Broj riječi: 2428

Jedan od bitnijih dijelova!!! Zato bih vas zamolila da sve pročitate iako ima mnogo riječi. 😘

Ovdje će također biti spomenuto nešto iz opisa priče, što će naravno biti označeno. 👍

Uživajte. Ostavite VOTE i KOMENTAR!!

YASMIN

"Ma tooo, pobjeda! Pobjeda!" Danica je bukvalno skakala i vrištala. "Radonja, ljubaviiii!"

Inače je Zvezda pobjedila Spartak iz Subotice rezultatom 2-1. Zvezda je povela golom Ministra odbrane, Vujadina Savića, a onda je Spartak ubrzo izjednačio, te je tako Zvezda primila mnogo jeftin i naivan gol. No, deset minuta prije kraja šutem Žuleta iz kornera u 16 metara, Radonja je osvojio vazdušni duel i glavom zatresao mrežu Spartaka, te je tako stavio tačku na utakmicu i postao junak utakmice.

Danica je ronila suze, dok je proslavljala gol.

"A duša draga." Ana ju je zagrlila.

Yasmin je skinula duksericu od silne vrućine, iako je oktobar. Ispod je imala majicu kratkih rukava. Zagrlila je Anu i Danicu.

"Ajmo doma." Rekla je Danica brišući suze.

"Da." Ana i Yasmin su se složile i krenule.

"Ana! Danica! Alo, vas tri!" Čule su nečije vikanje.

"To je Ikica." Danica je prva progovorila i okrenula se.

Ivan je stajao kod ograde držeći se rukama za nju. Pokazao im je rukom da dođu.

"Pa gdje bježite, bre?" Pitao je nasmijano.

"Idemo kući." Odgovorila je Yasmin. "Skoro smo izgubile glas."

"Mogu misliti."

"Pogotovo Danica. Ludila je zbog Radonje."

"Kad smo kod Radonje, primijetio sam nešto kod njega."

"Šta?" Ispalila je Danica i u sekundi prišla ogradi.

"Mislim da je sačuvao jednu sliku s tobom."

"Molim?" Danica je počela disati duboko.

"Da."

"O moj Bože." Rekla je tiho.

"Je li ona dobro?"

"Ne bih rekla." Odgovorila je Ana.

"Ne mogu da vjerujem!" Povikala je i zagrlila Ivana oko vrata. "Kako si ti sretan, alo e!"

"Nema na čemu." Nasmijao se uzvrativši zagrljaj. "Kad opet bude otvoreni trening, javim vam."

"Može!" Ciknula je Danica kada se odmaknula od Ivana. "Ti si kralj."

"Tenks."

Yasmin je u daljini primijetila Luku bez dresa, koji je svoje čelo brisao istim. Gledala je neko vrijeme u njega, a onda je okrenula glavu shvativši koliko je njena ljubav prema njemu beznadežna.

"Ikica, vidimo se." Prišla je Ivanu i zagrlila ga ostavivši poljubac na njegovom obrazu.

"Šta je bilo?"

"Ma ništa."

"Dobro. Vidimo se onda."

"Yasmin?" Ana ju je zbunjeno gledala.

"Ana, zaboravi." Odmahnula je rukom i krenula kući. Sama.

Po izlasku sa stadiona, vid joj se zamaglio, te je par suza poteklo iz njenih smeđih očiju.

"Koji sam ja idiot." Udarila je nogom od zemlju.

Okolo je bilo mnogo navijača, koji su išli kući odnosno u provod nakon utakmice. Hodala je polako i plačući.

"Zašto baš ja? Zašto baš da ja budem ovako beznadežno zaljubljena?" Sjela je na zidić i stavila glavu u ruke.

Zazvonio joj je mobitel.

Ali😎

Pisalo je na ekranu. Samo je povukla crvenu slušalicu i mobitel vratila u džep. Zatim je dobila pozive od Ane i Danice. Sve ih je riješila crvenom slušalicom.

"Prestanite." Tiho je rekla i ugasila mobitel.

"Sve mi je presjelo. I Crvena Zvezda i Luka. Lakše bi mi bilo da je Grobar u pitanju."

"Nemoj to da govoriš." Trznula se na nečiji glas. Okrenula je glavu u lijevo i vidjela nekog starog čovjeka, koji je oko vrata imao Zvezdin crveno-bijeli šal.

"Zašto?"

"Crvena Zvezda je lijepa. Prema njoj se gaji velika i posebna ljubav. Grobari i Partizan joj nisu ni do koljena."

"Znam, ali ja sam zaljubljena u jednog Deliju, tačnije Zvezdinog igrača."

"Ako je Zvezdaš, onda je sigurno mnogo poseban."

"Jeste."

"I mnogo će da te voli."

"Ali, mi nismo zajedno niti išta slično."

