STEFANI

Moj mentor me primorao da iskoristim par slobodnih dana što je po meni bilo nepotrebno; posle onoga sa Aleksom i Leom bilo mi je dosta mojih ljubavnih promašaja, makar na neko vreme. Pomirila sam se sa činjenicom da sam idealizovala muškarca koga uopšte nisam poznavala i jednostavno sam želela da ga zaboravim, a posao mi je uspešno skretao misli sa njega. Nikolin i moj stan se jednostavno blistao, čak sam i čišćenje koje sam toliko mrzela radila iz dosade; kao i sestra sam postala teški radoholičar.

Završila sam čitanjem nekog ljubavnog romana koji mi je Lejsi preporučila,malo je reći da sam ostala razočarana krajnjim ishodom, ne znam iz kog razloga priželjkivala sam priču sa nesrećnim krajem, valjda bi mi ona tada bila nekako realnija; jer bi me podsetila na stvarnost koju svako od nas živi. Ovako su glavni likovi koji su se slučajno sreli na kraju živeli srećno sa čoporom dece koja su trčala oko njih, a oni su se i posle toliko godina bezuslovno voleli; ovo je za mene ipak bio preveliki kliše.

Telefon je zavibrirao na radnom stočiću moje sobe i odmah sam ustala sa nadom da sam nekome potrebna na poslu, ali to je bila samo moja prijateljica koja je verovatno želela da mi ispriča nove tračeve koji kruže po bolnici. Ona je najpozitivnija osoba koju poznajem i zaista mi je draga, ali mene za razliku od nje zaista me ne interesuju priče o novim vezama naših kolega.

"Nikada nećeš pogoditi šta se dogodilo...", euforično je započela čim sam se javila.

"Lejsi, zaista me ne interesuju ljubavni životi doktora iz bolnice..."

"Ma pusti ti sada doktore iz bolnice, jesi li ti uopšte uzimala novine u ruke?"

"Znaš da me životi poznatih i politika ne interesuju i sama sam se uverila koliko ljudi mogu da lažu samo da bi im članci bili čitani, tako da nisam...", pokušala sam ponovo da joj objasnim, ali ona me iznenađeno prekinula.

Zašto uopšte imam osećaj da mi se njene vesti neće svideti?

"Jesi li ti uopšte videle one ljubavne fotografije tvoje starije sestre sa onim poznatim vlasnikom korporacije koga sa devojkom nisu videli više od pet godina jer je poznat po tome što svoj lični život čuva u strogoj tajnosti? Čoveče pa varnice prosto izbijaju iz njihovih pogleda, a tek onaj zagrljaj...", očarano je počela da mi opisuje neku njenu fantaziju.

"Ma daj Lejsi, nisam raspoložena za tvoje šale. Nazovi me ukoliko budem ikome bila potrebna, čak me ni Nikol nije pustila da odradim par smena u njenoj poliklinici...", požalila sam se.

Nikol je bila istrajna u svojoj nameri da mi ne dopusti da radim, jer je delila mišljenje mog mentora. Po njoj sam postala teški zavisnik od posla i bila sam hronično iscrpljena zbog toga, ali ukoliko uzmemo u obzir njen rad, ona nije imala pravo glasa...

"Nemoj mi reći da zaista ne znaš", iz misli me vratio Lejsin glas.

"Uzmi laptop i pogledaj naslovnu stranu prvog časopisa koji vidiš."

Poslušala sam je, iako sam bila u iskušenju da je odbijem; moja sestra je previše hladna i zatvorena osoba da bi je ikada videli u društvu muškarca i to javno; ali čim sam upalila svoj računar imala sam šta i da vidim. Telefon mi je od šoka ispao iz ruke, toliko sam se zagledala u fotografije iskred sebe da me za telefon nije bilo ni briga. Milion različitih misli i pitanja mi je proletelo kroz glavu, a ja ni na jedno od njih nisam imala odgovor.

"Stefani?", čula sam Lejsin glas, ali sam ja nastavila da listam fotografije.

"Nazvaću te kasnije", uzela sam telefon i prekinula naš razgovor, bez daljeg objašnjavanja sa njom, sada definitivno nisam znala šta bih trebala da joj kažem.

