NIKOL

Dok spremam Stefanin krevet čujem telefon u dnevnom boravku i požurim do njega.

"Halo Viliame, je li sve u redu?" 

"Sve je ubredu, obavili smo sve nalaze, uradili sve moguće pretrage i sve je čisto. Ne brini se, Stefani je sad dobro, a ubrzo će biti još bolje." 

"Odlično, rano ste završili."

"Tako ti je to kad te pregledaju tvoje kolege, gdje god smo došli imali smo povlastice." 

"Odlično, hvala ti." 

"Nema na čemu, nazvao sam ti da ti javim da se Stefani sprema, sestra joj pomaže i uskoro bi trebali krenuti." 

"Siguran si da ne želiš da ja dođem po nju?" 

"Siguran sam Nikol, bit će bolje da je sačekaš kući, vjeruj mi i ona je uzbuđena što konačno izlazi iz bolnice i što će biti u kućnoj atmosferi. Je li sve spremno za njen dolazak?" 

"Sve je spremno, ja sam spremila kolače, a Magda sva njena omiljena jela." 

"To je super, kladim se da će to jesti." 

"Mora, u bolnici skoro nikako nije jela."

"Naravno da hoće, obećala je da će se oporavit brzo, potrebna nam je na poslu." 

"Ne sumnjam u to, jaka je moja sestra."

"Evo je spremna je, Nikol upravo krećemo i za nekih pola sata smo kod tebe." 

"Pažljivo vozi, molim te, gužve su danas na ulicama, a i kao da se sprema oluja."
 
"Danas su najavili kišu, ne brini se pazit ću." 

"Hvala ti još jednom Vill." 

"Za šta?" 

"Za sve ovo što radiš za nas." 

"Hejj, Stefani mi je kao sestra, a i vi bi isto uradile za mene." 

"Naravno." 

"Vidimo se ubrzo." 

"Vidimo se."

Kažem i poklopim slušalicu gledajući kroz prozor u tmurne oblake iznad Manhattna, spremala se oluja. Oblaci su bili tamni i tako gusti da ni najmanji tračak svjetlosti nije prolazio kroz njih, kako sad izgleda današnji dan neće ni svanuti.

Već je prošlo pet dana kako je Stefani u bolnici i danas je hvala Bogu puštaju na kućnu njegu. Za tih pet dana ni traga ni glasa od njenog zaručnika Lea, tražila sam ga svugdje ali taj čovjek kao da je u zemlju propao.

Nije mi bilo jasno šta se dogodilo izmedu njih, priča koju mi je Vililam ispričao o tome kako se Leo ponašao tu noć nikako se nije slagala sa činjenicom da je narednog jutra samo otišao bez i jedne riječi. 

Zašto? Zašto je otišao ostavljajući moju sestru samu u bolnici, slomljenu i fizički i psihički zbog njega. 

Stefani mi nije željela reći o čemu se tu radilo, nije mi rekla jesu li se ranije posvađali ili šta se već dogodilo. Nije mi rekla ništa, a mučilo je to, ubijalo je.
Sve što je ubijalo nju ubijalo je i mene, osjećala sam se tako bespomoćno.

Željela sam im pomoći samo nisam znala kako, zvala sam ga hiljadu puta i nije se javio. Poslala sam hiljadu poruka na koje nije odgovorio, pisala sam mu na poslovni mejl, pozvala sam ga čak i na zabavu dobrodošliće ni na to mi nije odgovorio.

Okrenula sam po ko zna koji puta ove sedmice njegov broj i po ko zna koji put dobila govornu poštu, onda mi je sinulo da nazovem njegovu firmu što sam i uradila.

Nazvala sam ih i saznala da se danas pojavio na poslu, te da je trenutno na sastanku. Pitala sam da me spoje sa njim, objasnila da moram hitno da ga čujem no kad sam rekla svoje ime rekli su mi da gospodin Anders nema vremena.

