne razmišljaš o tome. Ali čovek nije kamen, ne možeš da ne saosećaš sa ljudima koji su ti nekad bili dragi i bliski. Izgubiš kontakt sa ljudima i ne znaš više kako žive niti šta im se dešava. Uvek je tužno kada se dešavaju loše stvari.

Danas sam se osećala nekako čudno tako da sam rešila da kuvam. Kažem Marti da ne dolazi i kupim sve što mi treba za lazanje. Kada sam došla kući rešila sam da malo dremnem i ta dremka je trajalo do osam sati uveče. Umalo se nisam šlogirala kada me je probudilo zvono na vratima.

Malo ispljeskam obraze, protegnem se i otvorim vrata.

- Hej – ugledala sam Konrada.

- Zašto se ne javljaš na telefon? – pita me i ulazi u stan.

- O... am – zatvorim vrata i krenem za njim.

- Jesi li plakala? – pita me.

- Šta?

- Lice ti je otečeno i oči su ti krvave.

- O... ne znam... spavala sam.

Prošao je rukom kroz kosu, izgleda nervozno.

- Marta me je zvala, rekla si joj da ne sprema ručak.

- Da, planirala sam ja da kuvam ali očigledno nije bilo ništa od toga – jer sam se komirala.

- Sara... Da li želiš nešto da mi kažeš? – pita me.

- Am... ništa mi ne pada na pamet – moj mozak još uvek spava, ne vidim ga još ni kako treba.

- Idem da se umijem.

Samo što sam krenula Konrad me hvata za ruku i stajem.

- Zaista bih voleo da budeš iskrena prema meni.

- Ok, idem da se umijem i da piškim.

Oslobodio mi je ruku i odem do kupatila. Isuse, možda još uvek spavam.

Nakon hidratacije i znatno lakše bešike vratim se natrag, sad sam već ozbiljno gladna.

- Hoćemo li da idemo nešto da jedemo, mrt... – zastanem i ugledam Konrada sa mojim telefonom.

- Šta to radiš?

- Čitam poruku – odgovara mirno.

- To je moj telefon – namrštim se.

- Poruka je stigla dok si bila u kupatilu – pruža mi telefon.

Uzmem telefon i ugledam poruku od Ijana.

- Sara u vezi onog što smo razgovarali odgovara li ti nedelja? Sada živim sa ocem, svrati u bilo koje doba jer od ponedeljka nisam tu.

I on je našao kad da pošalje poruku.

- Nećeš da odgovoriš? – pita me Konrad ironično, to mi je zasmetalo.

- Nedelja mi odgovara. Vidimo se.

Poslala sam odgovor i spustila telefon na sto.

- Za vikend bi trebalo da ideš sa mnom u Španiju.

- A da! – kasno sam se setila.

- Šta to radiš? – bio je ljut.

- Nalaziš se sa bivšim, dopisuješ se sa njim, dogovaraš sastanke ispred mene!

- Nije tako Konrade.

- Nego kako?

- Pa... kako ti znaš da sam se videla sa Ijanom?

- Mislim da to nije glavni problem ovde.

- Nisam ni znala da imamo problem!

- Upravo si poslala poruku bivšem dečku ispred mene da ćete se videti u nedelju! Niste stigli da se ispričate danas?

- Znaš... stajao si pored mene dok ti se verenica ljubila sa ljubavnikom i spremala da pobegne, nisi se iznervirao, ma ni ton nisi podigao, a sad vičeš na mene zato što sam razgovarala sa nekim i što sam odgovorila na poruku.

- To nije neko već tip zbog koga si plakala! Pre ćeš se videti sa njim nego da otputuješ sa mnom! – ljut je.

- Nije tačno, mehanički sam odgovorila.

- Zašto mu uopšte odgovaraš? Zašto se viđaš sa njim?

- Hoćeš li prestati da ljubomorišeš da bih mogla lepo da ti objasnim šta se dogodilo?

Izdahnuo je da se smiri. Nikad ga nisam videla ovako ljutog.

- Miran sam.

- Nisi, vičeš na mene Konrade a to mi se uopšte ne dopada.

- Ni meni se ne dopada ovo što sam video niti ono što sam saznao ali i pored toga evo me ovde!

- Šta si saznao?

- Da se viđaš sa bivšim.

- U redu. Od koga si to saznao? – pitam lepo.

Sad nije žurio da odgovori a onda mi je palo samo jedno ime na pamet.

- Mogu i ja da donesem odluku na prečac, ali ne činim to. Ko ti je rekao da sam se videla sa Ijanom.

- Klara – odgovorio je tiše.

- Što dalje sugeriše da se viđaš ili čuješ sa njom.

- Ne interesuje me Klara.

- Mene ne interesuje Ijan.

- Dopisuješ se i viđaš sa njim – kaže.

- I ti isto.

Oboje smo stali na trenutak. Očigledno imamo veliki problem u komunikaciji.

- Očigledno samo nama nije palo na pamet šta bi mogao da bude veliki problem u ovoj vezi – zaključim glasno.

- Možda bi trebalo da razmislimo o tome – dodam.

- Slažem se – okrenuo se i izašao iz mog stana.

Ja sam predložila ovo, zašto sada plačem?

17

Imam osećaj da mi je ovo najgori dan u životu. Nisam povređena, niko mi nije umro, ali ne mogu da se saberem. Od kada smo Konrad i ja imali prvu ozbiljnu raspravu ne mogu da dišem kako treba. Podseća me na trenutak kako je bilo nakon prekida sa Ijanom, ali tu je postojao razlog, ovde postoji nešto više, nešto što nije konačno, nešto što te izjeda. Stalno razmišljam o tome šta je u njegovoj glavi, problem je što sam se videla sa Ijanom, ali ni on ni ja nemamo nikakve namere, što ne mogu da kažem za Klaru i Konrada.

Totalno sam zabrljala današnje proračune za projekat na poslu tako da sam sve izbrisala i samo sklonila od sebe. Ne razumem. Kako on može samo da ode? Već drugi put mu se to dogodilo sa mnom. Zar je tako lako otići? Nema, hajde da vidimo u čemu je problem? Daj da rešimo ovo? Odmah vikanje i ljubomora, i nove činjenice. Veze sa bivšima. O Bože!

U ludilu ludosti nazovem Ijana.

- Hej Saro – odmah se javlja.

- Hej, izvini što te gnjavim ali rekao si mi nešto juče što me kopka.

- Šta?

- U vezi Klare.

- To.

- Da, zanima me na šta si konkretno mislio.

- Pa... jesi li sigurna da te zanima? Nije baš lepa tema.

- Da, zanima me.

- Pokušava da se vrati bivšem.

- Konradu?

- Da.

- Odakle ti to?

- To je zapravo...

- Konrade! Duguješ mi. Rasturio si našu vezu zbog nje.

- Ok. Znaš ko je moj deda?

- Da, Ijane znam – njegov deda je bio jedan od najpoznatijih advokata u državi, zaradio je bogatstvo braneći kriminalce.

- Tako smo se Klara i ja upoznali, njena porodica i ona su bili na jednom okupljanju advokata u čast advokatskih legendi među kojima je bio i moj deda. Moj otac nije želeo da ide jer...

- Znam, nije razgovarao sa tvojim dedom jer je prokockao sav novac i ostavio ženu i decu bez igde ičega – to niko nije znao osim članova porodice , stariji sin, Ijanov deda je smatrao da je tako najbolje.

- Tako je, ja sam bio sa stricem i on me je upoznao sa Klarom.

- Tamo ste se upoznali – ja nisam htela da idem jer sam mislila da je bolje da ide sa stricem, da pokušaju da poprave porodične odnose koji su zategnuti.

- Tako je. Kada sam počeo da se viđam sa Klarom trudio sam se da je impresioniram...

Izdahnem na ovo.

- Mogu da prestanem.

- Samo nastavi Ijane.

- Ukratko ona je znala da sam unuk jednog od najbogatijih advokata u državi, ali nije znala da zapravo mi nismo nasledili ništa.

- Hoćeš reći da je mislila kako si ti...

- Da, bogat naslednik. Nikad mi nije bilo jasno zašto je zaljubljena u mene, ali kada je sredila da pobegnemo, one večeri... bilo mi je jasnije. Ona je isplanirala naš život koji se zasnivao na novcu koji ja nemam.

- Znači zato nisi pobegao sa njom.

