STEFANI

Gledam u malo čupavo stvorenje dok radosno istražuje Nikolin i moj stan; malo je reći da sam se u njega zaljubila još na prvi pogled. Taj mali žuti labrador bio je ispunjenje svih mojih snova iz detinjstva i ja još uvek ne mogu da verujem da je ona samo moja. Leo je ovim poklonov definitivno nadmašio samog sebe, jer onog trenutka kada je ona nespretno došetala do mene sa velikom crvenom mašnom oko vrata osvojila me je u potpunosti.

Štene mi je prišlo i ostavilo tenisku lopticu ispred mene, željno pažnje i igre. Bacila sam joj tu lopticu, a ona je radosno otrčala po nju; a zatim mi je ponovo pružila.

Naravno da je Leo morao misliti o svemu i da mi je poklonio već izdresirano štene koje je iz najboljeg legla koje je mogao pronaći. Meni je njen rodovnik u potpunosti bio nebitan i da mi je poklonio prvu lutalicu na koju je naišao, volela bih je istom jačinom.

"Po rodovniku joj je pripalo ime Astra, ukoliko želiš možeš ga promeniti", prisetila sam se Leovih reči; ali njoj je ovo ime savršeno odgovaralo.

Astra na latinskom znači zvezda, a ona za mene predstavlja moju zvezdu koja će uvek biti tu da mi pruži tu neizmernu i čistu ljubav koji samo psi mogu da pruže.

Uzela sam štene i smestila je u svoje krilo, milujući njenu svetlu dlaku, a ona je nedugo zatim zaspala.

"Stefani, stigla sam!", čula sam otvaranje vrata i sestrin glas.

Astra se probudila i znatiželjno potrčala ka izvoru, za nju još uvek nepoznatog glasa. Nikol je i dalje bila potrešena prethodnom situacijom i ja je zbog toga nisam mogla kkriviti; umor i briga su se jasno ocrtavali na njenom lepom licu.

"Stefani!!!", Nikol je vrisnula, a uplašeno štene se sakrilo iza mene.

"Šta taj čupavi stvor, to leglo mikroorganizama, radi u našem stanu?!"

Njen umor je u trenutku zamenjen besom. Izgleda da sam zaboravila koliko Nikol prezire životinje, odnosno odgovornost koje one donose sa sobom; a uz to mi njene medicinske fobije o raznim bolestima koje po njoj životinje mogu izazvati nikada neće biti jasne. Toliko o mom planu da je pripremim na ono što će uslediti...

"Taj "čupavi stvor", kako si je nazvala, je Astra i ona je od sada moj pas", objasnila sam joj pomazivši preplašeno štene.

"Ti si danas mene definitivno rešila da pošalješ na psihijatriju...", prostrelila me pogledom:"Odakle se sad to stvorilo?!"

"Leo mi je poklonio za rođendan", ponosno sam joj rekla.

Nikol uvek naprasito i ishitreno reaguje, ali verujem da će se kroz neko vreme i sama navići na nju; jer ja ne planiram da je se odreknem. Životna želja mi je bila da imam labradora, a Nikol definitivno neću dozvoliti da me liši ove sreće.

"Ma ubiću ga, ovoga puta ga ni Maksimilijan neće spasiti!", besno je uzviknula.

Besno je došetala do nas i sela na ugaonu garnituru masirajući slepoočnice, na trenutak sam pomislila da će joj pozliti; jer istini za volju, današnji dan je za nju bio i više nego stresan.

Onog trenutka kada sam je ugledala u bolnici uplakanu i izgubljenu, slomila sam se na komade; jer sam upravo ja bila uzrok zbog kog je ona bila u onakvom stanju. Ne mogu ni da zamislim kroz šta je sve prošla, jer sve ovo je kod nje izazvalo post traumatski stresni poremećaj. Nikol koja je uvek bila jaka, tresla se ispred me i grlila me iz sve snage.

Ako sam šta mrzela u životu, to je da nju vidim povređenu; ipak je ona moja starija sestra. Neopisivo sam bila ljuta na sebe što sam ponovo bila uzrok njenih briga, jer da sam je poslušala i proverila svoje lične stvari primetila bih da sam zaboravila telefon i do svega onoga ne bi ni došlo.

"Nikol, da li si dobro?", zabrinuto sam ustala sa tepiha, plašeći se da bi se mogla onesvestiti.

Uhvatila sam je oko struka, pridržavajući je, a zatim joj pomogla da sedne. Uputila sam se ka kuhinji da joj donesem čašu vode, ali me još jedan njen uzvik u tome sprečio.

"Da li su to dlake na mojoj skupocenoj garnituri?!"

"Daj ne preteruj, očistiću ih", slegnula sam ramenima i umesto u kuhinju, uputila sam se u kupatilo po četku, a Astra me pratila u stopu.

Izgleda da joj nije ništa, jer da joj je stvarno bilo toliko loše ne bi brinula oko par dlaka na nameštaju...

"Ništa se ti ne brini, nikome ja neću dozvoliti da nas rastavi", pomazila sam Astru između ušiju i mogu se zakleti da mi se ovo malo stvorenje osmehnulo.