Glas tajnice bio je hladniji kad je čula ko sam, što mi je bilo jako čudno.
Sjela sam na Stefanin krevet buljeći u njihove slike na zidu, nasmijani i tako sretni na svakoj slici. Savršen par. 

Zar je sve to bila laž?

Pomislim.

Možda bi trebala skinuti njihove slike sa zida?

No kako mi Stefani nije ništa pričala nisam znala šta da radim.

"Gospođice Nikol, oni dolaze."

Javila mi je Magda sa vrata na što sam se ja trznula kao iz sna. Zamislila sam se toliko da sam izgubila pojam o vremenu.

Dnevna soba bila je ukrašena balonima sa velikim natpisom dobrodošlice na zidu. Magda je spremila dosta hrane te smo pozvali i nekoliko Stefainih jako blikish drugarica, kao i par kolegica sa posla. Naravno tu smo bile i ja, Magda i Vill koji nam je puno pomagao u ovim danima.

"Sestrice." - Bacila mi se u zagrljaj kad me ugledala dok nam je oko nogu veselo skakutala Astra.

Posebno se pozdravila sa Astrom, a potom i sa ostalim svojim prijateljima.
Zabava je tekla normalno, svi su bili sretni što se Stefani oporavila ali ona više nije bila ista.

Trudila se glumiti sreću pred ljudima,ali ja sam poznavala lažni osmijeh na njenim usnama. Izvlačila se na to da je jako umorna, te su gosti otišli ranije, svi pa i Viliam koji je obećao doći rano ujutro, prije posla da je pregleda.

Kad smo ostale same odvela sam je do njene sobe da se odmori, pomogla joj da se presvuče te je ušuškala u njen krevet.

"Lezi pored mene. Hoćeš li Nikol?"

"Naravno da hoću." 

Sjela sam na krevetu pored nje, naslanjajući se na zid iza sebe, dok  je Stefani ležala sa glavom u mome krilu. Mazila sam je po kosi, to je uvijek opuštalo...

"Stefani."

"Molim?"

"Sekino, hoćeš li mi reći šta se desilo sa tobom i Leom?"

"Voljela bih da ti imam šta da ti kažem Nikol."

"Kako to misliš? Do jučer ste bili u vezi, zaručeni, planirali ste brak. Šta se desilo odjednom? Gdje je Leo nestao?"

"Sva ta sreća kao i sva ta priča, palo je u vodu."

"Zašto?"

"Ne znam, ni meni još nije jasno ali jedno je sigurno između nas je gotovo."

"Nisu li to malo grube riječi, znam da ste u svađi ali i to se dešava u vezama. Pogotovo sad kad se desilo sve to što se desilo."

"Misliš što smo izgubili bebu?"

"Mislim na to što oboje prolazite kroz težak period i sad vam se sve čini malo..."

"Nikol. Između mene i Lea je gotovo."

"Nisi tako pričala kad si se probudila."

"Jer nisam bila svjesna da me ostavio."

"Ostavio te?"

"Da."

"Molim? Kako?! Kad si pričala sa njim?"

"Gospodin se nije udostojio ni pojaviti, poslao mi je pismo."

"O čemu govoriš Stefani, ništa mi nije jasno. Kakvo pismo?" 

"Poslao mi je pismo po čovjeku iz svog osiguranja i tražio mi da mu vratim prsten, kao to je neko njihovo porodično naslijeđe i treba mu nazad." 

"Kako..kako je to mogao uradit?" - Zamucala sam dok mi je scena tog događaja prolazila glavom.

"Eto mogao je." 

"Zašto? Je li rekao zašto?" 

"Nije spreman za brak, ja nisam ono što je on očekivao da budem, ne mogu ispuniti njegova očekivanja i tek nakon nesreće je shvatio da me zapravo ne želi. Ni kao djevojku ni kao ženu." 