- Jedan od razloga. Kasnije se saznalo za nas, pa je nastala drama oko bebe, ona je ponovo insistirala da pobegnemo i kada sam joj rekao da ja ne mogu da joj pružim takav život i da nemam novac koji bi nam omogućio lagodan život van Amerike, unajmila je detektiva da me istraži.

- Zaista?

- Da. Nakon dva dana pozvala me je i rekla da nije sigurna da je beba moja.

- A u početku ti je rekla da je beba tvoja?

- Da. Nisam znao šta da verujem, tako da sam pristao na ono što je predložio Konrad, da uradimo prenatalni test.

- Da, sećam se toga.

- Onda je ona pobacila, pokušala da se ubije, ispostavilo se da beba nije moja, porodica je htela da je odbaci i jedina osoba koja joj je pomogla bio je bivši verenik. On joj je platio lečenje, pretpostavljam da ga je grizla savest zbog pobačaja.

- Ne mogu da verujem šta mi govoriš.

- Sad gledajući unazad dođem mi da sam sebe šutnem u međunožje.

- I treba.

- Nego, svratila je do mene kada je došla iz inostranstva i optužila me da sam pokušao da je izmanipulišem, što je licemerno obzirom na to da je pokušala da mi podvali dete.

- Isuse.

- Poenta je da smo oboje krivi, ali ja sam prihvatio svoju grešku a Klara želi da nastavi tamo gde je bila pre nego što me je upoznala.

- Verena za Konora – nagađam.

- Tako je. Nisam siguran kako i šta tačno, ali tokom onog silnog vikanja razumeo sam kako ona misli da sam joj uništio život, uništio sam joj brak i budućnost. Onda je držala govor o tome kako se vratila nikad jača i ostale gluposti. Nakon tri dana ponovo je došla kod mene da me pita da li znam za vas dvoje. Ja nisam znao a iskreno tada sam vodio i oca na terapije i nisam imao vremena za njene planove.

- Kakve planove?

- Da vas razdvojimo, znaš da se sve vrati na staro. Odbio sam sve i odjebao je.

- Zato si me upozorio – sklapam kockice.

- Ona je samo jedna klasična sponzoruša koja te je jednom povredila zbog mene, ti to nisi zaslužila. Ti si jedina nevina osoba u toj priči.

- Hvala ti što si mi rekao istinu.

- Nema na čemu. Vidimo se u nedelju?

- Da, vidimo se.

Spustim telefon i zamislim se, ali nazvala je moja majka i cimnula sam se.

- Mama? – javim se.

- Stigli smo kući!

Nasmešim se i udahnem duboko.

- Nedostajali ste mi.

. . .

Konrad me ne zove dva dana a danas je subota što znači da je otputovao za Madrid bez mene. Za to vreme ja sam puno razmišljala, saznala istinu, videla se sa roditeljima i sada evo gledam u bebi test kao manijak.

- Jeste li se odlučili? – pita me prodavačica.

- Mislim da nisam – kažem iskreno.

- Uzmite ovaj – ona mi je odabrala test za trudnoću.

- Hvala.

Nisam otišla u stan, otišla sam kod roditelja ali nisam bila toga svesna, mislim da sam samo bila tužna.

- Mila odkud ti? – pita me mama.

Plače mi se, nisam mogla da se suzdržim tako da sam se rasplakala.

Nakon što me je majka umirila rekla sam joj jednu tužnu vest o Ijanovom ocu.

Roditelji su uvek tvoja podrška, jedine su osobe na svetu koje te nikad neće izdati, jedine na koje možeš bezuslovno da se osloniš.

Mama i tata su išli sa mnom u posetu Ijanovom ocu. Proveli smo tamo jedva dva sata, bio je u gorem stanju nego što sam mislila. Znala sam da ga više nikad neću videti.

Kada smo došli kući bila sam tužnija nego inače. Prosto srce me nekako steglo da mi je bilo narazumljivo. Ubeđujem sebe da ne patim, Konrad je pogrešio, prenaglio je, urazumiće se, ali to se nije dogodilo. Sigurno uživa u Španiji bez mene.

Onda razmišljam kako sam i ja kriva, pa se pitam koje je najbolje rešenje. Nakon te glavobolje setim se da je on taj koji je dva puta nestao iz mog života, onda malo mrzim sebe jer ne znam kako sam dozvolila sebi da mi bude ovoliko stalo.

Tu je naravno i treća opcija, ona koja je najverovatnija, sabotiraju moju vezu. Konrad nije slučajno saznao da sam se videla sa Ijanom, nije slučajno pogledao u moj telefon a možda nisam ni slučajno bila otpuštena sa onog projekta. Sve mi to sluti na neke namere.

Šta god ja mislila, koliko dugo zamarala mozak, ništa nije pomoglo. Moje srce je želelo samo jednu stvar, da noćas spava u njegovom naručju, tu je uvek toplo i sigurno. Na kraju je pobedilo ono što me i najviše morilo, bol što nisam sa njim.

18

Odlučila sam da sudbina donese odluku umesto mene. Prosto je, piškila sam na štapić. Ukoliko pokaže dve crte to znači da sam trudna, otac bebe bi bio Konrad i morala bih da mu kažem za trudnoću, to nikad ne bih sakrila od čoveka koji toliko želi bebu. Sa druge strane ukoliko je test negativan neću ga zvati. Ionako je sudbina slučajno kreirala naš početak, neka bude zadužena i za naš kraj. Namerno biram sudbinu.

- Saro jesi li...

- Mama! – viknem.

- Je li to... – mama je upala u kupatilo i šokirano se zagledala u test za trudnoću

- Trudna si? – zinula je.

- Ne! Ne znam! Čekam rezultate!

- Dve crtice znače da si trudna.

- Šta? – okrenem se i uzmem test.

U pravu je, dve crtice.

- Mislim da ću da se onesvestim – mama je stavila ruku na srce.

- Mama! Mama! – viknem.

- Postaću baka! Dobiću unuče! – mama je počela da viče.

- Judit šta se događa? – i tata je ušao u kupatilo. Sjajno!

- Dobićemo unuče – mama kaže a tata gleda u mene.

Samo sam podigla štapić.

- Pa to je divno – oduševio se.

Tako sam saznala da sam trudna, u kupatilu, grleći se sa roditeljima.

Nakon čitave drame od jutros trebalo mi je neko vreme da se priberem. Odjednom me je udarila realnost u glavu. Nije da nisam znala šta radim, i Konrad i ja smo znali da postoji šansa da zatrudnim, to što trenutno ne razgovaramo e to je već problem. Kakva god bila ranije moja ideja o bebi potpuno je izbledela pred mojim roditeljima, ja nisam bila načisto sa svim ali oni jesu, tako da sam znala da mi je sreća jedina opcija. Postaću mama. To je velika stvar. To je ozbiljna stvar. Beba zahteva planiranje, organizaciju života, roditelje... Moram reći Konradu, ali ne želim da budem ja ta koja će ga večno juriti. Iako mi nije svejedno znam da neću čekati, on će biti srećan, znam to, čak sam i ja srećna zbog njega a još nisam ni posetila doktora.

Na poslu sam bila čudna, srećna sam ali sam i izgubljena, ali rasvestila sam se kada sam ugledala direktora sa Konradom. Odmah sam se sakrila.

Šta će on ovde? Je li došao zbog mene? Da je tu zbog mene ne bi razgovarao sa mojim direktorom. I ko su ona dva muškarca sa njima? On je ovde a čak me nije ni zvao. Prestanem da se glupiram i vratim se u kancelariju.

Taman sam počela da samoj sebi jedem živce pozvao me direktor. Sredim se malo nadajući se da Konrad nije spomenuo mene.

- Dobar dan – nasmešim se.

- Dobar dan gospođice Mils, sedite molim Vas.

- Hvala.

- Imam jedan projekat za Vas, biće to Vaš prvi samostalan projekat.

- O – iznenadim se.

- Posao će biti ogroman, ali ja verujem u vas.

- O čemu se radi?

- Hotel.

- Dozvolićete mi da sama radim projekat hotela?

- To je želja klijenta, lično nemam ništa protiv.

- Želja klijenta?

- Da, Vi ste zapravo imali priliku da radite nacrt sa Markom za taj hotel.

- Mislite na onaj projekat gospodina Lestrida? Gde su me odbili zbog manjka iskustva? – namrštim se na ovo.

- Da, taj isti hotel.

- Ali Mark radi na tom projektu sa Jasonom.

- Projekat je urađen, proračun je gotov. Nažalost klijenti nisu mogli finansijski da isprate izgradnju hotela, izgleda da su se preračunali.