"Bilo kako bilo, ako je Zvezdaš u pitanju, tu nema greške."

"Mislite?"

"Naravno. Ti si mlada djevojka. Ima vremena za ljubav."

"Nadam se."

"Zapamti šta sam ti rekao. Zvezdaš je to."

"Budem." Klimnula je glavom. "Hvala." Ustala je i krenula kući.

Kada je prelazila cestu, kako bi otišla u trgovinu da si kupi nešto, auto je naglo zakočilo ispred nje. Uplašila se, ali je uspjela preći ulicu i ući u trgovinu sva uplakana.

Otišla je do frižidera i uzela flašicu vode. Platila je to na kasi i izašla. Baš su sa druge strane ulice prolazile Delije. Gledala je njihovo veselje uplakanim očima. Takva je i ona trebala biti, ali..kada je vidjela Luku, nešto se u njoj slomilo.

Polagano je hodala kući i pijuckala vodu. Tada se neko auto zaustavilo pored nje. Uplašila se da nije neki debil, klošar ili manijak, pa je malo ubrzala korak. No onda je začula poznat glas.

"Yasmin!" Okrenula se i ugledala svog brata Alija. Tek tada je shvatila da je to njeno auto.

"Ali!" Potrčala mu je u zagrljaj. Čvrsto je omotala svoje ruke oko njegovog struka.

Ali nije ništa govorio, već ju je lagano povukao za ruku.

"Ajde, idemo kući."

Sjeli su u auto, te je Ali polako krenuo voziti. Yasmin je šutjela i gledala ispred sebe.

"Hoćeš mi reći šta se desilo? Zašto mi se nisi javljala? Zašto si kasnije bila nedostupna? Zašto te nalazim ovdje kako ideš sama kući bez Danice i Ane?"

"Vidjela sam ga, Ali. Nešto se u meni slomilo, tako da nisam mogla izdržati. Otišla sam. Ostavila sam i Anu i Danicu iza sebe, kao i Ikicu. Zvao si me, kao i njih dvije, ali nisam ni sa kim željela pričati, pa sam onda isključila mobitel."

"Znači opet on?"

"Ne, Ali. Idalje on."

"Dobro." Uzdahnuo je. "Je li se desilo još nešto što bih trebao znati?"

"Pričala sam sama sa sobom, a onda je došao neki stari čovjek, Zvezdaš, pa sam pričala s njim."

"Šta ti je rekao?"

"Da, ako je Zvezdaš u pitanju, da onda tu nema greške, da je sigurno mnogo poseban i da će mnogi da me voli."

"Da se nije taj čovjek napio možda?" Pitao je kroz smijeh.

"Ne bih rekla."

"Očitao ti kao neku lekciju o ljubavi?"

"Nemam pojma. Valjda."

"Pa, šta ćeš da radiš?"

"Ne znam, Ali. Samo znam da mi je teško i da mi se plače." Šmrcnula je, jer je ponovo imala nagon za plakanje.

"Sestrice, sve možemo riješiti." Ali je spustio svoju ruku na njenu.

"Mislim da mi niko ne može pomoći u tome osim Boga i.."

"Luke?"

"Da. Možda mi on ne može pomoći, ali mogu se istresti, raščistiti neke stvari."

"Jesi sigurna da želiš to? Znaš kako se odnosio prema tebi.."

"Znam, no u zadnje vrijeme se smirio."

"Otkud znaš da neće opet?"

Yasmin je šutjela na ovo pitanje.

"Upravo tako. Ne znaš."

"Samo me vozi kući. Želim da spavam i odmorim se."

"Uredu." Pritisnuo je gas, te se auto počelo brže kretati i za par minuta su bili ispred svoje zgrade.

Yasmin je izašla prva i požurila u stan. Pozdravila je roditelje i otišla u svoju sobu. Uzela je donji veš i pidžamu, te se otišla istuširati. Usput je u smeće bacila praznu flašicu koju je nosila sa sobom.

Nakon finog, ugodnog i opuštajućeg tuširanja, obukla se i legla na krevet u sobi. Prije spavanja je odlučila poslati poruku Danici i Ani na WhatsAppu.

Cure, ja se izvinjavam. 😖 Laku noć. ❤️

A onda joj je ponovo u misli došao on. Prvi put ga je vidjela nakon završetka trećeg razreda, ne brojeći ono što ga vidjela preko slike kada je pisala sa Ivanom. Emocije su proradile.  Laknulo joj je to što ga neće često viđati. Smirit će se. Neće plakati. Valjda.

LUKA

Nakon utakmice je odlučio ići u izlazak sa Joveljom i Terzićem.

"Ikica, ideš s nama?" Pitao je svog mlađeg brata kada je stavio ruksak na leđa.

"Ne. Preskočit ću. Umoran sam i treba mi sna. Sutra nemamo trening, tako da moram ići u školu. Stisnuti se nekako iako sam većinu propustio."