Danima sam suzdržavala bijes u sebi, nisam ga krivila čak ni kad sam saznala da je Stefani povrijeđena zato što se bacila na metak ispred njega. Nisam ga krivila ni što je ostavio samu kad joj je bio najpotrebiji, trudila sam se naći neko opravdanje za njega, trudila sam se da ga razumijem, ali sad.. Sad je sav taj bijes isplivao na površinu dok sam stiskala posteljinu gledajući u krupne suze na licu moje sestre.

"Rekao mi je da mi je zahvalan što sam riskirala svoj život za njega i kao u znak zahvalnosti on će platiti troškove moga liječnja. Možeš li zamisliti to? Takvo ponašanje od njega, od Lea kojeg sam mislila da poznajem najbolje. Mislila sam da ću provesti život sa njim i biti sretna zauvijek."

Bila je u pravu, nisam mogla zamisliti takvo ponašanje sa njegove strane. 

Jednostavno mi nije izgledalo kao nešto što bi stari Leo napravio ili izgovorio. 
Pridigla se iz mog krila dok su joj suze kapale na posteljinu. 

"Kaže i da mu je žao što sam pretrpjela traumu gubitka djeteta, ali to bi se svakako desilo prije ili kasnije jer on.. on nikada ne bi mogao imati dijete sa mnom. Što god mu to trebalo značiti."
Bacila mi se u zagrljaj i dobrih pola sata ronila suze u mom zagrljaju dok sam se trudila utješiti je, ali nisam mogla. Što god rekla nisam mogla izbrisati njegove riječi i djela koja su sasvim sigurno upropaštavala njen život, ali jedno sam mogla.

Kad je umor savladao Stefani i kad je konačno zaspala, namjestila sam je u krevetu te tiho izašla iz njene sobe.
Na brzinu sam se presvukla, rekla Magdi da ne ide kući dok se ne vratim, te da pazi na Stefani i da joj kaze da sam otišla na kratko do poliklinike ako se probudi. 

Potom sam uhvatila prvi taksi i zaputila se pravac Leovoj firmi gdje me na recepciji dočekala neljubazna sekretarica koja mi je jasno i glaso rekla; „Gospodin Anders ne želi da Vas vidi, molila bih Vas da odete!“

"Molim?! Pozovi mi tog tvog gospodina iste sekunde i kaži mu da ukoliko se ne nacrta ovdje za dvije sekunde napravit ću scenu koju će prenositi svi njujorški tabloidi."

"Gospođo…"

"Gospođica." -Ispravim je.

"Gospođice, nema potrebe da ga pozivamo, jer smo već upozorene da Vas ne primamo te Vas lijepo molim da mirno odete iz ove firme i više se ne vraćate u istu." 

"Već Vam je javio da me ne primate kažeš?" 

"Upravo tako." - Prekrižila je ruke na prsa gledajući me sa visoka i to je bila kap koja je prelila čašu.

"Pa sad ćemo da vidimo kako uvaženi  gospodin Anders neće da me vidi." 
Jednostavno sam je obišla i krenula prema stepenicama koje su vodile u Leovu kancelariju, potrčala je za mnom kako bi me zaustavila, ali ja sam bila brža.

Na drugom spratu su me presrela trojica muškaraca upozoravajući me da stanem, što naravno nisam učinila pa me jedan od njih uhvatio za ruku.

"Doktorice molim Vas." -Obrati mi se. -

"Nemojte praviti scenu, bit ću primoran da Vas izbacim." 

Njegov glas mi je bio poznat, pogledala sam ga u lice i iste sekunde prepoznala. Bio je to jedan od mojih pacijenata, kao i Maximilianov zaposlenik, tačnije šef njegovog obezbjeđenja.

"Iste sekunde da si mi pustio ruku Majkl, ali iste sekunde." - Prosiktala sam kroz zube.

"Doktorice..." - Stisak na mojoj ruci je popustio.

"Ovo se tebe ne tiče, pusti me da to riješim sa Andersom." 

Pustio me, a ja sam produžila dalje prema njegovoj kancelariji koja se nalazila niz hodnik. U putu do kancelarije ugledala sam ga u staklenoj  sobi za sastanke.

