ANASTASIJA

Bila sam van sebe od besa kada sam izašla iz svog automobila i dala dozvolu obezbeđenju da ga preuzmu, nakon čega sam odšetala do auta u kome je bio Stefan. Zbog spuštenog prozora mogla sam da vidim kako razgovara na telefon, primetila sam kako je odmah svoju pažnju usmerio ka meni i otvoreno me odmerio; a ja ovoga puta nisam skrenula pogled.

Muškarac iz Stefanovog tima je stajao pored automobila spreman da otvori otvori vrata, ali sam ga prostrelila pogledom nakon kog se odmakao od auta. Besno sam povukla bravu i smestila se na zadnje sedište pored prepotentnog kretena, prekrstivši noge i strpljivo čekajući da završi poziv.

"Zar si zaista mislila da možeš tek tako pobeći od mene?" -Zadovoljno se nasmejao, vrativši telefon u džep.

"Zar si ti zaista mislio da se možeš tek tako pojaviti u mojoj porodičnoj kući i ponašati se kao poslednji prepotentni kreten koji još uvek nije prevazišao fazu napaljenog tinejdžera?!" 

Njegov prethodni samozadovoljni osmeh je nestao, a oči su mu postale fiksirane za moje lice prekidajući da lutaju duž svake obline mog tela. On je izgleda zaboravio nad kime je rešio da potencira nadmenost.

"Anastasija, zar zaista misliš da ću trpeti ovakvo nepoštovanje?" -Glas mu je postao hladan, ali nisam ga se plašila. Usudio se da mi dirne ono što mi je najvažnije, a to je porodica.

"Hteo si da razgovaraš sa mnom, zar ne?" -Ovoga puta sam ja bila ona koja se zadovoljno nasmejala.

"Nisam jedna od praznoglavih jedva punoletnih devojaka koje će se pokoravati svakoj tvojoj reči da bi dobile trenutke tvoje zainteresovanosti. Tvoj uticaj i novac mi ne znače ništa, a nisam ni ona koju možeš zastrašiti poprekim pogledom. Meni nije potreban muškarac da bih znala koliko vredim."

"Koliko se sećam nisi bila tako neposlušna poslednji put kada smo se videli."

"Daj odrasti i shvati da to što ti nešto želiš ne znači da ćeš to i dobiti. Seks sa tobom bio je greška, jer ja ne mešam privatno i poslovno. Nisam to izabrala svojevoljno, ali ipak radim za tebe i ne želim ponovo da pređem tu granicu."

"Ko kaže da bi povremeno zadovoljenje potreba nas dvoje i prepuštanje strasti bilo šta promenilo?"

"Ja kažem, jer koliko se sećam ti si zadužen za moju bezbednost i ne bismo želeli da Dimitrije sazna na koji način ispunjavaš svoje dužnosti. Sem toga Stefane, ja nisam ona koja prihvata da bude jedna u nizu i nikada to neću biti. Sa muškarcima se viđam pod sopstvenim pravilima i onda kada to poželim, ti želiš novi trofej u nizu koji ja neću biti."

To je oduvek bilo moje najvažnije pravilo-ili ću biti jedina ili nećemo postojati. Ne pravim ljubomorne scene i ne uhodim muškarce sa kojima sam u vezi, ali isto tako nevernost ne trpim bilo da se radi o dugogodišnjoj vezi ili povremenim viđanjima.

"Ne interesuje me šta bilo ko misli o mom načinu života, ali možda si ti ta koja se boji tatinog neodobravanja?" -Prkosno mi je uzvratio, ali verujem da sam zaslužila. Stefan se nije ustezao od zadavanja niskih udaraca, a to nam je izgleda bila sličnost.

"Jak si na rečima, ali ne i na delima."

"Ne bih rekao da nisam jak na delima, jer si u naletu strasti dozivala moje ime." -Otvoreno me ponovo odmerio i ja sam se zapitala gde grešim, jer sam ga pre svega nekoliko trenutaka imala u šaci ili mi je dopustio da to samo pomislim.

"Predlažem ti povremena viđanja bez bilo kakvih obaveza i bespotrebnih gluposti koje predstavljaju gubljenje vremena."

"Hvala na ponudi, ali nisam zainteresovana." -Cinično sam se nasmejala gledajući zar u njegovim očima.

"Ne bih rekao da je tako." -Spustio je ruku na moju butinu, a ja sam odlučila da preuzmem vođsto u ovoj igri. Nikada nisam bila osoba koja prihvata poraz.

"Misliš da znaš šta želim?" -Zabacila sam kosu u stranu pružajući mu pogled na moj vrat, a zatim sam mu se približila i ugrizla se za usnu. Videla sam kako požuda raste u njegovim smaragdnim očima, a to mi je i bio cilj pre nego mu priuštim hladan tuš. 

