ANASTASIJA

Današnji dan jednostavno nije mogao postati bolji i po prvi put posle ko zna koliko vremena sam to mogla reći bez trunke sarkazma u glasu. Vreme je bilo neuobičajeno toplo za novembar, ali sunce mi je prijalo posle gotovo dve sedmice provedene u izolaciji zbog slučaja.

Pomogla sam klijentkinji da izađe iz nasilničkog braka sa uticajnim muškarcem; mnogi pre mene su je odbili jer nisu želeli da se zameraju sa ološem poput njega, dok ja ni jednog jedinog trenutka nisam pomislila da je odbijem. Svi pravimo greške kako u životu, tako i u ljubavi, ali niko zbog jedne greške nije zasluživao da svakodnevno pati i strahuje od budućnosti.

Uradila sam svoj deo posla, nisam rešila sve njene probleme, ali dala sam joj mogućnost za nov početak; na njoj je da li će ga iskoristiti na pravi način. Modrice na njenom khrkom telu su konačno počele da blede, a suze zahvalnosti i olakšanje koje sam videla u njenim očima su me terale da nikada ne odustanem od svojih uverenja.

Svesna sam da živim u pokvarenom svetu u kome sve ima svoju cenu, ali čak i pored toga ništa nije samo crno i belo, već je ispunjeno najrazličitijim nijansama sive boje koju ranije nisam želela da vidim.

Pokupila sam kafu iz kafića i uputila se ka svom omiljenom delu grada, bilo mi je potrebno da uživam u pogledu na ono malo očuvane prirode koju industrijalizacija još uvek nije uspela da uništi i saberem misli.

Stefan je otputovao negde ostavivši mi samo kratku poruku koju sam ujutru pronašla na noćnom ormariću sa rečima da mu je nešto iskrslo, a nakon što sam bezuspešno pokušala da ga dobijem dok mu je telefon bio isključen. Oboje smo pristali na odnos bez emocija, ali to zasigurno nije podrazumevalo da me njegova sigurnost nije interesovala. Možda je linija koju smo postavili polako počinjala da bledi, mada ubeđivala sam sebe da je to briga koju bih osećala prema svakom prijatelju.

Nisam znala gde je, a nisam bila sigurna ni da li želim da znam. Nemanja me je zvao zbog nekog ugovora i iako nisam želela ništa da pitam, po tonu njegovog glasa znala sam da je verovatno dobro. Šta god da je jedan od njih radio, ovaj drugi bi bio upućen. Nisam razumela njihov odnos, jer naizgled njih dvojica se nisu podnosila, a opet bi na kraju dana život dali jedan za drugog.

Gledajući njih dvojicu po prvi put sam se u životu osetila usamljenom, jer sam bila jedinica. Sav teret koji sam nosila bio je samo moj, bez mogućnosti da ga sa bilo kime podelim.

Stefan je nestao, a sa druge strane Dimitrije se pojavio sa željom da posle svih ovih godina magično odluči da mi bude otac.

Zatrpavala sam se poslom pokušavajući da skrenem misli sa svega što mi se  izdešavalo u prethodnom periodu. Dimitrije je postao iznenađujuće uporan u svojim namerama da izgladi odnos između nas. Verujem da smo oboje svesni da nikada nećemo imati odnos  oca i ćerke, jer je to mesto u mom životu odavno bilo popunjeno; ali verujem da on sa godinama počinje da shvata šta mu je samoća uradila.

Par večera nije bilo ni blizu dovoljnog za iskupljenje svega što sam preživela, ali dugovala sam mu to nakon što je pomogao u pronalaženju Nemanje. Sebično je iskoristio priliku da ostvari svoje namere, ali ne mogu reći da sam se iznenadila. Taj čovek ne bi bio na samom vrhu da ne zna da kalkuliše i iskoristi svaku situaciju u sopstvenu korist.

