STEFANI

Probudili su me jutarnji sunčevi zraci i otvarajući oči shvatila sam da više nisam na putovanju. Bila sam sama u ogromnoj i luksuznoj bolničkoj sobi, a onda su sećanja počela da naviru. 

Leov i moj smeh, želja da sve ponovimo, iznenadni bol u ramenu i panika u Leovom glasu; a zatim je nastupila potpuna tama.

Bila sam prikačena na mnoštvo infuzija i posegnula sam za bolničkim kartonom, ali ga nisam pronašla; neko mora da ga ciljano nije ostavio na mestu. Gornji deo ruke mi je bio u zavoju, a ja sam počela da se brinem za Lea.

Ovo nije ličilo na njega i po prvi put sam se osetila tako usamljenom i povređenom, bol od rane nije bilo ništa u odnosu na prazninu u duši koju sam osećala. Želela sam da znam šta je sa mojim mužem, jer činjenica da nije pored mene može da znači samo jedno; a ja o tome ne želim ni da razmišljam.

Vrata su se otvorila, a u sobu su ušli moj mentor i žena u pedesetim godinama koju sam iskreno cenila i poštovala, moja profesorka ginekologije sa fakulteta. Bila sam iznenađena njenom pojavom, jer je iako smo radile u istoj bolnici nisam videla više od tri meseca.

"Dušo, kako si?", ona me prva upitala.

Približila se mom krevetu i pažljivo uzela moju ruku u svoju, a ovaj gest pažnje mi je mnogo značio.

"Dobro sam, hvala na pitanju", slabašno sam joj se osmehnula:"Zahvalna sam Vam na brizi, ali sigurna sam da imate pacijente kojima treba da se vratite…"

"Oh Dušo…", nežno me pomilovala po kosi, a na njenom licu sam ugledala tugu.

"Stefani, kako se osećaš?", Vilijam je prekinuo doktorku Peterson.

"Da li si u bolovima?"

"Osećam blage bolove u ramenu i donjem delu stomaka, ali uskoro bih trebala da dobijem…", iskreno sam mu rekla.

"Dušo…", doktorka Peterson je pokušala nešto da kaže, ali je Vilijam spremno prekinuo.

"Koleginice, mislim da bi najbolje bilo da ja razgovaram sa njom o ovome."

Moja nekadašnja profesorka je potvrdno klimnula glavom, a zatim se uputila ka vratima.

"Vilijame, šta je sa Leom?!"

Zabrinuto sam ga upitala, jer mora postojati objašnjenje zašto on nije ovde, a Vilijam želi da nasamo razgovara sa mnom. Sve mi je ovo bilo i previše sumnjivo.

"Pozvao sam Nikol, uhvatila je prvi let i uskoro dolazi."

"Šta je sa mojim verenikom?", ponovo sam ga upitala, ali ovoga puta su suze potekle niz moje obraze.

"Smiri se, Stefani, on je dobro."

"Zašto onda nije pored mene?"

Sa tugom u srcu sam mu postavila pitanje koje me toliko mučilo, jer odbijam da verujem da bi me Leo ostavio samu u ovakvoj situaciji. Vilijam me gledao sa tugom u očima koju je pokušavao da potisne, ali predugo sam ga poznavala da to ne bih primetila.

"Mislim da mu je bilo potrebno vreme da se smiri, siguran sam da će se uskoro vratiti, sada bi trebala da misliš samo na svoj oporavak…"

Poznavala sam pogled kojim me sada gledao, a njega je obično imao kada je pacijentu morao da saopšti loše vesti. Obično sam ja bila ona koja je morala nekome da saopšti lošu vest i trudila sam se da to maksimalno ublažim, ali sada sam shvatila da je osećaj neizvesnosti mnogo gori.

"Šta mi prećutkuješ?"

"Čega se sećaš od prethodne večeri?", uzvratio mi je pitanjem.

"Sećam se da sam sa Leom izašla iz aviona, zvuka pištolja i iznenadnog bola u levom ramenu. Sećanja posle toga su mi već maglovita…", iskreno sam mu odgovorila, a on je samo potvrdno klimnuo glavom.

Poslednje čega se sećam bila je panika u Leovom glasu i njegove ruke koje me spremno hvataju da ne bih pala.

"Dežurni hirurg i ja smo bili zabrinuti zbog ozbiljnosti povrede pa smo ti zbog toga u sali odstranili metak, ali na sreću nije bilo nikakvih komplikacija i očekujemo potpuni oporavak."

"Vilijame, znam taj pogled." 

"Stefani, smiri se, molim te", prišao mi je i spustio svoju ruku na moje zdravo rame.

Kako sam mogla ostati smirena kada niko nije želeo da mi kaže šta se zapravo događa?! Ležala sam ovde bez informacija o Leu i bez mog zdravstvenog kartona.

