STEFANI

Završila sam u jednom od lepših delova Afrike, ali mislim da je moj bivši mentor odgovoran za to. Ostrvo Praslin u okviru Sejšelskih ostrva važi za jedno od najposećenijih turističkih mesta i važi za jednu od popularnijih turističkih destinacija na ovom kontinentu; ipak nije sve tako savršeno. Svega na udaljenosti od petnaest kilometara nalaze se uređena turistička odmarališta, ali u mestu u kome je boravim vladaju beda i nemaština. Još uvek se nisam u potpunosti navikla na to; svega par kilometara dalje turisti su uživali u raskošnim plažama, a ovde su se stanovnici borili da prežive.

Nije lako navići se na odsustvo medicinskih sredstava koja se u Americi smatraju neophodnim za rad, a još teže privići se na to da ovde ne postoje specijalizacije; ukoliko dođe pacijent pritrčavate i oslanjate se na sopstvene instinkte.

Trenutno radim u jednoj od manjih klinika, sa svega tri zaposlena lekara i četiri medicinske sestre, koja se nalazi na periferiji sela koje je okruženo prašumom. Uslovi za rad su bili gori od svega što sam mogla i zamisliti; ali uz ovdašnje doktore sam postepeno učila da se snalazim sa onime što imam.

"Stefani, idem na kupanje, želiš li sa mnom?", moj sadašnji kolega Regan Diaz me upitao.

Regan je jedna od najveselijih i najpozitivnijih osoba koje sam upoznala u svom životu, a uz to iako je svega dve godine stariji od mene pun je znanja koja ja pokušavam da usvojim od njega. Imali smo nešto zajedničko, a to je da smo oboje došli sa ciljem da na neko vreme pobegnemo od prethodnog života; on od boravka u senci njegovih roditelja, a ja od slomljenog srca.

"Jesi li siguran da nam je dozvoljeno?", upitala sam ga.

"Smena nam je gotova pre pola sata, a Henderson nam je poručio da treba malo i da se izduvamo.", uputio mi je široki osmeh znajući da ga ne mogu odbiti.

Zak Henderson je jedan od naših nadređenih, on je jedan od retkih Amerikanaca kome se ovakav rad "dopadao" i koji je odlučio da ostane ovde. Na putu do ovog mesta sam se naslušla raznih priča o ljudima koji ovde rade i očekivala sam bradate zapušte muškarce i gunđave starice; ali moje sadašnje kolege su blago rečeno daleko od toga. Očekivala sam domorodačke lekare, ali samo jedan od mojih kolega je zapravo bio Afrikanac, a čak je i on pre mnogo godina studirao u Americi.

"Ja sa litice neću ponovo skakati.", unapred sam ga upozorila prihvativši njegovu prethodnu ponudu.

"Ma hajde Stefani, moraš priznati da je to bilo nezaboravno iskustvo; radili smo 12 sati, imamo pravo i na odmor.", glasno se nasmejao na moje reči.

Sedmog dana mog boravka ovde posle stresnog radnog dana u kome smo izgubili pacijenta usled nedostatka osnovnih lekova, doktori Henderson i Zulu su nas odveli na obližnju liticu. Posle dužeg ubeđivanja pristala sam da skočim i upravo taj nalet adrenalina i kupanje u okeanu bili su ono što mi je pomoglo da prebrodim dan.

Da Nikol zna kako provodim slobodno vreme lično bi me vratila nazad u Ameriku...

Nikol mi je neopisivo nedostajala, jer nisam navikla da živim bez nje; ali ona mi je svakodnevno slala slike onoga što radi i pitala me kako sam. Sem sa njom, čula sam se sa Anom, jer sam znala da Nikol i ukoliko bude imala problema neće mi to reći. Otvorila sam poruku koju mi je Ana poslala pre par časova i videla sliku Maksa i moje sestre. Maks joj je ponovo doneo hranu na posao, a ona ga je očarano gledala radosno uzimajući kese iz njegovih ruku; ovo mi je izmamilo iskreni osmeh.

"Ne moraš brinuti zbog nje, izgledaju srećno zajedno", Regan mi je prišao i video sliku.

