Broj riječi: 2453

Nastavak je trebao ići tek sutra, ali danas ne idem u školu jer je Dan škole, tako da..izvolite! 😃

Ostavite VOTE i KOMENTAR!!!

Pišite što više usputnih..😄

Otišla je. Luka je neko vrijeme sjedio u tišini, a onda je ušao u svoje auto i krenuo. Kući ili pak za Yasmin ili nešto treće?

Ipak je bilo u pitanju nešto treće. Nastavio se voziti po gradu. Došao je do jedne raskrsnice, gdje je bilo crveno svjetlo na semaforu. Naslonio se u svoje sjedište čekajući dozvolu da krene.

Tada se pored njegovog auta zaustavilo još jedno. Mahinalno je bavio pogled, a bolje je da nije. U autu je bio niko drugi nego Yasmin.

Malo ju je promatrao. Njena duga smeđa kosa je padala preko njenih ramena, dok je obe ruke držala na volanu i gledala ispred sebe. Imala je ozbiljan izraz lica. Nešto što ne liči na nju. Onda je okrenula glavu. I to ka njemu.

Gledali su se nekoliko trenutaka, dok ih nisu prekinule trube drugih auta, koja su bila iza njih. Maknula je svoj mrzovoljni pogled s njega i fala gas. Doslovno je sprašila ispred njega.

"Ostat će na gledanju izgleda." Uzdahnuo je i pokrenuo auto, jer je mnogo auta, koja su bila iza njega, trubilo.

"A ti bi da ne bude samo gledanje? Oćeš da je zagrliš možda? Poljubiš, a?" Cerekao se glasić.

Došlo mu je da lupi glavom od volan zbog ovakvih misli.
Nije nigdje primijetio njeno auto, dok se vozio po BG-u.

"Pa gdje ćeš i vidjeti kad ti je cura sprašila ispred očiju k'o Luis Hamilton ili Šumaher."

"Ali ona je djevojka. Ne može ona tako brzo voziti."

"Što to? Brineš se?"

"Imaju kamere na ulici, a i nikad se ne zna gdje se može pritajiti radar."  *ovako u mom gradu🙄 u travi čučnu*

"Ili može neko, ne daj Bože, nastradati.."

"Istina. Ali nije ona toliko luda. Savjesna je ona."

"Otkud ti znaš? Nikad nisi pričao sa njom."

"To nije tačno. Jesam, pričao sam."

"Pa jesi. Kada ju je trebalo zezati i ponižavati."

"Nažalost."

"Eh, pametnija je tvoja savjest od samog tebe, Luka."

"Istina. Idem sada kući. Ako te nastavim slušati, poludjeti ću."

"Pa i kad dođeš, ja ću biti tu. U tvojoj glavi. Baš kao i Yasmin."

"Prekini!" Povikao je. "Ona mi nije u glavi."

"Naravno." Glasić je bio u fazonu: 😏

Malo je ubrzao put do kuće, vozeći oko 90 na sat. Jedva je čekao da dođe kući. Kada je ta mora konačno prošla, sa olakšanjem je uzdahnuo i izašao iz auta.

Ušao je u stan, koji je bio otključan. Tu se Luka već zabrinuo. Ivan je ostao sam u stanu, koji je plus otključan u ove kasne sate.

"Ikica!" Povikao je. Nema odgovora. "Ivane!" Ušao je u dnevni i vidio Ivana kako spava na kauču sa mobitelom na stomaku.

"Hej, budalice." Nasmijao se Luka odmahnuvši glavom. Uzeo je Ivanov mobitel i spustio ga na stol, te ga pokrio pokrivačem kojeg je donio iz njegove sobe.

Zaključao je stan i ponovo se vratio u dnevni. Preko kauča je još uvijek bila prebačena ona dukserica.

"Joj, šta ću s tobom?" Puhnuo je držeći ruke na kukovima.

"S kime? S duksericom ili sa vlasnicom dukserice?"

"S duksericom naravno."

"Ahaaa.. Ajde, ovaj put ću se praviti da si me zafrkao."

"Jesam li?"

"Pravim seee! Nemoj mi se javljati.."

"Dok ne napravim neko.."

"Upravo tako. Aj sad zdra'o."

"Dobro." Duksericu nije dirao.

Neće doći u školu naredna tri dana zbog treninga, tako da joj neće moći vratiti duksericu. Vraćen je na posudbu u Zvezdu, iako je potpisao ugovor sa City-em. Ivan treba da napuni osamnaest, pa da obojica krenu put Engleske. Vidjet će kako stvari stoje.

Može duksericu poslati po Ivanu, ali Ikica nije redovan u školi iz istog razloga kao i on. Možda da sazna adresu i lično uruči duksericu.

"Može mi jedino zalupiti vrata pred nosom."