"Da li mi prećutkuješ nešto vezano za Lea?"

"Bio sam sa njim, on je dobro; makar fizički, povređen je što su zbog njega pucali na tebe i verujem da mu je samo potrebno vreme da se smiri."

"Šta je onda?"

"Mislim da je najbolje da ipak sačekamo Nikol…"

Iz džepa je izvadio špric sa iglom, ali sam na vreme shvatila šta planira.

"Da se nisi usudio da mi daš nešto za smirenje, ukoliko to uradiš kunem ti se da ću tražiti drugog mentora ili odlazim u drugu bolnicu!"

"Stefani…"

"Nemoj ti meni više "Stefani" nego mi kao moj lekar reci šta se dešava, nisam dete da ne mogu podneti! Makar na kratko budi samo doktor, a ne prijatelj moje starije sestre!"

Bilo mi je dosta toga da me gleda kao nezrelu devojčicu i trenutno me nije bilo briga što sam njegov autoritet ostavila po strani, jer verujem da ću mu se jednom zbog ovoga izviniti; ali sada sam samo bila zabrinuta za svog muža.

"Vesti koje ću ti saopštiti nisu ni malo lagane i zbog toga sam želeo da sačekamo Nikol ili Lea, ali pošto vidim da nemaš poverenja u moje odluke, najbolje je da ti sve sada ispričam…"

Nemo sam gledala u Vilijama koji je nežno uzeo moju ruku u svoju i seo na stolicu pored kreveta, a zatim me pogledao u oči.

"Kada si pogođena, tvoje telo je preživelo veliki šok koji je doveo do spontanog pobačaja, doktorka Peterson je sve pokušala; ali sa obzirom da si bila u osmoj nedelji nije mogla ništa da učini…"

"To mora da je neka greška, ja...ja nisam mogla biti trudna…"

Razne misli su se nakupljale u mojoj glavi, ali moja psiha je odbijala da poveruje u činjenicu koju sam upravo čula. Nisam mogla biti trudna, zaboga kao doktorka bih valjda primetila simptome… Leo i ja smo pazili, jer ni jedno od nas nije bilo u potpunosti pripremljeno za dete.

Nakon toga kao da me nešto snažno udarilo u pluća i izbilo mi sav vazduh iz njih. 

Prekomerni apetit na medenom mesecu, živopisni snovi, otečeni zglobovi, želja za hranom koju inače nisam jela…

Kao da je nešto u meni puklo na hiljadu najsitnijih delova; jedno je bilo ne biti spreman na dete, a sasvim drugo izgubiti ga. Osećala sam se kao da sam nepovratno izgubila jedan deo sebe. Instinktivno sam spustila ruku na svoj sada već prazan stomak, a suze su počele da padaju jedna za drugom.

Da sam samo znala… Više bih pazila, više bih vodila računa o sebi i možda sam sve ovo mogla izbeći.

"Ubila sam naše dete…"

Kroz misli su mi proletela sve faze razvoja deteta po nedeljama koje sam nekada učila za ispite i to me dodatno uništilo. Da sam bila opreznija sada bih verovatno mogla čuti tihe, ali jake i uporne otkucaje srca Leovog i mog deteta; zajedno smo mogli smišljati imena i nagađati pol bebe. Zajedno smo se mogli pripremiti na njegov ili njen dolazak, a sada je sve to samo pusti san.

"Stefani, ne pričaj besmislice, nisi ti kriva; to je bio mlad embrion i sama znaš koliko su pobačaji u prvom tromesečju česti…"

"Vilijame, to je bila beba sa formiranim organima i srcem koje je već kucalo!"

Vilijam me samo tužno gledao i privukao me u čvrsti zagrljaj, tešeći me i govorivši mi da će sve biti u redu; ali neće.U glavi sam samo videla slike plavokosog deteta koga smo Leo i ja mogli imati. Nisam bila spremna na dete, ali nikada ne bih ni pomislila da ga ubijem.

Mrzela sam sebe i život, jer mi je oduzeo to malo biće kome sam trebala da budem majka. Bila sam trudna osam nedelja, a za to vreme sam radila sve ono što ga je povređivalo. 

Nisam se opijala, ali sam uzimala alkohol, nisam pazila na ishranu, nisam uzimala suplemente, fizički sam se iscrpljivala… Kroz misli mi je prolazilo samo ono što sam učinila da svemu ovome doprinesem.

"Da li...da li on zna?", tiho sam promucala i odmakla se od Vilijama, plašeći se potvrdnog odgovora.

Mogla sam zamisliti Leovu slomljenost ukoliko je saznao, jer ipak je on onaj koji je prvi započeo temu formiranja porodice. Ne verujem da bi on bio dovoljno jak da se izbori sa ovim, jer bi krivio sebe.

