ANASTASIJA

Na putu do Stefanovog stana uspela sam da pregledam dokumente koji su mi pristigli na mejl od ostalih klijenata, jer iako sam se trudila da nakon radnog vremena pobegnem od posla on mi je na neki način bio jedini beg od bolne stvarnosti. Moja oblast su brakorazvodne parnice, ali nekada moram da se bavim i krivičnim pravom. I dalje verujem u pravdu, ali neki ljudi su jednostavno bili iznad zakona i tome sam se morala prilagoditi.

Dimitriju sam stavila do znanja da me ne može koristiti kao svoju marionetu, ali postoje osobe koje sam upoznala zbog njega i koje su mnogo bolje od onih kakvim se predstavljaju. Najbolji primer su braća Kostić, na prvi pogled bezosećajni gadovi koji gaze sve ispred sebe da bi došli do cilja, ali ispod te maske kriju se osobe koje duboko brinu o svojim saradnicima.

Splet životnih okolnosti ih primorao na određeni način života, nateravši ih da se odreknu svojih prvobitnih snova. Stefana ne poznajem dovoljno dobro da bih mogla u potpunosti da ga pročitam, ali Nemanja je osoba koju jednostavno želite za prijatelja. Njih dvojica su opšte suprotnosti i nekada mislim da su jedina sličnost između njih te smaragdnozelene oči koje bi očarale svaku pripadnicu ženskog pola.

Prošla sam pored čuvara zgrade koji me pozdravio blagim klimanjem glave, a zatim sam liftom nastavila do poslednjeg sprata. Nisam stigla ni da pozvonim pre nego što su se vrata otvorila otkrivajući izdefinisano muško telo, a on se pomerio u stranu pustivši me unutra.

Voda mu se još uvek slivala niz kratku crnu kosu, ali pogled mi je privukao vlažni zavoj na njegovoj ruci. Polovina nadlaktice bila mu je zavijena u belu tkaninu i pri samom pogledu na nju pripala mi je muka, jer me podsetila na sve ono što sam preživela nakon ulazka Dimitrija u moj život.

"Raskomoti se u dnevnoj sobi, idem da se presvučem. Dokumenti su na stolu, treba da mi sastaviš ugovor za kupovinu. Ukoliko želiš nešto da popiješ, znaš gde šta stoji." 

Odlučim da ovoga puta ne prokomentarišem njegovo šefovanje, jer vidim koliko ga je prethodni dan izmorio. Nikada ne postavljam pitanja o njegovim poslovima, jednostavno ne želim da znam ili bolje rečeno želim da znam samo ono što je neophodno.

Poslušala sam ga i smestila se za trpezarijski sto, ali sam pre toga otišla do kuhinje i poslužila se flašicom vode. Gotovo pet godina radim za braću Kostić, a Stefan je manje gostoprimljiviji od njih dvojice. Prelazim pogledom preko dokumenata koje mi je ostavio, a on mi se ubrzo pridružuje.

"Stefane, ovo zemljište ima tri vlasnika i biće mi potrebno vreme da stupim u kontakt sa njima. Pretpostavljam da ponovo želiš da sve sama rešim?"

"Nadam se da bi mogla da požuriš, jer sam već ugovorio sa firmom izgradnju objekta. Već znaš da imaš moje punomoće, a ukoliko bude bilo ikakvih problema samo mi javi."

"Zar ti zaboravljaš da ja imam i druge klijente? Ne možeš mi samo dati dokumenta i reći da si u žurbi."

"Anastasija, znam da si najbolja u svom poslu, a uz to si i diskretna. Ne pitam za cenu, jer verujem da je ovo mnogo bitnije od neke tamo brakorazvodne parnice između bogatog dede i jedva punoletne sponzoruše."

Pobesnim u trenutku jer je on do sada trebao shvatiti da svoj posao nikada nisam tako olako shvatala. On iz nekog razloga prezire brak kao instituciju i veliku većinu žena gleda samo kao prolaznu zabavu, ali mene to ne interesuje. Do sada je već trebao shvatiti da biram one slučajeve u kojima je ženama potreban izlaz iz toksičnih veza, a ne one u kojima bi mi jedini motiv bila zarada.

"Vidi Stefane, do sada si trebao naučiti da ja ni jedan svoj slučaj ne uzimam olako. Ili ćeš mi dati vreme da ovo rešim ili traži drugog advokata. Znam za tvoj uticaj i isto tako znam da ti ne biraš sredstva da bi došao do cilja, ali zaboravljaš da te se ja ne plašim. Mene tvoja pozicija ne interesuje, jer ne zaboravi ko me je uvukao u sve ovo." 