"Bravo! Tako jeeee! Samo tako će ti laganini zalupiti vrata pred nosom." Glas se ponovo smijao.

"Odoh spavati. Pobudalit ću od ovih misli."

"Misliš od savjesti?"

"Kako god! Laku noć!"

"Upravo si poželio laku noć sam sebi."

"Ma, ostavi me na miru više!"

Luka je otišao u svoju sobu i bacio se na krevet, gdje je ubrzo i zaspao.

YASMIN

I ujutro je razmišljala o svojoj dukserici, ali i o onom što se sinoć desilo na krovu Ušća. Čak je imala priliku pričati sa svojom simpatijom, ali nije htjela. Zašto? Možda zato što se malo opametila i ne pada ni na kakve varke i fazone tako lako. A možda se i Luka sada opametio kao i ona, pa je odlučio da bude bolji, ali ima tu još nešto. Izgleda da su ovaj put njih dvoje zamijenili uloge.

"Zamisli da nismo komplikovani, da sam malo manje ja, da si malo manje ti..
Menjaj sebe da se nađemo u tački.
Samo, ko će onda biti ti ljudi?"

"Odakle mi ovi stihovi u glavi?" Uhvatila se za glavu, dok se pokušala skoncentrisati na ono što radi, a to je raspoređivanje knjiga ili bolje rečeno svesaka.

Na nekoliko minuta se uspjela otarasiti misli od maloprije, te je spremila ruskak i bacila ga na krevet i otišla do kupaonice da opere zube i konačno puhne u školu. Za pet minuta je obavila što je trebala, a onda je uzela ruskak s kreveta i nabacila ga na leđa.

"Je l' to ideš?" Pitao je Ali, koji je bio naslonjen na vrata svoje sobe.

"Pa, vjerovatno." Prevrnula je očima. "Ti ni tako očigledne stvari ne vidiš i ne kontaš."

"A šta ćeš?" Slegnuo je ramenima. "Ima nas i takvih."

"Jahh. Idem ja.."

"Na a. Ne još."

"Zašto ne? Uskoro je jedan sat. Danica i Ana me čekaju."

"Dođi." Raširio je ruke, te ga je Yasmin zagrlila. "Volim te." Poljubio ju je u kosu.

"Volim i ja tebe, braco. Vidimo se."

"Požuri van, da te mama ne vidi da hodaš u obući po hodniku." Nasmijao se.

"Hoću." Nasmijala se i izašla.

Zahvalna je Bogu što ima ovako divnu porodicu, ali i prijatelje. Okružuju je divne osobe, koje voli najviše na svijetu.

Tada je u tom zanosu promašila zadnju stepenicu, ali sreća, nije se razlijepila. Odmah je uhvatila ručku od vrata na zgradi, pa se tako sačuvala pada.

"Bravo, Ezgi." Prevrnula je očima i izašla iz zgrade.

Ispred, na zidiću su sjedile Ana i Danice. Kada su je vidjele, obe su ustale.

"Aman, konačno." Ana je podigla ruke u zrak.

"Sunce se rađaa u tvojim očima." Zapjevala je Danica ko zna iz kojeg razloga.

"Izvinite ako kasnim. Maloprije mi je malo falilo da se razlijepim, jer sam promašila zadnju stepenicu."

"Bravo." Ana se nasmijala tapšući ju po ramenu.

"Hoćemo krenuti više?" Pitala je Danica. "Ti Ana nešto govoriš Yasmin što kasni, a ista si. Upravo sad."

"Dobro, namćoru najdraži. Ajmo."

(...)

Kada je došla u školu, šokirala se. Ne radijatoru nije bilo njene dukserice.

"Molim?" Tiho je rekla gledajući u prazan radijator.

"Ana, Danice. Vidite."

"Šta?"

"Ono." Doslovno je uperila prst u radijator. Iako ne voli upirati prstom, ali ovo je hitna situacija.

"Mislim da je to radijator." Prokomentirala je Danica i sjela na svoje mjesto.

"Nema moje dukserice!" Ciknula je Yasmin. "Sigurno ju je neko uzeo."

"Ovdje ti niko ništa ne vraća, draga." Danica je rekla ispruživši noge na stol. Da iskoristi priliku, dok nema nekog od profesora.

"Naći ćeš je, ajde." Ana je prelazila rukom preko njenih leđa pokušavajući ju utješiti.

"Jašta. Idem do spremačica. Možda su je one vidjele ili maknule negdje."

"Ajde."

"Samo da je nisu uzele kao krpu za podove ili prašinu."

"Nadajmo se da nije!" Doviknula joj je Ana, dok je izlazila iz učionice.

Yasmin je nažalost morala doći na prizemlje upravo zbog spremačica koje su na prizemlju.
Pokucala im je na vrata i otvorila ih.

"Dobar dan."

"Dobar dan." Tu su bile 4 spremačice.

