Dugo je stajala ispred vrata svog stana, zureći u jednu tačku. Izgledalo je kao da, koliko god se trudila, mozak ne može ili ne želi da sažvaće stvari koje je nekoliko trenutaka ranije čula od Džordža Vilsona.

Nisam znao kako to da ti saopštim, Skarlet. Bojao sam se da ćeš odbiti slučaj. Veoma mi je važno da si ti na njemu jer imam poverenja u tebe. Znam da ti to možeš. Da li si besna na mene?

Besna. Besna je bila mala reč kako se zaista osećala. U grudima joj je gorela vatra koju nije moglo ništa ugasiti. Osetila se izdanom, prodanom. Kako je mogao to da uradi? Zašto joj nije odmah rekao? To nije bila ogrebotina na skupocenom podu koju možeš prekriti tepihom i praviti se da je pod u svom najboljem izdanju. Ljudski odnosi tako ne funkcionišu. Pa on je psihijatar bože dragi, trebao bi to da zna bolje od svih.

Čula je mjaukanje svog kratkodlakog cimera, te je shvatila da je možda najbolje da uđe u stan. Možda će privući znatiželjne poglede svojih lajavih komšija, a nije htela da bude glavna tema po hodnicima narednih dana, te je uletela u stan. Feliks joj se očešao o noge u znak pozdrava i poveo je ka kuhinji alarmirajući je da je gladan. Na tu pomisao je shvatila da je i sama gladna jer dugo nije ništa pojela. Sipala je hranu u metalnu činijicu i spustila je na pod. Feliks je zahvalno zamljackao. To joj je nateralo osmeh na lice. Izvukla je ostatke večere od prethodne noći – pastu bolonjeze. Čim je stavila prvi zalogaj u usta, osetila je kako je prožima elektricitet duž celog tela.

Kada je završila sa jelom i oprala sudove otišla je do svog laptopa i rešila da malo bolje istraži smrt Valentina Stajna. Naišla je na nekoliko člana, ali joj nisu mnogo pomogli. Gotovo da nije ništa otkrila, te se malo razočarala. Pisalo je u svim člancima da ga je njegov sin pronašao u stanu i da se obesio o svoj skupoceni luster. Toliko novca potrošenog na stvar kojom ćeš sebi oduzeti život, kako prikladno. Nisu pronašli nikakvu oproštajnu poruku tako da je razlog njegove smrti ostao nepoznat. Doktor Stajn ga je odneo sa sobom u grob, nažalost. Dok je kursorom kružila po beskorisnim člancima, shvatila je jednu stvar. Moraće da pita osobu koja je poslednja razgovarala sa doktorom Stajnom pre njegove tragične odluke da sebi oduzme život. Mora da razgovara sa Sebastijanom Karterom.

Od same pomisli na Sebastijana se stresla. Nije joj prijalo što bi je sve vreme posmatrao poput grabljivice koji čeka da napravi pogrešan korak i preuzme prednost nad celom situacijom. Međutim, i pored toga, nešto u njoj je zatreperilo od uzbuđenja. Nije želela da prihvati niti da dozvoli da padne pod njegov uticaj jer zna da se to neće dobro završiti. Psihopate su preveliki manipulatori i znaju kako da zavedu onog koga žele u svojoj blizini. Zato se neretko ljudi zaljubljuju u njih. Utiču na suprotan pol poput otrova – prvo opojno, polako, dok ti potpuno ne uđe u krvotok, a onda te ubiju.

Uvek je bila fascinirana kako radi mozak takvih osoba – monstruma, bolje rečeno. Želela je da ga odgonetne, ali je znala da će morati mnogo dug i naporan put da pređe da bi ispunila svoj cilj. Možda će čak morati da žrtvuje i sebe poput žrtvenog jarca ne bi li to uspela.

Iskočila je iz sopstvene kože kada joj se oglasio telefon, isteravši je iz dubine svojih uvrnutih misli. Uzela je telefon koji je ležao kraj laptopa i pogledala ime pozivaoca. Luk. Pomislila je kako joj je to ime nekada bila omiljena reč, sada je bilo nešto što je predstavljalo najgori period njenog života. Nešto što je želela da ostavi pokraj puta u sred ničega i više se nikada ne vrati po to. Želela ga je van, ali on je uporno pokušavao da uđe. Pokušavao je da uđe u njen život i upropasti i ono malo razuma što joj je ostalo.

Bacila je telefon na drveni sto i ustala sa stolice ostavivši ga da tako setno i prigušeno još dugo zvoni u daljini.