Trebala mi je neka zanimacija da mi skrene pažnju sa svega ovoga; ali kao meni za inat nisam imala ni jedan zanimljiv slučaj, poslednja prijateljica koju sam imala za izlaske se prošlog vikenda udala, a moji roditelji su otputovali u inostranstvo.

"Uživaš u pogledu?"- Muški glas me trgnuo iz misli i instinktivno sam se okrenula ka njemu. Bila sam toliko zamišljena da ga nisam ni primetila.

"Koliko puta treba da ti kažem da se ne šunjaš kada mi prilaziš?" -Iznervirano sam uzvratila.

Možda mi je bio prijatelj, ali to mu nije davalo za pravo da se pojavljuje pored mene bez i jedne reči. Vremenom sam se trebala navići na njegove iznenadne posete jer se ne sećam kada sam se poslednji put videla sa njim planirano.

"Nisam se šunjao, jednostavno sam ti prišao. Nisam kriv što si već neko vreme izgubljena u sopstvenim mislima kada god se sretnemo." -Osmehnuo mi se otkopčavajući sako i smestivši se na klupu pored mene.

"Šta ti je sada potrebno?"

"Ko kaže da mi je nešto potrebno?"

"Nemanja, poznajem taj osmeh i tvoju osobinu da odgovor na postavljeno pitanje izbegneš drugim pitanjem. Kao što znaš odlično čitam ljude, a ti si otvorena knjiga."

"Možda sam samo hteo da nadoknadimo propušteno, dugo nismo išli na ručak. Posao nam je u prethodnom periodu oduzimao sve slobodno vreme..."

Ne znam kakav je bio pre političke karijere, ali Nemanja je jedan od najboljih manipulatora koje sam upoznala. Možda ima nežnu stranu za svoje najbliže, ali van toga ne bira kako da ispuni svoje ciljeve. Mlađi Kostić sa razoružavajućim osmehom i džentlmenskim stavom nije bio neko na koga biste dugo mogli biti ljuti, a isto tako vas kroz par minuta može navesti da mu dobrovoljno ispunite sve želje.

"Da li ti to hoćeš da mi kažeš da tvoja poseta nema ništa sa time što sam se u poslednje vreme zbližila sa Dijanom?"

Volela sam njegovo društvo, ali isto tako sam znala da prepoznam i kada neko pokušava da me iskoristi. Istina je da sam se posle njegove otmice zbližila sa Dijanom jer sam donekle razumela kroz šta prolazi i želela sam da joj pomognem, ali to nije značilo da ću ga vaditi iz problema u koje je sam upao. Dijani je bila potrebna prijateljica i neko na koga može da se osloni, a ja neću protraćiti  poverenje žene koja je do sada pretrpela i previše bola u životu.

"Uhvatila si me. Slučajno znam da ćeš večeras čuvati našu decu."

Nisam želela ni da znam kako je došao do tih informacija, jer smo preključe imale kratak razgovor u kome mi je spomenula da treba da ode na neku dobrotvornu večeru i da ima problem sa dadiljom. Želeći da joj pomognem da izađe iz ljušture u koju se smestila, bez puno razmišljanja sam se ponudila da pričuvam blizance.

"Nemam šta da ti kažem, sem da ćeš oko nje morati mnogo da se potrudiš ukoliko želiš da te prihvati. Neću biti tvoj provodadžija niti se truditi da ti olakšam stvari sa njom."

"Anastasija…"

"Nećeš promeniti moje mišljenje šta god da kažeš. Ili budi muškarac kakav tvrdiš da jesi ili dopusti da ti je drugi preotme ispred nosa."

Lagala bih ukoliko bih rekla da nije lično, jer itekako jeste bilo. Dijana je posle svega zaslužila da bude srećna, makar to bilo i daleko od njega. Cenila sam i poštovala Nemanju, ali nju sam razumela kao ženu koja bi sve učinila zarad sreće svojih sinova.

