Broj riječi: preko 2380 *uključujući riječi koje nisu tekst priče, čak i ovo ispod*

Mrzi me da ispravljam nastavak, jer sam stvarno umorna..😪

Ostavite VOTE i KOMENTAR!!!

"Ne ostavljaj ni ti mene." Rekla je, na šta joj se Marko približio i spojio im čela.

"Nema šanse." Osmijehnuo se. "To je posljednje što bih uradio." Spustio je ruku na njenu glavu igrajući se njenom kosom. "Malo moje." Poljubio ju je u čelo i privukao u svoj snažan i čvrst zagrljaj, gdje se osjećala tako sigurno.

"Tvoje."

Njihov trenutak je prekinuo otvaranje ulaznih vrata, na šta su se oboje trznuli i odvojili jedno od drugog pogledavši ka vratima. Uskoro se u dnevnom pojavila gospođa Radmila.

"Mama." Rekao je Marko nekako iznenađeno. Kao da ju nije očekivao tu.

"Sine moj." Prišla mu je, a on je ustao i zagrlio ju. "Sve će da bude uredu."

"Gdje je tata?" Pitao je nakon zagrljaja.

"Treba doći. Danas završavamo sve oko razvoda i toga."

Ana je sve to posmatrala nekim tužnim pogledom. Gospođa Radmila ju je pogledala.

"Otkud tebe ovdje, Ana?" Pitala je.

"Marko i ja smo imali nekih međusobnih problema, pa smo to rješavali."

"Aha. Jeste riješili?"

"Da." Rekao je Marko klimnuvši glavom. "Sve je uredu." Okrenuo se ka Ani uputivši joj osmijeh, na šta je ona uzvratila.

"Vjerovatno znaš sve." Rekla joj je gospođa Radmila.

"Da. Znam." Tiho je rekla. "Dešava se."

"Najbitnije je da je sve uredu. Njegov tata i ja se idalje poštujemo."

"To je najbitnije." Ana je ustala. "Trebala bih i ja da idem."

"Zar već?" Pitao je Marko.

"Da."

"Vidimo se onda." Zagrlio ju je i poljubio na blic i to pred mamom, na šta se Ana zacrvenila.

"Vidimo se, gospođo Radmila."

"Vidimo se, draga." Zagrlile su se, te je Ana uskoro napustila njihov stan i krenula kući idalje sabirajući utiske.

Drago joj je što je Marko odabrao ostanak u Beogradu. To znači da neće imati vezu na daljinu i bit će im lakše viđati se. Samo je željela da Marko bude dobro, da razvod ne utiče mnogo nja njegovu psihu, iako ima 21 godinu. Nije lako koliko god da si star. *doživjela, vidjela prije par godina🙋*

Sigurna je u to da će Marko biti dobro. Uzda se u Boga, ima djevojku, prijatelje i roditelje, iako je situacija među njima takva kakva je. Nada se da se više neće svađati oko gluposti i malih stvari, kao što je naprimjer Fedor Smolov.

Onda se tek tada sjetila drugog Feđe. Svog brata Feđe. Brzo je uzela mobitel iz džepa dukserice i vidjela da ima par poruka i par propuštenih poziva od njega, pa ga je odlučila nazvati.

"Evo konačno!" Rekao je preplašeno. "Pa gdje si nestala, nesrećo jedna? Osijedih zbog tebe!"

"Idem kući. Živa sam i zdrava. To je najbitnije."

"Najbitnije je da nisi normalna. Tražim te već više od pet sati! Gdje si bila?"

"Ispričat ću ti kad dođem kući."

"Ako dođeš kući. Gledaj mraka vani. Hoćeš da te otme neko?"

"Neće. Ne brini. Imaju rasvjete. Vidi se, a i znam se udarati."

"Hej, Ana Ana."

"To se ti kao brineš za mene da me neko ne otme?"

"Ma jok. Šta će im takva budala?"

"Hvala."

"Nema na čemu. Nego, ubrzaj taj korak. Vidimo se kod kuće. Volim te."

"Volim i ja tebe."

Nasmijala se i spremila mobitel u džep, te ubrzala korak kako bi što prije došla kući da Feđa više ne sijedi.

(...)

"Pa ja ću zbog tebe da oćelavim, ne da osijedim." Rekao je Feđa, čim se ona pojavila na vratima.

"Zdravo i tebi." Nasmijala se izuvajući patike.

"Gdje si bila?"

"Mogu li prvo da uđem u stan kako treba?"

"Jesi." Odgovorio je hladno.