Govorio je nešto visokoj plavuši u tegetplavoj haljini koja je stajala pokraj stola na kojem je sjedio i kucala nešto na tabletu.

Uletjela sam u salu tako jako zalupivši vratima da su se stakleni zidovi oko nas zatresli.

"Leo Anders!" - Povikala sam. - "Čujem nećeš da me primiš u posjetu, ali ja sam ipak došla." 

"Nikol." -Ustao je sa stolice. - "Ko te je pustio da uđeš?"

"Zaboravljaš da su polovica muškaraca iz tvog i Maxovog obezbjeđenja moji pacijenti. Ukoliko i ti ne želiš ponovno da se nađeš na tom stolu toplo bih ti preporučila da pripaziš na svoje ponašanje."

Samo se hladnokrvno nasmijao na to.
"Šta hoćeš Nikol?"

"Izlazi napolje." -Okrenula sam se plavuši koja me gledala kao da sam izgubila razum.

"Izlazi kad ti kazem!!" -Ponovim glasinije. 

Pogledala je u mene pa u Lea koji nije reagovao, pa je izašla.

"Šta se ovdje dešava?" - Upitala sam kad je plavuša izašla, a dvojica ljudi iz njegovog obezbjeđenja su stali iza vrata. 

"Dešava se to da mi upadaš u firmu nepozvana i praviš scenu pred zaposlenicima, ne treba ti to."

"Nisam te pitala šta se dešava sa mnom, pitala sam šta se dešava sa tobom i Stefani?"

"Ja i tvoja sestra raščisti smo sve što smo imali, tu se ta priča završila."

"Raščistili? Pismom si raščistio sve što si imao sa djevojkom koja je riskirala svoj život da bi zaštitila tebe. Jel ti to mene zezaš?!" 

"Nisam to jebeno tražio od nje!!" -Proderao se na mene iz svog glasa.

"Smanji taj ton kad razgovaraš sa mnom Leo Anderse." -Uzvratila sam istom mjerom. 

"Ja sam u svojoj firmi i pričat ću kako ja hoću i kojim god tonom mi odgovara. Nisi poželjna ovdje, šta još treba da uradim da bi ti to shvatila?"

"Došla sam da normalno porazgovaram sa tobom, da vidim u čemu je problem i zašto se ponašaš tako. Upozoravam te Leo praviš veliku grešku koja će te koštati puno." 

"Nemam o čemu da razgovaram sa tobom Nikol, gubi se iz moje firme!" 

"Itekako ćeš da razgovaraš sa mnom, povjerila sam ti svoju sestru na čuvanje, a pogledaj šta ti radiš."

"Šta radim? Samo sam se predomislio, ne želim je više i vratio sam je tebi. Kraj priče." - Pucnuo je rukama, a mene je oblio hladan znoj.

"Jesi li ti dobio amneziju ili koji ti je vrag? Zaprosio si tu djevojku pred čitavom elitom New Yorka i svim mogućim novinarima. Sve je bilo savršeno da bi nakon nekoliko sedmica sve to prekinuo sa pričom kako si se jednostavno predomislio."

"Možda si bila u pravu na početku, ja nisam prava osoba za tvoju sestru." 

"Leo ne znam šta se dešava sa tobom, ali možemo razgovarati kao ljudi i riješiti to šta god da je u pitanju. Znam da si ludo volio Stefani i ona tebe, ne padam na tu priču da si se tek tako predomislio. Kaži mi šta se dešava? Pusti me da ti pomognem." 

"Nema se tu šta dešavat, govorim ti istinu. Shvatio sam da ne želim da se ženim, neću da se vežem za jednu ženu, ovaj život je prekratak za takvo nešto, ruku na srce tvoja sestra nije ni po čemu posebnija od drugih djevojaka. Možda je sve to i bila igra od početka."

"Leo pazi na jezik, posljednji put te upozoravam! Ne igraj se sa mojim živcima i mojim strpljenjem, do sad sam ga imala i previše."