"Podseća te na tebe, zar ne?"

Mora da je mnogo voli kada pokušava da me izmanipuliše posle svih ovih godina. Trebala sam biti besna, ali zapravo sam bila srećna jer makar neka od nas upozna muškarca koji bi sve učinio za nju.

"Koliko si spreman nisko da ideš da bi je dobio nazad?" -Prostrelila sam ga pogledom, jer je jedan od retkih koji je znao celu priču o mojoj otmici koju čak ni Stefan nije znao.

Gledala sam ga u oči, ne dozvoljavajući sebi da skrenem pogled sa njega. Koliko god vremena prošlo, ta rana na mom crcu nikada zapravo neće u potpunosti zaceliti.

"Dođavola Anastasija, zar misliš da bih ikada toliko nisko pao?" -U njegovim smaragdnim očima se pojavila tuga koju je uvek potiskivao, verovatno shvatajući šta je upravo uradio.

"To ti reci meni." -Glas mi je ostao miran i staložen, iako sam se duboko u sebi raspadala kao i svakog puta kada bih se mislima vratila u tu noć.

"Nije mi to bila namera, kunem ti se."

"Ovaj razgovor je završen."

Ustala sam sa klupe i ne udostojivši ga drugog pogleda, krenula sam ka svom automobilu. Očekivala sam da će me pratiti, ali makar je toliko bio razuman da to ne učini. Bacila sam do pola ispijenu kafu u obližnju kantu, jer sam osetila mučninu pri samoj pomisli na glavnu prekretnicu u svom životu. Trebalo mi je da budem sama sa svojim mislima bez nasmejanih majki i njihove vesele dece.

Kada sam napokon ušla u svoj auto, kao da sam se ponovo osetila slobodnom. Nisam znala kako se majke priviknu na život nakon gubitka deteta, jer ja zapravo nikada nisam nastavila dalje. I dalje sam u košmarima sanjala prelepu devojčicu plave kose koja bi mi na kraju dana bila oduzeta na ovaj ili onaj način. Volela sam je, iako je zapravo nikada nisam upoznala ili držala u naručju.

Nakon što sam se smirila primetila sam poruku od Dijane u kojoj me pitala da li mi zaista ne smeta što ću pričuvati blizance. Da je situacija bila drugačija i da me je to bilo ko drugi pitao, zasigurno bih odbila. Ali koliko god želela da poreknem Nemanjine reči, bio je u pravu-podsećala me na devojku kakva sam nekada bila i želela sam da je vidim srećnu.

Odgovorila sam da ću stići ranije da bi imala vremena da se na miru spremi, dok sam zapravo želela neku zanimaciju. Na putu do njenog stana svratila sam do svoje omiljene picerije po hranu, jer definitivno ne planiram da eksperimentišem sa kuvanjem u njihovom stanu.

Na ulaznim vratima me dočekala nasmejana Dijana, ali iza tog osmeha krio se bol koji je pokušavala da potisne. Nemanja joj je vidno nedostajao, ali obećala sam sebi da se u njihov odnos neću mešati. Oboje ih cenim kao prijatelje, a ovo će sami morati da reše.

"Nadam se da sam ti rekla da ja nisam dobra kuvarica, ali donosim odličnu hranu." -Osmehnula sam joj se u želji da je oraspoložim.

"Hvala ti što si došla, zaista si me spasila. Dadilji je iskrsao neki porodični problem, a ja sam primorana da idem na dobrotvornu večeru."

"Nema problema, ja sam se svakako dosađivala sama kod kuće." -Propustila me je da uđem u stan i pomogla mi sa kesama.

"Jel i dalje ideš sa onim hirurgom?" -Iako sam obećala sebi da neću pitati, ipak se nisam mogla suzdržati.

"Tako je, Aleksandar bi trebao uskoro da me pokupi."

Mogu samo da zamislim Nemanjinu reakciju kada to sazna i skupo bih platila da to vidim.