Ispred mene na ekranu sam videla svoju sestru u zagrljaju sa muškarcem, ali nije to izazvalo ovoliki šok za mene; već činjenica da je očarano gledala u Leovog najboljeg prijatelja, kao da je jedina osoba na svetu. Nastavila sam da listam fotografije, a na svakoj od njih Nikol je imala osmeh koji je jednostavno zračio srećom, nikada takav osmeh nisam videla na njenom licu. Moja sestra je plesala sa Leovim prijateljem dok je njegova ruka bila oko njenih leđa, a on je posesivno gledao kao da pripada samo njemu. Svega par centimetara je delilo njihove usne, a po njihovim strasnim pogledinima izgledalo je kao da će taj razmak biti uništen svakog trenutka vatrenim poljupcem

Slike su bile veliki šok za mene,ali tekstovi i naslovi koji su usledili bili su previše za mene.

Ovo je buduća gospođa Kerington.

Zgodna doktorka u zagrljaju poznatog multimilijardera.

Poznati neženja je odlučio da se skrasi.

Maksimilijan Kerington je za verenicu izabrao poznatog hirurga.

Doktorka koja je osvojila hladnog Keringtona.

Navodno se Nikol i Maksimilijan zabavljau duži vremenski period i da je odgovornost njenog posla glavni razlog zbog kog je ona želela da bude daleko od očiju javnosti, ali da su konačno odlučili da to javno podele jer planiraju venčanje.

U ovim pričama je bilo toliko detalja i sitnica da sam se i ja u pojedinim trenucima zapitala da li je sve ovo istinito. Današnji novinari izgleda imaju talenta za pisanje ljubavnih romana, ali istine u svemu ovome nije bilo ni u najavi.

Uzela sam telefon i odmah pozvala glavnu temu današnjih tračeva širom sveta, ali ona mi se naravno nije javila. Nastavila sam da je zovem, ali mi se uporno javljala njena govorna pošta. Trebali su mi odgovori, a ja definitivno ne planiram da čekam ponoć i njen povratak da bih ih dobila. Pozvala sam polikliniku i već posle par trenutaka mi se javila jedna od medicinskih sestara.

"Dobili ste Dental Benet polikliniku, kako mogu da Vam pomognem?"

"Ja sam, Stefani. Možete li mi reći gde je Nikol, hitno je?", trudila sam se da budem strpljiva, ali bes je ključao u meni. Zapamtiće ona razgovor koji ćemo imati, mogla je imati bilo kog muškarca kojeg želi i podržala bih njenu odluku, ali Maksimilijan je bio izuzetak...

"Doktorka je još uvek u operacionoj sali, mogu da proverim kada završava ukoliko želite..."

"To bi bilo divno, hvala Vam", dok sam razgovarala, nervozno sam šetala po hodniku tragajući za patikama i ključevima od auta.

"Završava za dvadesetak minuta, želite li da je obavestim da ste je tražili?"

"Nema potrebe za tim, hvala Vam na pomoći"; zahvalila sam joj se i prekinula poziv izlazeći iz stana.

Kako je samo imala smelosti da učini ovako nešto? Doktorka koja ostavlja puno poverenje samom pojavom, kako da ne.

Vozila sam kao da mi tlo gori pod nogama i ostavila sam auto na prvom slobodnom parking mestu koje sam ugledala. Besno sam koračala kroz Nikolinu polikliniku, dok sam sa osmehom pozdravljala sve njene zaposlene. Ana mi je prišla i pokušala da me zaustavi, ali sam odmahnula glavom na njene reči i ona se povukla; to joj je bila pametna odluka jer bih inače svoj bes iskalila na njoj iako je bila nedužna. Nastavila sam da koračam prema sestrinoj kancelariji u koju sam ušla bez kucanja glasno zalupivši vrata iza sebe.

"Stefani, kakvo je ovo ponašanje?", prostrelila me pogledom koji je verovatno trebao da me uplaši. Umor zbog neprospavane noći i prethodne operacije bio je vidljiv na njenom bledom licu, ali to me nije previše doticalo u ovom trenutku.

"Bolje od onog tvog jučerašnjeg Nikol, ili bi bolje bilo da te zovem budućom gospođom Kerington?!"