"Srećni su, zar ne?", njegove reči su mi izmamile široki osmeh, jer je i on kao potpuni stranac mogao videti da je Nikol presrećna.

"Preuzeću tvoju sledeću kućnu posetu, ako mi budeš pravila društvo na kupanju."

"Ubedio si me, idemo."

Kućne posete ovde ne podrazumevaju vožnju udobnim sanitetom do pacijenta, već mukotrpno petnaestokilometarno pešačenje po jakom suncu; a posle takve prve šetnje, kao nimalo fizički aktivnoj osobi, je umalo meni trebala medicinska pomoć. Ali hej, kroz godinu dana ovakvog života imaću telo o kome sam sanjala; naravno pod uslovom da preživim.

Čim mi boravak ovde istekne obećavam da ću biti mnogo pažljivija prema sopstvenom autu, jer sam prevoz njim uvek smatrala kao nešto što se podrazumeva. Zapravo, većinu tehnologije i kućnih aparata ću mnogo više ceniti.

"Ma hajde koleginice, to su samo kratke šetnje", Regan se našalio na moj račun.

"Njih ću ipak rado prepustiti sportistima, ne želimo da izgubiš te izražene mišiće za koje si radio dugi niz godina", uzvratila sam mu.

"Imaš deset minuta da se spremiš, čekam te kod stare palme.", rekao je i izašao iz ordinacije.

Izgleda da će ostatak papirologije ipak morati da sačeka do sutra.

Otišla sam do svoje kolibe i brzo se presvukla u čistu odeću i obula udobne patike koje sam već sada skoro uništila tokom dosadašnjeg boravka; samo ne znam kako ću Nikol objasniti zašto joj na svake dve nedelje tražim nove patike... Pre nego što sam krenula poslala sam Nikol poruku da sam završila sa smenom i da planiram da odmorim da me ne bi zvala; kad bi ona samo znala kako se ja ovde odmaram.

Ubrzo sam se našla sa Reganom na dogovorenom mestu i prepustila sam mu tu čast da ide ispred mene, jer iako sam se do sada trebala navići na zmije i ostale egzotične životinje; mene su i dalje trenuci delili od padanja u nestvest.

"Poneo sam osnovne protivotrove, a i sedative ukoliko ti zatrebaju", namignuo mi je i rukom mi pokazao na planinarski ranac koji je poneo.

Zaista ne znam kako se on ovako brzo privikao na sve ovo, a stigao je svega mesec dana pre mene.

"Regane, već sam ti rekla da prekineš sa tim", prostrelila sam ga pogledom.

Dok smo pre dva dana zajedno obilazili porodice kojima je bila potrebna pomoć na drvetu sam ugledala manju tarantulu, a nakon glasnog vriska mislim da mi je trebalo manje od minuta da pređem oko dva kilometra; a ja sam se pitala zašto sam na aerodromu morala da primim onoliku količinu imunizacija...

"Ma hajde, ono je bio mali kućni pauk", rekao je dok je koračao ispred mene sklanjajući lišće u stranu.

"Mi u Njujorku kao kućne ljubimce držimo pse i mačke, šta Vi u Bostonu smatrate kućnim ljubimcima, ja stvarno ne znam."

Iako je privatno bio pravi šaljivdžija, za vreme rada bio je strogo profesionalan; nekada mi je ta njegova promena ličnost bila potpuno neverovatna.

"Jao živote, koliko još?", upitala sam ga posle tridesetominutne šetnje koja mi se trenutno činila dugom kao sama večnost.

"Prošle srede ovo je bio mnogo kraći put...", nastavila sam da zanovetam, jer čak i u pet popodne vreme je bilo pakleno.

"Jeste koleginice, plaža se verovatno pomerila za par dana."

"Koliko si ti uopšte trenirao pre dolaska ovde?", upitala sam ga, jer sam shvatila da je on sve ovo podnosio kao lagani hod.

"Oko dva do tri sata dnevno, zavisno od dežurstava i smena."

"Kolega, ti ono reče da si imao desetku iz farmakologije?", pitala sam ga, a on mi je uzvratio glasnim smehom.

