Broj riječi: 2290

I ovaj nastavak je jako emotivan, "gori" od onog prošlog. Zato ostavite što više usputnih. Hvala. 😘

Ostavite VOTE i KOMENTAR!!!

Nakon više satnog stresiranja, odlučio se istuširati i malo doći sebi. Kada je to obavio, obukao je šorc i majicu kratkih rukava. Baš kad je krenuo do kuhinje po čašu vode, oglasio se njegov iPhone, tačnije WhatsApp. Uzeo je mobitel u ruke.

Dobio je poruku od osobe kojoj se u tom trenutku najmanje nadao.

Ona💖
Kada bi čuo da odlazim iz ovog grada u daleku zemlju, i sa šansom da se vratim nikad, da li bi me onda pozvao? Da li bi? Da li bi ti bilo bar malo žao jer onda kad odem, ne postoji šansa za nas... Da li bi osjetio potrebu da me vidiš zadnji put? Zadnji put...i da li bi mi rekao sve što si ikad htio a nisi smio?

*citat preuzet*

Ispustio je mobitel na butine, ne vjerujući šta je pročitao.

YASMIN

Suze je lila dok mu je pisala poruku. Sjedila je za stolom sa Nemanjom, koji je isto bio tužan i suznih očiju. Grdio je sebe.

"Hej, nemoj." Reče joj Nemanja grleći je.

"Gotovo je sa nama, Nemanja. Odlazim ja, odlazi Luka! Odlazimo mi! Odlazi sve!"

"Nemoj..m..molim te." Promucao je kroz suze.

"Što ti plačeš?"

"Staša. Skršila me glupača. Sada sam sebe grdim, jer počinjem misliti da nisam dovoljno dobar za neku djevojku, počinje me gušiti sve ono što sam tebi govorio. Što sam tebi radio, sada radim sebi. Omalovažavam se."

"Nemoj. Bilo pa prošlo." Udarila mu je blagi šamar.

"Bio sam glup."

"I ja sam glupa. Ostala sam beznadežno zaljubljena."

"Nije istina. Doći će Luka. Ne brini se."

"Ivan je rekao da je trebao doći, a opet nije. Srce me zaboljelo, a sada je to bilo još gore kada sam mu napisala ovu poruku."

"Kakvu?"

"Eto čitaj." Gurnula je mobitel ispred njega i onda spustila glavu u ruke, te nastavila jecati.

"Ni ja ne bih da je kraj, izvini ne ljuti se.."

"Joj, šuti." Promrmljala je, dok je plakala slušajući Indigo.

"Koliko još?"

"Čega?" Pitala ga je.

"Koliko još do tvog puta za Njemačku?"

"Još dva sata."

"Koliko je sati?"

"Pola dva."

"Super."

"Idemo se isplakati i izgrliti sa ostalima." Yasmin je ustala i krenula ka Ani i Danici koje su se zabavljale.

Sada se lakše kretala, jer je prvenstveno skinula štikle i obula patike, i umjesto haljine je obukla šorc i majicu kratkih rukava.

"A miša mu." Rekla je Ana i zagrlila ju, na šta se Yasmin momentalno rasplakala.

"Ne mogu više ni ja. Trpim čitavu noć." Danica je odmahnula rukom i sjela na pod, te počela plakati.

"A siiineeee, svi plaču!" Rekao je Dule pridruživši se Danici na podu.

"Još samo dva sata, Ana." Drhtala je jecajući, dok nije mogla primiti misli.

"Draga, pogledaj me." Ana ju je uhvatila za obraze. "Uživaj u trenutku i budi zahvalna. A mi, svi mi ćemo vjerovatno biti ovdje kada se vratiš. Zvezda će biti ovdje."

"Ali neće Luka." Teško je izgovorila.

"Biće u srcu. To zapamti."

"Zauvijek." Dodala je Yasmin prisjećajući se onog zimskog trenutka kod Marakane.

"Ako bi te pitali zbog čega bi se vratila u BG, šta bi odgovorila?"

"Ljubav."

"Eto vidiš." Ana joj se osmijehnula.

LUKA

"Ivane, tako mi je žao. Nemaš pojma koliko." Luka se izvinjavao Ivanu po ko zna koji put, jer nije došao. "Nisam namjerno zaista. Kad sam vidio da kasnim, istrčao sam iz stana i trčao do hotela, ali sam zakasnio, a kunem se da sam htio doći."