"Meni pomoć nije potrebna draga Nikol, pruži je svojoj jadnoj sestrici." 

"Leo!!" -Dareknula sam i krenula ka njemu kad su se dva lika iz obezbjeđenja stvorila ispred njega.

"Ti razmaženo bogato derište! Kako se usuđuješ?!" 

"Smiri se Nikol, nisi valjda mislila da tvoja sestra zaslužuje mene, mislim ipak sam ja jedno veliko ime u ovom gradu, a vi.." 

Stajala sam ispred njih i nisam vjerovala svojim ušima, bijes kao struja prolazio je mojim organizmom i poželjela sam vrištati toliko jako da srušim cijelu zgradu njemu na glavu.

"Došla sam ovamo kako bih ti pomogla jer sam mislila da prolaziš kroz težak period. Došla sam kako bih ti pružila još jednu šansu da se boriš za ono što sam mislila da imaš sa mojom sestrom, ali vidim da sam pogriješila. Ovo ti je bila posljednja šansa Leo Anderse, više ih nećeš dobit.“

"Varaš se ako misliš da ću ih tražiti."

Kaže bezobrazno i opet poludim iako se jako trudim da ostanem normalna i pribrana na njegove provokacije. 
Strijeljam ga pogledom i unesem mu se u facu uprkos dvojici debila koji me drže pa kažem; „ Da više jebeno nisi pomislio da se približiš mojoj sestri, ukoliko se te to desi barem i slučajno zažalit ćeš dan kad si došao na ovaj svijet. Upamti to dobro ološu prljavi, nikad više!“

Izletim iz sobe dok mi se oči pune suzama, pobjegnem jer ne želim da vidi koliko je njegovo ponašanje uticao na mene. 

Na hodniku sretnem koga drugog nego njegovog najboljeg prijatelja Maximiliana, presječe mi put, ali ja samo jurnem pored njega i ne pogledavši ga.

Nemam se snage sad boriti i sa njim. 

"Nikol." - Krene za mnom.

Stigne me pred izlazom iz firme, uhvati me za ruku i povuče natrag.

"Ne diraj me." -Odgurnem ga.

"Znam da si ljuta, ali Leo.." 

"Da se nisi usudio da ga pravdaš! Da se nisi usudio Maximilian." 

"Saslušaj me, Leo nije tak.."

"U mom prisustvu se ne spominje ime tog bezčasnika."

"Nikol dobro, smiri se, sva se treseš." 

"Tresem se zato što je to đubre od tvog prijatelja... ma kome ja to uopće i pričam isti ste."

"Nikol." 

"Ne zovi me Max, ne želim više da vidim nijednog od vas u svojoj ili Stefaninoj blizini." 

"Ne budi takva, ja..." 

"Bila sam jasna! I ne prati me." 

Izađem napolje na jaki pljusak i grmljavinu. 

Bez kišobrana krenem niz ulicu, ovo vrijeme u potpunosti opisuje moje osjećaje. 

Kiša mi ne smeta, barem se ovako moje suze ne vide.

Kako je mogao to da joj uradi?

Kako sam se mogla toliko prevariti u vezi njega?

Zašto sam to dopustila? Zašto? 
Maximilian ga podržava...

Srce mi se slama od pomisli da moram natrag u stan gdje ću naći slomljenu Stefani i neću joj moći pomoći. 

Nisam spasila njenu ljubav. Nisam zaštitila svoju sestru od tog manipulatora! 

Kakva sam ja to sestra?

Bože zašto nam ovo radiš?

Nismo to zaslužile, jebeno ovo nismo zaslužile!! Zaštooo?!! 

______________________________

Dream_Nela ♡

Leo nam je naljutio Nikol, kako Vi komentarišete cijelu ovu situaciju?

______

Dream_Nela je sinoć završila priču "Moja sudbina" i zamolila bih vas da bacite pogled i da je podržite. Vidimo se u sledećem nastavku. ♡

Sister, ponosna sam na tebe! ♡

UchihaMikotoSama