Uzela sam četku i vratila se u dnevnu sobu da pospremim, a Nikolina pojava je prosto odisala besom. Gledala me tupo, a noga joj se tresla, što joj se dešavalo samo kad je zaista ljuta. Kunem se da sam na trenutak pomislila da će me udaviti...

"Stefani, moramo je se otarasiti, znaš li ti koliko bolesti može da se dobije od životinje?"

"Može i infarkt da me zadesi iako sam doktorka, ali ja na život ne gledam tako crno kao ti. I sama znaš da mi je životna želja bila da imam psa i da sam ti uvek samo o tome govorila, ali ti si uvek nalazila neki izgovor."

"Hajde da je poklonimo, nabavi drugog psa posle specijalizacije i njemu se posveti, sada možeš nabaviti akvarijum sa ribama...", ona je bila uporna.

"Onda ćeš mi reći da je pas štetan za dete koje ću verovatno poželeti da imam; Nikol, ili će Astra živeti sa nama ili ćemo se nas dve iseliti odavde", jasno sam joj stavila do znanja da sam spremna da odem.

"A gde bi ti to mlada gospođice otišla?", ustala je i prekrstila ruke na grudima:"Koliko ja znam plata jednog specijalizanta je premala da ti obezbedi stan, hranu, auto i skupoceno odelo."

"Ne brini se ti za mene, snašla bih se."

"Baš me interesuje kako; da ne bi možda pristala da te onaj plavušan izdržava i samu sebe na taj način ponižavala čitavog života?"

"Znaš šta?", ovoga puta sam ja njoj besno uzvratila:"Možda i bih."

"Ma sve je ovo onaj Leo i smislio, krvi ću mu se napiti čim ga budem videla..."

Uzela sam uplašenu Astru u naručje i uputila se ka svojoj sobi, a Nikol me je u stopu pratila i dalje me ubeđujući da ovo štene treba da poklonimo. Čim sam zakoračila u sobu, zatvorila sam joj vrata ispred nosa i zalupila ih mnogo jače nego što je za tim bilo potrebe, a zatim ih i zaključala.

"Smesta da si otvorila ova vrata...!"

"Ne pada mi na pamet!", detinjasto sam viknula i čula sam je kako je duboko uzdahnula.

Donekle sam mogla razumeti njene brige; imati psa je ogromna odgovornost i obaveza, ali jedan pogled na to malo stvorenje bio je dovoljan da sve to bez razmišljanja prihvatim. Uz to, Leo se pobrinuo da mi pokloni već izdresiranog psa, što je dosta sve ovo i olakšavalo.

"Stefani, hajde da razgovaramo kao ozbiljni ljudi, ovako nećemo rešiti novonastali problem", spustila je loptu.

"Ti se prva ponašaš kao razmaženo dete", rekla sam i dalje ne obraćajući pažnju na nju:"Astra ostaje sa mnom i to je kraj priče."

"Onda moramo da razgovaramo i o obavezama koje uz nju idu."

Odustala sam od rasprave i otvorila joj vrata, jer sam videla da će uskoro popustiti. Spustila sam štene i radosno je pomazila jer nas niko ne može razdvojiti.

"Hajde da nekako ostavim na stranu mogućnost zaraze od mikrosporoze, toksakoroze, šuge i besnila; ali kako misliš da brineš o njoj kada radiš po petnaest sati?", upitala me je.

"Tom psu je potrebna tvoja pažnja i fizička aktivnost, jer je u stanu i ne može previše imati..."

"Snaći ćemo se, Leo može povremeno brinuti o njoj, a sigurna sam da će i Magda želeti da pomogne.

"Stefani, ne mogu drugi voditi računa o tvom psu..."

"Ali ja je se neću odreći, ne oduzimaj mi ponovo ono što mi je bilo oduzeto još u detinjstvu!"

Osetila sam suzu kako se sliva niz moje obraze dok sam preklinjala sestru da popusti; nije mi bitno koliko sam sada bila sebična i nezrela, ali ona mi je bila potrebna.

"Zaboga Stefani, pa zar zbog kučeta da plačeš..."

Nikol je popustila kada je videla moje suze, ali ipak se nije u potpunosti složila sa mogućnošću da imamo psa u stanu. Obećala sam sebi da ću se truditi da u vezi ovog malog bića ne tražim ničiju pomoć sem ukoliko to zaista bude neophodno, jer želela sam da pokažem svojoj starijoj sestri da itekako mogu da budem dobra vlasnica i pored svog posla.

"Znači ona može da ostane?"

"Samo da ne gledam njene dlake po svom nameštaju i želim potpis veterinara da ona nije leglo mikroorganizama..."

Počela je da mi nabraja uslove, ali sam je ja već u sledećem trenutku prekinula i skočila joj u zagrljaj, na šta se ona samo blago osmehnula.

"Hvala ti!", detinjasto sam uzviknula, presrećna njenim pristankom.

"Hajde, pomazi je, pa zar nije prosto preslatka?", pogledala sam u Nikol.

"Glave ćeš mi doći sa tvojim željama, koliko da znaš..."

