Broj riječi: 2258

danicasidereum ovdje je tvoj Ikica. Onaj na kojeg nisi navikla. Dramaa...😶

Ostavite VOTE i KOMENTAR!!!

Svi su šutjeli, a Yasmin je toliko bila iznenađena. Malo joj je falilo da se razbjesni...

"Zašto?" Pitala je tiho.

"Ne znam.." Odmahnuo je glavom slegnuvši ramenima.

"Rekla sam ti da nikome ne govoriš!" Povikala je šireći ruke.

"Izvini."

"To izvini neće ništa popraviti! Nije mi dosta problema, pa ih ti dodaj još! Znaš kakvog su temperamenta Marko i Danijel i ti im opet govoriš! Zar ne možeš držati jezik za zubima?!"

"Hej, nemoj tako.." Pišonja joj se pokušao približiti.

"Marko, nemoj!" Odmahnula je rukom. "Ne mogu vjerovati, Ali! Kako si mogao?"

"Izvini, sestrice. Nisam namjerno."

"Namjerno ili nenamjerno, rekao si im ono što nisi trebao!"

"Dajte, nemojte se svađati." Žuga je pokušao smiriti situaciju.

"Kako da se ne svađamo, Danijele? Vidiš šta je uradio!"

"Znam! Ali, to nije trebao uraditi."

"Pogriješio je, ali Marko i ja nećemo praviti dramu oko toga. Pogotovo jer nam je vladanje sniženo. Jedino tog malca možemo sačekati negdje dalje od škole i očitati bukvicu i to je to." Žuga je slegnuo ramenima.

"Ne! Ne želim da i vas uvaljujem u svoje probleme. Dosta je osoba upleteno." Okrenula se i nastavila  hodati ispred njih nešto bržim korakom. Pokušala se malo pribrati i smiriti.

Izašla je u šetnju da se smiri o opusti, a ustvari se još više uzrujala.

"Niska." Osjetila je Markovu ruku na ramenu.

"Šta?" Tiho je pitala.

"Žao mi je."

"Zbog čega?"

"Zbog toga što si se uzrujala."

"Uredu je. Nisi ti kriv."

"Kao da jesam. I ja i Danijel. Ali, ne brini. Nas dvojica nećemo nikome reći, a ni Maja. Prijatelji smo i to ostaje između nas."

"Marko, meni je dosta ovoga više."

"Čega tačno?"

"Toga da budem toliko glupa i naivna i svačija marioneta."

"Nemoj tako govoriti."

"I ti znaš da je to istina!" Pogledala ga je.

"Zar sam ja to zaslužila?" Pitala je dok su joj se oči punile suzama. "Zar sam zaslužila takav tretman?" Već u sljedećem trenutku se rasplakala, te oko svojih ramena osjetila Markove snažne ruke.

"Nisi. Nemoj tako govoriti." Nije joj dao mrdnuti iz zagrljaja.

"Zar sam loša osoba, Marko?"

"Naravno da nisi. Ti si super."

"Hvala što me tješiš."

"To nije tješenje, to je istina!"

"Sažaljenje?"

"Bože sačuvaj! Ne! Ni govora! Slatka si, lijepa, zabavna, luda i posebna na svoj način. Super si prijatelj. Imaš sve što neko traži u prijatelju."

"Hvala, Marko. Mada.."

"Hej, te ružne riječi zadrži. Ne izgovaraj. Ne želim da ih slušam niti želim da ih ti izgovaraš."

Pustio ju je zagrljaja i onda sebi začepio uši, na šta se Yasmin nasmijala.

"Nemoj više plakati." Maknuo je ruke s ušiju i obrisao joj suze. "Ne stoje ti."

"Baš ti lijepo stoje suze, ali nemoj plakati." Yasmin je tiho ispjevušila stih poznate pjesme, koju izvodi Hari Mata Hari.

"Tako nekako." Nasmijao se. "Zato, nemoj." Odmahnuo je rukom i svoje lice približio njenom otisnuvši poljubac na njenom obrazu.

"Alo Pišo, zipa malo!" Povikao je Žuga. "Ali je tu."

"Šuti ti!" Povikao je Pišonja kroz smijeh.

"Ne bari njegovu sekicu!"

"Nikad!" Nasmijao se.