- Shvatam. Kako onda ponovo radimo isti projekat?

- Neko drugi je kupio zemljište, kao i parcelu pored, žele potpuno novi projekat jer planiraju da grade hotel sa sedam zvezdica. Biće Vam sve detaljno objašnjeno na sastanku.

Pada mi na pamet Konrad, bio je ovde malopre. On bi možda tražio mene.

- Da li mogu da donesem odluku nakon sastanka sa klijentom? - želim lično da upoznam klijenta.

- Naravno. Doći će sutra ovde u podne sa svim detaljnim specifikacijama.

- U redu onda, videćemo sutra sve detaljno.

Izašla sam iz kancelarije potpuno zbunjena.

. . .

Jedna stvar mi je danas bila na pameti – ginekolog. Test jeste pozitivan ali moram da budem sigurna. Možda je test pogrešio. Ako već krećem u rat moram znati čime raspolažem.

Naravno moja majka, sva usplahirena, zove me pet puta danas, jedva sam je ubedila da nikome ne govori, bar dok ne potvrdi doktor i dok ne kažem Konradu istinu.

Zvanična potvrda moje trudnoće od devet nedelja bila je šokantna. To je bilo to. Bila je prvo mogućnost trudnoće, onda test koji ne mora biti tačan i na kraju potvrda doktora, od toga nema validnijeg dokaza. Znala sam da će se moj život promeniti.

Nakon svega oblila me sreća. Zamišljam moje dete, porodicu, dom... Pored mene je uvek Konrad. Ali on nije ovde zato moram da smislim način kako da ga vratim. Ne želim da mu kažem za bebu tek tako, da ga nateram da prihvati svoje obaveze jer on će to učiniti bez obzira na sve. Ja želim da mi se sam vrati, zato što to želi, zato što negde u budućnosti možda mene zamišlja kao majku svoje dece. Želim ono što imaju moji roditelji i želim to na pošten način da zaradim.

Konrad me nije nazvao ni danas, jedva sam zaspala, prosto kao da sam znala da će naredni dan nešto da reši.

. . .

Ovih dana boravim kod roditelja, kad god imam neki problem ja pobegnem kod njih. Ujutru sam svratila do stana samo da odaberem neku lepu odeću, nadala sam se da je moj današnji klijent Konrad, postoji mogućnost da ga vidim i želim da budem lepa.

Malo sam radila, ali uglavnom sam istražilvala trudnoću, kada je došlo vreme za sastanak direktor je došao po mene. U sali nisam videla koga sam želela. Konrad nije bio tu, ali bila su dva muškarca koja sam videla juče sa njim, moje raspoloženje jeste splasnulo ali to nije važno jer sam još sinoć znala da neću raditi ovaj projekat.

Direktor nas je ostavio da radimo i Džek Goldi, stariji gospodin, i Mat Ripli, mlađi, ljubazno su mi objasnili šta to zahtevaju od mene. Mislim da nikad nisam imala ljubaznije klijente. Ideja samog projekta bila je ogromna, problem je što bi se projekat vremenski radio jako dugo a ja sam u trećem mesecu trudnoće. Ja odlično znam da sama ovo neću moću da uradim, naročito uzimajući u obzir sve prepravke i moj porođaj. Postoji razlog zašto velike projekte radi više ljudi.

- Šta mislite? – pita me Džek Goldi.

- Mislim da je jako impresivno, očigledno imate iskustva sa ovim.

- Nije nam prvi hotel.

- Ali meni bi bio. Mogu li da znam zbog čega ste tražili mene?

- Imate sjajne kvalifikacije.

- Jedan arhitekta na ovoliki projekat? Nisam ja od juče gospodine Goldi.

- Pošteno, kao što možete da pretpostavite mi radimo za ljude koji donose takve odluke, Vaše angažovanje nije naša odluka.

- Shvatam. Hvala na ponudi, ali moraću da vas odbijem.

- Možemo li da znamo razlog?

- Vi imate rok koji ja ne mogu da ispunim.

- To nije problem možete produžiti rok koliko god želite, piše u ugovoru.

- Jako povoljan ugovor, moram priznati, ali moj odgovor je isti – ustanem mirno.

- Žao mi je što to čujem, ukoliko se predomislite, molim Vas, javite nam se.

- Još jedno pitanje, gospođice – ustao je Mat Ripli.

- Da.

- Glavni razlog zašto ne želite da prihvatite ovaj projekat je fleksibilan, dakle nešto drugo je u pitanju. Moramo reći nešto nadređenima.

- Recite gospodinu Falonu da ukoliko ima nešto da mi kaže treba to da učini lično.

Muškarci su se pogledali, dakle u pravu sam.

- Moja odluka da odbijem ponudu je lične prirode, od pre nekoliko dana promenili su mi se životni ciljevi i moram da se posvetim nečimu što je daleko važnije od posla. Nadam se da razumete.

- Svakako.

- Razumemo.

- Sve najbolje.

19

Ulazim u stan i skidam štikle. Džaba sam se lickala jutros. Razmišljala sam da odem kod roditelja ali pretpostavljam da se nadam nečemu, tačnije nekome. Ukoliko se Konrad ne se seti mene moraću da ga posetim. Ne mogu samo da čekam i da se nadam da će doći da rešimo problem, ali ne želim ni da budem ona koja će uvek ići za njim.

Odem pod tuš i dalje razmišljajući o svemu ovome. Sudbina je odlučila da ga potražim, treba to da uradim, ipak je on otac moje bebe. Ja se mučim a nadam se da se muči i on. Nadam se da mi nije poslao onaj projekat jer planira da me šutne, volela bih da je to više neki gest ljubavi, da mi pokaže kako misli na mene. I zašto baš taj projekat? I zašto se krije? Sada me sve ovo izluđuje. Bacim gel za telo na pod. Mrzim situaciju u kojoj se nalazim.

Plakala sam, rasplakala sam se pod tušem, mislim da me drugo stanje čini jako osetljivom ženom, stalno cmizdrim u poslednje vreme.

Izašla sam iz kupatila i on je bio tu.

Isprva sam pomislila da mi se možda priviđa, koliko često razmišljam o njemu nije ni čudo.

- Vratila si se kući – kaže mirno.

- Da – potvrdim i pomaknem se sa mesta.

- Bila si kod roditelja?

- Da.

- Kada su se vratili?

- Mislim da je bio petak – ne sećam se najbolje.

Da li da pitam odakle on zna gde sam bila?

- Zašto si odbila projekat?

- Došao si to da me pitaš?

- Preneli su mi šta si rekla na sastanku.

- Naravno da jesu.

- Hoćeš li mi reći zašto si odbila?

- Rekla sam zašto sam odbila projekat, sigurna sam da su ti i to preneli.

- Jesu. Kako si znala da sam ja klijent?

Kao da sam na ispitivanju. Samo mi postavlja pitanja.

- Videla sam te juče u firmi Konrade, nije teško povezati kako baš taj projekat i zašto baš ja.

- Smatrao sam da je trebalo da ispravim grešku.

- Koju tačno?

- Znala si zašto su ti oduzeli taj projekat.

- Nisam imala dovoljno iskustva.

- Trebalo je da mi kažeš ko su bili klijenti.

- Konrade, nije važno. Da li je u pitanju ovaj ili onaj razlog ja na to nisam mogla da utičem, zaboravila sam na to.

- Ako si zaboravila zašto onda ne radiš ponovo na projektu? Jesam li ja razlog?

- Da – tehnički on je kriv.

Očigledno nije očekivao ovaj odgovor.

- Ne želiš da radiš za mene – zaključuje tiho.

- Trenutno ne.

- Ne. Jel to zbog toga što moraš da se posvetiš nečemu mnogo važnijem od posla? – citira moje reči.

- Da, tako je.

- Jesi li se vratila bivšem? – pita me direktno.

- Ne vraćam se u život ljudima koji me jednom povrede, ali je jako zanimljivo to što ti misliš da možda jesam. To govori mnogo o našem odnosu.

Ponovo zid. Uvek se vraćamo na jedan te isti problem.

- Ne mogu da shvatim kako možeš samo tek tako da odeš. Jednom sam te pozvala i obećala sam sebi da neću nikad više.

- Dakle, da nisam sad došao ti me nikad ne bi pozvala? – namrštio se.

- U tome je zapravo problem – izdahnem.

- Pozvala bih te.

