STEFAN

Ne znam šta mi je od jutros, jer sam u potpunosti izgubljen od moje rasprave sa Anastasijom. Od kako sam je video kako zanosno šeta plažom kao da je poseduje u kupaćem kostimu, pokušavam da je izbacim iz misli; ali mi to ne polazi za rukom. Mrzim neposlušne žene, a ona je svakoj mojoj reči prkosila i to sa širokim osmehom.

Hteo sam da je što pre izbacim iz glave, jer je sve u vezi svake pomisli o njoj pogrešno. Ona je ćerka čoveka koji me izgradio i kome dugujem život, zapravo ona je jedina sa kojom nikada ne smem imati bilo kakav odnos izuzev poslovnog. Bila mi je zabranjena u svakom smislu. Zašto se onda kog đavola ponašam kao ljubomorni papučar?

Zakleo sam se njenom ocu da ću je štititi do svog poslednjeg daha, njena bezbednost je bio moj glavni prioritet tokom poslednjih pet godina. Vodio sam računa o svakom njenom koraku i svima sa kojima ima bilo kakav kontakt, jer se njena otmica ne sme ponoviti. Nikada do sada nisam prelazio granicu mešanja u njen privatni život, do onog trenutka kada sam jutros video kako je muškarci požudno gledaju i poželeo sam da svakog od njih pošaljem na samo dno pakla.

Ona se svakom od njih ljubazno osmehivala, znala je odlično kakav uticaj ima na muškarce i svesno je koristila svoj šarm. Mešala je kukovima kao supermodel, a nakon toga je ušla u more. Ruke su joj prelazile preko svake obline njenog tela dok se kvasila vodom, a njena plava kosa se vijorila na blagom povetarcu. Pokušavao sam da se fokusiram na novine ispred sebe, ali od pogleda na onakvo telo zaboravio sam da čitam.

Kada je nakon gotovo pola sata izašla iz mora, kapljice vode su se slivale niz njene atribute i moja požuda za tim telom je odjednom postala vidljiva. Ne uspem da se suzdržim i prokomentarišem izbor njenog kupaćeg kostima, a ona mi po ko zna koji put u toku istog jutra prkosno uzvrati i ja poželim da je ućutkam. Ignorišem je i prolazim pored nje nadajući se da neće primetiti koliko me uzbudila, a zatim požurim ka moru. Zahvalim se bilo kojoj višoj sili na hladnoći morske vode i nastavim da plivam pokušavajući da skrenem misli sa samouverene žene koja me čekala na ležaljci. Ležala je na leđima dok joj je desna noga bila savijena u kolenu, ističući te čvrste noge koje sam gotovo svakodnevno viđao u štiklama.

Nakon što se smirim i donekle povratim svoj razum krenem nazad ka njoj, a dve klinke počinju da me prate u stopu. Prostrelim ih pogledom ignorišući njihovo postojanje, a zatim nastavim ka Anastasiji koja je još uvek bila ljuta. Obrve su joj bile blago podignute, a bujne usne čvrsto pripijene jedna uz drugu.

Poželim da joj se obratim, ali ona me prostreli pogledom i demonstrativno odšeta do mora. Nesvesno nastavi da me izluđuje do samog kraja, a vrhunac besa osetim kada je ugledam kako se osmehuje nekom pripitom kretenu. Na kraju se umešao i oteram takozvanog kolegu, a ona pobesni kao nikada do sada. Trebao sam da se iskontrolišem, jer je samokontrola u mom životu bila ključna; ali posle ko zna koliko godina dozvolio sam sebi trenutak slabosti.

Od našeg rastanka je prošlo gotovo sedam sati. Ponovo sam odšetao od nje jer nisam želeo da primeti kako njeno vlažno telo utiče na mene. Dan sam proveo proveravajući svoje poslove i doušnike, nakon toga bio sam premoren; a čak ni tada mi Anastasija nije izlazila iz misli.

Izvadim telefon iz džepa i pomoću brzog biranja pozovem svoju desnu ruku. Kao što naši stari kažu, klin se klinom izbija; a ja večeras planiram da zadovoljim svoje potrebe.

"Vujadine, znaš šta mi je potrebno večeras."

"Imaš li neki poseban zahtev ili biram po sopstvenom izboru?" 

"Samo uradi ono što sam ti rekao."

"Razumem. Hotel ostaje isti?"

"Da."

"Očekuj room servis za sat vremena." -Ne odgovorim ništa na ovo, već jednostavno prekinem vezu.