Osetila sam kako njegova ruka klizi noz moju butinu, a njegov miris gotovo da me opio. Svaki njegov dodir bio je poput željenog elektriciteta koji se pružao kroz moji kožu. Bilo je nešto u tom pogledu i opojnom parfemu što me nateralo da preispitam svoje odluke, ali ipak sam se na vreme urazumila.

"Itekako znam." -Rekao je dok mu je ruka išla naviše.

"Hoću vernog muža i porodicu poput one u kojoj sam odrasla. Želim toplinu doma i veliko dvorište sa psima. Zajedničke trenutke nežnosti i ljubav zbog koje ću jedva čekati da se nakon napornog dana vratim kući."

Znala sam koliko je tvrdoglav i uporan, ali isto tako sam znala šta ga najviše odbija. On nije muškarac koji će ikada prihvatiti da bude veran, a još manje onaj koji želi da se ostvari u ulozi oca. Videla sam koliko se ne slaže sa svojim bratom oko njegovog života i želela sam da to iskoristim da ga odgurnem od sebe. 

Ona strastvena žar u njegovim očima se kroz par trenutaka izgubila i mogu se zakleti da sam ugledala strah koji je ubrzo bio zamenjen istom onom hladnoćom smaragdnih očiju na koju sam se navikla. Stefan je sklonio ruku sa moje noge i nakašljao se, a ja sam se nekako suzdržala da se pobednički ne nasmejem.

Sve reči koje sam izgovorila bile su potpuna laž i to me duboko u sebi zabolelo, ali žene poput mene nisu sebi mogle dopustiti takav luksuz. Mogla sam imati kratkotrajne užitke, ali ništa više od toga za mene nije dolazilo u obzir. Makar ne posle svega što sam prošla.

"Izvini, pogrešno sam te procenio."

"Zar si zaista mislio da žene u mojim godinama mogu sebi da priušte da gube vreme?" 

Po prvi put u životu sam videla kako je Stefanu Kostiću neprijatno i uživala sam u tome.

"Ovo se nije desilo." -Rekao je nameštajući košulju i odmaknuvši se na drugi kraj sedišta.

Ništa nije moglo tako lako odbiti muškarca kao pojam braka ili deteta, pogotovo onih koji ne žele ikada da se skrase i ograniče sebe na jednu ženu do kraja života. Žene su za njih izvor slabosti i postojanje problema koji im nisu potrebni.

Prethodne nemoralne ponude zamenila je popuna tišina, koja nije bila prijatna ni za jedno od nas. Znala sam da je moja odluka ispravna, ali ipak nisam mogla da se otresem osećaja krivice za koji nisam sigurna ni zašto se javio. Nisam želela da dodatno kvarim odnos koji sam imala sa braćom Kostić, jer mi je on u ovom trenutku odgovarao. Kakvi god bili prema ostalima sa svojim izazivanjem strahopoštovanja, znala sam da na njih mogu da se oslonim u svakoj situaciji.

Tišinu je prekinuo Stefanov telefon na koji je on nervozno odgovorio, shvatila sam to po tonu njegovog glasa i bori koja se pojavila na njegovom skoro uvek bezizražajnom licu. Skupio je oči i masirao koren nosa obuzdavajući svoj bes, ali shvatala sam da nije bilo moje da se mešam.

Ostavila sam ga da rešava svoje probleme i zagledala se kroz prozor prisećajući se vremena kada bih svakodnevno autobusom putovala nazad iz škole. Prošlo je nešto više od devet godina od tada, ali taj život mi se činio tako dalekim i stranim. Najveći problemi u tom periodu su mi bila ocenjivanja i održavanje najboljeg proseka zarad upisa na željeni fakultet, a sada sam morala da brinem o sudskim slučajevima i svemu što ide uz etiketu ćerke jednog od najuticajnih ljudi podzemlja. 

Malo je reći da bih sve žetvovala da se vratim u taj period ili da makar imam normalan život sa svakodnevnim problemima; bez potrebe da tri puta proveravam da li je sve zaključano ili strahujem od toga ko će poželeti da preko mene dobije željenu osvetu. 

Tokom celog puta Stefan i ja više nismo razgovarali, ali on je neprestalno telefonirao i izdavao naredbe. Na izlasku me pozdravio blagim klimanjem glave ne prekidavši svoj poziv, a ja sam nakon toga pomislila da možda imamo šansi da se sve vrati na staro. Želim da budem samo njegov advokat i da ga viđam što je ređe moguće, jer je njegova blizina u meni budila osećanja i požudu koju sam želela da zaboravim.