Nije ni čudo što je imao telo na kome su mu i poznati fudbaleri mogli pozavideti, a o jakoj viličnoj kosti i ugaljcrnoj kosi neću ni da govorim... Meni zaista nije jasno kakvu moć organizacije imaju pojedini ljudi, jer ja posle dvanaestočasovdne smene bila sam spremna samo za udobnost svog kreveta.

"Držat ću ti predavanja o organizaciji vremenap, specijalizacija ne znači da se odričeš društvenog života."

Okrenuo se ka meni i namignuo mi, trenutno mi neće biti čudno ni da mi kaže da ima sposobnost i da čita misli, jer taj dečko je prosto za sve rođen. Prvog dana svog boravka nisam znala ni da pokrenem ultrazvuk u klinici, jer verujem da je preživeo oba svetska rata, a kalmoli da ga očitam; ali on je zato mogao da primeti i najsitnije promene.

"Stigli smo, ko prvi stigne do plaže prepušta svoju dokumentaciju onom drugom!", detinjasto je uzviknuo ugledavši okean u daljini i potrčao.

Iako sam iskreno pokušala da ga sustignem o tome sam mogla samo da sanjam, jer ja sam se bukvalno vukla po kamenitoj plaži vodeći računa da ne slomim nešto; a on je sa lakoćom hodao po neravnom terenu.

"Ne pada mi na pamet da ponovo radim tvoju papirologiju!", viknula sam za njim, jer sam već jednom izgubila opkladu od njega.

Dok sam ga ja sustigla, on je uveliko uživao u plivanju, a ja sam polako ušla do struka, želeći da se prvo naviknem na temperaturu vode. Zatvorila sam oči i dozvolila sebi da uživam u umirujućem zvuku udaranja talasa o stene, ali već u sledećem trenutku osetila sam kako padam u vodu.

"Jesi li ti normalan?! Hoćeš da škogiram u ovoj nedođiji?!", vrisnula sam na njega, čim sam izronila u besu sam udarila rukom o vodu pokušavajući da ga poprskam, ali on je već otplivao od mene.

"Ne brini se, imaš mlad i zdrav organizan, neće ti ništa biti; a i ako ti bude imaš uz sebe stručnjaka. Koleginice, sa tvojom brzinom ušla bi u vodu u vreme kada bi trebali da krenemo nazad.", dobacio mi je uz široki osmeh.

Besno sam ponovo viknula na njega, ali prava istina je da ja na njega jednostavno nisam mogla biti ljuta.

"Ma hajde, zar ovaj okeanski vazduh ne utiče umirujuće na tebe?"

Zvuk talasa, toplo vreme i plivanje su me podsetili na najlepši odmor mog života; sve ovo mi je bilo tako poznato, ali on ovoga puta nije bio pored mene. Nije bilo njegovog toplog osmeha i strasnih poljubaca; sada su nas delile hiljade kilometara i slomljena srca.

"Stefani, jesi li dobro?", iz misli me vratio Reganov zabrinuti glas.

"Jesam izvini, samo sam se na trenutak zamislila."

Izbacila sam misli o njemu iz glave i potrudila se da uživam u trenutku, kupajući se u okeanu u sred ove nedođije koja će biti moj dom i nadam se moj spas tokom ove godine.

____________________________

NIKOL

Sjedim za stolom već pola sata i gledam u našu sliku, na slici smo Stefani i ja prvog dana useljena u ovaj stan. Mjesecima sam radila po cijele Božje dane kako bi skupila barem pola novca za stan o kakvom smo sanjale i uspjela sam. Nakon dvije i pol godine rada u potpunosti sam ga otplatila i bio je to naš novi dom. Od nesreće drugog doma nismo ni imale jer smo svo to vrijeme živjele u tuđim stanovima koje smo iznajmljivale.

Iako je uvijek govorila da sam sebi ispunila hir kupujući ogroman stan na samom vrhu zgrade sa savršenim pogledom na najljepši grad, ovaj stan bio je i njen san. Sjećam se dana kad sam ga pronašla, nije joj se svidio, barem je tako govorila, a oči su joj sijale poput dijamnata na pogled koji je pružao. Priča da joj se ne sviđa i da je previše visoko bila je zato što je prije saznala njegovu cijenu i nje vjerovala da mogu da zaradim toliko novca, jer ona je tad bila samo student. Ipak sam ga na kraju uspjela kupiti i urediti po našoj želji.