Pokupim svoju torbu i krenem ka vratima, ali me njegova ruka na mom zglobu zaustavi. Njegove smaragdnozelene oči postaju hladne i to učini da jeza prođe duž čitavog mog tela, ali se trudim to da ignorišem. Znam da me nikada ne bi povredio, ali ipak ne mogu da ne osetim dozu straha.

"Anastasija, imao sam težak dan i molim te da mi ga dodatno ne otežavaš."

"I ja sam imala loš dan pa to ne iskaljujem na druge. Zato laku noć Stefane, znaš gde radim." -Istrgnem ruku iz njegovog stiska i prostrelim ga pogledom, a zatim požurim ka vratima dok mi srce u grudima lupa kao nikada do sada.

Očekivala sam da će me pratiti, ali to se nije desilo i na tome sam mu zahvalna. Ne znam šta me je spopalo, jer obično ne reagujem onako burno. Udahnem duboko pokušavajući da smirim svoje uznemireno srce, osećajući hladan vetar na svojoj koži. Celim braću Kostić, ali Stefan je neko kome ne smete dozvoliti da iskaže svoju dominaciju nad vama; jer u suprotnom za njega postajete samo pion njegovih namera.

Vraćam se u svoj stan besna kako na Stefana, tako i na sebe. Presvlačim se u udobnu odeću i smeštam se na ugaonu garnituru, uzimam sa stočića knjigu koju već neko vreme pokušavam da čitam, ali mi misli lutaju na sve osim na tekst ispred sebe. 

Ni sama ne znam zašto još uvek kupujem ljubavne romane, jer sam u ljubav odavno prestala da verujem. Tokom poslednje godine fakulteta bila sam iskorišćena od strane dečka kome je jedini cilj bio da preko mene dođe do Dimitrija, još uvek ne shvatam kako sam uspela da nasednem na svu tu slatkorečivost i planiram porodicu sa njim. Godine koje su usledile naterale su me da uvidim šta žene sve proživljavaju od strane svojih muževa, idalje se jedva odlučujući na korak da izađu iz tog pakla.

Kada sam ranije razmišljala o svom životu, oduvek sam sebe videla kao ženu koja će odmah nakon studija zasnovati svoju porodicu, jer mi je to bio največi san; ali nakon otkrića svog porekla moji planovi su se znatno promenili. Ni jedno dete ne zaslužuje da bude uvučeno u beskrajni krug osvete i mržnje iz čiste sebičnosti svojih roditelja

Ekran na telefonu zasvetli i primetim poruku u kojoj me prijateljica poziva da izađem sa njom, ali joj se zahvalim i odbijem pod izgovorom da sam umorna. Zaista nisam raspoložela za preglasnu muziku i zagušljivi vazduh pun duvanskog dima i alkohola.

Na kraju se svede na to da uzimam svoj laptop i počinjem da radim. Posao je jedino što mi je omogućavalo da na trenutke zaboravim sve svoje probleme i strahove, jer nakon preživljene otmice u potpunosti sam se promenila. Niko to zapravo i nije primećivao, osim Nemanje koji mi je u periodu nakon toga bio velika podrška. Oboje smo bili uvučeni u život koji nismo želeli i zaista mi je bilo drago što je on dobio šansu da iskusi čari porodice. 

Nakon nekog vremena prekida me zvono ulaznih vrata i idmah ustajem da vidim o čemu je reč, jer ne očekujem goste. Proverim sigurnosne kamere i susretnem se sa nasmejanim licem Marka koji je još uvek nosio bolničku uniformu.

Počela sam da se viđam sa njim pre gotovo dva meseca i odmah na početku sam mu naglasila da ne želim ništa ozbiljnije od povremenih viđanja, ali on u poslednje vreme sve češće krši pravila koja smo postavili. Dolazi posle smene kod mene i obično večeramo zajedno par puta u toku nedelje, a meni prija njegovo prisustvo i nikako ne mogu sebe da primoram na razgovor sa njim.

"Mislio sam da si gladna." -Zavodljivo mi se osmehne čim otvorim vrata.

"Marko, znaš da naš dogovor nije podrazumevao ovo." -Pokažem ka kesama koje drži, ali on me po običaju jednostavno ignoriše.