"Bože sačuvaj." Promrmljala je i skrenula u dnevni boravak.

"Pričaj." Feđa je sjeo preko puta nje.

"Ti si prvi nestao da se razumijemo."

"Da, ali nigdje van Kasine." Prevrnuo je očima.

"Kako sam ja to mogla znati? Onda je bila neka dobra pjesma pa sam ustala. Onda sam srela Tea, koji mi se nabacivao, ali se odnekud pojavio Marko i odvukao me od nje."

"Marko?" Kao da je plamen sijevnuo u Feđinim očima, kada je Ana spomenula to ime. "Šta će on s tobom? Kako se usuđuje?"

"Feđa, polako."

"Šta polako? Nema ništa polako!" Namrštio se. "Sram ga bilo!"

"Pokajao se za ono što je uradio. Pričali smo tako ispred Kasine, no on nije htio pomirenje iz straha da me ponovo ne povrijedi, iako mi je rekao da ga ne ostavljam. Onda je otišao kući, kao i ja. Okrenuo mi je leđa. Došla sam kući i naravno, ti nisi bio tu. Ponovo sam pričala sa Markom i otišla do njega, gdje smo po ko zna koji put opet razgovarali i objasnio mi je kako ne želi biti ostavljen i zapostavljen."

"A zašto, molim te?" Feđa je prekrižio ruke ne mijenjajući izraz lica.

"Roditelji mu se razvode." Tiho je rekla. Teško joj je bilo to reći, kao i Marku.

"Zaista?"

"Da. Saznao je to prije par dana, ali mi nije htio reći, jer nije imao volje, a i nije htio da me zamara svojim problemima."

"Je l' dobro?"

"Jeste. Biće još bolje, nadam se."

"I sad..ovaj..vi ste kao pomirili, je l'?"

"Da. Jesmo. Kod njega sam bila svo vrijeme, dok si me tražio."

"Fino." Feđina jačina glasa je opala, te je sada pričao tiše i smirenije.

"Ne znam da li se ljutiš ili ne, ali ja Marka volim i ne namjeravam ponovo prekinuti s njim."

"Uredu." Klimnuo je glavom. "Poštujem tvoju odluku. Ne želim da ti proturječim. Dovoljno si zrela da donosiš vlastite životne odluke."

"Hvala."

"Ništa. Ajmo mi jesti. Jesi gladna?"

"Poprilično."

"Odlično. Spremio sam nam špagete sa finim nadjevom. Koliko si me nasekirala, da sam spremio večeru."

Ana se nasmijala.

"Onda to treba češće da radim."

"Ni slučajno. Nemoj, molim te. Imam dvadeset pet. Ne želim da ovako mlad odem na živcima."

"Dobro je, pa roditelji nisu ovdje. Inače bi se i oni zabrinuli. Više nego ti."

"I to što kažeš. Mama pogotovo. Znaš kakva je paničarka."

"Baš. Kada se vraćaju iz Italije?"

"Zanimljiva stvar." Nasmijao se. "Dok sam te tražio, naša draga mamica je zvala. Rekla je da se vraćaju za tri dana. Dobro je, pa se nisam izlanuo i rekao da te nema kući i da k tome ne znam gdje si tačno."

"Dobro si postupio."

"Znam, a mnogo sam bio paničan u tom trenutku. Dobro je, pa nije pitala šta mi je."

"Dobro je, nema šta. Izvukli smo se."

"Upravo tako. I, kupili su nam nešto."

"Jao, šta? Psa? Čokoladu? Auto? Kuću? Stan? Futrovane čarape?"

"Kao prvo: ne. Kao drugo: futrovane čarape, stvarno?" Pogledao ju je čudno.

"Nisam znala šta da nabrajam, pa eto.. Naumpale su mi futrovane čarape. Trebat će za zime."

"Ne. Nije to."

"Nego?"

"Patike. I to samo takve." Rukama je pokrio oči.

"Kakve?"

"Dobro što pitaš." Maknuo je ruke sa očiju. "Meni su kupili Nike Uptempo, a tebi ja mislim one Nike 27c..tako nešto."

"Feđa, nije 27c, nego 270."

"Blizu sam bio. Slovo c ti dođe ko pola nule."

"Ne mogu da vjerujem. I ti imaš dvadeset pet." Udarila se dlanom po čelu.

"Dvadeset pet godina i tri mjeseca."

"Ajde da jedemo. Ćuti više." Ana je prošla pored njega krećući u trpezariju.

YASMIN

"Kako si ti onako rano legla?" Pitala je Danica, dok su sjedile u predsoblju ćaskajući nakon doručka.