MARKO

Ne bi bario Yasmin. Ona je lijepa, slatka i sve to, ali je i Alijeva sestra, tako ne bi. Nikada nije gledao na nju kao nešto više od prijatelja. Ko zna šta budućnost može donijeti, ali sad za sad nema naznaka zaljubljenosti i tako to. Ona mu je kao sestra, koju nikad nije imao, a on je njoj drugi brat. Baš kao i Danijel.

YASMIN

"Je l' sad uredu sve?" Marko ju je tiho pitao.

"Da." Klimnula je glavom.

"Ljudovi, dobro je!" Rekao je Marko malo glasnije kako bi ga ostali čuli.

"Super. Nemoj plakat' zbog debila, Yasmin! Doći će vrijeme kada će oni plakati zbog tebe!" Doviknuo joj je Žuga.

"Hvala, Dani!"

"Ma ništa!"

"Koji si ti biser! Ali moj biser!" Rekla je Maja, te su se poljubili.

"Fuj!" Povikao je Pišonja. "Nas troje smo single, imajte stida!"

"Mali, nije ti niko kriv što te skoro sve hoće, a ti nećeš nijednu!"

"Nijedna nije prava!"

"A da se prestanemo dovikivati?" Pitao je Ali.

Tada su Ali, Žuga i Maja došetali do Yasmin i Pišonje, te su nastavili zajedno hodati.

Otišli su u neki kafić na Knez Mihajlovoj. Kada su sjeli i naručili, Pišonja je prebacio ruku preko njenog ramena i počeo pjevati.

"Samo za tebe Beograđanko mala. Samo za tebe što nikad nisi znala. Samo za tebe i ljubav tvoju zanosnu, vraćam se majci u Bosnuuu!"

Onda se Žuga uključio u sve to.

"Da li je Dunav ili je Sava? Nikom ne reci djevojko maala. Sakrij u srcu bar suzu neku, jer sve će otić' niz Dunav rijekuuu!"

"To brate moj!" Nasmijao se Pišonja nabacivši Žugi high five.

"Ajmo sad svi!" Rekao je Žuga pomjerajući ruke k'o dirigent.

"Da li si tužna u ove dane? Da li si plačna kad zora svanee? Da li te misli još meni zovuu ili si našla ti rijekuuu novuuu?" Svi su zajedno pjevali.

"Joj, ja ludila!" Ciknuo je Žuga. "Volim vas, ljudi!"

(...)

Čak i kad su krenuli kući, Žuga je povikao: "Volim vas, ljudi!"
Teturao se kao da je pijan, ali to zapravo nije bio. Samo je tako hodao, jer je bio umoran i sutradan je ujutro morao u teretanu.

"Joj, ima da me nema sutra. Moram dizati one tengove." Rukama je pokrio lice.

"Ovaj biceps je najmanje od dizanja tegova!" Pišonja ga je zezao.

"Aha. I od kopanja kanala i njiva. Vrijedan sam momak, nema šta!"

"Draga domaćica naša, joj." Ali ga je štipnuo za obraz.

"Majo, vidiš li ti ovo?" Žuga se požalio svojoj djevojci.

"Upravu su, ljubavi." Slegnula je ramenima.

"Pa da." Žuga je slegnuo ramenima klimnuvši glavom. "Jesu. Rodila me majka ovako finog!"

"Finog nema šta." Podsmijehnuo se Pišonja.

"Nemoj da si ljubomoran, Pišo. Finiji sam od tebe."

"Samo sanjaj."

I tako su se putem kući zezali i smijali. Ponekad bi Pišonja, Žuga i Ali zapjevali, dok bi ih Yasmin i Maja čudno posmatrale i smijale se.

"Stvarno mi je drago što ih imam u svom životu." Rekla je Yasmin nasmiješeno.

"Dijelimo isto mišljenje." Maja se složila sa njom.

IVAN

Nakon što je Yasmin stavila tačku na njihovo prijateljstvo i dopisivanje i nakon što se malo isplakao, pokupio je mobitel s poda, kojem za divno čudo ništa nije bilo, i otišao u kupaonicu. Tamo se umio i popravio kosu.

Sjeo je u dnevni i tupo gledao u neku tačku.

"Sine." Trznuo ga je glas njegove mame.

"Hm?" Okrenuo se ka njoj. Idalje je izgledao i zvučao odsutno.

"Šta je bilo?"

"Joj, mama." Ivan je prevrnuo očima. Nije želio ponovo o tome. Tako je zadobio i Lukinu pažnju.