- Bio sam ovde, kada me je prošla ljutnja ali nisi bila tu. Onda sam saznao da si kod roditelja, verujem da se tamo osećaš najsigurnije, to ti je skrovište. Marta isto kaže da nisi dolazila u stan.

Osećam se sigurno i u njegovom naručju.

- Jurcala sam na sve strane.

- Jesam li ja jedna od tih strana?

- Ne znam šta tačno želiš da čuješ.

- Želim istinu. Želim tačno da znam gde se nalazimo, nisam navikao na to da budem u nekoj neodređenoj oblasti, ne znam kako da se orijentišem ukoliko nemam pravac.

- A misliš da ja znam gde se nalazimo?

- Onda treba to da rešimo. Saro... ne želim da sumnjam u tebe. Ušli smo u ovu vezu iznenada, ali ne na slepo, poznavao sam te i moje mišljenje o tebi je bilo jako visoko, zato je bilo tako lako uploviti u ovaj odnos koji je bez problema funkcionisao.

- I ja sam to mislila dok nismo naleteli na zid. Mi nikad nismo za ozbiljno uzeli činjenicu da smo vezu započeli kao prevareni partneri u vezi. Možda smo to namerno izbegavali, možda nismo hteli da se upustimo u sve to a možda smo i znali da bi to mogao da bude problem. Kako se sad čini to i jeste problem. Već par puta nailazim na zid koji ima veze sa tvojom bivšom, i to ne bi trebalo da bude problem jer si me uverio da ona nije važna osoba u tvom životu. Moraćemo ovo jednom da raščistimo a to jednom je večeras.

- Ponoviću ponovo. Klara me ne interesuje, imao sam moralnu obavezu prema njoj i ispunio sam je. To je sve, ne praštam izdaju.

- U redu. Znači prekinućeš svaki kontakt sa njom?

- Da li to želiš?

- Da – naravno da želim jer ga ona želi. Ne želim je u njegovom životu.

- To mora da bude uzajamno. Isto važi za Ijana i tebe.

- Mislim da ću Ijana videti verovatno još jednom i to će biti to. Ne znam kada će to tačno biti, ali kad smo već iskreni trebalo bi da znaš i to.

- Zašto želiš da se vidiš sa njim još jednom?

- Pa... Onog dana kada si ljubomorisao jer sam se videla sa Ijanom, nas dvoje smo prethodno izašli na kafu. Sačekao me je ispred zgrade za vreme pauze za ručak i nisam htela da se pravim kako ga ne vidim. Porazgovarali smo, hteo je da me zamoli za uslugu i to je bilo sve. Nije mi izjavljivao ljubav niti ja njemu.

- Kakvu uslugu?

- Njegov otac je bolestan već neko vreme, rak u četvrtoj fazi. Kako se stalno buni i više živi u prošlost nego u sadašnjost često me spominje. Zamolio me je da ga posetim. Možda se tebi to ne dopada ali Ijan i ja smo bili četiri godine zajedno, jednom mesečno smo večerali u kući njegovog oca, provodili smo praznike zajedno i njegova porodica je bila na neki način deo moje. Zaista volim njegovog oca i žao mi je što je bolestan. Da sam znala sama bih ga posetila, ne bi bilo potrebe da me Ijan moli. Tako da sam rekla mojim roditeljima i bili smo u nedelju da vidimo kako je – izdahnem.

- Neće preživeti, Ijan kaže da mu nije ostalo puno. Mislim da ne bih mogla ponovo da ga vidim u tom stanju ali nakon što...

- Umre, otići ćeš na sahranu – završio je moju rečenicu.

- Tako je – izdahnem jer me i dalje duša boli.

- Ijan i ja nemamo nikakve preljubničke namere, povredio me je i izvinio mi se. Potrajalo je neko vreme, ali oprostila sam mu jer ja verujem da treba da pozdraviš na ulici nekog ko je jednom bio deo tvog života. Da nas dvoje sada prekinemo svaki kontakt, ja bih i dalje volela da me pozdraviš ako me vidiš negde na ulici. Tako funkcioniše odnos dvoje ljudi bez ugovora.

- To se sigurno ne bi dogodilo.

- Molim? – dreknem.

- Ne bi mi se javio na ulici a upoznala sam te sa roditeljima? – naljutim se. Kako može da bude takav gad?

- Bojim se da ja imam drugačiji pogled na te stvari.

- Molim te prosvetli me! – stavim besno ruke na struk.

- Zašto misliš da danas nisam došao na sastanak sa tobom? Zašto te nisam pozvao tri meseca?

- Ne znam.

- Jer neću sedeti preko puta žene sa kojom praktično živim proteklih meseci i glumiti da je sve u redu jer nije. Ne želim da budem prijatelj sa tobom, ne želim da ti se javim na ulici i sigurno ne želim da popijem kafu sa tobom!

Podigao je ton na mene i oči su mi se napunile suzama. Nozdrve su mi se raširile i znala sam, znala sam da ću se rasplakati. U narednom trenutku krenule su mi suze. Ne mrdam, stojim isred njega dok suza suzu stiže. Zar mu ništa ne značim?

Hvata me za glavu rukama i naslanja svoje čelo na moje.

- Molim te nemoj da plačeš. Znam da sam gad i da te povređujem, ali ne mogu ovako da živim. Moram da znam šta sam ja u tvom životu ili prekidamo svaki kontakt. Da li je naša veza skup slučajnosti ili namera za budućnost?

- Šta bi ti želeo? – pitam tiho.

- Ja bih najviše voleo da te nateram da potpišeš jedan ugovor u kome ću tačno navesti sve što želim, ali čini mi se da imaš nešto protiv tih ugovora tako da sam voljan da se kockam nadajući se da ćeš mi sama dati sve što želim.

O... pa on ne želi da raskinemo.

- U pravu si, ne želim da potpišem ugovor, ali voljna sam da pregovaram. Mogu da ti izložim svoje želje, ti meni izloži svoje i diskutovaćemo – odmaknem se od njega.

- U redu, zato sam ovde – skinuo je sako i bacio ga na garnituru.

- Slušam.

- Znači, ne želiš da prekinemo?

- Naravno da ne. Ti?

- Ne želim ni ja.

Ovo je dobro, idemo nekud. Razgovaramo.

- Reci mi onda šta očekuješ od nas u budućnosti – želim da znam njegove planove.

- Želim da se venčamo i da mi rodiš decu.

Planovi su mu jasni.

- Samo to?

- Bilo bi idealno kada bismo nas dvoje odgajali decu, ne dadilje, babe i dede.

- Dalje?

- Dalje želim da radiš za mene – prekrstio je ruke na grudima.

- Am... ja već imam posao.

- Daj otkaz, otvoriću ti firmu pod okriljem moje. Mogu da ti ponudim jako povoljne uslove.

- Hm – to je očigledno novo.

- Još nešto?

- Bio bih zahvalan da se što pre preseliš kod mene.

Prilično je siguran u ovo što govori.

- Da li ima još nešto?

- To su glavne i sporne tačke ugovora. Shvatam da je sve ovo iznenada zato ću ti dati vreme da razmisliš na miru o svemu.

Iznenada? Bum tras. Hoću ovo i ovo. Ko bre sve to odmah zna?

- Zahvalna sam na tome.

- Šta god odlučila voleo bih da mi to kažeš u lice. Takođe, voleo bih da ne čekam dugo na odgovor.

- Zar nisi rekao da ćeš mi dati vreme da razmislim?

- Nisam te video par dana Saro – sagnuo se i uzeo sako.

- Nedostaješ mi – izustio je tiho pa me uhvatio za bradu. Nežno je stisnuo da bi me odmah zatim pustio.

Otišao je i ostavio me sa suzama u očima, ponovo. Hoće li ovo među nama zapravo uspeti? Da li bi ovo moglo da bude naše „srećni do kraja života"? A beba? Nisam mu rekla da sam trudna. Spustim ruku na stomak i udahnem duboko. Zamišljam izraz njegovog lica. Biće srećan. Biće presrećan. Pitanje je... Kako ovo izvesti?

20

Planiram ceo dan kako da saopštim Konradu da sam trudna. Želim da bude posebno. On toliko želi decu da želim da mu priuštim to saznanje vredno sećanja. Kako nisam naročito dobra sa iznenađenjima bila sam u haosu. Tako smetena izlazim iz zgrade i udarim u nekog.

- Izvini... – prestanem da pričam kada sam videla u koga sam udarila.

- Klara – izustim.

- Saro – nakezila se i kunem se da me je prošla jeza.

