Broj riječi: 2106

Ostavite VOTE i KOMENTAR!!!

Pogledajte i "Samo za tebe, Beograđanko mala", te i tamo ostavite VOTE i KOMENTAR, da dođemo do 500 pregleda. 😙

Uživajte. ❤️

"Žao mi je.." Projecala je.

"Šš, neka." Spustio je ruku na njen potiljak.

"Žao mi je, ali tako se osjećam.."

"Malena, uredu je. I ja trebam shvatiti da ti nije lako. Prenaglio sam i ja. Samo, bio sam tako sretan što smo konačno tu, zajedno, a onda si ti to rekla i razočarao sam se."

"Izvini, Luka.."

"Razumijem. Nije ti lako. Kriv sam što mi ne možeš potpuno vjerovati, tako da ti nemam prava prigovarati."

"Ljutiš se na mene?" Pitala je.

"Ne. Ne bih to mogao." Uzdahnuo je i polako ju pustio iz zagrljaja.

"Hvala."

"Nema na čemu." Osmijehnuo joj se i obrisao njene suze. "A ide ti maskara." Nasmijao se, što je i nju natjeralo da se nasmije.

"Imam maramice." Uzela je jednu maramicu iz džepa.

"Ja ću. Nemaš ogledalo, pa ne možeš vidjeti."

"Ma nemoj?" Nasmijala se.

Uzeo joj je maramicu iz ruke i brisao razmazanu maskaru.

"Jesi obrisao sve?"

"Jesam. Gotovo." Bacio je maramicu u smeće. Nasmiješeno ju je posmatrao, pa ga je ona zbunjeno pogledala.

"Šta?"

"Zar još uvijek nosiš aparatić?" Nasmijao se.

"Da. Još uvijek. Vjerovatno ću ga nositi i narednu godinu."

"Slatka si tako."

"Hvala. Prije nisam bila.." Prošla je rukom kroz kosu.

"Pustimo sada to. Tada sam bio glup."

"Jesi. I to mnogo."

"Znam. Hvala."

"Nema na čemu. I drugi put."

"Pa, jesi idalje za to da ideš kući?"

"Nisam. Ono sam uradila samo zato što si me iznervirao. Reda radi."

"Znači da ćeš mnogo da me nerviraš."

"Upravo tako. I ti ćeš mene da nerviraš."

"Naravno da hoću. Koliko mogu."

"Ja ću biti gora."

"Sigurno. Nego, u koliko ćeš kući?"

"Ne znam." Slegnula je ramenima. "Trebam vidjeti kada će biti letovi za Berlin. Nadam se da će to biti nekada ujutro."

"Hoćeš da mi javiš?"

"Šta?"

"Pa kada ćeš krenuti."

"Aha, to. Može. Ali, zašto?"

"Pa da te ispratim."

"Nema potrebe. Imam Danicu i njenu tetku."

"Zašto ne?"

"Pa imaš trening, Kolumbo." Prevrnula je očima.

"Da, ali ne znaš u koliko će ti biti let." Isplazio joj se.

"Istina, ali opet..Nemoj da se zamaraš."

"Ti mi nisi zamor, uredu?"

"Luka, nem..."

"Uredu?" Ponovio je pitanje.

"Uredu." Klimnula je glavom.

"Dobro. Slušaj starije."

"Ma šta starije?" Namrštila se. "Stariji si me mjesec dana!"

"Idalje sam stariji." Slegnuo je ramenima.

"Joj, ćuti." Udarila ga je po ramenu.

"Rekao sam ti da ću te nervirati." Nasmijao se držeći se za rame.

"Nemoj da me testiraš. Mogu stvarno da se naljutim. Samo pitaj Alija."

"Mislim da neću. Ni njemu neću da izlazim na oči, kao ni Danici."

"Ali hoćeš sutra, ako naravno ne budeš imao trening u to vrijeme."

"Istina. Ma tražit ćemo neku distancu." Odmahnuo je rukom.

"Ali zna da se nešto dešava između nas. Vidio je onaj tvoj story kada smo se sreli prije par dana."

"Aha. Znam." Luka je klimnuo glavom. "Bitno je da nas ne viđa zajedno."

"Zašto?"

"Čuj zašto? Pa draga Yas, ubit će me. Ako ne rukama, onda pogledom."

"Primirit ću ga. Neće te ni pipnuti. Zbog mene neće."

