Hana

U glavi mi pišti, sve me boli. Neugodni trnci mi prolaze rukom, a oči ne mogu otvoriti da vidim šta je u pitanju.

Pokušavam ustabiliti disanje, a kada to uspijem, polako pokušam otvoriti oči.

Ajde Hana. Možeš ti to. Bodrim samu sebe. Zašto mora biti tako teško?

Polako proškiljim a pištanje se pojača.
Jaka svjetlost me natjera da zatvorim oči i da probam ponovo.

Svaki put oči zadržim tren duže otvorene, a kada se napokon priviknem na svjetlost, pokušam razaznati gdje sam.

Prije nego što i sama shvatim, osjetim miris bolnice, a u ruci vidim zabodenu infuziju.

U bolnici sam.

...

Došla sam sebi, ali niko nije došao da me vidi. Ne želim nikog- pa ni njega. Bojim se onog što bi doktor mogao reći, dok istovremeno radoznalo iščekujem rezultate svega.

Samo želim znati jesam li dobro.
Jesam li... Odmahnem glavom pa se oduspravim baš kada uđu doktor i Emir.

Emir mi se toplo osmjehne pa dođe do mene. "Budna si?" Kimnem, a on ostavi topao poljubac u moje čelo.
Potom pogleda u doktora. "Tražili ste nas oboje. Recite?" Doktor odloži papire pa nas pogleda. "Ovako, Hana. Niste bolesni, ne umirete. Vaše tijelo se iscrpilo od povraćanja- veću količinu hrane je izbacivalo nego što je primalo. Priključeni ste na infuziju koja će vam podići imunitet, a gospodin može podići ove ljekove."

Kaže, pa mu pruži recepte.

"To su vitamini i ljekovi protiv mučnine. Sa druge strane, Hana, morate mirovati." Emir i ja ga pogledamo iznenađeno.

"Ali, sad ste rekli da je sve u redu sa njom."

On kimne.

"Da... Ali beba ili bebe, nisam još siguran- isuviše je rano da se razazna, je u opasnosti. Pijte ljekove i dođite na kontrolu za tri sedmice, ili ranije ako vam ne bude dobro." Krene van.

"Poslaću sestru da skine infuziju. Još jednom, brz oporavak. Pazite se."

Kaže, pa zatvori vrata.

Mi ostanemo sami, a on... Ne znam, samo gleda u mene. Niti je bijesan, ni ljut. Nikakve emocije, ništa.

Potom ustane i izađe, zalupivši vratima.

...

Prošlo je pola sata. Emir se nije vratio, sve dok sestra nije ušla unutra. "Trebaš li pomoć da se presvučeš?" Susretljivo je upitala. "Ne treba, ja ću." Potom potapše stariju gospođu po ramenu, pa sačeka ju da izađe.

Bez riječi me skine iz ružne spavaćice, obuče mi trenerku. Potom uzme otpusno pismo, pa me digne u naručje. "M- Mogu hodati." Kažem, ali kao da me ne čuje.

U tišini odemo do auta, u tišini putujemo kući. On me opet odnese u stan pa me stavi u krevet. "Trebaš što?" Upita me hladnjikavim glasom. "Trebam razgovarati sa tobom. Molim te..." Primim ga za ruku, a on me ošine pogledom.

"Spavaj, Hana. Tu opciju ti ne mogu ponuditi."

Kaže, pa izađe. Lagano zatvori ulazna vrata stana a ja uzdahnem.

Opet- opet sam sama.