Nikol

Bude me nježni poljupci po vratu uz golicanje njegove brade. Promeškoljim se par puta ali on ne staje pa otvorim oči i ugledam najljepšeg muškarca na mom ramenu. Na njemu bijela košulja uz ta široka ramena, crna kosa, crna brada od par dana i te crne oči. Savršen je!

"Dobro jutro moja uspavana ljepotice."

"Jutro ljubavi." -Protežem se po krevetu koliko sam duga i široka u crnoj čipkastoj spavaćici otvoreno ga izazivajući da mi se pridruži.

Sretna sam, jučer me Stefani pitala koliko sam sretna i nisam joj mogla objasniti, jer ne postoji ta veličina kojom bih mogla opisati svoja osjećanja kad sam sa tim čovjekom. Volim ga, voli me i to je sve što nam je potrebno. Nekada mi je zvučalo smiješno kad ljudi kažu kako je ljubav smisao života, a sad se smijem sebi koja to do sad nisam shvatila.

"Ne želim da ustajem Max, hoću zauvijek da ostanemo u ovom krevetu." -Ipak su nas sad za ovaj krevet vezale mnoge uspomene.

"Ne reci to dva puta, jer znaš da bi ostali da se ja pitam. Ti si ta koja voli posao više od svog budućeg muža."

"Jezik pregrizao, to nije istina!"

"Zašto nas onda tjeraš da se vratimo, sve je dobro u New Yorku i bez nas, a nama je mjesto ovdje."

"Jeste sa tvojom firmom jer imaš pedeset direktora, a ja svoju polikliniku vodim sama Max."

"Znam ljubavi, ali..."

"Nema ali, uživala sam sa tobom u svakoj minuti za ovo vrijeme koliko smo na ostrvu, ali znaš da moramo da se vratimo, kad tad."

"Onda diži to slatko dupe iz kreveta i ne izazivaj me inače ćemo ostat ovdje do tvog devetog mjeseca." -Pogledao me zločesto.

"Molim?!" -Ciknula sam.

"Da Nikol, baš ovdje na ovom krevetu." -Iako se smijao znala sam da se nije šalio, ostao bi.

"Ustajem."

"Ajde napravio sam doručak."

"Stvarno, opet? Za cijeli ovaj period od kako smo ovdje ni jednom ja nisam ustala da tebi spremim doručak, uvijek je obrnuto. Znaš da se stidim sad, a danas se vraćamo nazad."

"Znaš i kako to možeš ispraviti."

"Kako?"

"Pristani na moju ponudu." - Prije dva dana predložio mi je da živimo zajedno do vjenčanja za koje smo se oboje složili da treba biti nakon mog porođaja.

"Ahh Maximilian, nije tako jednostavno kako ti to zamišljaš."

"Jednostavno je Nikol, dovoljno je samo da to želiš."

"Znaš da želim, ali trenutno nije pravo vrijeme za to. Uostalom zašto želiš debelu trudnicu da bude sa tobom, nisam li ti i ovako previše naporna?"

"Želim svaku sekundu svog života da provedem sa tobom i da definitivno želim tu trudnicu svaki dan i svaku noć u svom krevetu. Želim da joj svako jutro pravim doručak i kavu i da je mazim, ljubim..ovako." -Demonstrirao je poljupca na mojoj goloj koži i koliko god željela nisam mu sad mogla propustit.

"Max, ne mogu."

"Dobro." -Bolno je uzdahnuo i ustao sa kreveta ostavljajući mi kratki poljubac na usnama.

"Koliko je sati?"

"Deset."

"Molim?!! Max opet me nisi probudio."

"Nisam mogao, tako si lijepa kad spavaš."

"Rekla sam ti da imam sastanak danas?"

"Znam, ne brini. Odmah nakon doručka krećemo, helikopter je spreman."

"Hvala ljubavi."

"Nije mi drago što ovo radim, ne zahvaljuj se."

"Ipak ću ti se zahvaliti, ali na poseban način." -Zavodnički sam mu se nasmiješila.

"Hmm primamljivo, pa mogla bi da pokušaš." -Krenuo je prema krevetu nadajući se da će me time zadržati.

"Hoću, ali kad se vratimo, a sad idem da se spremim." -Ustala sam i otišla do kupatila pravac pod topao tuš.

Ovih sedam dana koje smo proveli na otoku zajedno bili su magični na svaki mogući način koji sam mogla zamisliti. Sve je toliko nestvarno lijepo i savršeno da se navečer bojim zaspati jer se plašim da ću se probuditi i da će sve ovo bili san, pa do kasno u noć ležim i gledam u njegovo savršeno lice. Tako mirno i spokojno spava, bez glasa kao beba.

