Broj riječi: 1883

"Hajde, Yasmin. Još samo danas i sutra i onda vikend." Govorila je samoj sebi, dok se tjerala da ustane iz kreveta.

Tada joj je Ali provalio u sobu. Bukvalno je upao u sobu kao specijalac.

"Ustaj, ne spavaj!" Vikao je. "Ustaj, ne spavaj!" Čak se budala popela na krevet i počela skakati.

"A daj, Alii!!" Podigla se u sjedeći položaj. "Prekini!"

"Hajde, hajde spavalice!" Nastavio je sa svojim skakanjem.

Yasmin je tada povukla svoj pokrivač na kojem je Ali skakao i on je tako pao s kreveta.

"Aj!" Jauknuo je.

Ustala je s kreveta i prišla mu. No, nije se mogla suzdržati, pa se počela smijati.

"E, hoćeš ti meni skakati po krevetu. Eto ti sad!"

"Možeš mi barem pomoći." Držao se za leđa, dok se valjao po podu.

"I ti meni pomažeš. Brišeš prašinu s tepiha i poda."

"A daj, fuj!"

"Evo, evo." Uhvatila ga je za obe ruke i povukla gore.

On je polako ustao idalje se držeći za leđa.

"Je l' te puno boli?"

"Čuj je l' boli? Naravno da boli, ludačo jedna luda!"

"A šta ću?" Slegnula je ramenima. "Nisi htio sići ili barem prestati skakati." Pokušala je opravdati.

"Aha. Ma ja."

"Idi stavi led na to. Ne možeš u školu takav."

"Idem!" Napravio je pekmezavu facu. "Aj, joj!" Jaukajući je otišao iz njene sobe.

Zategnula je krevet, našla sebi odjeću za školu i onda se zaputila prema kupaonici.

LUKA

"Ivane!" Vikao je, ali se Ivan nije odazvao.

Pogledao je na sat. Bio je uvjeren da je Ivan budan, jer je već 10 sati.

"Ikica!"

I baš kada je krenuo da ga opet zovne, Ivan se pojavio u dnevnom namještajući svoju kosu. Ponašao se kao da ga nije ni čuo.

"Jesi ti čuo da sam te zvao?" Pitao je mirno, a ovaj ga je ignorirao.

Posmatrao je Ivanove kretnje. Uzeo je nešto iz frižidera i sjeo za stol da jede.

"Ivane." Ustao je s kauča i sjeo za stol naspram njega.

Ivan ništa. Nastavio je jesti.. Pahuljice? Valjda su pahuljice...

"Hej!" Malo je povisio ton.

"Jedem." Rekao je Ivan hladno ni ne pogledavši ga.

"Šta je bilo?"

Ivan je slegnuo ramenima.

"Tebi govorim!"

"Rekao sam ti da jedem!" Reče Ivan otresito.

"Pričaj sa mnom!" Luka je pomalo ljutito rekao lupivši šakom od stol.

"Zašto?" Tada ga je konačno pogledao. Nije pokazivao ni jednu emociju na svom licu.
Osim možda hladnoće ili šta već. Usta su bila ravna crta, a pogled neobjašnjiv, ali čvrsto fiksiran.

"Zato što očito želim pričati s tobom."

"E, pa vidiš, ja ne želim." Konačno je trepnuo maknuvši pogled s njega. Vratio je pogled na svoje pahuljice uzevši još jednu kašiku.

"Zašto?"

"Zašto?" Osmijehnuo se ironično. "Preispitaj se, Luka. Ne bi ti škodilo."

"Zašto da to uradim?"

"Zato.." Vidjelo se na Ivanu da ga je to pitanje iznerviralo, pa je pokušao obuzdati ljutnju stisnuvši lijevu šaku. "Glup si. Nenormalno si glup."

"Izvini, molim te. Zašto?"

"Kao što sam rekao. Preispitaj se." Ustao je od stola ostavivši zdjelu i kašiku u sudoperi. "Možda će doći vrijeme kada ćeš se kajati za ono što si uradio ili što nisi uradio, što nisi rekao, a trebao si ili za ono što si rekao, a nisi trebao." Rekao je na izlazu iz dnevnog.

To je Luku malo zateklo.

"O čemu ovaj priča?" Mislio je.

Pokušao se otarasiti tih misli tako što je mislio na utakmicu koja je u subotu.
A onda mu je odjednom sinulo. Da nije nekim slučajem Ivan mislio na Yasmin?

YASMIN

"Sine Ali, šta je bilo?" Pitala ga je mama za doručkom, a Yasmin se pomalo smijuljila.

"I zašto držiš vrećicu graška na leđima?" Tata je postavio dodatno pitanje.

"Pitajte tu malu što se cereka." Ali je izvio usta u krivudavu liniju.

"Yasmin." Rekoše roditelji i upitno ju pogledaše.

"Ali mi je skakao po krevetu i vikao da ustanem i da ne spavam, a ja sam već bila budna. Nije htio prestati skakati, pa sam povukla svoj pokrivač na kojem je skakao i on je pao na pod."