"Valjda neće."

"To ti obećajem. Neće te ni taknuti."

"Dobro. Vjerujem ti." Blago joj se osmijehnuo i pomilovao ju po kosi.

"Drago mi je. Sredit će se ovo, Luka."

"Nadam se da hoće."

"Hoće sigurno. Tek smo na početku, a nismo još zajedno."

"Doći će i vrijeme za to."

"Ako Bog da."

"Ne želim da se svađamo više."

"Ni ja."

"Zato, ajde da sjednemo i fino pričamo."

"Može." Yasmin je klimnula glavom i sjela nazad na klupu.

Luka je sjeo na klupu raširivši ruke po naslonu klupe, te se Yas približila njemu naslonivši glavu na njegovo rame.

"Znaš ti šta treba." Nasmijao se i lijevu ruku sa naslona klupa spustio preko njenog ramena.

"Također." Uhvatila ga je za lijevu ruku.

"Ovakav luksuz nema cijenu."

"Zaista nema. Sreću čine male stvari."

"Ma ti si mala stvar. Mala, mala."

"Jesi vidio? I čisto da znaš, niža sam petnaest centimetara."

"Jao, kakav uspjeh."

"Pa naravno."

"Svi smo sada u ljubavi. Zar ne?"

"Jesmo." Odgovorila je Yasmin upravo u tom trenutku gledajući story od Marka. "Evo Pišonja i Ana. Oni su mi najdraži."

"Draži čak i od nas dvoje?"

"Mi nismo zajedno, ali da. Jesu."

"Daj da vidim tu sliku." Spustio je glavu da pogleda story.

"Jakne u pola ljeta." Reče Luka zbunjeno.

"Šta ti znaš? Možda su otišli u Garmišpartenkirhen."

"Šta reče?"

"To je grad u Njemačkoj, a ujedno i ski centar."

"Fino. Ali zar i tamo nije ljeto."

"A jebiga, ne znam. Nisam toliko pametna. Obukli jakne zato što odoše bubrezi."

"Vidim."

"Nisi ni ti ništa pametniji, Iliću."

"Zato smo se i našli."

"Baš."

"Kakvih još slika ima na tim story-ima?"

"Ma svakakvih.

"Gledati ćemo eto. Zajedno." Naglasio je.

"Zajedno." Promrmljala je imitirajući ga.

"Pssst!"

"Evo naprimjer, ovo su Žuga i njegova zaručnica Maja."

"Slatki su."

"Vala baš. Oboje su dragi."

"Nego, što Žuga?"

"Nemam pojma." Slegnula je ramenima. "Ime mu je Danijel."

"Aha."

"Joj, vidi, Maja se ofarbala." Nasmijala se.

"Kad ćemo mi imati lijepe slike?"

"Pa imamo. Slikali smo se prije dvadesetak minuta, Kolumbo!" Prevrnula je očima.

"Romantične..." Zakukao je.

"Imali smo onaj story kad smo se sreli, kad smo s Cezarom išli u kafić."

"Ajoj, to nisam sačuvao."

"E pa, ko ti je kriv?!"

"Ja."

"Pa eto vidiš."

Yasmin je mobitel ostavila u džep jakne i uzdahnula, te je nastala tišina. Ugodna tišina.

"Luka?"

"Reci."

"Da li bi me čekao?"

"Čekao bih te."

"Koliko dugo?"

"Sve dok ne shvatiš da ćemo se dočekati kad-tad. Suđeni smo jedno drugome."  *Magic Whisperer*

"Jesmo." Klimnula je glavom.

"Volim te, iako nismo zajedno. Beba si mala, slatkica, srcee, ma ljutica i moja tvrdoglavica."

"Ja samo kad te pogledam i ti se osmijehneš, ja se raznježim. Zaljubim se."

"Fino." Tada je upravo uradio ono što je Yasmin spomenula. Osmijehnuo se.

"Joj." Okrenula je glavu.

"Nemoj da okrećeš glavu od mene." Spustio je glavu između njenog ramena i vrata.

"Ćuti." Nasmijala se i gurnula mu glavu nazad, jer se ježila od njegovog toplog daha.

"Neću." Spustio je glavu na isto mjesto ostavivši mali poljubac na vratu, na što je spustila svoju glavu na njegovu, jer ju je poljubac zagolicao, a ponajviše brada.