"Izvinjavam se što vas ometam, ali da li ste možda vidjele svijetlo rozu duksericu na radijatoru?"

"Gdje?" Pitala je jedna.

"Na zadnjem spratu. Učionica četiri."

"Ja sam čistila tu učionicu." Rekla je spremačica s kojom je upravo razgovarala.

"Jeste ju našli možda?"

"Ne, nisam." Odmahnula je glavom. "Žao mi je."

"Uff, uredu je. Hvala. Dovođenja." Okrenula se tužno i krenula nazad na zadnji sprat.

"Šta kažu?" Pitala je Ana čim je Yasmin ušla u učionicu.

"Ova jedna koja je čistila učionicu, kaže da ju nije vidjela."

"Šteta."

"Znam. Ta dukserica mi je baš draga, a i nova je." Yasmin je napravila tužan izraz lica.

"Kupi novu." Rekla je Danica "utješno".

"Danice..." Ana ju je pogledala.

"Šta? Neću da djevojci dajem lažnu nadu."

"Hvala, Danice." Reče Yasmin i sjede na svoje mjesto.

"Nema na čemu, draga. Uvijek."

Tada joj je došla poruka na mobitel.

"Zar je tebi internet uključen dvadeset-četiri sedam?" Pitala je Ana.

"Ovo je obična poruka na mobitelu, ne na WhatsAppu." Odgovorila je Yasmin i otvorila poruku.

Ivan❤️
Dolaziš danas?

Vi
Gdje? 😲

Ivan❤️
Pa na trening.

Vi
Kakav trening? Ikica, jesi ti siguran da nisi pogriješio broj? 🙈

Ivan❤️
Da jesam, ne bih nastavljao konverzaciju. 😐

Vi
Nebitno. Nego, kakav trening? Kad? Ništa mi nije jasno.

Ivan❤️
Čekaj. Sad ću te nazvati. Ovako mi brže ide kredit. 🙈

Vi
Ajde, dobro.

Uskoro joj je zazvonio mobitel.

"Halo."

"Eh, smote, da ti objasnim."

"Ajde."

"Imamo danas trening na Marakani i otvoren je za navijače, kapiš?"

"Da i šta sad ja imam s tim?"

"O Bože." Ivan je frknuo. "Ti dođeš i gledaš, ženska glavo! Šta ti tu nije jasno?!"

"Zašto bih došla? Nemam razloga."

"Itekako imaš."

"Ikica, pokušavam da zaboravim."

"Ali ne možeš. I da, doći ćeš danas."

"U školi sam."

"Do kad?"

Yasmin je maknula mobitel sa uha.

"Do kad smo u školi?" Pitala je Anu i Danicu.

"Do šest." Odgovorila je Ana.

"Aha."

Ponovo je vratila mobitel na uho.

"Do šest sam u školi."

"Odlično. Nama je tada trening, pa dođi."

"Zašto?"

"Znaš ti zašto, a i ima nešto što bi trebala vidjeti."

"Tvog brata?"

"I to, ali nešto još važnije."

"Uhh, dobro. Vidimo se tamo."

"Too! Vidimo se."

Ivan je poklopio, pa je Yasmin spustila mobitel na stol.

"Šta kaže?" Pitala je Danica.

"Pozvao me na trening danas na Marakani, koji je otvoren za navijače."

"Super. Ići ćeš?"

"Naravno."

(...)

"Je l' idete i vi sa mnom?" Pitala je Yasmin, dok su silazile niz stepenice.

"Ne. Imam neki dogovor poslije škole." Odgovorila je Ana.

"Šteta. Ti Danice?"

"Nemam dogovor, ali idalje ne idem."

"Što?"

"Umorna sam nešto. Sve su prilike da je PMS u pitanju."

"Aj, nema veze."

"Izvini." Rekle su.

"Ma uredu je. Samo se vi čuvajte. Biće još otvorenih treninga valjda."

Izašle su iz škole, te su se Ana i Yasmin prvo pozdravile sa Danicom, po koju je došla mama.

"Vidimo se, vas dvije." Mahnula im je i krenula ka autu.

"Kakav dogovor je u pitanju? Ako smijem znati naravno."

"Joj." Ana se nasmiješila.

"Nešto je lijepo u pitanju, dok se tako smješkaš."

"Pa jeste i reći ću ti šta."

"Šta?"

"Izlazim sa Markom."

"Ozbiljno? S Pišonjom?"

"Aha."

"Awwww..." Yasmin je složila neku raznježenu facu.

"I on stoji upravo tamo."

"Gdje?"

"Kod onog drveta. Tipka nešto na mobitel."

Tada je Ani zazvonio mobitel.

"Ko je?"

"On." Nasmijala se. "Pita me gdje sam."

"A duša draga." Yasmin se nasmijala.