"Draga kćeri."

"Kakve vi ekstremne sportove izvodite.."

Svi su se nasmijali tatinom komentaru, pa čak i Ali iako su ga boljela leđa.

"Hoćeš moći u školu, Ali?" Pitala je Yasmin.

"Ma naravno. Probat ću."

"Izvini, hej."

"Bilo pa prošlo. Nemoj više."

"Neću, Boga mi."

"Hvala."

"Ništa."

"Ajde vi jedite i tutanj se spremati za školu."

"Dobro, mama." Rekli su u isti glas.

(...)

"Sunce se rađa u tvojim očima!" Ali je počeo pjevati čim je izašao iz zgrade.

"Život se budi na tvojim usnama.." Yasmin mu se pridružila.

"Kako da živim sa ovom sudbinom.."

"Kada zauvek umirem u srcu tvooom." Završili su refren dobro poznate pjesme.

Ana i Danica, koje su bile ispred, su ih posmatrale smijući se.

"Ovo se zove pjevački talenat, djevojke." Ali se pohvalio.

"Vidi se."

"Ne daj Bože nikome."

"Vidi ti Danice." Nasmijao se. "Mala oštrog jezikaaa, svađalica velikaaaa." Pjevušio joj je.

"Ah znam, Ali." Odmahnula je rukom. "Hvala."

"Gdje su Pišonja i Žuga?" Pitala je Yasmin.

"Nemam pojma. Nisu rekli da će dolaziti po mene, tako da ću ja s vama trima u školu."

"Odmah se sjetih Matije i Stefana iz busa." Nasmijala se Ana.

"Zašto?" Pitao je Ali.

"Zato što smo na kraju busa sjedili Matija, Stefan, Ena, Aiša, Yasmin, Danica i ja."

"Rekli su da se osjećaju k'o u haremu." Dodala je Danica.

"Imam i ja harem u razredu." Iskezio se.

"Možeš ti."

"Naravno."

"Bio je i Mile." Nasmijala se Yasmin.

"Ko je sad Mile?"

"Ma jedan lik što je Danicu pogodio flašicom u glavu, jer je pjevala. Onda je ona njemu istresla kolu na glavu i on je premješten na početak busa."

"Danica ruši, hara, obara."

"Ne treba se kačiti sa mnom." Danica mu je namignula.

(...)

"Sestrice, eno onog normalnog." Rekao je Ali očito aludirajući na Ivana.

Yasmin je podigla glavu i vidjela Ivana kako im ide u susret.

"Vidimo se." Ali ju je poljubio u obraz, te se na pola puta pozdravio sa Ivanom.

Ivan im je nasmiješeno prišao.

"Djevojke."

"Zdravo." Rekle su Ana i Danica.

"Sestro slatka." Ivan je zagrlio Yasmin.

"Zdravo, Ikice."

Onda se okrenuo ka Danici i Ani.

"Ivan, drago mi je."

"Danica. Znam." Rukovali su se.

"Ja sam Ana."

"A ti si znači ta Anica."

"Da." Nasmijala se.

"Baš mi je drago."

I tako su njih četvero stajali u školskom dvorištu, pričali i smijali se.

LUKA

Kada je prolazio kroz školsko dvorište, ugledao je poznatu četvorku. Yasmin, Ana, Danica i Ivan. Najviše ga je čudilo i zanimalo šta će on s njima. Ali, dok je Ivan stajao s njima, osmijeh mu nije silazio s lica.

Luka je shvatio da je on kriv, te mu se odlučio izvinuti. I to je odlučio uraditi odmah. Krenuo je prema njima.

YASMIN

Najednom je primijetila da Luka ide prema njima. Nije se htjela raspravljati s njim, niti ga je htjela gledati, te se udaljila od ovo troje, što je bilo ispraćeno zbunjenim pogledima. Onda su i oni uskoro shvatili o čemu se radi.

"Divno." Danica je prevrnula očima i napravila par koraka unazad, kao i Ana. Samo je Ivan ostao na svom mjestu.

"Trebaš mi." Rekao je Luka obraćajući se Ivanu.

"Ma nemoj? Zašto?"

"Da porazgovaramo."

"Uredu. Porazgovarajmo." Prekrižio je ruke.

Razgovor je odvijao ispred Yasmin, Ane i Danice, tako da su sve vidjele i čule.

"Neću da ove ovdje slušaju."

"One nisu ove. One imaju ime." Ivan je prevrnuo očima, te se Luka udaljio sa njim od njih vukući ga za ruku.

LUKA

"Šta hoćeš? Prekinuo si me u pola razgovara." Namrštio se.

"Neka sam."

"Pa? Šta hoćeš onda?!"

"Da ti se izvinem."

"Za šta tačno?"

"Za moje ponašanje jučer i prekjučer."

"Aha. Fino." Klimnuo je glavom. Mogao se osjetiti sarkazam u njegovom glasu.