Nakon što se smestim na zadnje sedište svog automobila i dam znak ljudima da krećemo, otvorim fasciklu koja me čekala na susednom mestu. Definitivno ni jedna žena nije mogla da me izbaci iz koloseka kao ona.

"Šta ovo znači?!"

Viknem na radnika iz obezbeđenja, jer je Anastasija danas posle doručka napustila obezbeđeni hotel i otišla u onaj koji je neproveren. Mislio sam da smo se razumeli u vezi njenog obezbeđenja još pre nekoliko godina, ali ona nastavlja da ide glavom kroz zid.

"Gospođica nije želela da sluša savete obezbeđenja i poručila Vam je da se ne mešate u njen život."

"To je rekla?" -Podignem obrvu bacivši onu fasciklu.

"To je ublažena verzija." -Ugledao sam strah u očima svog zaposlenog i ovoga puta sam iskontrolisao svoj bes. Znao bih kako da postupim sa njom i promenim to ponašanje, ali ona je bila Dimitrijeva ćerka kojoj nije smela dlaka sa glave da zafali.

"Menjamo destinaciju i idemo u taj hotel."

"Gospodine, ona je bila jasna da ne želi da je pratite."

"Briga me šta je ona rekla! Zovi njeno obezbeđenje i saznaj gde je!"

"Na hotelskom bazenu je." -Donekle me smiri ova informacija, jer makar nije upala ni u kakvu nevolju.

Ukoliko joj se nešto desi zbog njene svojeglavosti, ja ću biti kriv. Dimitrije inače ne postavlja pitanja kada želi nekoga da se reši, a zbog njegove jedinice je tek neuračunljiv. Ona ima pravo da se ponaša kako želi i to svi moraju da poštuju, osim mene. Ne pokoravam se bilo kojoj ženi i tako će ostati.

Tokom vožnje sam pokušavao da prelistam mejlove, ali jednostavno nisam mogao da se fokusiram na njih. U mislima mi je bila samo drska plavuša sa kojom nisam znao šta da radim. Žene sa stvavom i samopouzdanjem poput njenog su samo problem i zbog toga ih nemam u svojoj blizini.

Nakon što se automobil zaustavi ispred meni nepoznatog hotela, zakopčam sako i krenem ka recepciji. Želim što pre da je pronađem i skrenem joj pažnju na to koliko se neodgovorno ponaša. Ne znam šta joj je danas, jer obično strogo vodi računa o svojoj bezbednosti.

Prolazim pored recepcionara ignorišući ga, a zatim pratim oznaku za hotelski bazen. Nije mi trebalo dugo da je pronađem, jer pre nego što su se ulazna vrata zatvorila, njeno vitko telo mi je ispunilo vidno polje. Oči su joj bile prekrivene naočarima za sunce, dok je u desnoj ruci je imala neki od šarenih koktela koje je obavezno poručivala tokom izlazaka.

Uhvatim radoznale i požudne poglede prisutnih na sebi, ali moj je fokusiran samo na nju. Stajem ispred nje, ali ona ne reaguje. Pre nego što i uspem da je pozovem, njen glas privuče dodatne poglede. Prvo se uspravi u sedeći položaj, zatim i ustane, a sve to uradi sa dozom elegancije koja je karakteristična za nju.

"Šta tražiš ovde?!" -Njen glas iz iznenađenog prelazi u besan.

"Mislim da bih ja to trebalo da pitam tebe i spusti ton jer privlačiš previše pažnje."

Skinula je naočare, podigavši obrve i njene tame oči su se zasijale pod uticajem obližnje svetiljke. Pogledom mi je pokazala da je pratim i nije se zaustavila dok nismo bili daleko od radoznalih očiju. Neodobravajuće me gledala, prekrstivši ruke ispred grudi i na taj način ih je dodatno istakla. Smetalo mi je što me ovoliko privlačila, jer njeno telo u tom belom jednodelnom kupaćem kostimu je pozivalo na greh.

"Dakle Stefane, zašto me uhodiš?"

"Uhodim te, jer sam zadužen za tvoju bezbednost, a ti se ponašaš kao razmaženo derište. Zašto si napustila obezbeđen hotel i prešla u onaj za koji ne znamo ni ko su mu vlasnici?"

"Prekini da se ponašaš kao da si iznad mene, jer odlično znam da sve ovo radiš jer ti je to Dimitrije naredio. Ne smeš protiv šefa, zar ne?" -Prkosno mi se nasmejala.

"Vrati se u onaj hotel."

"Neću, ovaj ima bolje uređen bazen." 