Čovek iz mog obezbeđenja mi je prišao i predao mi ključeve od auta, a zatim mu rekla da može uzeti slobodan ostatak dana jer nisam planirala da izlazim iz stana. Trebalo mi je da se dobro odmorim i pokušam da zaboravim prethodnu nedelju pre nego što se vratim uobičajenim obavezama. Nakon što sam se uverila da su vrata zaključala ostavila sam kofer u hodniku i javila se jani da sam stigla te da mi u toku dana prosledi sve predmete koji su se verovatno nakupili u mom odsustvu. 

Nisam imala običaj da dan provodim u pidžami, ali danas sam odlučila da sebi dam oduška od poslovnih odela te sam se presvukla i smestila uz tv. Pustila sam novu akcionu seriju koju sam već neko vreme planirala da odgledam, ali jednostavno nisam imala vremena. Radnja je bila zanimljiva, ali verujem da me umor savladao jer sam čula iritantni zvuk svog telefona koji je vibrirao na trpezarijskom stolu. Nadala sam se da će se poziv ubrzo prekinuti, ali pozivalac je bio uporan u nameri da me dobije te sam morala napustiti udobnost jastuka koji su bili razbacani po tepihu.

"Šta želiš?!" -Besno sam se javila na telefon koji nije prestajao da vibrira ugledavši Stefanovo ime na ekranu.

"Stefane, shvati da mi ne treba više komplikacija u životu…"

"Nemanja je nestao." -Glas mu je bio hladan po običaju i trebalo mi je neko vreme da shvatim šta je rekao.

"Kako nestao?"

"Bio je sa mnom pre sat vremena, auto u kome je bio je slupan, a obezbeđenje mrtvo."

"Stefane, da li je…?" -Nisam se uopšte mogla naterati da izgovorim tu mogućnost. On mi je kroz godine postao najbliži prijatelj, onaj na koga sam uvek mogla da se oslonim.

"Ne znam, moji ljudi pregledaju snimke sa uličnih kamera. Sve što znam je da njegovo telo nije bilo u autu."

"O Bože! Pa gde si sada? Šta treba da uradim?" -Nervozno sam počela da šetam po stanu. Nemanja je jednostavno morao biti dobro, odbijam da poverujem da mu se bilo šta desilo.

"Idem po Dijanu u Urgentni Centar, obećao sam mu da ću od sada uvek na prvo mesto stavljati nju i njegovu decu!" -Čula sam bes u njegovom glasu i ubrzo glasan udarac koji je pretpostavljam bio po volanu.

Gospode, pored sve gužve sa Stefanom praktično sam zaboravila na njih. Ne mogu ni da zamislim kako je pristao na ovo, jer iako to nikada ne bi priznao Nemanja mu je uvek bio na prvom mestu. Njih dvojica su bili opšte suprotnosti, ali jedno je bilo sigurno-porodica za njih nema alternativu.

"Imaš onu vikendicu u planinama i treba mi da budeš u njoj, šaljem ih tamo dok ne shvatim šta se dešava. Ne znam koliko znaju i ne želim da rizikujem da ih šaljem u kuću koja je povezana sa nama."

"U redu, odmah krećem."

"Sačekaj, on će biti dobro, mora." -Ne znam iz kog razloga se to desilo, ali osetila sam potrebu da ga utešim.

"Nadam se." -Nisam ni bila sigurna da li sam to čula ili mi se samo učinilo, jer kada sam pogledala u telefon poziv je već bio prekinut.

Morala sam početi da tragam za ključevima vikendice koju sam kupila pre nepunih godinu dana, ali sam počela da preturam po fioci sa donjim vešom tragajući za dnom. Nisam planirala da ikada iskoristim onu cedulju, ali ovo je bila vandredna okolnost koja je zahtevala da ostavim ponos po strani.

Drhtavim rukama sam otkucala broj razmišljajući koliko je pametno ovo što ću uraditi. Dodirnula sam ikonicu za poziv ovoga puta tragajući za ključevima za koje se nisam ni sećala kada sam ih poslednji put videla.

"Anastasija, ovo je novost. Šta mogu da učinim za tebe?" -Čula sam duboki muški glas koji sam prezirala iz dna duše.

"Nemanja je nestao i želim da ga nađeš u što kraćem periodu."

"Koji Nemanja?" -Zvučao je nezainteresovano.

"Kostić! Hoću da se pobrineš da mu ne fali dlaka sa glave, duguješ mi to."

"Videću šta mogu da učinim ukoliko pristaneš da odeš sa mnom na ručak da porazgovaramo."

"Dimitrije, ovo nije vreme za tvoje bolesne šale."

"Ko je rekao da se šalim?"

"Nađi ga." -Rekla sam i prekinula poziv, konačno pronalazeći zaturene ključeve.

Upravo sam sklopila pakt sa Luciferom u ljudskom obliku koji će me skupo koštati, ali sada je najbitnije da Nemanja bude dobro. Dimitrije Arsiću, neka te đavoli već jednom odvedu sa njima! Tebi je mesto na samom dnu pakla!