"Anastasija, želeo sam društvo za večeru i to je sve, nema potrebe da odmah paničiš."

"Zašto bih paničila? Jednostavno sam želela da te podsetim na naš dogovor."

"Imao sam težak dan iza sebe, možemo li ovo da ostavimo za neki drugi put?"

Njegov osmeh je prosto zarazan i ponovo dozvolim sebi da napravim grešku. Prijalo mi je da vreme provodim sa njim i ponovo ostavim ozbiljnije teme za drugi put, ali iskreno se nadam da on shvata da se ja neću predomisliti.

Marko je primer osobe koja pored zanosnog izgleda ima puno razumevanje za ljude oko sebe, očekivala sam da će estetski hirurg poput njega imati komplekse Boga, ali sam se prevarila jer je on toliko prizeman i pažljiv. On je jednostavno savršeni primer muža kakvog sam nekada priželjkivala za sebe, ali nisam toliko sebična da nekoga uvučem u svet o kome ne zna ništa. 

Svesna sam da ću uskoro morati da prekinem ovo između nas, ali jednostavno dopuštam sebi da uživam u vremenu provedenom sa njim, jer mi je bilo potrebno da posle godina samoće dopustim nekome da upozna deo mene za koji sam mislila da je zauvek izgubljen.

"Postaviću sto." -Popustim i krenem ka kuhinji, a Marko mi se zadovoljno osmehne.

"Da li moraš i noćas da radiš?" -Zabrinuto me pogledao videvši raširene domumente po trpezarijskom stolu.

"Postoje stvari koje jednostavno ne mogu da ostavim nerešenim."

On samo potvrdno klimne glavom, dok ja odlažem dokumente u fasciklu. Njegovo razumevanje i ne postavljanje bespotrebnih pitanja su verovatno bili glavni razlozi zbog kojih sam se viđala sa njim. On nije osuđivao i nije se trudio da me odvrati od posla, jer je i sam razumeo posvećenost prema istom.

Večera mi je bila ispunjena njegovim prepričavanjem dogodovština iz svog života, a ja nisam obraćala posebnu pažnju na njegove reči. Nije bilo potrebe otvarati se pred osobom koja će uskoro izaći iz mog života kao i svi pre njega. Svesna sam svoje hladnoće, ali to je nešto što ne mogu promeniti.

"Je li sve u redu?"

"Da, zašto ne bi bilo?" -Odsutno mu se osmehnem.

"Večeras si neuobičajeno zamišljena, mogu li nekako da ti pomognem?"

"Samo sam imala naporan dan, suđenje me iscrpelo."

Negde na polovini večere  shvatim da mu zapravo zavidim na bezbrižnom životu koji vodi i mnogočlanoj porodici na koju se neprestalno žali, jer on nikada neće razumeti potrebu da se tri puta proveri sigurnosni sistem i neznanje da li sam dobila novo obezbeđenje ili me možda prate ljudi koji mi je žele ništa dobro. Trudim se da ne postanem paranoična, ali u poslednjih par meseci to postoje sve teže.

Nakon što sam uzela par zalogaja, ostatak vremena sam samo viljuškom prevrtala hranu po tanjiru iz čiste ljubaznosti prema njemu. Nisam bila osoba koja večera ili uopšteno jede bilo šta nakon kasnog popodneva, a samo uzak krug ljudi iz mog okruženja je to primećivao. 

Mark je želeo da gledamo neki film nakon jela, ali tu sam već morala staviti tačku na svoje gostoprimstvo i podsetiti ga našeg dogovora. Previše sam ga zgotivila da bih ga jednostavno izbacila istinom, te sam jednostavno slagala da mi nije dobro i da želim ranije da legnem. On se kao osoba puna pažnje i brige ponudio da ostane pored mene, ali sam ga ubedila da za time neće biti potrebe i na kraju je otišao uz molbu da ga pozovem ukoliko mi nešto bude potrebno.

Iz meni nepoznatih razloga nakon što su se vrata zatvorila, ja sam zaplakala osećajući samoću zlatnog kaveza u kome sam živela. Imala sam osobe koje bi sa mnom podelile sreću, ali kada se radilo o tuzi situacija je bila drugačija u potpunosti. Oduvek sam bila osoba koja je patila sama, nepuštajući nikoga da vidi tu ranjivu stranu koju sam se svim snagama trudila da sakrijem duboko u sebi; ali u nekom trenutku ona bi ipak isplivala na površinu kao večeras.