"Ne znam, vjeruj." Yasmin je slegnula ramenima. "Tako sam bila nešto umorna."

"I prekinula dopisivanje sa Lukom."

"Nisam. Fino sam mu rekla kako stvari stoje i razumio je."

"Duša draga. Zato večeras ne ideš rano na spavanje, jer si ustala u deset."

"Čila i odmorna."

"Upravo tako. Zato ćemo večeras da imamo girls night."

"Ozbiljno?" Nasmijala se Yasmin.

"Da, da. Će bude slatkiša i svega. Znači samo kalorije i masti."

"Ništa slano?"

"Jedi hljeb ako oćeš. To je slano."

"Draga Danice." Yasmin se smijala odmahujući glavom. "A gdje će da bude tvoja tetka Izabela?"

"Pa i ona će nam praviti društvo."

"Super."

"Kao i Cezar, koji će spavati i kojeg tetka ne pušta u kuću."

"Znači neće nam praviti društvo."

"Hoće. Lajat će on."

"Zanimljivo."

"Biće zabavno."

Čuo se zvuk koji je bio isuviše nego poznat.

"Je l' ono tvoj iPhone zvoni?" Pitala je Danica iznervirano.

"Jeste. Poruka je."

"Šta god da je, vazda mora prekidati naš razgovor."

"Sorry." Yasmin se iskezila i uzela mobitel.

"Ako je Luka, onda ću progledati kroz prste."

"Jeste."

"Uhh.." Danica je napravila čudnu facu.

"Šta sad? Pa rekla si.."

"Znam šta sam rekla, ali se još uvijek navikavam na to da ste zajedno."

"Nismo zajedno."

"Dobro." Danica je prevrnula očima. "Navikavam se na to da ćete biti zajedno. Je l' dobro sad?"

"Jeste."

"Hvala Bogu. Šta kaže gospodin Famozni?"

"Pitao je jesam li se naspavala."

"Slatko. Ostavi seen odmah. Za dobro jutro znaš."

"Joj Danicee.."

Luka❤️
Dobro jutro, iako je skoro 12. 😅

Dobro jutro i tebi.😄

Luka❤️
Kako si spavala?

Super. Ustala oko 10😂

Luka❤️
Spavalice.😜 Ja u to vrijeme bio na treningu, mada sam sada u svlačionici. Trebam ići kući.

Super. Kada dođeš, spavaj. Obavezno.

Luka❤️
I mislio sam, jer sam stvarno umoran. 😪

Drago umorno.

Luka❤️
Obukao sam se i evo idem vani. Javljam ti se kasnije. Ljubim. 😘

Ajde, ajde. Samo polako.❤️

"Šta kaže Romeo?"

"Ma ide sada kući, pa će spavati i javiti mi se kasnije."

"Duša. Ivan zna zaspati u pola dopisivanja."

"Meni se to često dešava." Yasmin se tiho nasmijala.

"Nije ni čudo što se družite."

"Upravo tako."

"Kad ćeš se ponovo vidjeti sa Lukom?"

"Možda kad budem išla nazad za Njemačku." Slegnula je ramenima.

"Što tad? Mislim, ovdje si još pet dana. Trebaš to iskoristiti za vaše vrijeme."

"Nekako mi se ne izlazi. Troma sam."

"E, pa ne može to tako. Ako niste zajedno, ne znači da ne trebate izlaziti."

"Znam, ali ne znam zašto mi se ne izlazi. Kao da imam neki razlog što ne izlazim, neki strah od toga."

"Vidi, to je normalno." Danica je spustila ruku na njeno rame. "Ne poznaješ grad, a k tome još Luka nije potpuno stekao tvoje povjerenje. Bojiš se onog starog Luke."

Danica joj je saopštila bolnu istinu.

"Misliš da će se Luka naljutiti ako mu to kažem ili ako sazna sam?"

"To ti ne mogu reći, jer ne znam." Danica je odmahnula glavom. "Sigurna sam da će sve biti uredu. Vi se volite. Svaki početak je težak, vrijedan truda, ali i romantičan."

"Uff, sada će me to mučiti svaki dan."

"Izvini, ali mislim da si i ti toga svjesna."

"Jesam."

"Pa, šta ćeš uraditi?"

"Izaći ću sa Lukom dan pred odlazak u Njemačku. Provest ćemo većinu vremena zajedno, kao i neki dan. Naravno, ako on mogne zbog obaveza."

"Ma, vjerujem da će naći vremena. Makar to bilo i sat vremena."