- Šta ti radiš ovde?

- Volela bih da popričam sa tobom.

- Mislim da to nije...

- Insistiram, radi se o Konradu.

Izdahnem polako. Naravno da se radi o njemu.

- Kafe je odmah preko puta – kažem i krenem ispred nje.

Poručile smo kafu a onda sam se ja predomislila i poručila čaj.

- Muka mi je – objasnim svoj postupak i ona se podrugne. Možda je mislila da mi je muka od nje, zapravo osećala sam blagu mučninu.

- O čemu želiš da razgovaramo? – pitam.

- Čula sam da ste Konrad i ti prekinuli. Žao mi je.

- Od koga si to čula?

- Krećemo se u istim krugovima.

- Mislim da naša intima nije izložena nikakvim krugovima.

Mi nismo prekinuli. Da li je i on to mislio?

- Konradov život privlači puno pažnje.

- Nadam se da nisi ovde da me ispituješ o našem odnosu, pomisliću da te privlače samo moji muškarci.

Kiselo se nasmešila a i ja bogami.

- Biću iskrena, osećam da ti dugujem toliko jer si mi spasila život.

- Molim te, ne ustručavaj se.

- Spavam sa Konradom.

Jesam prestala da dišem, na neko vreme.

- Prosto desilo se. Kako smo to činili puno puta pre izgledalo je potpuno prirodno da to ponovo radimo.

Potpuno prirodno?

- Ali ovaj put želim da učinim sve kako treba, ne želim da te lažemo kao što smo to činili Ijan i ja, smatram da imaš pravo na istinu, to sam naučila.

- Kako treba? – mislim da mi je inteligencija upravo opala.

- Da, znam da ste prekinuli, ovaj put on je slobodan, ja sam slobodna i rešili smo da pružimo šansu našoj ljubavi.

- Imali ste ugovor – namrštim se i ovo je iznenadilo.

- Naš odnos je bio komplikovan.

- Napustila si ga zbog drugog muškarca za kojim si isekla vene, bukvalno – podsetim je.

- Konrad je oduvek bio moja ljubav, samo sam negde usput to zaboravila.

- Naravno, to je olovka pa je čovek zaboravi negde usput – ironija izbija iz mene.

- Naš odnos nije jednostavan.

- Klara... zašto si tačno ovde?

- Želim, u znak zahvalnosti, lepo da te zamolim da ga ostaviš na miru.

- Molim?

- Fiona mi je rekla da je sinoć bio kod tebe.

Fiona? Da li je ona bila u njegovoj kući? Šta je tražila tamo?

- Očigledno želiš da ga vratiš.

Konrad mi je sinoć rekao sve suprotno od ovog što ona meni sad govori. Ili je on najbolji lažov na svetu ili je Ijan u pravu, ona nije dobra osoba.

- Ne znam šta bih sad rekla – bukvalno ne znam.

- Vratimo se životima od prošle godine, Konrad i ja ćemo nastaviti sa pripremama za venčanje a ti i Ijan možete da obnovite ljubav, znam da te on još uvek voli.

- Kako bi bilo da razmislim o tom predlogu? – pitam ljubazno.

Sa ovolikim predlozima u poslednje vreme čovek mora biti oprezan.

- Naravno, i molim te, slobodno mi se javi ukoliko mogu bilo šta da učinim za tebe – ustala je elegantno.

Ovoliko licemerja kako sa njene tako i sa moje strane ja u životu nisam videla.

Čim je Klara izašla nazvala sam Fionu.

- Pa ko me se to setio? – javlja se.

- Nas dve moramo da razgovaramo, ozbiljno.

- Nešto se dogodilo?

- Da, mislim da imam problem.

- Gde si? Odmah dolazim.

To sam želela da čujem.

. . .

Dok je Fiona stigla ja sam već dobila salatu, nisam nešto gladna, ali čujem kako mi krče creva.

- Ćao mila.

- Ćao Fi, sedi.

- Izvini, požurila sam, ali haos je u gradu.

- Ne brini, ne žurim nigde.

- Šta se dešava? Gde gori? – pita odmah.

- Klara me je danas posetila.

- Šta? Ta mala. Šta je htela?

- Htela je ona svašta nešto.

- Ne slušaj je, luda je.

- Rekla mi je da spava sa Konradom.

- Nisi joj valjda poverovala? – naborala je čelo.

- Nisam, ali spomenula je nešto što me je uznemirilo.

- Šta?

- Odakle ona zna da je Konrad bio sinoć kod mene?

- O... pa to je moja krivica. U poslednje vreme često dolazi da traži Konrada, poslednji put sam joj rekla da je kod tebe.

- Kako to misliš često?

- On je bio u Španiji tako da mu nisam rekla da je dolazila, vratio se u ponedeljak. Ali rekla sam mu da je bila sinoć i rekao je da će rešiti to. To je sve što znam.

Izdahnem.

- Šta ti je još rekla?

- Da obnavljaju ljubav, želi da ga se klonim i ostale stvari.

- Molim te! Kakva ljubav, kakvi bakrači?

- Ne dopada mi se ovo Fi, mislim da ta žena nije baš čista u glavi.

- Ona odavno nije čista u glavi. Samo razgovaraj sa Konradom, neka on reši ovo. Ko je ona da te uznemirava na poslu?

- Ne želim da ispadne kako se tužakam, ali ne znam šta bi trebalo tačno da uradim.

- Upravo sam ti rekla, on se petljao sa tom ludačom, neka on to reši. Ona nema nikakvo pravo da tebe uznemirava.

- Biće to komplikovan razgovor - snuždim se.

- Čemu ta faca?

- Ovo je već drugi put da mi ta žena uništava vezu, samo što ovaj put to može biti veliki problem. Ide mi na živce a ne želim da se nerviram – udahnem duboko i spustim ruku na stomak. Doktor kaže da stres nije dobar za bebu.

- O Bože!

- Šta?

- Trudna si? – viknula je Fi i cimnula sam se.

- Šta...

- Ti si.... trudna si – ponavlja tiše.

- Kako si znala?

- Znači tačno je? – oči su joj se napunile suzama.

- Da, ali još uvek nisam rekla Konradu.

- O dušo moja – ustala je i zagrlila me.

- Čestitam.

- Hvala Fi.

- Ta ludača je uznemirila moje nerođeno unuče? – naoštrila se.

- Ništa se ti ne brini, ja ću to da rešim – lupila je rukom o sto i ponovo sam se cimnula.

Mislim da je ona više istraumirala ovo dete od Klare, ali bolje da to prećutim.

21

Planirala sam da odem kući, umorna sam i spava mi se ali umesto toga okrenem auto i zaputim se kod Konrada na posao, znam da će raditi sigurno do sedam, mogu da sačekam da završi a onda možemo da razgovaramo. Ne mogu ja da rešavam probleme sa njegovom bivšom verenicom. Ako je istina, kao što tvrdi, da ona nije bitna, neka mi to i dokaže.

Bila sam svega dva puta ovde, ne mogu tek tako da banem kod njega, zato ga pozovem.

- Hej – javlja se.

- Hej, krenula sam kod tebe, nisam sigurna da li će me pustiti gore.

- Gde si trenutno?

- Evo tražim parking.

- Idi na naš parking, javiću nekome da te sačeka, ja uskoro završavam sa sastankom.

- Važi.

Kao što je rekao fin gospodin u odelu me je sačekao. Pokazao mi je gde da parkiram auto a onda je krenuo sa mnom. On se nikome ne javlja, samo hoda bez zastajanja.

Kada je stigao lift zamolio me da uđem prva i to je bila sva naša komunikacija od parkinga na ovamo.

Kada smo izašli iz lifta dočekala nas je žena sa osmehom od uva do uva, sećam je se.

- Dobrodošli gospođice Lens, otpratiću vas do ureda gospodina Falona.

- Hvala.

Sva ljubazna otvorila mi je vrata i rekla mi da gospodin uskoro stiže, u toku je neki važan sastanak.

- Ok. Mogu li ja da dobijem neko ćebe?

- Molim?

- I jastuk.

- Ovaj... naravno.

- Hvala.

- Odmah se vraćam.

Nije se vratila odmah ali definitivno jeste za manje od pet minuta. Koliko mi se spavalo odmah sam sela na ovu kožnu garnituru.

- Izvolite.

- Hvala.

- Još nešto?

- Ništa.

Namestim jastuk, izujem se, skinem sako i legnem da spavam. Ko zna koliko će trajati njegov sastanak.

. . .