"Neće ti niko zamjeriti." Nasmijao se Terzić odmahujući rukom.

"Baš. Nego, vidimo se." Ivan se pozdravio s njima, te je krenuo kući.

"Gdje ćemo?" Pitao je Terzić.

"Pojma nemam. Samo da negdje sjednem i odmorim se." Odgovorio je Jovelja.

"To možeš svugdje, brate." Nasmijao se Terzić.

"Dobro, pametnjakoviću. Ajmo onda u Kafeteriju na Studentskom trgu. I da, ja častim. Zato, ajmo pokret Cigani." Jovelja je pljesnuo rukama i prvi izašao iz svlačionice nakon svih onih koji su otišli, jer su zadnji ostali Luka, on, Terzić i Ivan.

"Šta će to biti?" Pitao je Terzić sa podsmijehom.

"Što? Šta sam rekao?"

"Da častiš. A to je rijetko, brate k'o Krvavi Mjesec."

"Joj, Terza brate." Jovelja je odmahnuo glavom. "Ćuti, molim te."

"Ajmo, vas dvojica." Nasmijao se Luka odmahujući glavom.

Dugo im je trebalo da dođu do kafića, jer su se vukli k'o kornjače. Sjeli su vani.

"Mene bole ramena od ovog ruksaka. Najradije bih ga bacio u Savu." Luka je prešao rukom preko lica.

"Ja samo što nisam zaspao." Terzić je zijevnuo, a Jovelji je malo falilo da lupi glavom od stol . "Zato kad dođem kući, zavalit ću se na svoj divni krevet i zaspast' k'o beba i ustati sutra u dvanaest!"

"Pametno." Jovelja se složio sa njim. "A ti, Iliću?"

"Isto. Samo što možda neću spavati do dvanaest."

"Zašto to?"

"Zato što ću u školu sutra." Prevrnuo je očima.

"Zašto u školu? Jesi normalan ti?"

"Moram. Nisam bio skoro mjesec ili više."

"Aa pa ima vjerovatno nekih riba. Zato ti i ideš tamo." Rekao je Terzić kroz smijeh.

"Aha. Malo sutra."

"Ajde, ne seri. U svakoj školi ima dobrih riba."

"Pa, upravu si. Ima."

"Je l' neka dobra ide s tobom u razred?"

"Više njih."

"Opa, opa. K'o šiša školu. Ne dolaziš ti u školu bezveze."

"Ne dolazim zbog njih, nego zbog sebe. Moram se malo i obrazovati. Nijedna djevojka neće glupog momka." Nasmijao se.

"Istina. Pa, Jovelja i ja smo pametni, pa eto.."

"Naći će nam se neke, braćo. Samo polako." Jovelja ih je potapšao po ramenu.

Jovelja je naručio i vratio se na svoje mjesto.

"Evo, izvolite." Konobarica im je na stol spustila tri soka i račun.

"Dobra konobarica." Smijao se Terzić.

"Sine, pa može te rodit'."

"Jovelja, ćut'. Ni jedne." Terzić mu je prstom pokazao da šuti.

"Pa, o čemu ćemo drugom pričat' nego o djevojkama? Pa da! Dosta je i fudbala vala."

"E nek' si i ti rekao neku pametnu, Jovelja."

"Hvala. Ko će prvi?"

"Onaj ko pita. Aj počni!"

"Neću ja. Ajde neka ide Luka prvo. On je šutljiv nešto."

"Šuti i muti."

"Upravo tako. Ajde, Luka brate." Jovelja ga je lupio rukom po ramenu.

"A jebiga, brate. Pa tek sam sa utakmice došao." Požalio se Luka držeći se za rame.

"Šteta, nema šta. Aj pričaj!"

"Ma ništa, dobra je ona Zoe Cristofoli."

"Ko ti je sad ta?"

"Neka blogerka na Instagramu, valjda."

"Oj, sine Brute." Terzić se lupio rukom po čelu. "Pa jesi normalan ti? Ne ide ta lujka s tobom u školu."

"Ne ide, ali je bomba."

"Bože pomozi. De, pričaj o nekoj djevojci.."

"Djevojkama." Ispravio ga je Jovelja.

"Da, djevojkama, ali iz svoje škole ili razreda."

"Pa, imaju Natalija i Kristina, Ana, Danica.."

"Opa, opa. Je l' to harem neki, a?"

"Ne. Ni blizu."

"Aj nastavi."

"Ima onda Srećka, Dragana, Ana Marija..."

"Dosta, bre. Aj pričaj o nekoj ili o svakoj pojedinačno."

"Ima još jedna djevojka, ali neću da ju spominjem, niti da mislim o njoj."

"Mislim da si ju upravo spomenuo." Zbunjeno mu je rekao Jovelja.