"Joj, ti i ta jareća." Malo se počešala po vratu.

"Što?"

"Golica me, a ja sam baš škakljiva."

"Hm.." Spustio je ruku na njen struk, te ju počeo golicati.

"Luka, nemoj.." Rekla je ozbiljno, te ju on nije poslušao. Nastavio ju je škakljati, na šta se ona počela smijati.

"Nemoj." Udarila ga je po ruci, dok se smijala udarajući nogama od zemlju.

"Da da."

"Koji si ti.. Nemoj!" Prekrila je lice rukama.

"Dobro, prestat ću."

"Hvala Bogu." Skinula je ruke s očiju.

"Pod jedim uvjetom."

"Pa, naravno." Prevrnula je očima. "Kojim?"

"Poljubi me."

"Izvini, molim te."

"Izvinjenje prihvaćeno."

"Ne uvjetuj me, jasno?"

"Ne." Iskezio se.

"Mogu ti takav šamar pljusnuti, da nisi ni svjestan." Nasmijala se.

"Ne bi zar?"

"Samo me nastavi testirati."

"Okej." Klimnuo je glavom. "Prestat ću pod jednim uvjetom. P-o-lj-u-b-i - m-e." Slovkao je. Namjerno!

"Luka, prestani."

"Rekao sam ti kad i kako ću prestati."

"U obraz. To ti je dosta, a i previše vala kakav si."

"Kakav sam to?"

"Iritantan, dosadan, uporan, nerviraš.."

"Tvoj." Dodao je.

"Pa dobro sad.."

"Ćuti, tvoj sam."

"Ako ti tako kažeš.." I ona je njega provocirala.

"To i ti kažeš."

"Istina."

"Pa eto onda. Ah vidi, ja zaboravio." Nasmijao se i ponovo ju počeo škakljati.

"Luka, šamar ćeš dobiti." Pobunila se, mada se nije mogla suzdržati od smijeha.

"Ne, nego poljubac."

"Dobro, dobro." I Luka je prestao kada mu je to rekla. "Obraz i gotovo."

Približila mu se da ga poljubi u obraz, no prevrtljivac je okrenuo glavu, tako da taj poljubac nije bio u obraz.

Nasmijao se, dok ju je ljubio.

"Bravo ja."

"Mrš." Namrštila se i prekinula poljubac.

"Šta sad?" Pitao je.

"Varaš."

"Gdje bih ja to?" Odmahnuo je rukom.

"Ma možeš mislit'."

"Nemoj reći da ti se nije svidjelo."

"To si ti rekao."

"Znači svidjelo ti se?" Veselo je pitao podignuvši obrve.

"Može se reći."

"Znao sam. Mogu opet?" Krenuo je da ju poljubi, ali ona se malo odmaknula od njega i prekrižila ruke. "Zar mi treba dozvola?"

Yasmin ga je samo gledala.

"Ajde, ne gledaj me tim strogim pogledom. Fino pitam."

"Ne znam ja."

"Pa da, nisi mi djevojka, tako da bih trebao pitati za dozvolu." Malo se zamislio.

"Imaš moju dozvolu." Rekla mu je tiho, na šta je on okrenuo glavu prema njoj. "Uvijek." Osmijehnuli su se jedno drugom.

"Čudno te je nazivati ljubavi, a nismo zajedno."

"Čudno te je voljeti, a ne biti s tobom."

"Čudno je što te volim ovoliko, a i nije vala."

"Čudno je što me nisi poljubio do sad." Nasmijala se.

"Čudno je što to ti kažeš." Nasmijao se i oslonio lijevu ruku na naslon klupe, dok je cijelim tijelom bio okrenut ka njoj, sa jednom nogom na klupi. Nagnuo je glavu ka njoj i spojio im usne.

"Moje." Rekla je u toku poljupca, na šta su se Lukine usne razvukle u osmijeh.

"Tvoje, tvoje."

(...)

"Joj, zar baš danas da ideš?" Danica prevrnu očima, na što se Yasmin nasmijala.

"Moram." Yasmin je slegnula ramenima. "Danas je sedmi dan."

"A mogla si sutra." Pobunila se, dok je čvrsto stezala uzicu na kojoj je držala Cezara. Da, i Cezar je došao da ju isprati na avion za Njemačku.

"I Ali je sam. Nedostaje mi." Rekla je tužnjikavo.

