ANASTASIJA

Probudila me grmljavina koja je dopirala spolja i osećala sam neku nepoznatu težinu oko struka, a nije mi dugo trebalo da shvatim da je to muška ruka. Prigušeno svetlo mi je omogućilo pogled na Stefanovu uvek sređenu sobu, po kojoj su trenutno bile razbacane naše stvari. Pristetila sam se prethodnih par sati i zapitala se kako sam ovo sebi dopustila. Nikada nisam spavala pored njega, a sada sam napravila grešku.

Pogazila sam sopstvenu reč, jer naš dogovor nije uključivao ovo. Nije trebalo da zaspim jer je ovo sve komplikovalo. Nikada nisam uživala u milovanju nakon odnosa i mislila sam da ga prezirem, ali ovo je bilo neočekivano prijatno i morala sam izbaciti ove misli iz glave.

Pažljivo sam pomerila njegovu ruku, trudeći se da ga ne probudim, jer nisam bila spremna za razgovor koji će uslediti. Nas dvoje smo uveliko prešli postavljene granice, a jedno od nas je moralo preseći i povući liniju.

Stefanovo disanje je i dalje bilo duboko kada sam se nekako izvukla iz njegovog stiska, što me iskreno iznenadilo jer je on bio neki sa slabim snom. Mora da je bio zaista umoran, ali trenutno se nisam bunila.

Zagledala sam se u njegovo usnulo lice, ne mogavši da ne primenim kako je ovo bio prvi put da ga zaista vidim opuštenog. Njegovo lice nije bilo namršteno i to mi je omogućilo da vidim novu stranu njega.

Počela sam da sakljupam svoju odeću po njegovoj sobi, trudeći se da budem što tiša. Pronašla sam donji veš, ali haljina je praktično bila neupotrebljiva. Gledala sam u pocepaku tkaninu, ne verujući u ono što vidim. Iznervirano sam se uhvatila za koren nosa pokušavajući da shvatim šta bih sada trebala da uradim.

Odustanem od razmišljanja i krenem ka izlazu iz sobe, ali me nešto uhvati oko ručnog zgloba i instinktivno vrisnem.

"Gde misliš da si krenula u sred noći?" -Stefanov glas je bio još uvek hrapav od prethodnog spavanja. Okrenem se ka njemu i vidim kako još uvek leži na stomaku, gledajući me pospanim očima.

"Hoćeš li ti da mi srce stane?" -Prostrelim ga pogledom.

"Vrati se u krevet."

"Vreme je da krenem. Ovo nije bio deo dogovora." -Pokažem prstom na razmak između njas, a njegov pogled postane ozbiljan shvatajući na šta mislim.

"Jesi li sigurna da je to ono što želiš?" -Ugledala sam požudu u njegovim smaragdnim očima, a njegova ruka je i dalje bila oko mog zgloba.

Istini za volju, više nisam ni sama znala šta želim. Nisam htela bespotrebne probleme i komplikacije, a on je bio sve navedeno. Želela sam ga, a opet ne toliko dovoljno da bih pogazila svoje principe.

"Anastasija?" -Njegov pogled je i dalje bio na meni.

"Molim?" -Iznervirano sam uzvratila.

"Koji je tvoj odgovor?"

"Ne znam." -Zbunjeno sam izdahnula, po prvi put bivajući iskrena sa sobom.

"Ne moraš da ideš, vrati se u krevet i odspavaj. Ujutro idi gde god želiš, jedna noć neće mnogo toga promeniti ukoliko to ne želiš." -Konačno je pustio moj zglob, bezbrižno se okrenuvši na drugu stranu. Zbunjeno sam gledala u njegova leđa, jer ovo zaista nisam očekivala.

"Šta bi ovo trebalo da znači za nas?" -Pitala sam, ali me ovoga puta nije udostojio pogleda.

"Mislim da oboje shvatamo da su granice koje smo postavili nestale mnogo pre ovoga."

"Molim?"

"Znam da znaš na šta mislim."

"Ne Stefane, ne znam."

Ispravio se na krevetu, pružajući mi pogled na njegova izdefinisana prsa i istetovirana ramena. Ni sama ne znam koliko je vremena prošlo, a ja još uvek nisam shvatala značenja njegovih tetovaža.

"Bežanje od istine neće rešiti problem, ali ja te neću sprečavati da pobegneš ukoliko misliš da će ti to pomoći."