Čujem neke glasove ali ne razumem šta govore, jako su tihi. Otvorim oči i ugledam ženu koja me je dočekala, stoji okrenuta mi leđim i predaje jedan po jedan papir nekome ko sedi za stolom. To mora da je Konrad.

Sklonim ćebe i uspravim se. Podignem ruke i protegnem se, malo sam se ukočila.

- To je sve Silvia – kaže Konrad i ustaje.

- Budna si – smeška mi se dok hoda ka meni.

- Ovo je živo neudobno, sve me boli – požalim se.

- Silvija pronađi neku udobnu garnituru – naređuje Konrad.

- Da li imate neku želju? – pita me Silvija.

- Na razvlačenje – Konrad je seo pored mene i sklonio mi kosu sa lica.

- I da nije kožna – dodam.

- Srediću to.

- Možeš da ideš Silvija.

Kada je Silvia izašla okrenula sam se ka Konradu.

- Koliko dugo sam spavala? – pitam.

- Skoro je osam.

- Dva sata! O Bože! Zašto me nisi probudio?

- Ne brini, ionako imam posla preko glave.

- O... moram da piškim – izdahnem.

- Kupatilo je levo.

Ustanem i tako bosa odem u kupatilo.

Nakon što sam pišala, pokušala sam malo da se sredim, sva sam se raščupala. Ne izgledam sjajno jer sam otečena ali nema mi druge.

Vratim se natrag i zateknem Konrada u razgovoru. Ljut je. Ne znam šta se dogodilo, ali nije bilo dobro.

- Razumem, odvezi je kući, brzo dolazim.

- Sve u redu? – pitam ga.

- Da, hajde obuci se pa idemo kući.

Poslušam Konrada i sakupim svoje stvari. Na izlazu nazvala je moja majka.

- Idi ti, ja idem za tobom, došla sam kolima – kažem Konradu.

- Važi, idemo kod mene – bio je ozbiljan.

- Dobro.

Pritisnem dugme i javim se majci.

- Mama, samo da uđem u auto i zovem te.

- Nemoj da me zoveš dok voziš.

- Imam blutut.

- O... onda me zovi.

. . .

Pratim Konrada dok razgovaram sa majkom. Ispitivala me je o trudnoći, kako sam, kad dolazim kući, jesam li rekla Konradu...

- Planiram večeras da mu kažem mama.

- Javi mi kako je bilo.

- On želi decu, nagađam da će biti oduševljen.

- Svejedno, želim da znam.

- Dobro mama. Tata šta radi?

- Šta bi on radio? Eno ga u garaži, izvadio je tvoju kolevku i već dva dana mozga kako da je prepravi.

- Oooo – raznežim se.

- Nije li prerano?

- To sam i ja rekla, ali spominje mi neki ručni rad i rezbarenje, ma pusti ga.

- Moje dete će biti srećno, svi jedva čekaju da se rodi – nasmejem se.

Konrad se parkirao a onda je sačekao mene.

- Mama moram da idem.

- Važi mila, čujemo se.

Konrad mi otvara vrata i izađem polako.

- Kako sam parkirala? – uvek ima zamerke na moje parkiranje.

- Kao profesionalac – slagao je.

- Ne moraš da mi se ulizuješ.

- Parkiraš očajno, želim da dodam i to da želim da imaš vozača – odmah se ispravio.

- Ja živim od svoje plate, ako je dam vozaču, od čega bi živela? – pitam slatko.

- Kakav bi ja to bio muškarac kada bih dozvolio ženi da plaća kućne troškove?

- Kućne troškove! – podrugnem se.

- Vozač je luksuz.

- Mislim da si gladna ili su ti oni dani u mesecu.

- Zašto to misliš? - ovo je zanimljivo zapažanje.

- Džangrizava si.

Ulazimo u salon i zatičemo Fi sa jednim starijim tipom.

- Martine, hvala ti što si je izvukao – Konrad pruža ruku tipu.

- Nema na čemu.

- Sara ovo je Martin, porodični advokat – upoznaje nas Konrad.

- U penziji – ističe gospodin.

- Drago mi je, nadam se da uživate u penziji.

- Ne žalim se.

- Kako je prošlo? – pita ga Konrad.

- Nagodili smo se, pritisnuo sam Rivasa i njegova ćerka je odmah povukla tužbu.

Rivas? Šta se događa?

- Znači sve je sređeno?

- Da, ne brini. Ostavljam vas, čekaju me unuci.

- Hvala ti Martine, kontaktiraće te moja sekretarica.

Martin odlazi a Konrad uzdiše.

- Ne kajem se – progovorila je prvo Fi.

- Da li si ti normalna? U tvojim godinama da se tučeš?

Šta je uradila?

- Nisam se ja tukla ni sam kim, platila sam drugome da učini to.

- Znam šta si uradila! Šta te je to spopalo pa si platila nekome da prebije Klaru Rivas?

Ona je to uradila? Fi?

- Nisu je baš prebili, ja lično sam joj samo pretila a moji pomagači su je samo malo očupali i slučajno joj slomili zub. Ako će ti biti lakše planirala sam elegantno da joj stavim do znanja da te ostavi na miru, ponudila sam joj milion dolara.

- Još si pokušala da je podmitiš?

- Milion dolara nije malo Konrade, da je lepo uzela novac sve bi bilo mirno sređeno.

Ne mogu da verujem šta je uradila. Ovo je zbog mene.

- Pretpostavljam da nije uzela novac?

- Nije, zamisli ti bezobraznice, rekla mi je da će raspolagati svim mojim milionima kad ja odapnem.

Pokušavam da se ne smejem, stvarno pokušavam.

- Jesi li ti normalna bako? Kakve veza ima ona sa tvojim milionima?

- Očigledno je mislila preko tebe.

- Ja nemam ništa sa njom, rekao sam ti već. Ona je neuračunljiva. Zašto se raspravljaš sa budalama?

- Uznemirila je moje pokolenje – Fi je podigla nos. Birala je reči, moram da priznam.

- Fiona, po poslednji put ti kažem, ona je niko.

- Ona je opasna – Fi se naljutila.

- Ludaci su opasni Konrade – dodaje.

- Slušaš li ti mene uopšte?! – Konrad već gubi živce i moram da se umešam.

- Ne slušam te.

- Ok, smirite se, oboje – stanem ispred Fione.

- Ona nije normalna. Mogla je da završi u zatvoru – kaže mi.

- Ali nije, ne branim Fionu, ali smatram da sam ja kriva za incident.

- Nisi – kaže mi Fiona.

- Kako to misliš?

- Fi, molim te ostavi nas nasamo – okrenem se ka njoj.

- U redu, ali da se zna sama sam odlučila da izbacim ludaču iz tvog života – krenula je pa zastala.

- Da ti spremim nešto za večeru? Marta je otišla – pita me.

- Može.

Okrenula se ka Konradu ljuto.

- Nemoj da je nerviraš da ti ne izađem iz kuhinje sa oklagijom – rekla mu je oštro pa produžila. Morala sam da se nasmejem na ovo.

- Šta je to sa ovom ženom? Od kad je postala toliko nasilna?

- Nije nasilna, razgovarala sam danas sa njom i rekla joj šta se dogodilo, verovatno je htela da me zaštiti.

- Ne razumem.

- Klara me je danas čekala nakon posla.

- Zašto bi ona tebe čekala? – namrštio se.

- Da mi kaže kako spavate zajedno, želi da bude iskrena prema meni jer sam joj spasila život, da se pomirim sa Ijanom a ti i ona da nastavite pripreme za venčanje i šta još? O, i da te nikad više ne tražim.

- Šta? To je gomila gluposti, nemam nikakve veze sa tim. Nemoj mi reći da si joj poverovala?

Izdahnem na nos.

- Saro – hvata me za ramena.

- Molim te, ti si bar razumna, ne budi tvrdoglava kao moja baka. Ne znam šta je Klara htela da postigne time ali budi uverena da se neće ponoviti – tvrdi.

- Nisam joj poverovala Konrade, ali ne želim ni da me tvoja bivša verenica uznemirava. Kako može tako da se ponaša? Mora da postoji neki razlog.

- Zašto me nisi pozvala?

- I da ti kažem šta? Hej, tvoja bivša verenica te očigledno voli, šta ti misliš o tome?

- Nije me briga kako se ona oseća, niti šta želi. Neko te uznemirava, pozovi me i kaži mi to. Dođi i kaži mi!

- Došla sam – kažem.