Smijem se usprkos vodopadu suza koji teče niz moje obraze, smijem se na našu sliku i svoj izraz lica dok me Stefani grli. Njena bujna plava kosa prekriva mi pola lica dok gleda u kameru tim prelijepim plavim očima. Svaki put kad vidim neku njenu fotografiju sjetim se mame, toliko je ličila na nju. Mama bi bila ponosna da nas sad vidi i da nas je vidjela taj dan, same u velikom stanu na još većem Menhetnu. Uspjele smo izgraditi dom i karijeru, čak i poslije svega što nam se desilo.

Kupila sam ga nama Stefani, a sad ga napuštamo i sve se mijenja. Nisam željela da se išta promijeni i definitivno nisam bila spremna na ovakve promjene.

Prošle su već dvije sedmice kako je Stefani napustila sve i otišla da radi u Afriku, na punu godinu dana. Obećala je da će doći kad se porodim, ali više nisam sigurna ni mogu li izdržati sve ovo bez nje.

Ja danas treba da se selim kod Maximiliana i ne znam zašto, ali ne osjećam se dobro zbog toga.
Volim ga i stvarno želim da živimo zajedno, ali nešto me koči i koliko god da se trudim ne mogu ignorisati ovaj nemir koji gori u meni poput nekog upozorenja.

"Završila sam gospođice, treba li Vam još nešto?" -Magda me obavijesti stojeći na vratima.

"To je sve Magda i možete da idete. Za posao sam vam već rekla da ne brinite, javila sam Ani i ona će Vas u ponedjeljak čekati u poliklinici, već su Vas prijavili." -Dala sam našoj kućnoj pomoćnici posao čistačice u poliklinici kako ne bi ostala bez posla zbog cijele ove situacije.

"Hvala Vam."

"Hvala Vama, a za posao oko stana ćemo se dogovorit da dolazite barem jednom sedmično i sredite ga. Želim da sve bude isto kad se Stefani vrati, to ću Vam plaćati naknadno, ne brinite."

"Bit će, ne brinite se."

"Dobro Magda, onda smo se dogovorile."

"Jesmo gospođice, hvala Vam još jednom."

"Nema na čemu, vidimo se u ponedjeljak."

"Vidimo se." -Na izlazu se susrela sa Maxom, pozdravili su se i mimoišli.

"Gdje je moja najljepša trudnica?" -Krenuo je prema meni sa širokim osmijehom na licu.

"Tu sam. Gdje bih bila?" -Odgovorim bezvoljno.

"Mislio sam da mi se jutros pričinilo da si ljuta preko telefona, ali izgleda da se nisam prevario."

"Nisam ljuta!" -Nesvjesno sam povisila ton.

"Ne viči, Nikol." -Uozbiljio se.

"Izvini." -Zatvorila sam oči i zagnjurila glavu u šake pokušavajući pobjeći od svega, od sebe i od njega.

"Hej." -Kleknuo je ispred mojih nogu i skinuo mi šake sa lica.

"Šta te muči Nikol?"

"Ništa."

"Polako, samo želim da razgovaramo."

"Max, stvarno nisam raspoložena."

"Ako te pakovanje uznemirilo mogao sam da pošaljem nekoga da to završi."

"Nije zbog toga."

"Nego zbog čega?"

"Nervozna sam."

"To je normalno u trudnoći."

"Nije zbog trudnoće, ne razumiješ."

"Nikol pričali smo i nema potrebe za nervozom."

"Jednostavno nisam mirna Max, ne osjećam se dobro u vezi svega ovoga."

"U vezi odluke da živimo zajedno?"

"Ne misliš li da žurimo previše?"

"Ne žurimo Nikol, zašto odjednom tako razmišljaš?" -Pogledao me tužnim očima, a meni je srce poletelo u grkljan.

"Samo me pusti Max." -Pokušala sam ustat i otići od njega, ali nisam uspjela.