Trenutno me iritirala, jer sam znao da se ponaša kao razmažena bogatašica samo da bi me nervirala. Nečim sam je danas posebno iznervirao, jer je ona jedna od najrazumnijih osoba koje poznajem.

"Ne šegači se sa mnom, jer moje strpljenje ima granice."

"Ne interesuje me, ja sam svoj deo posla obavila i sada sam na zasluženom odmoru. Zato me samo ignoriši i vrati se tamo odakle si došao."

"Anastasija..."

"Šta je bilo? Glumiš mi nekog nedostižnog biznismena, a ne možeš ni jednu ženu  da obezbediš."

"Još samo jedna rečenica i vraćam te u onaj hotel sa mnom, bilo to milom ili silom."

"Samo pokušaj, pa ćemo videti koliko zaista značim tvom šefu."

Našu raspravu je prekinulo vibriranje telefona. Očekivao sam da će ga ignorisati, ali ona je odmah posegnula za njim. Neodobravajuće sam je pogledao, a ona mi je uzvratila istom merom.

"Anastasija, trenutno razgovaramo." -Uhvatio sam je za ručni zglob u kome se nalazio telefon, jer joj nisam mogao dozvoliti da tek tako ode odavde. 

"Stefane, pusti me! Moram da se javim!" -Povisila je ton što nije bilo uobičajeno za nju.

"Šta može biti toliko hitno?"

"Zaboravila sam da odložim sastanak sa dečkom, a Marko verovatno čeka da mu otvorim ulazna vrata."

"Kakav sad dečko?" -Pitam je, jer se ne sećam da mi je bilo ko iz njenog obezbeđenja napomenuo da se viđa sa nekim.

Očekujem odgovor, ali ona samo izvuče ruku iz moje. Nije mi promakao ni osmeh koji joj se pojavio na licu, niti tužni glas kojim se izvinjavala. Bila je umiljata što nije bilo ni malo nalik onom stavu koji je imala sa mnom i to mi je zasmetalo. Gledao sam je kako šeta poput izgubljene tinejdžerke dok je telefonirala i bes je počinjao da tinja u meni poput plamena. Nisam siguran iz kog razloga me je interesovalo sa kime provodi svoje vreme, jer ovo nije bilo vezano za njenu bezbednost.

Nakon završenog poziva očekivao sam da će Anastasija zadržati ono raspoloženje, ali kada je došetala do mene bila je iritantnija nego ranije. Nije bilo načina da je urazumim te sam se povukao shvativši da je bolje da sačekam jutro; jer ukoliko bih ostao pored nje gotovo sam siguran da bih uradio nešto zbog čega bih se kasnije samo kajao.

Ušao sam u automobil i dodao gas, pokušavajući da skrenem misli sa fatalne plavuše. Koliko god mi je večeras skakala po živcima i testirala moje strpljenje, jedino što sam ja želeo bilo je da je ućutkam poljupcem i nateram je da doziva moje ime. Nisam je smeo imati, a opet sam dozvolio da mi pomuti razum. Ne znam šta mi je danas, jer nas dvoje imamo isključivo poslovan odnos.

Telefon je počeo da vibrira pored mene, što me dodatno iziritiralo; poželeo sam da ga izbacim kroz prozor, ali ugledao sam Vujadinovo ime. Morao sam se sabrati, jer sam se ponašao iracionalno.

"Reci Vujadine."

"Stefane, devojka te čeka u sobi. Ova je baš po tvojoj meri." -Vujadin je bio veseo.

"Reci ljudima da je pošalju kući." 

Trenutno mi nije bila potrebna žena, jer sam samo želeo nešto da uništim ili bolje rečeno-nekoga. Moram što pre doći do teretane, jer sam upravo izgubio staloženost koja je bila moj najveći adut.

"Jesi li dobro? Šta se događa?"

"Samo uradi kao što sam ti rekao!" -Izgubio sam strpljenje i prekinuo vezu.

Nisam se obazirao na sirene vozača iza sebe već sam samo izašao iz automobila i dobacio ključeve hotelskom radniku. 

"Đorđe, za mnom u teretanu." -Okrenuo sam se ka svom zaposlenom, a on je u odgovoru samo potvrdno klimnuo glavom.

Prvi put osećam kako me neka žena izluđuje posle Tare, a jebeno ne želim da se ono ponovi. Priželjkujem da uništim sve što mi se nađe na putu, ali ne mogu sebi dopustiti pravljenje nepromišljenih scena. Hoću da sebi izbacim ove misli iz glave i najbolji način za to je fizički bol, jer onaj koji osećam na mestu gde bi trebalo da bude srce postaje neizdrživ.