- I zaspala. I zašto si zvala Fi umesto mene?

- Interesovalo me je odakle Klara zna da si sinoć bio kod mene i zašto misli da smo nas dvoje prekinuli.

- Rekla ti je da je bila ovde – skontao je.

- Da! Vidi ti ne shvataš u čemu je problem.

- Shvatam, Klara. Rešiću to. Imaš pravo, prešla je granicu. Ali ti ne shvataš mene, ne želim da se vrtim oko jednog te istog problema – naši bivši. To me izluđuje jer ispada da je to jedini problem koji imamo a u stvari oboje su beznačajni.

- I mene izluđuje Konrade. To stoji na putu mojoj budućnosti, mojoj sreći i mojim planovima. Moji planovi za budućnost ne uključuju tvoju bivšu ni u kom obliku. Ne želim da se stresiram, ne želim da je gledam, ne želim da se svađam sa tobom zbog nje, ma ne želim ni da mislim o njoj! Imam drugačije planove.

Udahnuo je duboko pa polako izdahnuo.

- Rešiću sve to da bi ti mogla da se posvetiš tim drugačijim planovima.

- Hvala ti, cenim to.

- Je li sada sve u redu? Možemo li da se vratimo na staro?

Izgleda kao da mu je svega preko glave.

- Ne možemo da se vratimo na staro.

Zašto je ovo tako komplikovano?

- Saro, molim te ne izluđuj me. Ovoliko... – pokazuje mi prstima.

- Mi treba da te prodrmusam celu! Shvatam da imaš problem sa poverenjem zbog svega što se dogodilo, ali ja neću da te izdam. Neću da te varam sa Klarom niti sa bilo kojom drugom ženom jer volim samo tebe, želim budućnost sa tobom.

- Znam – mada je sve ovo što je rekao bilo jako dobro.

- Pa zašto onda ne želiš da sve bude onako kako je bilo?

- Jer sam trudna Konrade. Želim da uživam u trudnoći, da uređujem dečiju sobu, da kupujem odeću za bebe, da spavam puno i da slušam Mocarta da bi mi dete bilo mirno – izdahnem.

On je ćutao. A sad je našao da ćuti?

- I bilo bi poželjno da me oženiš pre nego što počne da mi se primećuje stomak jer ću kasnije biti debela.

U narednom trenutku otac moje bebe je prebledeo. Pa... ovo definitivno nisam ovako zamišljala.

- Konrade? – priđem mu oprezno.

- Molim te nemoj da se onesvestiš jer ne mogu da te uhvatim kad kreneš da padaš, možeš da slomiš neki deo tela ili da udariš glavu, oko tebe su sve same ivice.

Trebalo je da razmislim bolje o ovome.

- Diši – kažem mu.

Poslušao je, otvorio je usta i izbacio vazduh kroz njih.

U narednom trenutku ispružio je ruke, hvata me za lice, privlači sebi i ljubi.

Nasmešim se, stavim ruke preko njegovih i smirim srce.

- Je li istina? Dobićemo bebu? – pita me dok naslanja čelo na moje.

- Da, dobićemo bebu.

- Koliko si dugo trudna?

- Devet nedelje, deseta.

- Kako...

- Uradila sam test i bila sam kod ginekologa. Ne budi šokiran, znali smo oboje da postoji šansa da ostanem u drugom stanju, nismo se pazili.

- Nisam šokiran samo sam... – odvaja me od sebe.

- Presrećan.

Oči su mu pune suza. To me je toliko potreslo da je aktiviralo i moje suzne kanale.

- Obećavam ti, biću dobar prema vama i nikad vas neću napustiti.

- Znam Konrade, verujem ti, isto kao što sam ti verovala prvog dana kada sam te upoznala.

- Pesnici bi to opisali kao ljubav – podseća me na rečenicu koju je tada izgovorio.

- I jeste ljubav, ne bih rodila dete muškarcu koga ne volim.

Konor me grli, ma prosto me drži u naručju tako nežno da imam osećaj kao da lebdim. E za ovo sam znala da će biti ovako.

22

Budna sam pola sata i već sam pet puta čula jednu te istu rečnicu.

Pusti to ja ću, trudna si.

Šesti put sam reagovala.

- To je torba koju nosim svaki dan na posao Konrade, ali izvoli, lepo bi ti stajala ta bordo boja.

- Shvatam, preterujem – nasmešio se i poljubio me.

- Imaš podočnjake – tek sada primećujem.

- Nije mi se spavalo noćas.

- Kako to misliš? Ne možeš da ne spavaš.

- Imao sam puno toga na pameti.

- Cele noći?

O čemu je razmišljao cele noći?

- Nije valjda zbog... Je li to zbog toga što sam trudna?

Ne može biti toliko uzbuđen.

- Samo sam razmišljao.

- Konrade, neću se sutra poroditi.

- Znam, ali ima toliko toga što želim uraditi, moram da rešim neke stvari, želim da sve bude spremnao kad dođe beba.

- Dragi – nasmešim mu se.

- Želim da ti budeš dobro, zadovoljna i srećna.

- Konrade. Beba i ja smo dobro, doktor je rekao da je to jedna sasvim obična trudnoća, ja sam srećna, srećna sam sa tobom, zadovoljna sam i ne planiram da idem nigde.

- Sve što ti treba, sve što želiš, sve što ti smeta, ako imaš neki problem... za bilo šta, molim te obrati se meni.

- Konrade ja nemam nikakva problem. Srećna sam, radim posao koji volim, kolege me vole, šef me poštuje, imam najbolje roditelje na svetu, baka mog dečka bi se pobila zbog mene a moj dečko... Ti si muškarac na koga planiram u potpunosti da se oslonim. Znam da ćeš biti sjajan otac i dobar muž. Nisam pod stresom, dobro sam – uveravam ga.

- Izuzev problemčića sa tvojom bivšom, ali ubedio si me da ćeš to rešiti i ne brinem se – dodam.

- Rešiću. Hvala ti što veruješ u mene.

- Nema na čemu, možda ti dozvolim čak i da plaćaš vozača – našalim se.

- Vozač. Tako je. Dejvid će biti tvoj vozač.

- Molim?

- Razgovarali smo sinoć, već te čeka dole.

- Dejvid?

- Upoznala si ga, iste noći kada si upoznala mene.

- O da, sećam se.

- Dakle... složićeš se? – pita me ali je očigledno da želi moj pristanak.

- U redu, složiću se.

Nasmešio se i poljubio me. Njegova sreća je zarazna.

. .

Ne znam zašto sam toliko pospana ali primećujem tu promenu na sebi u poslednjih nekoliko dana. Posao me malo zaokuplja, tu su i ljudi ali ja najviše čekam da se izvalim u krevet. Bože, kakva sam lenština. Marta, Konradova domaćica poslala mi je nekoliko predloga zdravih domaćih obroka. Obično skuva nešto preukusno ali sada vidim da je tražila zdravije varijante. Očigledno je Konrad umešao prste. Odaberem dva jela.

Za divno iznenađenje klijent je otkazao sastanak u poslednjem trenutku i direktor je pustio nas troje da odemo ranije kući. To me je obradovalo ali onda me je nazvao Konrad, želi da ručamo zajedno.

- Gde želiš da idemo? – pita me.

- Hm. Mogu li da dostave hranu kod tebe na poslu?

- Kod mene? Zašto?

- Završila sam ranije i spava mi se.

- Neka te Dejvid onda odveze kući.

- Ali gladna sam.

- Onda dođite kod mene, poručiću hranu.

- Ok, stižemo.

Dejvid je zaista fin tip, bio je ljubazan prema meni i prijao mi je naš razgovor.

Ovog puta niko nas nije čekao, Dejvid je krenuo sa mnom i doveo me čak do Konradove kancelarije.

- Stigli ste – Konrad se nasmešio.

- Biću dole gospodine.

- Slobodan si Dejvide, ja ću je vratiti kući – kaže mu Konrad.

- U tom slučaju vidimo se sutra ujutru gospođice.

- Ćao Dejvide.

Dejvid je izašao a ja sam pogledala u Konrada.

- Ne mora da me prati čak ovde.

Konrad me ljubi u čelo.

- Ne brini za to. Gladna?

- Jesam.

Okrenem se i ugledam nešto novo.

- Šta je ovo?

- Želela si udobniju garnituru.

- Da, ali... nisam mislila ozbiljno – garnitura zaista deluje udobnije.

- Sve što mi kažeš uzimam za ozbiljno. Hajde da ručamo.

- Ok.