"Ako te nešto muči, reci mi."

"Samo ću reći ovo." Pogledao je Luku.  "Luka sada može mirno spavati."

I Luka i mama, ali i tata su izgledali zbunjeno.

"Znaš ti dobro o čemu ja pričam." Rekao je Luki mrzovoljno. "Sad je sve onako kako si i htio." Ustao je sa fotelje i izašao na balkon.

(...)

YASMIN

I nedjelja je prošla sad pa sad. Yasmin se nije čula sa Ivanom od njihove "svađe" i prekida prijateljstva. Nije znala da li bi joj bilo gore prekinuti vezu s momkom (kad bi ga imala) ili prijateljstvo sa najboljim drugom.

Zbog ovih misli je zadubila glavu u jastuk ne želeći da se sprema za školu iako je već 12:30.

"Zar se još nisi spremila?"

"Idi, Ali!" Viknula je u jastuk.

"Šta je sad bilo?"

"Ne ide mi se u školu, a i njega ću tamo sresti."

"Ivana?"

"Da, njega!"

"Ne tuguj i diži se, ljenčugo!"

"Kreni ti bez mene. Ako ispred zgrade sretneš Danicu i Anu, ruci i njima da idu bez mene."

"Jesi sigurna?"

"Da! Vidimo se!" Mahnula mu je iako nije mrdnula glave iz jastuka.

"Okej. Vidimo se."

Nakon što je Ali izašao iz njene sobe, ustala je i otišla u kupaonicu kako bi obavila ono osnovno. Zatim se vratila u sobu i otvorila svoj veliki ormar. Nije imala volje da stoji ispred ormara, a kamoli da bira.

Na kraju je uzela sive uske hlače i crnu majicu sa bijelim natpisom COOL KIDS DON'T DANCE. Sporo i tromo se oblačila. Uzela je ruksak i u njega natrpala samo par svesaka i to je to. Kosu je počešljala prstima i uzela crno-bijele Nike patike, koje su joj se nalazile ispod kreveta.

Sat na njenom mobitelu je prikazivao 12:55. Uzdahnula je i polako izašla iz stana nemajući volje da hoda i da ide u školu.

Polako je išla do škole nadajući se da neće zakasniti. Povremeno bi izvukla mobitel iz džepa i pogledala koliko je sati.

Uskoro je ugledala školsku zgradu. Ispred škole tj. u dvorištu je bilo učenika, te je tako shvatila da nije zakasnila. Pogledala je na sat. 13:15.

"Super." Rekla je samoj sebi, te prešla pješački prijelaz i zakoračila u školsko dvorište.

Nevjerovatno ali, pogledom je tražila Ivana. Odlučila je ipak ne gledati, ali kad je prolazila pored jedne od klupa, primijetila je Ivanovo društvo, ali i njega, koji je sjedio na kraju klupe. Prvi ju je pogledao.

"Hej." Rekli su joj, ali Ivan..Ivan je šutio i gledao ju.

Skrenula je pogled s njega i nabacila osmijeh upućen njegovom društvu.

"Hej." Uzvratila je pozdrav i produžila.

"Šta joj je?"

"Zašto te nije pozdravila?"

Uspjela je čuti ta pitanja upućena Ivanu, no on nije odgovorio.

Čim je ušla u hol škole, za oko joj je zapao Luka. Uskoro je i on nju primijetio, pa joj je počeo prilaziti brzim korakom. Ona je to primijetila, te se okrenula i krenula u učionicu.

"Yasmin!" Rekao je jasno i glasno, na što je ona ipak stala i okrenula se ka njemu.

"Šta je?" Pitala je šireći ruke.

"Jedno pitanje."

"Nemoj mi se obraćati!" Rekla je namršteno.

"Baš hoću!" Odbrusio je i prekrižio ruke.

"Šta hoćeš?"

"Šta si uradila Ivanu?"

"Šta pričaš ti?"

"Znaš ti dobro! Neraspoložen je još od prekjučer."

"A otkud tebi da sam ja razlog?"

"Ko bi drugi bio?"

"Nisam ja razlog, nego ti!" Uperila je prst u njega i tako ga piknula.

"Ne diraj me!" Očistio je svoje rame.

"Ti si rastužio svog brata i zbog tebe je neraspoložen! Zato se..." Tu je zastala, jer joj je malo falilo da zaplače.

"Šta?"