"Kakva je? Dobra?" Pitao je Terzić sa velikim osmijehom. "Ljepša je od konobarice?"

"Terza, brate. Okani se konobarice." Jovelja je prevrnuo očima.

"Terza, nemoj." Odgovorio je Luka.

"Izvini. Jesi li je to zapikao?"

"Nisam. Niti ću." Odgovorio je drsko.

"Šta je bilo, brate? Ne leži ti ta djevojka ili..?"

"Ne znam ni ja. To je jedna djevojka koju sam zezao, vrijeđao i provocirao na svakom koraku. Koliko sam htio, želio i mogao. Od prvog razreda srednje, brate."

Terzić i Joveljić su blenuli u njega.

"Zašto, buraz?" Pitao je Terzić nekako uvrijeđeno.

"To nema smisla. Ne možeš se tako ophoditi prema djevojkama." Dodao je Joveljić. "Mislim, to nije nimalo fino."

"Znam."

"Ako znaš, zašto si to onda radio?"

"Jer sam htio tako. Bio mi je fazon."

"Fazon?"

"Glup fazon." Odgovorio je Terzić.

"Tačnije, nekad davno, u prvom razredu, smo se družili. Tu i tamo. Onda sam saznao za njene simpatije prema meni. Sviđao sam joj se, a onda je to sviđanje prešlo u zaljubljenost i eto...Tako je sve počelo."

"Bljak." Promrmljao je Jovelja.

"I, koliko je to trajalo?" Pitao je Terzić.

"Pa, tri godine..."

"Kako si mogao toliko dugo?"

"Ne znam ni ja. Ego mi je bio ogroman, valjda." Luka je odgovorio slegnuvši ramenima.

"Stvarno nisi bio fer, druškane. Pa, jesi li i u jednom trenutku pomislio kako je njoj? Jesi se stavio u njene cipele?"

"Ne. Jer me nije bilo briga. Nije me zanimalo."

"Bezobrazno."

"A kakva je situacija sad?" Pitao je Jovelja.

"Smirila se. Barem se nadam."

"Šta se nadaš? To ju opet namjeravaš zezati?"

"Ne." Odmahnuo je glavom. "Završio sam s tim. Prerastao sam to."

"Čudo. A kako?" Terzić se naslonio u svoju stolicu i prekrižio ruke.

"To se desilo  preko ovog ljetnog odmora. Sjedio sam u sobi i dosađivao se, a onda mi je naumpao moj razred i usput i ona. Vjerujte, to vrijeme, dok sam ju zezao i svašta joj govorio, nisam mario za njene suze i za njene osjećaje."

"Dalo se skužiti iz priloženog."

"Preponosan sam bio. Čak su ju vrijeđali i moji drugovi iz razreda. Nemanja, Teo, Natalija i Kristina. Jednom prilikom su Nemanja i Teo išli iza nje i dobacivali joj."

"Seljačine. I šta je onda bilo?"

"Nekako se Ivan našao tu i malo ja falilo da šakom razlijepi ovog Nemanju."

"O moj Bože." Jovelja se prekrstio.

"Znači više ne vrijeđaš djevojku?" Pitao je Terzić.

"Ne." Luka je odmahnuo glavom.

"Pametno. Jesi još išta novo skontao u vezi toga, u vezi te djevojke?"

"Jesam. Tek sam sada shvatio da je zaista lijepa i zgodna."

"Pa je zato hoćeš osvojiti? Što je lijepa i zgodna?"

"Ne! O moj Bože! Ne želim nikoga osvajati! Jedino što želim osvojiti jeste trofej sa Zvezdom."

"Diplomatski odgovor." Promrmljao je Jovelja kada je završio sa radnjom od maloprije.

"Pa, kakva je ta djevojka? Možemo ju vidjeti?"

"Stvarno? Hoćete da vam ju pokažem?"

"Ajde. Sam si rekao da nije tvoja."

"I nije. Daj, prestanite." Luka je prevrnuo očima i uzeo mobitel i našao njen profil. "Evo, našao sam ju."

"Daj da vidimo!" Rekla su obojica u isto vrijeme.

"Eto."

"Ohoho, pa lijepa je." Rekao je Terzić.

"Slatkica. Zgodna je."

"Ma sad ću ja nju zapratiti."

"E, nećeš prije mene." Rekao je Jovelja Terziću, te su obojica uzeli svoje mobitele i počeli tipkati.

YASMIN

Iako je htjela spavati, nije mogla. A nije bilo ni toliko kasno. Ni ponoć još nije otkucala. Uzela je mobitel kako bi vidjela da li su joj Ana i Danica odgovorile na poruku. No, u tome su je pretekle dvije notifikacije sa Instagrama.

aleksaa_terzic started following you

___jovelja___ started following you

"Je l' mene neko zeza ovdje?" Pitala je samu sebe.