Odavno mi se duša nije kidala ovako kao danas niti sam u skorije vreme lila tolike suze i iz srca želela da neke osobe ostanu u mom životu. Pomisao da ćemo se rastati na kraju jahačkog kampa stigla me tek sinoć nakon što mi je prva misao, znate ona koja vam prva dođe kad sklopite oči, bila - Jebote, danas je bio zadnji dan.

Združili smo se slučajno, jebiga, nas osomoro najstarijih i približnih godina. Počelo je tako što sam po svaku cenu htela da izbegnem nove cimerke pa sam prišla dvojici momaka (nadajući se da imaju pljuge).
-'El mogu tu da izblejim s vama?
To sam im rekla.

Na prvom ručku cimerke su sedele naspram mene, njih dvojice i još jednog momka s kojim se oni znaju od pre. Užas koji sam osetila kad sam shvatila da se lagano sprijateljuju sa njima vam ne mogu dovoljno dobro opisati.

Eto, tako je sve počelo.
U subotu je i počelo, u subotu se i završilo.

Nema više švercovanja posteljine iz sobe da bi je raširili po pašnjaku, gledali zvezde i slučajno zaspali u njoj. Možda se od njih jedina ja i sećam grdnje koju smo dobili ujutru kad su nas našli.

Nema više kuliranja ispred štale dok balava deca pokazuju nepostojeću pamet pokušavajući da osedlaju konje. Posle samo uzjašemo i ostavimo ih u oblačićima dima da se bune i cmizdre što nisu jahali prvi.

Završili smo sa "kartanjem" od ranih večernjih sati do onih jutarnjih. Niti dogovaranja između mene i mojih cimerki kako da neka od nas ili sve pobedimo. I nema više pravljenja momaka da ne znaju da smo udružene, ili možda više nema njihovog namernog puštanja da ih pobedimo. Nema više opklada da ako pobeda bude naša oni skidaju sve do gaća, trče i pevaju "Koktel ljubavi" ili vrte guzicama uz "Tresi tresi".

Nema više "otimanja" sa decom na obrocima. Pizda im materina, nekako uvek dobiju sav pomfrit. I sad im verovatno više niko ne govori "Pa vama ne treba dati 'leba da jedete a ne pomfrit i roštilj".

Nema ni galopa, ni kentera, ni kasa, ni hoda.
Nema ni naših konja, pustili smo ih na livadu nakon časa. Znam da je moj ostao u štali. Nikad do tad nije bila mirna kao kad sam došla da joj dam šećer i pozdravim se s njom. Tad sam i prvi put zaplakala. A zadržavala sam suze celu prošlu noć i ceo dan do tad, svega mi.

Više se ne kupamo u jezeru iza našeg smeštaja. Onog što mi je keva rekla da izgleda ko konjsko pišalište kad sam joj poslala sliku. I istina, neviđeno je bazdilo. I mi smo bazdili kad bi izašli iz njega. Ko osam crknutih tvorova. Po pola sata bi ispirali žabokrečinu i hladan mulj iz kose nakon toga. A kupali smo se svaki dan kad je bilo toplo. Kasnije je momcima bilo zanimljovo da nas jure okolo i obučene ubacuju u jezero. Mi se kao naljutimo na njih.

Jednom su nas preko sat ipo vremena vozili u - traktorskoj prikolici. Na svaki mogući način smo se dovijali da prođemo pored prodavnice. Njih sedmoro je kupilo vodu (preventivno, da ne svisnu od vrućine), ja dve paklice cigara. Onda smo oterali decu od ivice da se mi navalimo na to mesto, gledamo kuće kako ostaju za nama i prašinu koja se diže s puta pa ponovo pada po njemu i - pušimo da nas ne vide.

Išli smo na bazen. Išli smo u grad. Išli smo preko slame koja ostaje kad se požanje zasad da dođemo do najblize prodavnice - skoro 2 kilometra daleke. Kupovali votke, konzerve piva, švercovali ih kako smo znali i umeli do soba pa ih uveče iznosili napolje da pijemo.

Nema više ničeg od toga. Osim ako se opet ne sretnemo, iduće godine u isto vreme. Možda.
Do tad, sve je otišlo na različite strane sveta. Veći deo ostaje u Srbiji, onaj manji deo ide čak do Rusije.
Neki delovi ostaju s jednom Montaurom, jednom Bonetom, Sinjoritom, Dragonom, Balerinom...
Nešto ostaje kod jednog S.
Još jednog S.
Jednog V.
Kod jedne i druge M.
Kod mene i kod jedne D.