"Nikol, ljubavi slušaj me, znam da te boli jer je Stefani otišla, ali i sama si mi rekla da si morala da je pustiš. Stefani nema trenutno i zar nije bolje da živiš sa mnom taj period? Trudna si i nije dobro da si sama, a i zar ne želiš da budemo zajedno?"

"Želim, ali... Ali se plašim i Stefani će se vratiti, ovo je samo privremeno."

"Odlično, kad se vrati i ona može živjeti sa nama, ja nemam problema sa tim. Volim Stefani kao svoju sestru jer znam koliko ti ona znači. "

"Ne znam Max..."

"Čega se plašiš pobogu Nikol? Zaručio sam te i pristala si, znam da želiš to koliko i ja i ne znam zašto se ponašaš tako. Jesam li uradio nešto da ti ulijem nepovjerenje?"

"Nije stvar u tome."

"Nego u čemu je?! Ajde objasni mi zašto si stalno hladna prema meni?"

"Nisam hladna, samo razmišljam o svemu ponovno."

"Zašto toliko razmišljaš?"

"Da nije možda zabranjeno?!"

"Nije, možeš slobodno razmišljati o tome na putu do moje kuće."

Ustao je, okrenuo se uzeo dve kutije koje su stajale pored vrata i hladno izašao iz stana na što sam pobjesnila. Brzo se vratio po ostatak zajedno sa još dvojicom ljudi iz svog obezbjeđenja pa sam morala ušutit i krenuti za njima iako mi se nije išlo.

Iako je Max insistirao da živimo u njegovoj kući koja je bila van grada ja sam ga uspjela nagovoriti ipak živimo u njegovom stanu na Manhattanu. Vila u kojoj je živio za mene je bila previše i predaleko poslu tako da je ovo svakako bila bolja opcija.

"Ovdje živiš?" -Upitala sam ga kad sam zakoračila u stan i ostala u šoku.

"Da, više volim ići kući, ali kad moram ostajem i ovde u stanu."

Njegov stan bio je veličine manjeg lunaparka, ogroman je, svaka prostorija; a ima ih popriličan broj. Sve je u crnim, sivim, smeđim i ponegdje bijelim nijansama čak i mermeni crni pod koji izgleda kao da nikad niko nije hodao po njemu.

"Ne sviđa ti se?" -Upitao me dok je promatrao izraz na mom licu.

"Ne lijepo je, samo izgleda kao da ćemo da živimo u jednom od tvojih odijela." -Našalila sam se i prihvatio je šalu.

Obilazila sam stan i slala slike Stefani da joj dokažem da je naš stan špajz za ovo mjesto.

"Ako ti se ne sviđa možemo pogledati neki drugi stan." -Pojavio se iza mene dok sam se divila njegovoj kupaonici.

"Drugi stan?"

"Da, imam puno nekretnina u gradu."

"Naravno da imaš."

"Nikol, pokušavam ti ugoditi, surađuj sa mnom."

"Nema potrebe, malo je čudno, ali navići ću se u svakom slučaju."

"Dobro, a ako budeš željela preći ćemo u neki drugi, meni je svejedno."

"Imaju li tvoji drugi stanovi ovakvu kupaonicu?"

"Ne, draga. To kupatilo je rađenjeno posebno i po naredbi."

"Onda ostajemo ovdje." -Nasmijao se na to.

"Kako ti kažeš, sve ću uraditi da ugodim svojoj zaručnici." -Prišao je, poljubio me u ruku, a zatim nastavio spuštati slatke poljupce duž moje ruke prema vratu.

"Nemoj." -Odmaknula sam se od njega.

"Zašto si takva? Zašto si hladna prema meni?"

"Nisam."

"Jesi, dok nismo došli u New York nisi se izvlačila iz mog zagrljaja, šta je sad?"

"Moram da se raspakujem." -Krenula sam izaći iz sobe, ali me zaustavio.

"Ljubavi rekao sam ti i ponavljam ti opet, nemaš razlog da budeš nervozna, nema razloga za paniku i nepovjerenje. Molim te Nikol, sad treba da uživamo jer konačno nakon svega imamo priliku, vjeruj mi i opusti se." -Zagrlio me i ovaj put sam mu dozvolila.

