Emir

Nekako, od kad znam za sebe, smatrao sam da nam se sve dešava sa razlogom.

Svaka bol, svaki problem- sve se dešava sa razlogom. To sam i prihvatio, a onda mi je Hana pala u nesvijest. Bio sam prepadnut, šokiran i mislio sam da umirem.

Nisam si mogao dozvoliti da ju izgubim, a onda se napokon pojavio prokleti doktor.

Prišao mi je opušteno, sa osmjehom na licu. Pružio mi je  ruku kratko me pozdravivši. "Vi ste Hanin muž?" Odsutno sam kimnuo. "Da, ja sam joj muž. Kako je ona?"

On pogleda u nekakav papir pa kimne sam sebi. "Situacija je delikatna, gospodine Aličkoviću. Morali bismo pričati u šestoro očiju. Idemo?" Otvori vrata, a ja vidim svoje sunce prisebno.

Toplo joj se osmjehnem pa dođe do ne. "Budna si?" Upitam ju pa spustim usne na njezino čelo.
Potom pogledam u doktora.
"Tražili ste nas oboje. Recite?"

Doktor odloži papire pa nas pogleda.

"Ovako, Hana. Niste bolesni, ne umirete. Vaše tijelo se iscrpilo od povraćanja- veću količinu hrane je izbacivalo nego što je primalo. Priključeni ste na infuziju koja će vam podići imunitet, a gospodin može podići ove ljekove."

Kaže, pa mi pruži recepte. Pokušam razaznati šta piše, no ne ide.

"To su vitamini i ljekovi protiv mučnine. Sa druge strane, Hana, morate mirovati." Doktor mi kratko pojasni, a na dio da ipak mora paziti, pogledamo ga iznenađeno.

"Ali, sad ste rekli da je sve u redu sa njom."

On kimne.

"Da... Ali beba ili bebe, nisam još siguran- isuviše je rano da se razazna, je u opasnosti. Pijte ljekove i dođite na kontrolu za tri sedmice, ili ranije ako vam ne bude dobro."

Pozdravi se pa krene van.

"Poslaću sestru da skine infuziju. Još jednom, brz oporavak. Pazite se."

Doda, pa zatvori vrata.

Hana i ja ostanemo sami, a osjećanja u meni se miješaju. Šta se upravo desilo?

Gledam u nju bezizražajno, a onda izađem. Svega mi je previše- u jednom momentu mi umire na rukama. U drugom nosi moju djecu- nešto mi govori kako neće biti jedno.

Udahnem, pa isfrustirano izađem van zalupivši vratima dok sam izlazio.
...

Prošlo je pola sata.

Sjedio sam u hodniku, sve dok sestra nije ušla unutra. Digao sam se za njom, zabrinut za Hanu i bebe.
"Trebaš li pomoć da se presvučeš?" Susretljivo ju upita, a ja ne izdržim da se ne umješam.
"Ne treba, ja ću." Kažem, pa potapšem stariju gospođu po ramenu. Ona mi mi kimne, a kada izađe, pristupim presvlačenju moje djevojke.

Ne govorim dok joj skidam spavaćicu i navlačim trenerku koju sam ponio sa sobom. Suzdržavam se da ju ne poljubim, krijem svoj ponos. Potom uzmem otpusno pismo, potom secratin do nje pa ju uzmem u naručje. "M- Mogu hodati." Pobuni se, a ja ju ignorišem.

U tišini odemo do auta, u tišini putujemo kući. Opet ju podnesem u stan, do naše sobe pa ju stavim u krevet.
"Trebaš što?" Upitam je kratko. Još uvijek ne znam kako se osjećam u vezi svega- kroz kratko vrijeme stekao sam nešto o čemu neki ljudi samo maštaju- predivnu curu i- ako Bog da- zdravu djecu. Ona me primi za ruku: " Trebam razgovarati sa tobom. Molim te..." Kaže, a ja trznem ruku iz njene.

"Spavaj, Hana. Tu opciju ti ne mogu ponuditi."

Kažem, pa izađem. Lagano zatvori ulazna vrata stana pa krenem ka apoteci po vitamine.

Ona mi je, usprkos svemu, najvažnija.