,,Da li se sećaš čoveka koji ti je dolazio u posetu pre doktora Vilsona?'', posmatrala ga je kako se nonšalantno zavaljuje u dobro poznatu plavu plastičnu stolicu. ,,Doktor Stajn?''

,,Naravno'', reče kratko. ,,Bio je veoma zanimljiv čovek.''

,,Na koji način zanimljiv?''

,,Voleo je da priča. O sebi. O svojoj porodici. Sviđalo mi se to'', prolazio je prstima kroz kosu boje uglja. ,,Nekako mi odvrati misli od stvari koje ga zaista zanimaju.''

,,Nije razgovarao sa tobom o razlogu zašto si ovde?''

,,Veoma malo. Previše su ga mučile stvari koje je želeo da popravi u svom životu da bi popravljao moj koji već osuđen na propast.''

,,Kao na primer?''

,,Sumnjao je da ga vara žena. Izgleda da ga je to ubilo'', zakikotao se na kratko. ,,U bukvalnom smislu.''

Na trenutke je delovao kao da se zaista saoseća sa tragedijom koja je zadesila doktora Stajna, ali bi ga taj radosni kikot na kraju odao. Znala je da to svakako nije moguće. On nije osećao. Jedino što je znao je da oponaša emocije svojih sagovornika.

Udahnula je ustajali vazduh i zapisala neke svoje zaključke u svoju beležnicu. Osetila je Sebastijanov pogled na sebi. Podigla je glavu i susrela se sa njegovim bistroplavim očima. Smeškao se.

,,Malo mi je dosadilo da mi postavljaš pitanja o Stajnu. Nije toliko bio zanimljiv, znaš? Da nije radio na mom slučaju verujem da se niko ne bi ni setio da toliko posveti pažnje njegovoj smrti. Bio bi samo tužan starac sa tužnom sudbinom.''

,,A o čemu bi razgovarao, Sebastijane?'', upitala ga je prekorno.

,,Da li ste vi nekada bili zaljubljeni, doktorka?''

Njegovo pitanje je bilo poput noža koji joj se zaleteo u grudi i proboo srce. Krvarila je – krvarila je i niko to nije mogao da vidi. Nekoliko trenutaka je zubima grizla unutrašnjost obraza i shvativši da je Sebastijan pomno posmatra, sabrala se.

,,Jesam'', rekla je kratko.

,,Je li bolelo?'', pitao je. ,,Voleti nekoga?''

Zaćutala je. Uhvatila je sebe da zaista razmišlja o tome. Da li ju je boleo sam čin voljenja ili ono što je usledilo nakon toga. Ono što joj je cepalo srce na komade i stvaralo joj fizičku bol iako nije imala vidljivih tragova na telu. Ali njena duša je bila u ožiljcima koji nisu mogli tek tako da se zaleče. I nije bila sigurna da li će ikada i zaceliti.

,,Jeste.''

Šeretski se osmehnuo. Bio je zadovoljan odgovorom. Znao je da nije slagala, te se pobedonosno promeškoljio u stolici. Svetlost ćelije je na njegovoj koži stvarala vanzemaljski sjaj i činilo ga nestvarnim, gotovo božanskim. To je bilo poprilično ironično s obzirom da su njegove ruke najmanje do laktova bile umazane krvlju nevinih.

,,Zašto si napustio svoje hranitelje, Sebastijane? Rekao si da su bili fini prema tebi'', rešila je da uzvrati pitanjem. Nije htela da dozvoli da joj se igra sa osećanjima i razumom, morala je da povrati kontrolu. Sada je bio red na nju da zabije nož u njegovo bezosećajno crno srce.

,,U tome je stvar. Nisam'', odgovorio je. ,,Oni su rešili da napuste mene. Bili su ljudi u srednjim godinama i nisu imali dece. Zato su bili željni da pruže nekom siročetu dom. Ali, jednog dana, čuo sam Meri kako rida u kupatilu. Saznala je da je trudna. Bili su presrećni. Samo je postojao jedan problem.''

,,Koji?''

,,Nisu želeli da me zadrže'', poraženo je izgovorio, a Skarlet je na trenutak osetila žaljenje. Pomislila je kako bi majušni dečačić poput njega mogao da primi tu vest, da shvati da je postao nepoželjan. Da će ga ljudi koje je smatrao svojim roditeljima i svojom porodicom odbaciti poput stare krpe i vratiti u dom iz kojeg su ga spasili par godina ranije. Oči su mu zacaklile.