Nisam više mogla da suzdržim svoj bes, pre samo par meseci rekla mi je da treba da me bude sramota moje diplome i titule doktorke koju imam; a sada je ona bila ta koja je pred publikom grlila umišljenog gospodina koji je posesivno držao oko struka ne mareći za svoju okolinu.

"O čemu ti pričaš?!", zbunjeno me pogledala:"I spusti ton kada razgovaraš sa mnom, trenutno sam na radnom mestu i nemaš pravo da mi se tako obraćaš, šta će moji zaposleni pomisliti? Vodim kliniku, a ne mogu ni jednu balavicu da obuzdam!"

"Sve najlepše ima da misle, jer su do sada već svi videli kako grliš Maksimilijana na onoj dobrotvornoj večeri, dok vas trenuci dele od strasnog poljupca dugogodišnih ljubavnika!"

"Molim?!"

Prošla sam pored nje i upalila njen računar, a zatim sam joj pokazala vesti o kojima bruji ceo internet. Ona je zapanjeno gledala u ekran, povremeno gledajući u mene, verovatno se nadajući da ću joj reći da je sve ovo jedna velika šala.

"Od svih muškaraca u onoj gužvi ti, ni manje ni više, si se zalepila za Leovog najboljeg prijatelja! Prava si doktorka i sestra za primer!"

"Ovo su gluposti, samo smo se sreli i on me zamolio da plešem sa njim, jer su svi osim nas imali partnere. Između nas nema ničega i neće ni biti...", počela je da mi se pravda, ali meni je toga bilo dosta.

"To ti možeš da lažeš sebe i one tvoje zaposlene, ali mene Nikol ne možeš; tvoj osmeh i sjaj u očima te i previše odaju. Samo te pitam zašto je to baš morao da bude Maksimilijan?"

"Ma prekini sa tim besmislicama i tvojom bujnom maštom, šta treba ja sada da radim? Znaš li ti šta je ovo za moju karijeru?!"

Ustala je i počela nervozno da hoda po ordinaciji, ovo je radila samo kada nije znala šta treba da radi ili kada bi se osećala sateranom u ćošak. Trebalo je da popustim, ali posle njenih reči koje su bile upućene meni i činjenice da je bila sa Maksom nisam to mogla učiniti; dozvolila sam mom ponosu i ljutnji da preuzmu kontrolu nada mnom.

"Ovo je odlično za tvoju karijeru, ma popularnost tvoje klinike ima za tren oka da se udvostruči... Sigurna sam da Maks ima mnoštvo poznanika kojima bi trebale tvoje usluge."

Inače sam bila osvetoljubiva, ali danas sam prevazilazila samu sebe. Nikol se neće izvući tek tako iz nereda koji je sama napravila, a ja ne planiram da joj pomažem; dosta mi je novina i mog imena u raznim naslovima.

"Još samo kad se pročuje da si lečila Lea, glavna tema tračeva ćeš postati, pripremi se na paklenih par meseci. Novinari zaista umeju da budu surovi..."

Moje kritike na Nikolin račun je prekinulo Elinino kucanje i njen tihi glas, nedavno je počela da radi i još uvek je bila preplašena sa njenom novom gazdaricom. Ne sumnjam da je dobra devojka, ali definitivno bi mogla da poradi na svom samopouzdanju.

"Izvinjavam se što Vas prekidam, ali Doktorko Nikol, pacijent Vas oćekuje u ordinaciji broj 3."

"Stižem za par minuta, odradi snimak dok ne dođem", moja sestra joj se obratila, po njenom pogledu shvatila sam da je toliko uzdrmana ovime da je i zaboravila da ima pacijenta.

"Naravno, doktorka", rekla je i uz još jedno izvinjene izašla je i zatvorila vrata.

"Moram da idem...", izgubljeno me pogledala, a ja sam shvatila da bih ipak trebala malo da popustim.

"Nastavićemo ovaj razgovor čim se vratiš kući i potrudi se da ovoga puta ne kasniš", pokupila sam svoje stvari i demonstrativno ponovo zalupila vrata iza sebe. Bila sam besna, ali nikada je ne bih ometala u obavljanju njenih lekarskih dužnosti jer bi to bilo previše čak i za mene.

Koračala sam dugim hodnicima njene poliklinike, pozdravljajući sve zaposlene. Bilo je teško imati Nikol za sestru, a samo mogu zamisliti kako izgleda raditi za nju...