"Samo mi treba malo vremena da se smirim Max, shvati me."

"Smiri se u mom zagrljaju."

"Max, pusti me malo samu."

"Volim te Nikol shvati to već jednom, volim te i želim te najviše na svijetu, vjeruj mi. Bez tebe ne mogu da dišem, trebaš mi."

"Da, baš."

"Šta znači to?" -Pustio me iz ruku.

"Sigurna sam da je takve stvari govorio i Leo mojoj sestri, pa kako je sve ispalo za njih..."

"Prestani da me uspoređuješ sa njim, nisi li me dovoljno kažnjavali za njegove postupke?"

"Nisam te kažnjavala."

"Šta sam ja tu mogao da uradim?"

"Moja sestra je otišla zbog njega Max, sjebao joj je život dok je besramno govorio kako je voli. Zaručio je pred cijelom Njujorškom elitom i nakon svega toga rekao 'Žao mi je ali ja ne mogu'."

"Znaš dobro zašto je to uradio."

"Ne zanima me! Shvati, ne zanima me razlog jer je Leo jebeni debil! Nudila sam mu pomoć, ja, koja bih do tad ubila za nekog ko je ružno pogleda, molila sam njega koji je doveo u životnu opasnost. Halo zamalo je umrla zbog njega i ni to vam nije dosta."

"Pokušao sam ga odgovoriti i pokajao se, ja.."

"Ne zanima me." -Prekinula sam ga i krenula izaći iz sobe.

"Nikol, mi nismo oni i prestani da me uspoređuješ sa Leom. Ja nisam on!" -Povukao me za ruku.

"Kako ja to da znam, on ti je najbolji prijatelj?"

"Imaš li pojma koliko me boli tvoje nepovjerenje, nisam ovo zaslužio..."

"A Stefani je zaslužila to što joj je Leo uradio?"

"Ja tebe nikad ne bih ostavio, NIKAD i ni pod kojim uslovima."

"Samo me pusti." -Nije me pustio.

"Pusti me Max!!!" -Ponovila sam malo glasnije i pustio mi je ruku.

Otišla sam u sobu, raspakirala stvari i zaspala plačući, jer njega nije bilo; nije došao za mnom.

Nakon par sati probudila sam se i zatekla ga na podu kako spava naslonjen na kauč na kojem sam ležala. Pokrio me dekom, sjeo na pod, jer pored mene nije bilo mjesta i zaspao. Duša moja, izgledao je tako spokojno dok spava.

Nježno sam milovala pramenove njegove kose, pazeći da ga ne probudim i promatrala ga tako usnulog. Bio je savršen, moj muškarac iz snova, snova koji su se ostvarili.

Odjednom se više nisam osjećala nemirno baš suprotno od toga, osjećala sam se sretnom i ispunjenom, kao da je sve na svome mjestu. On, beba i ja; a i Stefani uskoro nadam se.

Žao mi je što sam izazvala svađu danas i zabrinula te, izvini. Naravno da želim živjeti sa tobom Maximilian. Ja sa tobom želim sve!

______________________________________

Evo ga još jedno zajedničko poglavlje, nadamo se da vam se sviđa!!

Imam za vas par pitanja;
Kako vam se sviđa ovaj rad u paru? Pišite mi vaša mišljenja u komentarima.

Kao što vjerojatno već znate bliži nam se kraj ove priče i teška srca se rastajemo od nje pa smo Uchiha i ja odlučile napraviti nastavak ove knjige.
Šta vi mislite o tome?
I koje likove biste najviše voljeli ponovno sresti u sljedećoj knjizi?

Nestrpljiva sam da čujem vaše odgovore.
Lijep pozdrav!
@Dream_Nela ♡

_________________________________

Mislim da je sada imam jedno mnogo važnije pitanje.

Šta mislite o Reganu? :)

PS.Njegovu sliku imate na početku poglavlja.

Želim vam ugodno veče ili dobro jutro, zavisno kada čitate ovaj nastavak. ♡ #ostanikodkuće

Uchiha