"Uredu je. Vjerujem ti." Ponovio je Ivan.

"Rekao si da ako se desi šesta propuštena prilika, da ti ne idem na oči i da ti se ne obraćam."

"Valjda se ova ne računa, jer nije bilo namjerno, šta znam.." Slegnuo je ramenima.

"Računalo se ili ne, opet mi je žao. Nisam stigao da ju vidim. Valjda nije bilo suđeno."

Uzeo je mobitel.

"Šta ćeš to?"

"Napisati joj poruku."

Hej.. :) ne znam kako i odakle da počnem, pa ću pisati sve što mi je na pameti.
Negdje daleko od tebe, a opet blizu, jer ne izlaziš iz glave. Kada otvorim oči, prva misao je ime. Tvoje. I tako stoji u glavi, ne mrda. Ušuškano u hiljadu uspomena sa pitanjem, zašto te ovoliko nema? Pola ljubavi stane u očekivanje. Nećeš vjerovati, ali očekujem te. 😅 Njega prati razočarenje što je svako maštanje ostavilo neispunjenim. Ne nedostaješ mi, nije mi jasno kako. Vjerovatno što si u srcu. Ovde sam, i volio bih da si sa mnom. Da pozovem, znam da ne bi došla, iako bi rekla da želiš. Već sada osjećam neku gorčinu u ustima. Zbog nekog tamo sutra, kada ću morati proći pored tebe i javim ti se isto kao i onoj osobi koju ne podnosim. Lažno nasmijati i produžiti dalje. Ali ne mogu to. Nema šanse. Iz razloga što te više ne mrzim, ne mogu to. Želio sam doći večeras, ali nisam uspio. I da jeste, ne bi to bilo mnogo. Jedan osmijeh i obostrano "kako si?". Zatim bih ti rekao da žurim, iako bih ostao do kraja života, kada bi se slučajno usudila da pitaš. Kako nekome opet da kažem "volim te", ako ova ljubav sa tobom nije uspjela? Kako nekome uopšte da pružim šansu da bude tamo gdje si bila ti? I kako uopšte da nastavim sa ubjeđenjem da tamo ne može biti niko drugi, do tebe? Ako se pustim u duže razmišljanje, shvatiću da tamo više i ne možeš biti ti. Ili možeš? Nisam te isplakao nijednom. A malo je falilo danas. Zašto mi nisi bolesno nedostajala da ti dođem pod prozor i izvrištim ti ime? Šta nam to nedostaje u ovolikom nemanju? Ovde sam, daleko od tebe i nije mi jasno zašto i dalje želim da si pored mene? Ne iz nedostajanja, ne iz strasti, nego neke totalno apsurdne ljubavne slike koju imam prema tebi. Koji sam ja idiot sa ovim osjećanjima..Ne znam ni šta da napišem, od ovolike krivnje. Želim da si dobro i ne želim da ti išta nedostaje, dok se sa druge strane plašim da ne postaneš nečija. Trebalo bi, jer moja odavno nisi, a izgleda da više nećeš ni biti. Tako bih volio da jesi. To je izvjesno i samo je pitanje vremena. Nismo jedno za drugo, iako mi je u jednom periodu života izgledalo da sve što je ljubav opisuje šta smo nas dvoje. Zapravo, kakva je to ljubav iz koje se izvučeš bez ijedne ogrebotine? Mada ja imam rana na srcu. Tek sam sada shvatio šta sam ti uradio i koliko sam te ponižavao. I ne bih podnio da mi se desi sve ono što sam tebi radio. Ne znam kada i hoćeš li ovo pročitati. Vjerovatno ćeš biti u Njemačkoj, ali želim ti reći još ovo. Sretno, Yas. Sve te čeka kad se vratiš. ❤️

*boldirane rečenice su preuzete*

"Je l' sad dobro, brate?" Osjetio je Ivanovu ruku na ramenu.

"Biće." Klimnuo je glavom. "Uvijek bude."

YASMIN

Nakon što se pozdravila sa svojim razredom, ispred hotela je čekala Alija sa Anom i Danicom.

"Joj, ne vjerujem da ideš." Danica je prekrižila ruke i namrštila se.

"Ni ja. Ali moram." Rekla je Yasmin, koja nije prestajala plakati već zadnjih pola sata.