Moj mentor je oklevao u odgovoru i samo me sažaljivo gledao, u pogledu sam mu mogla videti da je želeo da mi pomogne; ali ipak nije znao kako.

"Pokušao sam da sprečim hirurga da mu kaže, ali Leo i on su imali neki dogovor…"

"Molim te, pronađi ga, potreban mi je…", zajecala sam u njegovom naručju, a on me samo privukao bliže sebi.

"Stefani, on je...malo je reći da je bio slomljen, već sam par puta pokušao da ga dobijem sa tvog telefona, ali uvek mi se javlja njegova govorna pošta."

"Vilijame, hoću Lea!", počela sam da vičem, jer sam se osećala kao da sam i njega izgubila; a to bi bilo previše za mene.

Moj mentor je spremno izvukao špric iz džepa mantila i spremno ga ubrizgao u moju infuziju pre nego što sam uspela da odreagujem. Osetila sam neopisivi poriv da zatvorim oči dok sam gledala kako infuziona tečnost ulazi u moje vene i shvatila sam da ću uskoro izgubiti svest.

________

LEO

Posle besane noći provedene u pretnjama ljudima na visokim pozicijama u policiji i ispitivanja mog obezbeđenja ipak sam još uvek bio na samom početku; jer niko od njih mi nije dao informaciju koju sam želeo. Niko od njih mi nije mogao reći ko je osoba kojoj ću presuditi jer mi je oduzela nerođeno dete i Stefani dovela u ovu situaciju.

Nikada se nisam plašio za svoj život, navikao sam da me uvek okružuju ljudi koji su željni mog novca i moći; ali dok sam držao Stefanino besvesno telo u rukama shvatio sam da ipak postoji nešto što me smrtno plaši, a to je gubitak nje.

Za ovo kratko vreme uvideo sam da je Stefani previše dobra za mene; živeo sam u laži da će pored mene biti sigurna i da ću je zaštititi, ali ipak sam se grdno prevario. Za samo jednu noć srušeni su mi snovi o srećnoj budućnosti i oduzeto mi je dete koje sam toliko priželjkivao.

Stefani će se oporaviti od ustrelne rane, ali se nikada u potpunosti neće pomiriti sa činjenicom da je izgubila dete i rana na njenoj duši nikada neče nestati. Previše sam je dobro poznavao da bih mogao sebe da uverim u laž da će biti dobro, jer neće.

Čeznuo sam za tim da vratim vreme i bez razmišljanja bih skočio da je zaštitim, čak i po cenu sopstvenog života; jer bez nje sve mi se činilo tako besmislenim. Ona je u moj život unela radost i po prvi put u životu sam zbog nje shvatio šta znači morati boriti se za nešto.

Ušao sam u njenu bolničku sobu i pronašao je besvesnu u rukama njenog mentora. I dalje sam mrzeo tog čoveka, ali ipak je on onaj koji je spasio i morao sam ga poštovati.

"Kako je ona?"

"Fizički je i bolje nego što sam očekivao, ali psihički je slomljena; biće joj potrebno dosta vremena i razumevanja da se oporavi. Leo, morao sam joj dati sedativ jer se prepala da si je i ti napustio, znam da je i tebi teško, ali sada si joj potrebniji nego ikada pre. Ostaviću te samog, a za to vreme pokušaj da se smiriš i ostaneš jak zbog nje."

Samo sam klimnuo glavom na njegove reči i smestio se na stolici pored njenog kreveta. Čak i sada njeno lice je imalo tužni izraz i izgledala je tako izmučeno.

Ako je Vilijam bio u nečemu u pravu, to je da ću morati da budem jači nego ikada pre; jer ono što planiram da uradim uništiće nas oboje, ali makar ću sa njenih leđa skinuti metu.

Ukoliko raskinem sve veze sa njom ona će nastaviti sa svojim običnim i sigurnim životom, daleko od opasnosti koju nosi život sa mnom. 

Po poslednji put sam pomerio pramen njene plave kose sa njenog usnulog lica i nežno je poljubio u čelo, uživajući u njenom opojnom mirisu. Ona je bila sve što mi je bilo potrebno za sreću, ali je ipak nisam mogao imati.

Samo želim da budeš nasmejana i sigurna, koliko god te sada povredio samo bih voleo da znaš da ti ni jedna nikada neće biti ni do kolena. Jedino tebe ću voleti dokle god budem disao, a sada budi srećna daleko od mene.

Osetio sam kako mi obraz postaje vlažan, ali sam odmah obrisao suzu koja mi se omakla. Nisam joj mogao dozvoliti da me vidi ovakvog, jer tada bi znala, jednostavno bi sve shvatila...

_____________________

Sledećih par poglavlja nakon ovog piše Dream_Nela, pošto svi toliko volite Nikol.