Otok je pružao brojne grupne aktivnosti ali smo mi više uživali sami, bez drugih ljudi u blizini. Uživali smo na brojnim plažama, obilazili otok, šetali i jahali u zalazak sunca. Predajući se u potpunosti prirodi oko nas kao i jedno u drugome. Sedam dana takvog života prođe kao najljepši san i već danas se moramo vratiti, ali ljepota svega ovoga ostaje u nama kao neizbrisivo sjećanje na naše zaruke i naše prvo zajedničko vrijeme, prelijepo romantično putovanje.

"Da te otpratim do stana?" -Upitao me kad smo stigli u New York.

"Bolje nemoj Max."

"Zašto ne?"

"Oboje znamo da ako dođeš do mog stana nećeš izaći iz njega, a ja neću otići na sastanak."

"Onda nemoj ići na glupi sastanak."

"Moram, jako je bitno i već smo pričali o ovome."

"Dobro, a šta fali da ja pođem sa tobom na isti?"

"Fali Max, samo zato što smo zaručeni ne znači da mogu da te vodim sa sobom na posao, uostalom i ti moraš raditi."

"Ja bih tebe poveo sa sobom. "

"Max ponašaš se kao dijete, jesi li svjestan toga?"

"Jesam, dijete sam koje ti ostavljaš. Kako samo možeš? Ja bez tebe ne mogu Nikol, nemoj to da radiš."

"Ljubavi to je samo na par sati, obećala sam da ćemo večerati zajedno."

"Dobro, ali zapamti obećala si."

"Jesam i ispunit ću to, a sad idi jer žurim."

"Dobro, vidimo se." -Spustio mi je nekoliko kratkih poljubaca na usne pa ušao u svoj auto i odvezao se.

Teška srca sam se rastala od njega, ali morala sam. U stanu nije bilo nikog pa sam samo ostavila kofere, brzo se presvukla i požurila na posao.

Sastanak je trajao preko tri sata i jedva sam čekala da se završi, a kad se konačno završio morala sam da se nosim sa Anom i njenom nepodnošljivom željom za detaljima iz mog privatnog života.

Ana je iako je moja radnica također i moja prijateljica, jedna jedina i najbolja. Tako da sam pristala ispričati joj sve, način na koji me Maximilian zaprosio, gdje, kako i ukratko cijeli vikend. Opisala sam mjesta gdje smo bili, pokazala slike, a ona se oduševila, Maximilianom naravano. Od samog početka ga je gotivila, a sad izgleda još i više.

U kancalariji me čekalo brdo papirologije sa kojom sam morala da se borim i možda bi uspjela završiti sve za par sati da mi Ana nije najavila posebnog posjetioca.

"Viliam!" -Iznenadila sam se kad sam ga ugledala na vratima svoje kancelarije.

"Kako si Nikol?" -Zagrlio me kao što je to uvijek radi pa se pristojno odmaknuo od mene.

"Dobro sam, ti?"

"Dobro je, ne žalim se."

"Nisam te očekivala, sjedni."

"Znam, došao sam zbog toga."

"Zbog čega?"

"Zbog načina na koji smo se rastali prošli put."

"Da, čekala sam da se malo smiriš pa sam te mislila potražiti."

"Znači i dalje prijatelji?" -Pružio mi je ruku za nas uvježbani pozdrav kao prije kad smo bili djeca.

"Naravno, prijatelji." -Uzvratila sam pozdrav.

Pričali smo skoro dva sata, rekao mi je da mu je Stefani prenijela za zaruke i bio je jako sretan zbog mene, ali ja nisam bila sretan zbog pogleda u njegovim očima dok mi je to govorio. Nije bio sretan, bio je tužan i povrijeđen, ali mi nije želio pričati o tome. Kao potvrda da sam u pravu bilo je i priznaje da je došao da se oprosti, navodno je dobio još jednu specijalizaciju u Meksiku i da ide tamo na neko vrijeme. Viliam je uz malo truda mogao dobiti i bilo koju specijalizaciju u New Yorku ili barem u okolici, a ne da ide u drugu državu.

"Jesi li siguran u tu odluku?"

"Jesam, to je savršena prilika." -Laž!

"Tek tako ćeš ostavit posao i sav život koji si izgradio ovdje?"

"Koji život Nikol? Život sposobnog doktora sa svjetlom budućnosti za karijeru, ti me poznaješ i znaš da ja ne živim za to. Me želim život koji je samo posao od jutra do mraka i ništa drugo."

"Znači ipak ideš zbog mene. Ideš od mene?" -Suze su krenule na moje oči, zbog trudnoće sam bila nenormalno emotivna. -" Viliam nakon toliko godina smo se ponovno sreli i ti opet nestaješ."

"Ti ćeš uvijek imati prijatelja u meni, gdje god da sam Nikol. Samo jedan poziv i ja ću doći, bez obzira na sve."

