Emir

Znao sam je od malena. Bili smo najbolji prijatelji, i nikada se nismo razdvajali ili svađali. Ali, za sve postoji prvi put. Tako smo se ona i ja posvađali oko gluposti.

Naime, Hana je smatrala da mi treba pauza od posla. Nešto kao godišnji odmor. Smatrala je kako previše radim, kako polako gubim volju i da trebam odmoriti. Ja se nisam složio, volio sam svoj posao više od života.

Tada je izgovoreno mnogo grubih riječi. Nazvao sam je sebičnom a ona mene glupim, umišljenim muzičarom koji nema pojma o muzici.
Povrijedila me je, ali... Ja sam bio grublji. Ona nikada nije bila sebična niti je ikome htjela zlo. Osjećao sam se krivim, a prošlo je sedam dana kako je nisam vidio.

Trebala mi je da me zagrli, utješi i kaže kako će sve biti super.

...

Dan je već na izmaku, pa si dozvolim odlazak do parka u blizini njene zgrade.
Ustanem da se spremim, a onda ispadnem gori od kakve djevojke.
Ja sam vam pola sata proveo u ormaru tražeći čisto crni duks, a onda sam se sjetio da je kod nje.

Na kraju samo navučem običnu majicu, uzmem Bluetooth zvučnik, telefon, obujem se i krenem.
Kako sam obuo patike, odlučim trčati do našeg parka. Međutim, to bude nemoguće.

Muzika jeste moj život, i ja bez nje ne funkcioniram. Ali, ipak, malo je previše kada te ljudi zaustavljaju na ulici da se uslikate. Onda, gomila nepoznatih ljudi na Instagramu koja ti prati svaki korak, komentariše ti svaku sliku, budno prati svaki korak i samo čeka da napraviš grešku.

Uzdahnem. Hana je u pravu, treba mi odmor. Ostatak vremena do parka proveo sam trčeći. Muzika mi je bila pojačana na maksimum, svirao je Beethoven, i... Da. Uživao sam.
Čak i onda kada mi je slatka bol prostrjelila mišiće i kada više nisam mogao niti metra.

Jedva sam se dovukao do naše klupe. Sjeo sam na naslon, pa sam izvadio telefon. Međutim, nisam je odmah nazvao. Neko vrijeme (čitaj- punih pet minuta) sam vjećao sa sobom. Ona je još ljuta. Ipak... Fali mi moja mala luda prijateljica.

Okrenem poznati broj.

Pet puta odzvoni. Pet puta moje srce preskoči. Pet puta umirem i pet se puta rodim, dok se ona javi.

"Hana Hadžić ovde, izvolite? " "Hanić, ja sam! Ajde za pet minuta u parku? " "A ko je to?" Sad se nasmijem. Još je ljuta. "Emir je. " Čujem je kako uzdiše. "Koji k hoćeš?" Kratko joj objasnim da bih da dođe do parka. Čujem da govori nešto, ali ne želim ulaziti u rasprave sa njom pa prekinem poziv.

..

Deset minuta kasnije, vidim je kako zamišljeno korača ka meni.
S

tvarno sam sretan, ovu ljuticu nisam vidio čitavih sedam dana. Toliko menije prošlo ni kada sam po nastupima, zaboga.
Ne suzdržim se pa dreknem njeni ime. "Hanić! Koga to moje oči vide? "

Ona na momenat zastane, a onda ubrza i zagrli me. Uzvratim joj zagrljaj, a onda je čujem kako me upozorava na ljude.

"Prekasno je. Poljubi me. "

Ostanem zatečen. Uputim joj jedan pogled pun nerazumjevanja. Ona me ponovo prigrli i upozori na mog menadžera.

Uzdahnem.

Što se mora nije teško. Ruke ukopa u njen struk i usne spuštam na vrat. Duboko udahnem njezin miris i... Moje tijelo odreaguje.

Moje misli postaju pune nje i ideja šta bih joj radio, a onda se podsjetim kako mi je ona najbolja prijateljica. Stvari ne idu tako lako.
A onda je čujem kako uzdiše i... Ma, dovraga!

Odmaknem glavu i jedan čitav trenutak razgledamo u oči. Poželim je poljubiti. Usne spustim na njezine i narednih tridesetak sekundi provedem u raju. A onda, ona se odmakne od mene i povuče me za sobom.

...

Sakrili smo se. Na sigurnom smo, pomislim dok idemo dublje u zgradu.
Uđemo u neki stan, a ja je propustim prvu. Zatvorim vrata za nama, dok ona bezbrižno razgleda. "Biće ovo lijep stan. " Komentariše.

"Mhm... " Glas mi zadrhti i sva pamet mi se strmoglavi dole.
Zamišljam nju, sa nogama čvrsto oko sebe i ne reagujem, sve dok mi se ona ne približi. Uputim joj napaćeni osmjeh. "Ti ne odustaješ?"

"Barem me toliko poznaš. " Kaže. Rukom me primi za podlakticu i pokušava me odmaketi od mog paravana. Erekcija mi pritišće hlače i ne mogu a da ne razmišljam o onom.

"Emire!" Vrisne na mene, a ja ne izdržim vec je uzmem za ruku i povučem između sebe i zida.
Rukama je približim uza sebe pa joj šapnem. "Hana... Osjećaš li ovo?"
Pribijem je uza se. "Oh... " "Da, Hana, oh. "

Rukama me primi za ramena i skoro mi padne. "Šta mi to radiš, djevojčice?" Upitam je, a onda navalim na njezine usne. Ljubimo se gladno. Žedno. U nekom trenutku je podignem na poluzid, a onda povučem svoju majicu. Ona gleda u mene kao da sam bog. Nespretno joj otkopčavam hlače, i povlačim ih na niže.

Našavši se u njoj, na momenat sam zastao. Bilo mi je toliko divno, da nikada nisam poželio van.
Ali, vrisak mog imena naveo me je da se krenem micati, da nas vodim ka vrhu, da joj pokažem da mi je stalo.

Minutama kasnije, ona se drhtavo osloni na noge, čvrsto se držeći za mene. Ja je poljubim još jednom, pa ponovo i ponovo... Zaustavim se na vrijeme. Usne prislonim na njezino tjeme.

"Hana... Zao mi je... " Osjetim da se moram izviniti, da sam zajebao stvar. Ali, nakon što me ona zagrli i kaže mi da nisam kriv, osjetim olakšanje.

Nisam kriv.

"Idemo? Mislim da su otišli. " Krenem ispred nje, i dođem do vrata.
A onda, osjetim se kao najveće govance. Kao da sam je iskoristio, uništio. Vratim se i pružim joj ruku.

"Izvini, nisam želio da se osjećaš iskorištenom... Ja... Ne želim da me pogrešno shvatiš, ja... Ovaj... Da, mislim, želio bih ovo ponoviti. Ali ne sada i ne ovde..." Izađemo van i ja zatvorim vrata.

I, moja djevojčica se krene smijati.

Pomislim kako je luda. "Hana, jebemu, koji ti je? " Ništa. Ona se smije. "Hana. Hana!" Napokon udahne. "Zatvorili smo vrata iza kojih je počinjen grijeh! " Nastavi sa navalom smijeha, mameći i meni jedan na lice.

"Djevojčice, šta ću ja sa tobom? "

A\N

▫ objašnjenje ▫

Mislim da će priča dalje teći ovako- dva njena, jedan njegov dio. Enjoy in.