Ručak je bio ukusan a kako to biva nakon ručka treba čovek da dremne. To je savet mog oca. Konrad očigledno misli na moje zadovoljstvo tako da je nabavio jastuk i ćebe. Divno je biti razmažen, ja možda ovo malo više koristim ali ja nosim bebu, to je ogroman teret.

. . .

Budim se jer mi je pretoplo. Otvorim oči i ugledam Konrada. Zagrlio me je i tako spava. Kako nisam osetila ovo? Bukvalno me drži u zagrljaju obema rukama. Ovo je zapravo prelepo. Ništa ne može zameni toplinu koju ti pruža voljena osoba. Osećam se veoma voljeno.

Konrad se budi i ne mogu a da se ne nasmešim.

- Budna si – kaže mi.

- Možda tek koji minut.

- Jesi li odmorila?

- Jesam, ti?

- Iskreno spavao sam kao na oblaku.

- Drago mi je što to čujem.

- Sviđa mi se ova tvoja popodnevna dremka. Treba ovo da praktikujemo svakog dana.

- Ok, nakon posla svratiću kod tebe da dremnem – nije to neki težak posao.

- Kakva je garnitura? – pita me.

- Odlična. Hoćemo li da ustanemo? – pitam.

- Ne, dopada mi se kad ležimo ovako.

- Piški mi se.

- Možda treba da proveriš bešiku – daje mi predlog i ustaje.

- To je zbog trudnoće – pojasnim.

- Shvatam.

. . .

Konrad kao da je rešio da me ne ispušta iz vida. Gde god ja krenula on je sa mnom. Kupovina, poseta mojim roditeljima, kozmetičar... ma ne odvaja se od mene. Kud ja okom on bi tamo skokom. Stalno se brine da mi nije hladno, pretoplo, da nisam gladna, žedna a najviše od svega brine ga moje mentalno stanje. Primetila sam da ga to poprilično muči i znam da ima veze sa pobačajem koji je imala Klara. Doktor mu je rekao da trudnice ne bi trebalo da budu izložene stresu. Ne znam kako da mu dokažem da ja nisam ni pod kakvim stresom, ne želim toliko da brine, mislim da je to preteško breme.

Mesec je dana kako živimo zajedno, saopštili smo mojim roditeljima, Konrad je preselio moje stvari i on planira naše venčanje, zapravo unajmio je dve žene i rekao mi da će mi ostvariti sve želje. Trudim se da mu popustim u svemu jer čini toliko toga za mene ali nekad nije jednostavno kao na primer sad. Iskrsla je tema oko mog posla a on sada nežno opipava teren.

Nedelja je popodne, ja ležim na njegovim nogama i gledam malo film, malo čačkam telefon a malo razgovaram sa Konradom. Samo sam se malo požalila na posao, malo i on je odmah spreman ko zapeta puška. A rekla sam samo da ne želim da ustajem ujutru rano.

- Jesi li možda razmislila o mojoj ponudi? – pita me a osećam da je napet.

- Razmišljala sam o njoj.

Iskreno da ti neko otvori firmu nije mala stvar.

- I šta misliš?

- Nisam sigurna. Mislim da nije pravi trenutak.

- Draga, nikad neće biti pravi trenutak, ali uveravam te da ćeš imati mnogo veće pogodnosti kad ti odlučuješ za sebe.

- Konrade, ja ne umem da upravljam firmom.

- Pronaći ću nekog da ti pomogne.

- Ne znam, mislim da to nije dobra ideja, nisam fokusirana.

- Ja verujem u tebe.

Okrenem se ka njemu.

- Konrade problem nisam lično ja.

- Pa razgovaram sa tobom.

- Ne mogu da vodim posao.

- Zašto ne pokušaš? Imaćeš svu potrebnu pomoć, pametna si žena.

- Ne slušaš me! Trenutno ne mogu da razmišljam o poslu. Nisam fokusirana.

- Zašto?

- Jer mi se više od pola dana spava, u drugoj polovini mi se jede, piškim na svakih pola sata, i plačem na Korejsku seriju „Kad telefon zazvoni".

- Molim?

- Osim toga spremam venčanje – izdahnem.

- Saro... razumem te zato i želim da ti omogućim da radiš negde gde možeš da dođeš i odeš kad god poželiš.

- Razumem ja to i dopada mi se ideja, ali ja ću uskoro dobiti bebu, hoću da budem mama a ne preduzetnica.

- O – izustio je kratko.

- Razmišljam da ove nedelje otvorim trudničko bolovanje, nisam fokusirana na posao jer sam lenja.

- Shvatam.

- Drago mi je zbog toga.

- Zašto jednostavno ne daš otkaz? Uživaj u trudnoći, kasnije uživaj sa bebom a kad poželiš da radiš otvorićemo ti firmu.

- Šta ako rešim da rodim još četvoro dece?

- Onda rodi još četvoro dece – nasmešio mi se.

- Podržavam odluku.

- Šta ako se ulenjim i ne želim da radim?

- Onda nemoj da radiš, ionako ti posao nije potreban.

- To nije bilo feministički – namrštim se.

- Ustani – kaže mi.

Namrštim se ali se uspravim.

- Šta?

- Zašto jednostavno ne uživaš bez griže savesti?

- Ne razumem.

- Volim te. Obožavam te, ti si centar mog života. Voljan sam da ti pružim život kakav poželiš. Budi lenjava, spavaj, nemoj da radiš, putuj, provodi dane u šoping, sama odgajaj decu... Imaš bezbroj mogućnosti i voljan sam da ti priuštim svaku od njih. Iskoristi me. Iskoristi moju ljubav, moju dobru volju, činjenicu što ćeš mi roditi dete. Iskoristi me na sve moguće načine.

- Mislim da si ti jedini muškarac na svetu koji daje savet devojci kako da ga iskoristi!

Hvata me za glavu i gleda me u oči.

- Molim te iskoristi me. Ispuniću ti svaku želju.

- Mislim da je ovo ostvarenje svih mojih snova. Srećna sam sa tobom, ne treba mi ništa više.

- Saro...

- Ali ostvariću ti jednu želju koja se meni najviše dopada.

- A to je?

- Ostaću kod kuće i spavaću svakog jutra do podne, a ostatak dana ću se izležavati i uživaću u Mocartu sa bebom.

- A da uživate u, recimo, Linkin Parku?

- Ne preteruj.

- Dobro, neću.

Poljubim ga pa se ponovo vratim lenčarenju.

Epilog

- Proglašavam vas mužem i ženom – rekao je sveštenik.

Okrenem se ka svojoj supruzi i poljubim je.

Ubrzo se začuo aplauz a onda smo se okrenuli ka svima.

Sara i ja smo se danas venčali, ona je uspela da pokrije stomačić haljinom, što je posebno obradovalo.

Znao sam da će dan biti naporan zato sam i želeo obično građansko venčanje, ali Sara je želela i crkveno a ja ne mogu da odbijem ništa što ona poželi.

Želeo sam da uživa u ovom danu, želim da joj udovoljim jer je ona osoba sa kojom je tako lako živeti, od kako je ostala u drugom stanju potpuno je posvećena trudnoći. Boli nju uvo za sve živo, želi da je njoj i bebi udobno i to je sve.

Nažalost, njeno udobno nije jednostavno, negde pri kraju proslave video sam koliko je umorna zato sam uradio ono što često radim, uzeo sam je u naručje i odneo u krevet.

- Loši smo domaćini – kaže mi.

- Umorna si.

- Jesam, ali ne mogu tek tako pobeći sa sopstvenog venčanja.

- Ja ću se pobrinuti za goste, ti samo odmaraj.

- Dobro, ali moraš mi pomoći da skinem haljinu. Slaži da mi je muka nemoj da kažeš da sam lenja – preti mi i nasmejem se.

- Obećavam ti, to će biti samo naša tajna.

- Ti si čovek mog života – ljubi me zahvalno.

Kad bi znala koliki je ona smisao dala mom životu shvatila bi šta znači biti osoba nečijeg života.

Planirao sam da budem dobar domaćin, ali kada sam ugledao njen osmeh dok je grlila jastuk, predomislio sam se. Pozovem baku i zamolim je za uslugu a onda se skinem i legnem pored moje žene. Privučem njeno telo ka mom, zagrlim njen stomak i poljubim je u vrat. Ovde želim da budem i biću tu. Upoznao sam je slučajno, ali sve nakon toga je bilo namerno. Moja porodica. Konačno imam porodicu.

. . .