Podigla sam Astru u naručje i ona je radosno zamahala repom kada sam je približila Nikol, ali moja sestra se odmakla.

"Ne preteruj Stefani, trebaće mi vremena i ovo da svarim."

"Želim sada i od tebe da čujem šta ste Leo i ti radili dok sam ja umirala od brige, znaš li ti koliko sam se presekla da sam i tebe izgubila?"

Osetila sam nalet krivice u sebi, jer dok je ona besvesno ležala u bolnici, Leo i ja smo uživali sa Astrom u vikendici...

"Nikol..."

"Nemoj ti meni Nikol, Stefani. Daj mi dobar razlog da onog Andersa ne ubijem kada ga sledeći put ugledam, jer veruj da su mi živci na izmaku."

Samim sećanjem na onih par sati široki osmeh se pojavio na mom licu, jer za onako kratko vreme Leo je učinio da se osetim kao najpoželjnija i najvoljenija osoba na svetu.

"Leo, ti nisi normalan, zapiši datum kada sam sela sa tobom u auto, jer mi ne pada na pamet da se ponovo vozim sa tobom!", viknula sam na njega kada sam izašla iz auta i zalupila vratima.

"Ne preteruj, videla si da sam odličan vozač...", pokušao je da se odbrani i ponosno mi se osmehnuo, ali sam ga odmah prekinula.

"Ti odličan vozač?!", napala sam ga, jer mi je svega bilo preko glave:"Umalo nas nisi ubio tvojom vožnjom, malo je falilo da podletimo pod kamion!"

"Stefani..."

"Nemoj ti meni Stefani, znaš koliko sam te molila da usporiš, ali si ti uporno dodavao gas!"

Ni sama ne znam kada sam počela da plačem, ali osetila sam tople suze na mojim obrazima. Osećanja su mi bila izmešana, a bes i strah su preovlađivali.

"Leo, ne budi sebičan i misli malo i na druge! Potreban je samo jedan delić sekunde da zauvek napustiš ovaj svet; a zamisli šta bi to uradilo Maksu, tvojim roditeljima, meni..."

Slomila sam se jer sam i sama još uvek imala strah od brze i nepažljive vožnje. Nikol je imala iracionalnu fobiju zbog nesreće, a ni ja nisam prošla bez posledica.

"Izvini, Stefani, nisam znao da će te sve ovo ovoliko povrediti...", prišao mi je i čvrsto me zagrlio.

"Jeste me povredilo, Leo, i to mnogo više nego što to možeš i da zamisliš; a najviše od svega me povredilo to što ti ni najmanje ne ceniš svoj život!", rukom sam ga udarila po grudima.

Odmakla sam se od njega i na njegovom licu sam ugledala tugu i kajanje, ali čak ni to nije smirilo moje emocije. Pokušao je još jednom da me zagrli, ali sam ga odgurnula od sebe.

"Stefani, nije mi bio cilj da te rastužim, želeo sam da ovaj vikend provedemo bezbrižno i definitivno nisam ovo želeo..."

"A šta misliš da sam ja želela?!", ponovo sam viknula na njega:"Zar zaista misliš da sam želela da se ceo put molim da stignemo u vikendicu u jednom komadu?!"

"Stefani..."

"Danas si se poneo kao razmaženo bogataško derište željno dokazivanja, a veruj mi da to nije kompliment!"

"Obećavam da ću od sada biti pažljiviji i truditi se da poštujem ograničenja..."

"Trebaće meni mnogo više od tvojih pustih obećanja ukoliko čim budeš bez mene nastaviš sa ovim divljanjem! Odrasti i počni da se ponašaš kao odgovorna osoba!"

"Majko moja, kao Nikol da slušam...", rekao je za sebe, ali sam ga ipak čula.

"Šta si rekao?!"

"Ništa..."

Besno sam odšetala do njega i otvorila vrata vikendice, u ovom trenutku želela sam samo da budem što dalje od njega i da se smirim. Ali u sledećem trenutku do mene je dotrčalo neodoljivo štene sa crvenom satenskom mašnom koja je skoro bila veća nego ono.

"Leo, čiji je ovo pas?", uzela sam štene i okrenula se ka njemu.

Samo prisustvo ovog malenog bića me neopisivo smirivalo i činilo me srećnom. Podsetilo me na moju večitu želju da imam kućnog ljubimca. Mazila sam preslatkog labradora i gledala u njegove smeđe oči koje kao da su sijale.

"Srećan rođendan, Stefani", videla sam da mu je neugodno, a zatim sam mu uputila jedan upitni pogled.

"Nije trebalo ovako da ispadne, nismo trebali da se posvađamo na samom dolasku, ali to u tvom naručju je tvoj poklon..."

"Samo mi nemoj reći da se šališ."

"Zašto bih se šalio?", zbunjeno me pogledao.

Spustila sam štene i poletela mu u zagrljaj, nikada sa njim nisam razgovarala o svojim željama, ali onu najveću je upravo ispunio. Strasno sam ga poljubila, dajući mu do znanja da sam mu upravo sve oprostila.

_________________________________________

Volela bih da čujem vaša mišljenja u komentarima. ❤

Želim vam ugodno veče.