"Nije toliko jednostavno."

"Mislim da je poprilično jasno da se ne možemo kloniti jedno drugoga, ta granica se odavno izgubila za nas."

Iz obližnje fioke sam izvukla jednu od njegovih majica, pokušavajući da shvatim šta bih trebala da uradim dok je on nastavio da opušteno leži na krevetu. Mrzela sam to što je bio u pravu. Kroz kratak vremenski period sam mu dopustila da vidi sve moje slabosti, koje ni moja porodica nije upoznala.

Ovo nije bio Stefan kakvog ja poznajem, nisam bila glupa da pomislim da me voli; ali nešto u njemu se promenilo. Nakon što sam mu ispričala noć u kojoj sam izgubila dete očekivala sam da će otići, ali on je ostao pored mene. Bio je moj oslonac kada su me emocije obuzele, prihvatio je moj bol i nije pokušavao da ga uteši beznačajnim rečima koje nisu imale poentu. Samo u jednoj noći pružio mi je više podrške od svih ostalih za ceo život.

Naslonila sam se na fioku i zagledala se u njegove izdefinisane leđne mišiće. Opušteno je ležao na stomaku sklopljenih očiju, dok su razum i srce ratovali u meni. Odlučim li da odem slomiću sopstveno srce, a kajaću se ukoliko ostanem. Nisam trebala da imam ništa sa njim, a u svoj toj mržnji prema njemu nisam ni primetila emocije koje su se javile prema njemu.

Bilo je vreme da prekinemo, ovo je bila faza u kojoj bih prekinula sve kontakte sa svim ostalim muškarcima; ali od njega nisam mogla pobeći. Njegovo obećanje prema Dimitriju ga je vezalo za mene bez obzira na okolnosti. Stefan je dao svoju reč, a to je značilo da šta god pokušala ne mogu ga ukloniti iz svog života.

U trenutku sam presekla sa sobom i donela odluku. Daću mu šansu da sam ode.

"Ne znam koliko će ovo između nas trajati, ali moraš nešto da znaš. Ja više ne mogu da imam decu." -Ni sama ne znam zašto je ovo bila prva stvar koju sam rekla, ali jednostavno sam morala da skinem to sa duše.

"U redu." -Stefanov odgovor je bio kratak, ali sam privukla njegovu pažnju. Uspravio se u krevetu i zabrinuto me gledao kao da bih svakog trenutka mogla ponovo da se slomim.

"Previše sam izgubila te noći…" -Počela sam da se pravdam i ne shvatajući zašto to radim.

"Put kojim sam krenuo pre mnogo godina je usamljenički, a svaka povezanost sa drugom osobom za mene predstavlja slabost. Deca nikada nisu bila deo mojih planova. Razumem, ne moraš ništa da mi objašnjavaš."

"Stefane, ja…" -Ostala sam bez reči. U poslednje vreme mi se to često događalo u njegovoj blizini.

"U redu je Anastasija, to mi ne predstavlja problem jer nikada zapravo i nisam planirao da ih imam. Dođavola nisam planirao da imam bilo šta sa bilo kime."

"Mislim da imaš pravo da znaš ukoliko želiš da budeš sa mnom. Te noći sam izgubila apsolutno sve; ljubav, dostojanstvo, dete… Marko i njegov saučesnik nisu imali granice, a to je nešto što me zauvek obeležilo."

"Šta podrazumevaš pod time?" -Glas mu je postao toliko hladan da je jeza prošla kroz svaki deo moga tela.

Njegove smaragdnozelene oči kao da su izgubile svu svetlost, postajući praktično crne. Ustao je sa kreveta u jednom odlučnom pokretu i u par koraka bio ispred mene, dok je stezao vilicu od besa. Svi mišići na njegovom telu su bili napeti, odajući tamu koju do sada nisam poznavala.

"Kako god bilo, to je noć koju želim da zaboravim." -Nisam ga se plašila, ali nije mi bilo prijatno da ga gledam u ovakvom raspoloženju.

"To nije bio odgovor na moje pitanje."

"Stefane, neću ponovo plakati zbog prošlosti. To nije bila tema našeg razgovora."

"Anastasija, odgovori mi." -Njegov glas je iznenada postao pun razumevanja i brige.