"To nije isto." -Obrisala sam suze.

"Razumi me, moraš da me razumiješ Nikol." -Uzeo je moje ruke u svoje i pustio ih kao opržen istog časa kad je dotakao prsten.

"Znam, razumijem te, ali to i dalje ne znači da me tvoj odlazak ne boli."

"Proći će, jednom smo ovo preživjeli."

"Trag ostaje."

"Zauvijek, kako podnosiš to što Stefani odlazi?"

"Stefani odlazi? O čemu ti pričaš?!"

"Nisi razgovarala sa njom? Kad si se vratila?"

"Prije par sati."

"O Bože, ništa razgovaraj sa njom, ja moram da idem." -Ustao je.

"Viliame, stani gdje odlazi Stefani?"

"Nije na meni da ti to kažem."

"Kaži mi?" -Ustala sam za njim.

"U Afriku, tražila je dopuštenje za godinu dana dobrotvornog rada i dobila je."

Moja sestra odlazi, a ja nemam pojma o tome.
Sjela sam na stolicu od šoka kad mi je sinulo i glavu o čemu smo sve razgovarale u posljednje vrijeme, već dugo je ovo planirala, ali mi nije ništa rekla. Opipavala je teren, Stefani me napušta i to baš sad kad mi je najviše potrebna.

__________

STEFANI

Konačno sam završila sa pakovanjem kofera i svi papiri su bili konačno spremni, ostalo je još samo da ih preuzmem u bolnici. Zahvaljujući Vilijamu koji je ubrzao celu proveduru već za tri dana ću biti u mogućnosti da putujem i na tome sam mu bila bezgranično zahvalna. Pozdravila sam se sa prijateljima i kolegama i sinoć odradila svoju poslednju smenu, taj rastanak mi je zaista teško pao; jer i pored onih koji su širili tračeve o meni, tamo je bilo i onih koje sam smatrala pravim prijateljima.

Vilijam je zaista ispunio svoje obećanje i dosta mi je pomogao, jer se obično na sve formulare i domumente čeka oko šest meseci. Pružio mi je osnovne informacije o boravku u Africi i rekao da će mi biti na raspolaganju u bilo kom trenutku ukoliko mi nešto zatreba; a ja sam ga samo zamolila da mi obezbedi dvonedeljno odsustvo u vreme Nikolinog devetog meseca, jer ne bih ni za šta u životu propustila rođenje njenog deteta.

Pogledala sam na sat i shvatila da će Nikol uskoro da se vrati u stan i brzo sam gurnula kofer nazad u ormar; jer njoj bi jedan pogled na njega bio dovoljan da sve shvati. Zatim sam se smestila na tepihu i počela da se mazim sa Astrom koja je neprestalno mahala repom.

"Mnogo ćeš mi nedostajati, ali obećavam da ću se vratiti", rekla sam joj.

Ona je na trenutak stala i zagledala se u mene svojim tamnim očima kao da je razumela šta sam joj upravo rekla.

"Ne brini se, Nikol iako povremeno zna da bude naporna odlično će se brinuti o tebi."

Nastavila sam da se igram sa svojim psom, ali u tome me je ubrzo prekinulo lupanje ulaznih vrata; nisam stigla ni da ustanem, a besna Nikol je već uletela u moju sobu.

Pogled mi je odmah privukao njen već izraženi trudnički stomačić u uskoj poslovnoj haljini; zbog posla kojim sam se bavila videla sam razne trudnice, ali ni jedna po lepoti i zanosnosti nije se mogla uporediti sa mojom starijom sestrom.

"Vratila si se!", potrčala sam da je zagrlim, ali se ona odmah besno odmakla od mene.

"Nikol, šta ti je?"

"Šta je meni?! Kada si ti planirala da me obavestiš o tvojoj suludoj ideji da odlaziš Bogu iza nogu?!"

"Kako ti za to znaš?", iznenađeno sam je upitala, jer ona o ovome nije trebalo ništa da zna.

"Nije bitno kako ja to znam! Samo mi reci da ne ideš zaista u Afriku!"

"Nikol smiri se, znaš da nerviranje nije dobro za bebu... I da Nikol, istina je, odlazim za par dana.", pokušavala sam da je umirim, ali mi to nije pošlo za rukom.

"Nemoj sada da se praviš kao da brineš o mojoj bebi i meni, jer da brineš nikada ne bi odlučila da nas ovako ostaviš!'

Suze su počele da se slivaju niz njene obraze, poželela sam da je utešim, ali ona se ponovo odmakla od mene.

Razmišljala sam kako je saznala o tome, jer jedino su moje kolege i nadređeni znali za to, a onda mi je sinulo. Jedina osoba od svih mojih kolega koja je razgovarala sa Nikol bio je upravo moj mentor.