"Joj, koji si ti motivacioni spiker." Naslonila je glavu na Daničino rame.

"Znam. Uvijek sam tu. Samo se javi."

"Naravno."

(...)

Luka❤️
Evo me. Vozdra.😎
Kako si?
Možemo se upoznati? 😏
Alo, lepaa.
Srceee
Joj, jesi li to zaspala? 😧

Nisam.😅 Pospremala sam sobu.

Luka❤️
Super onda.😃

Kad si prije ustao? Prošlo je tek dva sata od našeg razgovora.😅

Luka❤️
Ma dosta oko dva sata.😉

Dobro. Jesi se naspavao onda? 🙈

Luka❤️
Naravno.

Trebam ti reći nešto.

Luka❤️
Šta? 🙈

Hoćeš da izađemo?

Luka❤️
Naravno. Kad?

Pa razmišljala sam i htjela sam da to bude dan prije nego što ću nazad u Njemačku.😶

Luka❤️
To je tek za pet dana.😝

Znam..

Luka❤️
Izdržati ću do tad. A i naći ću vremena za tebe.😉

Drago mi je.☺️

Luka❤️
I meni.💛 Mada bih više volio nešto drugo.

Šta? 😕

Luka❤️
Da ti čujem glas.

😄😄

LUKA❤️ GLASOVNI POZIV

Povukla je zelenu slušalicu i prislonila mobitel uz uho.

"Nemoj da ćutiš sad." Nasmijao se, a Yasmin je malo falilo da rastopi.

"Ne ćutim. Ja sam brbljivica samo takva."

"Znam. Da se primijetiti."

"Mada je i tišina lijepa, kada imao s kim lijepo da ćutiš."

"Jao, kakve su to romantične poruke?" Ponovo se nasmijao.

"Fine, bre. Eto kakve."

"A meni romantika nije jača strana."

"Dešava se. Ima nas i takvih."

"Nadam se da ti ne smeta."

"Naravno da mi ne smeta. Samo da si ti tu."

"Ma drago slatko. Samo da sam sad tu pored tebe, štipnuo bih te za te rumene obraze."

"Jojj.." Osmijehnula se rukom pokrivši lice. "Kako znaš da se crvenim?"

"Znam šta djevojka voli da čuje."

"Je l' mi to govoriš samo zato što to inače djevojke vole ili zato što ti tako hoćeš?"

"Zato što ja tako hoću."

"Meni se sviđa tvoja kosa, ali i osmijeh."

"Ajoj, bebica mala."

"Luka, prekini. Raznježit ću se totalno."

"Ja baš i želim da se raznježiš. Čim zvanično budeš moja, razmazit ću te da znaš."

"Nema potrebe. Ne volim razmažene osobe, niti želim biti razmažena."

"Voljet ćeš, čim te tvoj Luka ranježi."

"Moj Luka.."

"Da. Što?"

"To mi je nekako čudno reći, čudno o tom razmišljati. Nevjerovatno mi je sve ovo još uvijek."

"I meni. Ali navikavam se."

"Također."

"Samo mi je najbitnije da me voliš, a ostalo manje više. Čak i to što nismo zajedno me ne žalosti, jer znam da me voliš. Gore bi bilo da smo zajedno, a da se ne volimo."

"Istina."

"Volimo se i to je najbitnije. Ostalima ako je krivo, neka se pomire s tim."

"Upravo tako."

"I trebam ti dati jedan poklon."

"Kakav? Kad?"

"Vidjet ćeš. Kada izađemo."

"Okej. Mislim da si mi ti najveći poklon koji sam mogla dobiti."

"Ljubavi moja, ti i Zvezda ste moje najveće ljubavi."

"I sada sam se sjetila razgovora sa jednim Zvezdašem, starijim čovjekom."

"Šta je rekao?"

"Tu noć sam plakala zbog tebe i sjedila sam na zidiću ispred Marakane i on je valjda sjeo pored. Pričala sam sama sa sobom, spomenula sam Par.."

"Ćuti. Ne izgovaraj tu riječ do kraja."

"Okej." Nasmijala se. "Drago ljuto."

"Šta je lika čika rekao?"

"Da Partizan Zvezdi nije ni do koljena."

"Upravu je."

"I onda mi je rekao da ako je Zvezdaš u pitanju, onda mora da je mnogo poseban, da tu nema greške i da će mnogo da me voli."

"Sve je tačno rekao. Upravu je."

"Jeste."

"Početak jedne divne ljubavi." U pozadini je mogla čuti njegov tihi smijeh, što ju je dodatno raznježilo i rastopilo njeno srce.