"Šta se dešava između vas dvoje?"

"Ništa, nas dvoje smo samo kolege i prijatelji sa fakulteta."

Njeno telo je bilo napeto, što je značilo da ili nije sigurna u svoje reči ili je pokušavala da me slaže. Previše sam dugo proučavala govor tela da bih dopustila da joj ovo tek tako prođe. Priželjkivala sam više informacija da bih mogla proceniti da li je taj muškarac vredan njene pažnje, jer mi se nije dopadalo što je odmah nakon njenog raskida prionuo u akciju.

"Dijana, ne bi se ti tako sređivala da ti on nije više od starog poznanika. Konačno si nasmejana i srećna, to zaista zaslužuješ, ali nešto mi se ne dopada kod njega."

"Nisi ga ni upoznala, ali kažem ti da nemaš zbog čega da brineš. Pored svega što mi se izdešavalo u prethodnom periodu ne planiram da dodatno komplikujem svoj život." -Nervozno je prošla rukom kroz kosu odajući svoju nesigurnost.

"To je tvoja odluka."

Odustala sam od tog razgovora jer nisam želela da joj dodatno zbrkam osećanja. Iskreno se nadam da će doneti odluku zbog koje će na kraju biti srećna, bilo to pored Nemanje ili pored nekog drugog.

Dijana je pre polaska izljubila decu i još jednom mi se zahvalila pre nego što je izašla iz stana. Izgledala je zamišljeno i osmehivala se nakon što je ugledala poruku na telefonu, ppretpostavljala sam da je srećn.

"Teto, hoćeš ti jesti?" -Dečak za koga verujem da je Maksim me upitao.

"Nisam gladna, samo vi jedite."

Blizanci su još uvek bili zaokupljeni hranom te nisam imala previše posla oko njih, ali poznavajući njihovu narav znala sam da to neće dugo potrajati. Iskoristila sam mir da proverim telefon, ali poziva koji sam očekivala i dalje nije bilo.

Jedina dobra stvar kod čuvanja dece je što pored njih niste imali vremena da brinete o svojim problemima. Misli na mog trenutnog partnera su završile negde na kraju popisa, jer su Andrej i Maksim odmah posle obroka počeli sa svojim detinjarijama koje mi nisu davale mira. Zaista sam se pitala kako njihova majka uspeva da izađe na kraj sa njima, jer sam ja jedva uspevala da ih ispratim.

Nakon što su umalo razbili skupocenu skulturu morala sam da im uzmem fudbalsku loptu, ali ni to ih nije sprečilo da nastave bez nje. Nikada mi se nije dopadala, ali nisu morali da je unište dok sam ja zadužena za njih. Iščekivala sam trenutak u kome će se umoriti i predahnuti, ali njihovoj energiji nije bilo kraja. Negde u toj njihovoj igri gotovo sve igračke su završile razbacane duž dnevne sobe, a ja sam šokirano gledala kako besprekorno uredan enterijer Nemanjinog stana postaje bojno polje.

Gotovo sam se pokajala što sam pristala na ovo, kada me zvono na ulaznim vratima vratilo u realnost. Netremice sam pogledala na ručni sat, ali bilo je previše rano za Dijanin povratak. Deca su toliko bila izgubljena u svojoj igri da nisu ni primetila da je neko ispred stana, dok je meni srce sišlo u pete.

Dijana je bila na toj večeri, a Nemanja ne bi dopustio da je ispusti iz vida dok je u naručju drugog muškarca. Pošto su se oni igrali mačke i miša, nisam imala ideju ko je bio na vratima. Obezbeđenje je trebalo biti u pripravnosti, ali pošto je stan bio zvučno izlolovan nisam mogla čuti ni da se nešto desilo ispred.