"Gospođice Stefani, već odlazite?", slobodna sestra sa recepcije me upitala sa osmehom.

"Imam nekog posla Tanja, moram da požurim", slagala sam je uz osmeh.

"Vredni ste kao i uvek, doktorka Nikol mora da je ponosna na Vas..."

"Gospodine Anders, da li Vam je potrebna neka pomoć?", čula sam drugu medicinsku sestru i na sam pomen ovog prezimena, okrenula sam se istog trenutka; a imala sam šta i da vidim.

Iako mi je bio okrenut leđima znala sam da je to on, prepoznala bih tu građu i plavu kosu bilo gde. Osetila sam bes kako se ponovo nakuplja u meni, nestao je bez reči na tri meseca, a onda je imao smelosti da se pojavi u poliklinici moje sestre.

"Nemam, hvala Vam na pomoći", ljubazno je rekao sestri vrativši joj neke popunjene formulare, a kada se okrenuo naši pogledi su se susreli.

"Stefani...", tiho je rekao dok me gutao pogledom, ali ja sam samo prekrstila ruke na grudima, jer nemam nameru da mu dopustim da me ponovo zavlači. Osećala sam varnice između nas, ipak mi je nedostajao više nego što sam to sebi mogla priznati.

Zašto je morao biti tako prokleto savršen? Ta njegova neukrotiva kosa me mamila da rukom prođem kroz nju, a tek one usne...

"Gospodine Andrers, šta Vi radite ovde?", moje sanjarenje o ovom bezosećajnom muškarcu u odelu je prekinuo Nikolin glas.

Iako se trudila da bude u potpunosti profesionalna, mogla sam prepoznati iznenađenost u njenom glasu. Pogled joj je prešao sa Lea na mene, ali nije ništa prokomentarisala.

"Plaćao sam raćune za mog šefa obezbeđenja, kako je on?"

"Izvinite, ali nisam sigurna o kome pričate...", Nikol ga je zbunjeno pogledala.

"Aiden Tejlor, završili ste operaciju pre nekih sat vremena...", razgovarao je sa mojom sestrom, ali je njegov pogled bio fiksiran za mene.

"Nisam znala da gospodin Tejlor radi za vas: on je dobro, čim se probudi bićete slobodni da krenete", pogledala je na ručni sat koji je uvek imala na ruci:"Po mojoj proceni to bi trebalo da bude za nekih dvadesetak minuta."

Pogled na njegove duboke oči mi se omakao i nisam mogla da ne primetim lekarske veštine moje sestre, na njegovom savršenom licu nije bilo ni najmanjeg ožiljka; čim prevaziđemo ovu situaciju planiram da je pitam za par lekcija... Prisetila sam se njenih reči da neće imati primetne ožiljke, ali sam smatrala da preteruje, njen rad je zaista za divljenje.

Želela sam da ostanem i razgovaram sa njim, ali sam naterala sebe da se pokrenem; ne želim da ponovo budem jedna od njegovih mnogobrojnih igračaka. Nastavila sam da koračam prema izlazu dok sam suzdržavala svoje suze, taman sam pomislila da je sve ovo iza nas i on se ponovo pojavio da sve uništi.

"Stefani!", čula sam njegov glas iza sebe, ali se nisam obazirala na njega i potrčala sam prema svom autu; jer ja njemu nisam imala ništa više da kažem. On je svoju šansu i moje strpljenje uveliko protraćio.

Kada sam zastala da otključam auto osetila sam kako me uhvatio za zglob i okrenuo ka sebi, a ja sam mu uputila ubitačni pogled. Želela sam da ga zamrzim iz dna duše.

"Pusti me!", besno sam vrisnula na njega, ali on to nije učinio.

"Stefani, želeo bih da razgovaramo..."

"I ja sam to želela prethodnih meseci, ali ti si bio umišljeni skot koji ni na poruku nije moga da odgovori; ja tebi više nemam šta da kažem", otrovno sam mu rekla, otresavši njegovu ruku sa svoje.

"Dopusti mi da ti objasnim...", molećivo mi se obratio, a ja sam u njegovim očima ugledala iskrenu povređenost.

"Nemaš ti meni šta da objašnjavaš, idi laži neku drugu, mene više ne možeš."

"Stefani..."