Nisam mogla da plačem, jednostavno mislim da su moje suze presušile. Sećanja su još jednom počela da naviru u mojim mislima dok sam gledala u Stefana, ali ovoga puta nisam osećala nikakve emocije. Prihvatila sam prošlost i iako mi nije bilo prijatno da o tome govorim, nije bilo onog nekontrolisanog straha.

"Nisu odustali dok se nisu uverili da je dete mrtvo, a i ja zajedno sa njim."

Tada sam želela da budu u pravu, želela sam da budem mrtva jer sam izgubila svrhu u životu. Čak i sada nakon pet godina još uvek nisam sigurna da li mi se ta želja promenila.

U tom trenutku čula sam glasan tresak, pogledala sam u stranu i videla kako je Stefanova ruka savijena u pesnicu još uvek bila na zidu. Njegov pogled je postao distanciran, a lice mu je ponovo postalo bezizražajno.

"Stefane…" -Zabrinuto sam pogledala u njega očekujući neku reakciju, ali nije je bilo. Gledao je u mene, a zapravo su mu misli bile ko zna gde.

"Nisi to zaslužila, jebeno niko nije zaslužio taj pakao." -Njegova ruka je ponovo udarila u zid, a oči su mu se zasijale. Nikada ne bih pomislila da ću ovo reći, ali ovo je bio drugi put u kome sam pomislila da će čovek bez duše zaplakati.

"Da li su Tara i tvoje dete to zaslužili? Da li je postojao adekvatan razlog za njihovu patnju?"

"Kao što si i sam rekao, deca ne biraju svoje roditelje; ali ja sam ipak ispaštala zbog Dimitrijevih postupaka i niko mi ne garantuje da se to neće ponoviti imajući u vidu broj osoba sa kojima se zamerao tokom svog života."

"Anastasija, to se neće dogoditi." -Njegov glas je bio odlučan, ali nisam izdržala da se ne podsmehnem.

"Ne možeš to znati, možda se to neće desiti sutra, kroz mesec dana ili godinu; ali desiće se i to je nešto sa čime sam naučila da živim. Oboje znamo da niko u našem svetu nije večan, a starost je luksuz koji mnogi ne dožive."

"Ti hoćeš." -Procedio je kroz zube.

"Vrlo je verovatno da neću i to je nešto što ne možeš promeniti. Dimitrijevi postupci su me obeležili do kraja života."

Ponovo je utihnuo i zagledao se u mene, verovatno ostavši bez reči. Znao je da sam u pravu, a on nije bio osoba koja daje lažnu nadu i zbog toga sam ga cenila. Nije mi obećavao bajke, već je prihvatao istinu onakvom kakva jeste.

Kako je vreme prolazilo, tišina između nas je postajala sve neprijatnija. Pokazivala je koliko sam zapravo ogolila dušu pred muškarcem koga sam nekada mrzela, a ispostavilo se da me on od svih najbolje razume. Bilo je teško biti ovoliko otvoren sa nekime, a ipak tako oslobađajuće. Tada sam poslušala svog biološkog oca da ni sa kime ne delim ovaj aspekt svoga života osim sa majkom, a to je bilo poput okova koji su me sa svakim danom sve više stezali.

Izgubila sam dve najvernije osobe na najsuroviji mogući način, a opet sam morala da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo. Fizičke rane i povrede su relativno brzo zacelile, ali one koje sam skrivala duboko u sebi nisu nikada zapravo nestale.

Njegove ruke su se ponovo našle oko mene, a njegov bes je počeo da iščezava. Osećala sam njegov topli dah na temenu, a njegov zagrljaj mi se činio tako poznatim. Ovoga puta se nisam slomila ispred njega, ali osećala sam kako se i on dosta opustio pored mene, pokazujući stranu ličnosti za koju je želeo da ne postoji.

"Šta je učinilo da se predomisliš?" -Pitala sam ga dok su njegove ruke i dalje bile oko mene.

"Oboje smo previše upleteni u sve da bi bežali jedno od drugog."

Bio je u pravu. Nije bilo bitno da li smo uvučeni u krug osvete ili smo samostalno izabrali taj put. Za nas je normalnost luksuz koji sebi ne možemo da priuštimo, ali možemo da nastavimo zajedno-koliko god to trajalo. Lakše je bilo podeliti teret prošlosti nego ga samostalno nositi dalje kroz život.