Na prstima sam odšetala do ulaznih vrata, drhtavo ukucavajući šifru za sigurnosne kamere sa nadom da je Nemanja nije menjao od poslednjeg puta. Na telefonu sam na brzom biranju imala jedinog čoveka koga sam istovremeno prezirala i koji je bio moja jedina nada u kriznim situacijama.

Tiho sam se pomolila čekajući da se slika pojavi na ekranu, a nakon što sam ugnedala nepozvanog uljeza konačno sam mogla odahnuti. Osetila sam olakšanje kada sam se uverila da je živ i nepovređen, iako je na licu imao onaj njegov smrknuti pogled.

"Šta radiš ovde?" -Upitala sam ga otvarajući vrata, najtiše što sam mogla.

"Nemanja kao što znaš nije tu, a Dijana ne bi bila srećna da te vidi ovde…" -Dok sam pogledom prelazila preko njega, kroz glavu mi je prošla užasna misao. On ne bi bio ovde da se nešto ozbiljno ne dešava.

"Jesu li oni dobro…?" -Drhtavim glasom sam ga upitala, strahujući od njegovog odgovora.

"Nisam došao zbog njih."

"Ukoliko nisi primetio tu sam da bih čuvala decu."

"Znaš gde da dođeš kada budeš slobodna." -Na usnama mu se pojavio zlobni osmeh.

"Ne znam kada će to biti, Dijana se neće skoro vratiti."

"Previše razmišljaš o trivijalnoj i uobičajenoj stvari. Nemanja poput najvećeg papučara trči za njom, ona glumi tvrdoglavost prvih petnaest minuta i nakon toga idu ponovo u kompletu."

"Odakle ti to znaš?" -Podigla sam obrvu jer nisam mogla da verujem da je on to rekao.

"Nema šta nisam pokušao da ih zadržim na sigurnoj razdaljini, ali to kod njih nikada ne upali. Ne znam šta je to sa njima, ali kao da su navučeni jedno na drugo."

"Neki bi ti nazvali ljubavlju."

"Da, muškarci i žene koji žive u oblacima misleći da će im ta idealizacija rešiti sve probleme."

Želela sam da mu odgovorim na to, ali delimično je bio u pravu. Ljudi su mahom vođeni hormonima i nagonima, žive idealizujući tu jednu osobu mahom gurajući sve nesuglasice pod tepih. To se najviše odnosi na nas žene, jer kada pritisak okoline i biološki sat počnu da otkucavaju, grabimo priliku i prelazimo preko svih problema strahujući od onoga što će nam sutra odneti. Pristajemo na najmanji minimum od partnera, a kasnije zarad te dece koju smo toliko želele ostajemo u toksičnim odnosima. Trenutkom nepažnje ulazimo u začarani krug, kroz koji se vrtimo do kraja života bez nade za izlaskom.

Pre samo par godina bila sam u toj poziciji, a da me Dimitrije nije izbacio iz tog vrtloga prihvatila bih takav život i verovatno bila veoma srećna tokom prvih par godina. Nikola mi se tada činio kao odlična opcija, a sudbina me demantovala na najgori mogući način.

"Teto!!" -Iz misli su me trgli blizanci kojima sam izgleda bila potrebna.

"Vreme je da krenem." -Stefan se uozbiljio i krenuo ka stepeništu.

Njegov odnos sa bratovom porodicom se nije ni malo popravio, ali kada malo bolje razmislim to nije bio moj problem. Moji odnosi sa porodicom su tek bili zamršeni i nisam bila adekvatna da se mešam u tuđe. Mogu samo da zamislim šta bi se dogodilo da se Dijana vratila i zatekla ga pored svojih sinova, verujem da je nakon toga niko i ništa ne bi mogli sprečiti da ponovo pobegne što dalje od njih.

Kada sam osetila kako me malena dečija ručica vuče da mi privuče pažnju, zatvorila sam vrata i osmehnula im se. Dopuštajući Stefanu da ode bez da i porazgovaram sa njim o stvarima koje su zaista bitne.