"Ozbiljan sam!"

"Jesi li?" Nakrivio je glavu.

"Naravno da jesam!"

"Odlično."

"Izvini što sam bio glup i što sam se svađao s tobom. Brat si mi i volim te."

"Volim i ja tebe, ali obojica znamo da nema kraja ovakvom tvom ponašanju." S tom rečenicom, Ivan se udaljio od njega.

Šta ako je Ivan upravu? Čuj šta ako. Naravno da nema kraja!

Ne podnosi Yasmin i samo je pitanje vremena da li će on ikada promijeniti mišljenje o njoj.

YASMIN

"Je li sve uredu?" Pitala je kada se Ivan vratio.

"Da. Luka i njegove faze. Valjda će se spametovati kada odraste." Odgovorio je Ivan.

"Amin." Rekoše Ana i Danica.

"I ja kažem, djevojke. Amin." Ivan je klimnuo glavom. "Nego, koji je vama prvi čas?"

"Informatika." Odgovorile su, na šta se Ivan nasmijao.

"Meni fizičko." Isplazio se.

"To ako nije najbolji predmet u čitavoj školi."

"Slažem se s tobom, Anice. Nego, idem ja sad. Vidimo se." Ivan im je mahnuo i krenuo ka ulazu u školu.

"Ajoj, kako je duša." Danica je skoro rastopila.

"Slažem se. Baš je kjut."

"Eto, vidite da nije bilo strašno. A ti Danice, se nisi provalila."

"Tačno."

"A Ana nije ostala ukopana."

Ana se nasmijala i dodala: "Baš."

(...)

Svi su se smjestili u informatičku učionicu, koja je bila ogromna. Yasmin je ovaj put sjedila s Danicom.

"Jao, otkad nas dvije nismo sjedile zajedno. Će bude ludilo."

"Daj, na informatici ništa nije ludilo, osim igranja igrica." Javila se Ana koja je bila udaljena od njih par metara.

"Ili baš neke zanimljive lekcije."

"Što je rijetkost." Danica se ubacila.

Njihov svakodnevni razgovor na malim odmorima je prekinula profesorica informatike. Svi su ustali iz poštovanja i pozdravili ju. Jako slatka i fina žena srednjih godina i sitne građe.

"Dobar dan, razrede."

"Dobar dan."

"Danas ćemo raditi u parovima."

"Too!" Svi su povikali veselo.

"Ali nećete sjediti tako kako sjedite."

Odmah su se svi pobunili.

"Pa kako ćemo onda?" Tiho je pitala Danica za sebe.

"Izvlačit ćete papiriće. U ćošku papirića će pisati broj računara, a ispod, naravno, ime i prezime učenika s kojim ćete sjediti."

Neki su idalje bili zbunjeni, ali su i negodovali.

"Možda mi je ovo prilika da dobijem dobru ocjenu." Šapnula je Yasmin Danici.

"Čuj? Zar si vježbala preko raspusta?"

"Da. Programiranje, tabele i neke programe sa Alijem."

"Fino. Sretno, draga."

"Hvala. Također."

"Ajmo! Krećemo od prvog računara!" Oglasila se profesorica. Ovaj put nešto glasnije. "Tamara, ajde!"

Tamara je ustala i izvukla papirić iz male kartonske kutije. Odmotala je papirić.

"Natalija!" Reče Tamara. "Računar broj osam."

"Hvala Bogu pa mene nije zapala." Danica je prevrnula očima.

Izredao se skoro čitav razred sa tim papirićima. Ostala su još tri para.

"Evo me!" Danica je podigla ruku i prišla katedri.

Kada je odmotala papirić, izraz velike začuđenosti se pojavio na njezinom licu.

"Je l' mene neko zeza?"

"Je li sve uredu, Danice?" Pitala je profesorica.

"Pa i nije baš. Ne mogu da vjerujem da sam u paru sa..." Zastala je i napravila ljutito-zgađenu facu. "Nemanjom." Jedva je to prevalila preko usta.

Nemanja je također izgledao začuđeno, ali je pristao da Danica sjedi s njim. Morali su.

"Računar osamnaest." Smoreno je dodala i pokupila stvari sa svog mjesta. "Vidimo se." Mahnula je Yasmin.

"Ajde ti Luka i onda nam ostaje Kristina."

Luka je ustao i neki frajerskim hodom došao do katedre. Uzeo je papirić. Preblijedio je kada je vidio ime i prezime na papiriću. Ubrzo mu se razvio podsmijeh na licu.

"Yasmin." Bezvoljno je izgovorio, ali dovoljno glasno.

I Yasmin je ostala iznenađena. Uskoro se namrštila kao i Luka. Oboje su pogledali razočarano u profesoricu.

"Je l' me zezate?" Pitali su u isto vrijeme.

Inače, šta mislite je li Ivanova ljutnja opravdana iako mu je ovaj brat?

Ajmo! Ostavite VOTE i KOMENTAR!!! 😚