"Neka. Slat će ona nama Milke i Oreo." Ana je potapšala Danicu po ramenu.

"To mi ne popravlja raspoloženje." Rekla je Danica tužno naslonivši se na Anino rame.

Uskoro su se ugledala svjetla automobila, koje se zaustavilo ispred hotela.

"Uff, vrijeme." Yasmin je malo obrisala suze i zagrlila Anu i Danicu.

"Čuvaj se, mala. Narasti malo." Nasmijala se Danica uprkos tuzi.

"Hoću." Yasmin se nasmijala.

"Bori se." Rekla joj je Ana. Znala je ona na šta je mislila.

"Pokušat ću."

Auto je zatrubilo.

"Idem. Vidimo se i čuvajte se. Danice, Ana, čuvajte Ivana i Marka."

"Hoćemo." Rekle su i mahnule joj.

Baš kada je krenula ući u auto, došla joj je poruka od neočekivane osobe.

"Vidimo se." Mahnula im je i ušla u auto.

Svezala je pojas i naslonila glavu na sjedište pustivši suzama da teku.

"Idemo." Ali je tiho rekao i pokrenuo auto.

Yasmin je od otvorila poruku. Čitala ju je par minuta, a onda je ispustila mobitel iz ruku i glasno zajecala.

"Yas, šta ti je?" Ali je pitao uplašeno.

"On..Ali. On je."

"Luka?"

"Voli me! A rekao je da nismo jedno za drugo. Ne mogu da vjerujem. Sve će mi ovo nedostajati."

"Sestrice, molim te, smiri se, nemoj da zaustavim auto na pola puta."

"Toliko mi nedostaje, Ali. Kao da pola mog srca ostaje ovdje."

"To je razumljivo. Uvijek će ostati." Spustio je svoju ruku na njenu. "Probaj se smiriti. Znaš da možeš dobiti napad. Kao onda u Nišu. Ne želim da se to desi opet."

"Joj, već mi je i teže disati." Pokušavala je smiriti ili barem kontrolirati jecaje i plač. Držala je desnu ruku na prsima. "Gdje mi je pumpica?" Pitala je.

"Stavio sam je ovdje u auto. U slučaju da ti zatreba."

"Daj." Pružila je ruku, te joj je Ali dodao pumpicu, koju je iskoristila i za par sekundi se malo smirila.

"Ajde, odspavaj. Treba ti odmora."

"A ti?"

"Ja sam spavao kada sam došao kući, nakon što sam te ispratio na maturu. Upravo zbog puta."

"Aha. Ako bude trebalo, mogu i ja preuzeti."

"Nema potrebe. Samo ti odmaraj."

(...)

Nešto joj je ometalo san. Otvorila je oči i vidjela zrake sunca, koje su joj išle direktno u oči. Ispravila se na sjedištu i pogled prebacila na Alija, koji je bio vidno umoran.

"Koliko je sati?" Pitala je protežući se.

"Deset." Protrljao je oči.

"Jesi stajao igdje?"

"Na granici jesam." Nasmijao se.

"Ozbiljno pitam."

"Jesam u Beču. Čisto da prigricnem nešto što sam ponio i srknem malo kafe iz termosice."

"A gdje smo sad?"

"Češka."

"Koji grad, bre?"

"Prag."

"Super. Stat ćeš u Pragu. Idemo na doručak i onda je preuzimam."

"Ne moraš."

"Ćuti. Umoran si k'o klada. Vozio si više od sedam sati."

"Dobro. Kako god ti kažeš."

Svratili su u neki kafić, te naručili neka peciva i sok. Čisto da dobiju energije za ostatak puta. Kada su doručkovali, odlučili su malo i protegnuti noge.

"Prag je divan."

"Zaista jeste. Ja sam drugi put ovdje."

"Zar si?"

"Pa da. Ovdje nam bila dvodnevna ekskurzija u prvom razredu srednje."

"Lijepo." Klimnula je glavom. "Ali ovaj prizor je još ljepši."

Uzela je mobitel i uslikala pogled na predivni Prag.

"I kad bi mi trebali stići u Berlin?" Pitao je Ali.

"Eto ja znam." Yasmin je prevrnula očima. "Valjda do jedan ili dva."

"Super. Jedva čekam da dođem u stan i fino se naspavam."

"Također."

"Pa ti si spavala svo vrijeme, pa čak i dok smo na granicama bili."