Ana mu je utipkala i poslala neki odgovor. On je ubrzo podignuo glavu i pogledao ka njima, te mu se osmijeh pojavio na licu. Prišle su mu.

"Marko!" Veselo je ciknula Yasmin i zagrlila ga.

"Kako si, niska?" Pitao je nasmijano privlačeći prste kroz kosu.

"Super s tim što sam izgubila duksericu. Tačnije zaboravila u školi i onda došla i nema joj ni traga."

"Smote smotana." Marko je odmahnuo glavom.

"Šta ćeš? Ima nas i takvih." Slegnula je ramenima. "Nego, ja idem na Zvezdin trening, pa se vidimo." Zagrlila je Marka, a onda Anu.

"Sretno." Šapnula joj je na uho.

"Hvala."

"Vidimo se, ljudi." Mahnula im je i krenula ka Marakani.

Imala je neki čudan osjećaj u stomaku, dok je išla. Vjerovatno zbog Luke. Nema zbog čega drugog biti nervozna.

I zaista se nahodala. Do stadiona je došla za nekih 20-ak do 30 minuta sudeći po konstantnom gledanju na sat.

"Hajde, Yasmin. Ti to možeš." Ohrabrivala je sebe, dok je hodala kroz hodnik ka tribinama.  Bilo je tu još navijača, pa je nervoza tu i tamo bila manja.

Uskoro je ugledala zeleni travnjak Marakane. Našla je svoje mjesto na tribinama, koje je bilo blizu terena, i sjela.

Igrači su već bili na terenu, ali su stajali. Vjerovatno su imali mali predah, jer su imali flašice vode u rukama.

"Bravo, Kolumbo!"

Zakasnila je na početak treninga oko pola sata, ali nema veze. Ima još sat vremena posmatranja.
Tipkala je nešto na mobitelu, dok je čekala da ponovo počnu trenirati.

Neko je zviznuo.

Podigla je glavu sa mobitela i ugledala Ivana, kako stoji naslonjen na ogradu.

"Konačno!" Nasmijao se, kao i ona. Ustala je i prišla mu.

"Šta ima?"

"Ništa zagrljaj i to?"

"Dobro. Evo." Zagrlila ga je, te su se poljubili u obraz. "Je l' sad valja?"

"Naravno." Rekao je nasmijano. "Gdje su ti drugarice?"

"Ana je otišla na sastanak, a Danica kući, jer je umorna."

"Aha." Klimnuo je glavom.

"Gdje je razlog zbog kojeg si me zvao?"

"E, ne vjerujem da si me to pitala."

"Vjeruj, ne vjerujem ni ja." Rekla je stežući visoki rep.

"Tvoj razlog je negdje u onoj masi igrača."

"Aha."

"I još nešto."

"Šta?"

"On vjerovatno više neće biti u Srbiji?"

"Kako to? Zašto?"

"Znaš da smo nas dvojica potpisali za City i vraćeni na posudbu u Zvezdu. Ja ostajem ovdje još jednu sezonu ili dvije, dok ne napunim osamnaest, a Luka će izgleda otići na posudbu u Holandiju."

"M..molim? Holandija?" Pitala je iznenađeno.

"Da."

"Ovaj..fino. Neka mu je sa srećom."

"I ja kažem."

"Hoće li biti tu za maturu?"

"To ti ne mogu reći, jer ne znam."

"Hvala."

"Hoćeš biti okej?"

"Naravno." Klimnula je glavom.

"Ako te bude šta zanimalo, pitaj. Tu sam uvijek."

"Hvala, Ikica."

"Nema na čemu. Želiš li popričati sa svojim razlogom?"

"Ne. Mislim da nemamo o čemu pričati."

"Jesi sigurna? Jer, on upravo ide ovamo."

"Molim? Zašto? Kao da ti je pročitao misli! Joj Ikica, trebao si šutjeti."

"Nisam ga ja zvao, kunem se."

"Uredu je."

"Želiš da budem tu?"

"Ne znam." Slegnula je ramenima i odmahnula glavom.

"Ima nešto za tebe." Rekao je Ivan polako se udaljavajući.

"Šta?"

Primijetila je da Luka nešto nosi u ruci. Nešto što je sličilo njenoj dukserici. Ubrzo je shvatila da to i jeste njena dukserica.

"Mogu li dobiti svoju duksericu nazad?" Prekrižila je ruke.

"Izvoli." Pružio joj je duksericu.

"Hvala." Rekla je mrzovoljno, a uputila mu je isti takav pogled i otrgnula duksericu iz njegove ruke.

"Nema na čemu."

"I sljedeći put ne uzimaj nešto što ti ne pripada."

"Barem sam se potrudio da ti ju vratim. Budi sretna što nije završila kao krpa za podove."

"Hvala za duksericu. Sada možeš ići." Okrenula se i vratila na svoje mjesto.