"Zato se više i ne družimo! Eto! Konačno ti se ostvarila želja."

"Fino." Rekao je sa podsmijehom.

"Ne mogu da vjerujem." Odmahnula je glavom i krenula prema učionici.

Čim je ušla u učionicu, prišle su joj Ana i Danica.

"Jesi dobro?" Pitala je Ana.

"Nisam." Odgovorila je.

Ana i Yasmin su sjele u svoju klupu, a Danica je sjela u praznu klupu ispred njih iako sjedi u redu pored.

"Možeš li nam ispričati?" Pitala je Danica.

"Evo vam mobitel." Izvukla je mobitel iz džepa. "Nemam ja živaca za to."

Otvorila je WhatsApp i našla chat sa Ivanom, te ga stavila na stol kako bi Danica i Ana mogle pročitati i saznati šta se desilo.

Nakon par minuta, Yasmin je uzela svoj mobitel nazad.

"Auff." Danica je puhnula i okrenula glavu.

"Ne mogu da vjerujem." Izustila je Ana i zagrlila Yasmin, na šta je Yasmin uzvratila zagrljaj.

"Ni ja. A rekli smo da nas nije briga šta Luka priča. No, jednostavno sam to imala potrebu uraditi, jer nisam željela da se Ivan svakodnevno svađa sa Lukom."

"A beba draga. Uvijek gleda kako da drugima ugodi."

"Danice, neka. Kasnije ćemo o tome." Rekla joj je Ana.

(...)

Yasmin je krenula kući sa Anom i Danicom, kada je dobila poruku od mame.

"Yasmin dušo, kada kreneš kući, svrati u trgovinu u kupi čokoladu za kuhanje. Pravim kolač i samo mi čokolada fali." ❤️

"Okej." :)

Utipkala je odgovor i poslala ga.

"Djevojke, ja ne mogu s vama."

"Zašto?" Pitala je Ana.

"Moram do trgovine kupiti mami čokoladu za kuhanje."

"Aha. Čuvaj se." Ana ju je zagrlila.

"Također, draga." Dobacila je Danica.

Sve tri su se zagrlile i razišle se.

Yasmin je krenula prema trgovini. Prešla je pješački prijelaz i krenula.
Ivana je vidjela samo kad je došla u školu i to je to. Pitala se gdje je.

Kada je ugledala velika svijetleća slova trgovine, osmijehnula se i izustila jedno tiho: "Napokon."

Ušla je u trgovinu i u korpu stavila što je trebala, pa je krenula prema kasu. Nije bilo gužve, što je bila olakšavajuća okolnost.
Čokoladu je stavila u ruskak i krenula.

Kada je izašla, čula je poznate glasove.

"Opaaa, vidi ti nje!" Čula je Tea i stala.

"Ma gledaj ti te noge. Top model, e!" Tipični Nemanja.

"Zar nas ne prepoznaješ?" Pitao je Teo.

"Ma pravi se samo, Teo."

"Oo, jesi popravila zube?" Pitao je Teo, na što su se njoj suze počele skupljati u očima.

"Drvosječa može biti." Nemanja je prasnuo u smijeh, na što su njoj suze potekle.

Nije mogla progovoriti ni riječi.

"Ajooj, rasplakali smo ju! Drago joj je!" Nemanja se široko osmijehnuo i pogledao Tea.

Odjednom se Nemanja našao pribijen uz zid. Yasmin je uplašeno trepnula i shvatila da se tu pojavio Ivan. Držao je Nemanju za kragnu pribijenog uz zid.

"Jesi normalan ti?" Povikao je Ivan, na što ga je Nemanja zbunjeno i uplašeno gledao, a Teo je pokušavao da dođe do Nemanje iako nije mogao. "Šta ti je uradila?"

"Ivane, nemoj."

"Začepi, Teo!" Ivan ga je bijesno pogledao, a onda je vratio pogled na  Nemanju. "Kako te nije sramota?" Skupio je šaku i krenuo ga udariti, ali je ta šaka završila u kontaktu sa zidom, a ne sa Nemanjinom facom. "Srami se! Obojica se sramite, seljačine! Fuj!"

Nije ga htio udariti. Htio je, ali nije želio dalje probleme, iako ih je vrlo lako mogao napraviti.

"Ajde idemo." Rekao Teo Nemanji, te su se udaljili.

Ivan se okrenuo prema Yasmin.

"Jesi dobro?" Pitao je.