"Šta ću?" Slegnula je ramenima. "Sedam sati sna nije loše."

"Ja toliko nisam spavao. To je kao da provedeš budan jedan školski dan. Umor i smaranje."

"Baš. Nego, idemo još malo prošetati, onda nastavljamo put ka Berlinu."

"Važi."

LUKA

"Je li ti odgovorila?" Pitao je Ivan. Išli su na trening i pričali većinom o Luki i Yas.

"Ne. Samo je pogledala poruku." Odgovorio je Luka ponovo čitajući poruku koju joj je sinoć napisao.

"Pa, ona je trenutno u Češkoj ako te zanima."

"Još malo do Berlina."

"To sam i ja htio reći. Čovječe, Prag je baš top."

"Ma meni bi i prazna soba bila top, samo da je ona sa mnom."

"Ne patetiši, bato. Sada trebamo na trening. To će te dekoncentrirati."

"Budi sretan što je ovo trening, a ne utakmica."

"To ja trebam tebi reći, a ne ti meni. Ti imaš emocionalnih problema, ne ja."

"Znam. Pokušat ću se pribrati i smiriti."

"I biti još bolji."

"To svakako."

"I imaj na umu da je danas derbi sa omladincima."

"Znam. Biće stresno."

"I gusto."

"I..."

"De ste, Ilići?" Između njih se pojavio Žule grleći ih obojicu.

"Evo, tračamo."

"Ako mene tračate, vama na dušu." Rekao je i krenuo ispred njih.

"Ma ti si neiskvaren, bre!" Viknuo je Luka za njim..

"Znam!"

YASMIN

"Hvala Bogu!" Rekao je Ali bacivši ruke u zrak kada su došli u Berlin. "Hajde da idemo do centra, molim te!"

"Pa prolazimo kroz centar do našeg stana, sjećaš se?"

"Znam. Ima i prečica pa zato, a znam da ti voliš prečice."

"Ma neću prečicom." Nasmijala se.

"Too! Najbolja si!"

"Znam. Poželjela sam Berlin, a definitivno idemo centrom."

"Super. Ajmo."

(...)

Nakon vožnje, iznijeli su torbe i kofere i ušli u svoju zgradu iz djetinjstva.

"Misliš da ima nekog unutra?" Pitala je Yasmin, dok su stajali na petom spratu, ispred vrata svog stana.

"Vjerovatno. Mama je sigurno javila da ćemo doći."

"Da, imaš pravo." Yasmin je pozvonila, a vrata im je otvorila nene.

"Nana!" Ali je uskliknuo veselo u zagrlio staru gospođu.

"Ali moj!" Zagrlila ga je. "Kako si, sine moj?"

"Super, nana. Ti?"

"Odlično!"

"Edna!" Čuo se deda iz pozadine. "Pusti djecu da uđu!"

"Hajde, hajde!" Rukom im je pokazala da uđu.

Ušli su u stan i ostavili stvari u stranu.

"Ezgi!" Zagrlila ju je nene. Uvijek ju je zvala po prvom imenu.

"Nana!" Uzvratila je zagrljaj.

"Kako si samo porasla. Predivna si."

"Hvala, nana."

"Eto, mi smo samo došli da vas vidimo, jer smo obaviješteni da ćete doći. Imate dva ključa. Po jedan za oboje."

"Hvala." Rekli su.

"Eto, to je to. Mi sada idemo." Rekla je nene, te su ona i deda krenuli, ali se prvo deda izgrlio sa Yas i Alijem.

"Čuvajte se, djeco." Rekao im je.

"Hoćemo!"

Ubrzo su otišli, te se Yasmin zavalila na kauč.

"Koji odmor!"

"Nisi skinula patike."

"Pa nisi ni ti. Ionako je laminat ovdje."

"Ali opet...Neću da hodam u patikama."

"Donijet će nana tepih." Nasmijala se Yas.

"Nana kraljica. Neka ona sarme fine donese."

"Sve će nana."

"Da.."

Tada je njihov razgovor i smijeh prekinula zvonjava njenog mobitela.

"Jaoo, mora da je mama." Rekao je Ali.

Yasmin je uzela mobitel u ruke.

"Nije." Rekla je nekako promuklo.

"Ko je onda?"

Gledala je u ime na ekranu razmišljajući da li je dobro da se sada javi.