"Ajde, doći ćeš ti opet."

"Ako Bog da. Hoću. Možda čak u Niš i u BG."

"Odlično. Još i Ana i biće top."

"Nećeš voditi Cezara?"

"Nažalost neću. Moji mi ne daju da ljubimci jurcaju po stanu i tako to, pogotovo psi."

"Šteta. Da i mali Cezar vidi kakav je Beograd." Osmijehnula se gledajući Cezara, koji je stajao uz Daničine noge.

"U koliko je let? Nisi mi još uvijek rekla u koliko je."

"Zaboravna sam nešto." Prošla je rukom kroz kosu. "U deset."

"Fino. Sada je dvadeset minuta do deset. Možemo se još ispričati."

"Baš. Tetka Izabela, pazite na nju."

"Hoću." Nasmijala se tetka Izabela, te joj je Yasmin prišla i zagrlila ju. "Navrati opet."

"Budem." Nasmijala se Yas.

"Hajde sada i mene, da se ne rasplačem." Rekla je Danica ispustivši Cezarovu uzicu i zagrlivši Yasmin oko vrata, jer je malo viša od nje.

"Nedostajat ćeš mi, Danice."

"I ti meni, draga moja. Sastat ćemo se mi nakon svjetskog prvenstva, u Beogradu."

"Ako Bog da, ženska."

"Nego, Luka.." Počela je Danica kada su se izgrlile.

"Rekao je da će se potruditi da dođe, pa ne znam da li će. Avion polijeće za petnaest minuta i trebala bih biti u avionu desetak minuta prije polijetanja."

"Aha. Ma bitna je namjera." Danica ju je potapšala po ramenu.

"I bićeš." Sve tri su se okrenule i vidjele Luku, kako nasmijan stoji par metara od njih.

"Jaoo.." Spustila je torbu na pod i požurila mu u zagrljaj. Čvrsto ju je zagrlio oko struka. Kada ju je pustio iz čvrstog zagrljaja, njegove ruke su ostale na njenim struku.

"Uspio si stići." Rekla je veselo.

"Jesam. Imali smo sreće, jer je meni trening u jedanaest."

"Odlično."

"Znaš kako mi je žao što ideš."

"I meni je, ali nedostaje mi Ali. Iako je odrastao, ne želim da čami sam u stanu."

"Razumijem. Bilo mi je lijepo ovih dana s tobom." Osmijehnuo se.

"Opet taj osmijeh." Nasmijala se spustivši ruke na njegova ramena.

"Za tebe."

"Znaš da se crvenim onda."

"Znam." Klimnuo je glavom. "I ovaj.." malo se odmaknuo od nje, "donio sam ti nešto." U ruci je držao crnu kesu.

"Šta?"

"Nešto lijepo, ali ne otvaraj, dok ne dođeš u Berlin, okej?"

"Okej." Klimnula je glavom i uzela kesu.

"Nedostajat ćeš mi, lepa."

"I ti meni, lepi."

"Joj, eno Danice."

"Neće ti ništa." Yas se nasmijala uzevši ga za ruku. Prišli su Danici, tetki Izabeli i Cezaru.

"Zdravo." Danica se pozdravila s njim. "Ne ujedam, Luka, znaš?"

"Ne znam ja." Nasmijao se.

"Ne brini, nisam više toliko ljuta na tebe."

"Dobro je znati."

"Tetka Izabela, ovo je Luka. Luka, ovo je Daničina tetka, Izabela." Yasmin ih je upoznala.

"Poštovanje. Kako ste?" Luka se osmijehnuo rukujući se sa tetkom Izabelom.

"Super. Ti?"

"A evo, ispraćam svoju Yas na avion.."

"Nije ti djevojka..?"

"Ne još. Ima vremena."

"Ja imam deset minuta do polijetanja, pa se vidimo." Stavila je torbu na rame i još jednom se zagrlila sa Danicom u njenom tetkom.

"Javi se kad stigneš." Reče joj Luka tiho spojivši im usne u nježan i sladak poljubac.

"Hoću." Klimnula je glavom poljubivši ga u čelo. "Čuvaj se, Luka."

"I ti, ljubavi mala."

"Hoću. Vidimo se." Mahnula im je i krenula. Nije joj bilo lako, ali to je nešto što je morala uraditi. Ionako, vidjet će se opet.