"Odlaziš od mene sada kada si mi najviše potrebna, Stefani ja ne mogu ovo bez tebe, zar želiš da propustiš i moju trudnoću i bebino rođenje?!", suze su nastavile da se slivaju niz njeno lepo lice.

"Nikol, ti ćeš biti dobro, srećna si i imaš Maksa pored sebe, a meni je ovo potrebno. Posle svega što mi se desilo, moraš razumeti da mi je promena potrebna...", pokušala sam da joj objasnim situaciju, ali ona me je odmah prekinula.

"To što sada imam Maksimilijana pored sebe ne znači da mi ti nisi potrebna, ti si moja sestra!"

"Nikol, ne slušaš me, nikada ne bih propustila rođenje tvoje bebe i planiram da se vratim u vreme tvog porođaja; ali bojim se da sam ja donela odluku i da je neću promeniti."

"Da li je to zbog uticaja koji Leo ima u bolnici u kojoj radiš? Stefani, dođi da radiš kod mene u poliklinici, ja sam nedavno zaposlila dva anesteziologa i znaš da ih sada imam šest, oni ti mogu biti mentori, ne moraš zbog toga odlaziti u Afriku..."

"Želim da idem iz mnogih razloga, a to je samo jedan od njih. Nikol, već sam ti rekla da ja trenutno ne želim da radim u tvojoj poliklinici, možda za par godina, ali sada ne."

"Zašto ne? To su veliki stručnjaci, dosta bi naučila od njih..."

"Nikol, ja bežim od privilegija, a želela ti to ili ne, u tvojoj poliklinici bih ih uvek imala. Ti treba najbolje da me razumeš, jer odlično znaš šta je želja za napretkom i sticanjem novih znanja, a toga uz povlastice nema."

"Stefani, razumem ja tebe, ali to je suluda ideja. Protraćićeš godinu dana života, odlično znaš da ti niko neće rad tamo računati pod specijalizaciju. Nije tako jednostavno otići i raditi tamo, njihov zdravstveni sistem se uveliko razlikuje od našeg i to ne u dobrom smislu. Mnoge moje kolege su išle tamo i velika većina njih to smatra greškom. Mogu povući par veza i premestiti te u bilo koju bolnicu u okrugu, možda će mi trebati neko vreme, ali kroz mesec dana..."

"Nikol, ova odluka nije ni meni ni malo laka, jer želim da budem uz tebe. Želim da zajedno biramo odeću za bebu i želim da se šalim na račun tvog trudničkog apetita, ali to bi značilo da ću nastaviti život puštajući ga da jednostavno prolazi pored mene. Trudim se da uvek ostanem nasmejana i pozitivna ispred tebe, jer znam da imaš previše svojih briga i bez mene; ali iznutra se osećam mrtvom. Bila sam najsrećnija osoba, a zatim sam izgubila sve u kratkom vremenskom periodu. Verujem da će mi tih godinu dana pomoći da ponovo nađem motivaciju i shvatim šta želim od života; jer tamo makar neću na svakom kanalu viđati Leovo lice i prisećati se svega što više nemam, neću trpeti privilegije i pitanja na poslu na račun mog ljubavnog života."

"Vidim da si već odlučila i nema načina da te odgovorim od toga."

"Jesam."

"Dobro, kad ideš?"

"Za tri dana."

"Boli me to što si to krila od mene Stefani, govoriš mi sad kad dolaziš."

"Moralo je tako Nikol, a i nisam ti htjela pokvariti romantično putovanje."

"Ti si mi važnija, zapamti to. Uvijek ćeš biti najvažnija osoba u mom životu bez obzira na sve." -Uzela je moje ruje u svoje.

"Znam da me razumeš Nikol, duboko u sebi znaš da moram da uradim ovo. Moram da odem kako bih mogla da se vratim i nastavim da živim svoj život, a ne samo da preživljavam."

Osetila sam par suza kako se slivaju niz moje obraze, nisam želela da plačem ispred Nikol; ali ipak je to bilo jače od mene. Videvši moje suze ona me privukla u zagrljaj, kao u vreme kada smo bile deca. Nakon gubitka naših roditelja, ona je uvek bila ona koja bi mi pružala utehu.

Dok mi se igrala sa kosom kroz glavu su mi prošli svi periodi kada me je ovako tešila, da nije bilo nje; ne verujem da bih uopšte nešto postigla u životu.

"Hvala ti Nikol, mnogo te volim", tiho sam rekla.

"Nema na čemu, znaš da ću uvek biti tu za tebe, bez obzira u koju nedođiju odlučila da odeš. Volim i ja tebe Stefani, više nego što to možeš i da zamisliš."

_______________________________

Nadamo se da vam se poglavlje dopalo.❤ Mišljenja nam pišite u komentarima.

@Dream_Nela i ja vam želimo ugodno veče. ❤