,,Jako mi je žao što to čujem, Sebastijane. Sigurno ti je to teško palo.''

,,Naravno da jeste. Posle toga mi je život bio pakao. Možete li da zamislite, doktorka, kako iz idealne male kuće iz predgrađa završite u podrumu neke oronule kuće u kojem vas zatvaraju kada slučajno razbijete nešto i ne daju vam danima da jedete? I pritom vas toliko istuku da ne možete da vidite prirodnu boju vaše kože osim masnica i podliva.''

Progutala je knedlu. Nije znala šta da mu odgovori. To je bilo užasno i potresno saznanje za nju i za svakog normalnog čoveka. Zgranula se. Srce joj je preskočilo nekoliko otkucaja, a ruke su joj se zarile u crne pantalone. Zatresla je kratko glavom, ubeđujući sebe da ne dozvoli da joj uđe u glavu. Morala je da mu se odupre. Nije smela to da dozvoli nekom kao što je on. Ubici.

,,Šta se desilo vašim biološkim roditeljima, Sebastijane?''

,,Mislim da smo dovoljno govorili o meni, Skarlet'', procedio je. ,,Baš ste nestrpljiva mlada dama.''

Ustao je sa stolice i odgurnuo je nogama. Stajao je pribijen uz staklo sa rukama iza leđa. Nije bila sigurna šta pokušava da uradi. Nekoliko sekundi ju je posmatrao, a onda se okrenuo na pete i bacio na krevet. Zurio je u tavanicu.

,,Mislim da smo dovoljno razgovarali danas, doktorka. Nisam više raspoložen.''

,,Ali-''

,,Gotovo je, Skarlet. Nemoj mi se igrati sa strpljenjem. Veoma sam velikodušan sa tobom u pogledu svoje prošlosti. Nemoj to zloupotrebljavati'', okrenuo se ka zidu, ostavivši Skarlet ništa drugo sem da posmatra njegova vitka leđa. Shvatila je to kao kraj razgovora. Poraženo je ustala sa stolice i izašla odatle, razmišljajući da li je pogrešila što je dozvolila da joj emocije pomute rasuđivanje. Znala je da je to bilo previše pitanja i čačkanja po njegovoj prošlosti za jedan termin.

Osetila je kako joj je crvenilo jurnulo u obraze i shvatila je da je pocrvenela od stida. To je bilo toliko neprofesionalno. Šta joj se desilo? Toliko je želela da ga pogodi u metu, da je u stvari on bio taj koji je nju pogodio. Nije se ponosila sobom, nimalo.

U autu joj je zazvonio telefon. Moraću da počnem da stavljam telefon na vibraciju, pomislila je. Već je sebe uhvatila kako se zgrožava čim čuje zvono te proklete stvarčice. Poslednje dve osobe koje su je pozvale nisu joj doneli ništa dobro te se sada, dok je uzimala telefon i javljala se na nepoznati broj koji je bio ispisan na ekranu, pomolila da ovo ne bude treća loša stvar u nizu.

,,Halo?''

,,Dobar dan, Skarlet'', reče umilan hrapavi glas. ,,Ovde detektiv Kaligan.''

,,Oh.'', izustila je neočekivano. ,,Otkud vam moj broj?''

,,Ja sam policajac, sećate se?'', oboje su se nasmejali na to. Bože, kako sam tako glupa.

,,Da, naravno'', uhvatila se za koren nosa. ,,Kako vam mogu pomoći, detektive?''

,,Zapravo, nadao sam se da vi meni možete da pomognete.''

,,Pretvorila sam se u uši.''

,,Vidite, setio sam se da vam ništa nisam rekao o Sebastijanovim biološkim roditeljima'', u pozadini se čulo šuškanje hrpe papira pa je pretpostavila da je u kancelariji. Pokušala je da ga zamisli kako sav usresređen gleda i prelistava tu hrpu papira. Verovala je da je to veoma lep prizor za posmatrati. ,,Ali vam ne mogu ništa reći preko telefona. Komplikovano je.''

,,Želite li da dođem u stanicu?'', predložila je.

,,Ne, iskreno, mislio sam da je bolje da se nađemo negde drugde'', šuštanje papira je prestalo i na trenutak joj je uho golicala tišina. ,,Šta kažete na restoran Rivijera u osam sati večeras?''

Šta mislite o Sebastijanu i o njegovom odnosu sa Skarlet?

Kakva li je to mračna tajna koja razara Skarlet i njenog pomenutog brata Luka? Hmmm ♥♥♥