12. decembar 2016.

Za nekoliko minuta će početi sedmi sat današnjeg dana. Jutro je izuzetno hladno. Krajem sedmice su najavljene obilne snežne padavine. Veselim se tome.

Grejem ruke u džepovima svoje dugačke bele jakne. Prolazim pored toplih kafića u kojima jedva da ima ljudi. Čupavi beli grejači za uši čine da mi samo nos i obrazi porumene od hladnoće. Povremeno gledam u nebo. Oblačno je, ali je jako svetlo.

Laganim hodom stižem do biblioteke. Iz desnog džepa izvlačim ključ i otključavam vrata biblioteke. Po njihovom karakterističnom zvuku škripanja uvek znam kada je neko ušao unutra.

Toplota - pomislim i nasmešim se.

Sa moje leve strane je visoki smedji pult koji je u sklopu sa stolom, na kome stoji knjiga nedelje. Rea i ja sa ostalim bibliotekarkama biramo po jednu knjigu svake nedelje koju zajedno sa posebnim stalkom stavimo na taj pult. U toku te nedelje je moguće uzeti drugi primerak knjige, ali ne i taj. Knjigu nedelje smo uvele kako bismo promovisale manje poznate pisce i njihova fenomenalna dela jednako vredna pažnje.

Približavam se pultu da okrenem drvenu kockicu sa broja jedan na broj dva kako bi zajedno sa ostatkom kockica pokazivala današnji datum. Iza pulta nalazi se manji sto na kome stoje dva računara, papirići, stalak za olovke, nekoliko knjiga i dve šolje vrelog čaja. Rea je tu.

Sa moje desne strane se nalaze redovi ispunjeni knjigama. Na kraju tih dugih redova su neprimetna vrata koja vode u ostavu. Ostava je izuzetno mala. Ima vešalicu i stočić. U njoj odlažemo naše jakne i torbe. Čim bismo izašle iz nje uvek bi je zaključavale, za svaki slučaj.

Ušla sam u ostavu. Rea je naglo digla glavu i nasmešila mi se: ,,Dobro jutro, drugarice! Nisam čula da si došla".

,,Dobro jutro i tebi, Rea. Sad sam ušla.", kažem joj sve što imam, ali onda se setim čaja i uz prijatniji ton govorim, ,,Hvala za čaj".

Nasmeši mi se i kaže kako je to najmanje što može da učini te mi pruža pakovanje krofni koje je bilo ispod jakne na stočiću. Zahvalim joj se i kažem kako je sve u redu, te obe ostavljamo jakne na čiviluk i izlazimo iz ostave. Rea zaključa vrata ostave.

Obe prodjemo iza velikog stola i sednemo na udobne stolice. Smeškam se i otvaram kartonsku kutiju iz pekare Your five minutes. U kutiji su, kao i obično, četiri krofne. Dve sa prelivom od čokolade i karamele posute lešnicima i dve sa belim prelivom i keksom na vrhu. Otvorenu kutiju stavim na sredinu stola i kao uvek svaka pojede po dve krofne uz čaj pre početka radnog vremena.

Upalim telefon kako bih pogledala koliko je sati - 07:08.

Pojele smo krofne. Ustanem da bih odnela kutiju u ostavu. Kako otključam vrata ostave tako čujem škripanje ulaznih vrata - Kad pre? - pomislim. Čujem dubok muški glas kako se javlja Rei. Ona mu uzvrati i pita ga da li želi neku knjigu. Govori joj kako je došao da vrati knjigu i da pogleda okolo.

Izlazim iz ostave i zaključavam je. Pozajmljene knjige su ostavile prazan prostor na polici kroz koji vidim da je čovek u redu pored mene. Red sa ljubavnim romanima. Zalazim desno u taj red da vidim da li mu je potrebna pomoć.

,,Dobro jutro,", govorim pre nego shvatim da je to isti onaj čovek koji me je prošlog petka pozvao na piće, ,,treba li Vam pomoć?"

,,Jutro,", kaže mi uz prijatan osmeh, ,,da li postoji nastavak ove knjige?" Podigne ruku kako bi mi pokazao Najbolje je čuvao za kraj.

,,Ne", kažem mu kroz osmeh jer me podseti na mene kada sam prvi put pročitala tu knjigu.

,,Ne razumem. Ovo ne može biti kraj. Da li fali neka strana?", tek sad opet primetim koliko strašno izgleda. Viši je nekih dvadeset centimetara od mene. Ramena su mu široka; njegova gradja mi govori da je nekada išao u teretanu. Odeća mu je u paleti smedjih i bež boja. Smedja kosa mu je precizno počešljana u desnu stranu. Ima maslinasto zelene oči, veoma slične mojima. Brada mu je malo zarasla i čini da izgleda još ozbiljnije.

,,Ne, to je kraj knjige".

Delovao je veoma nezadovoljan i namrgodjen.

Uzdahne: ,,Samo sam tražio nešto fino". Zbunjuje me pogledom. Osećam da me krivi, ali i da je tužan. Ima li to uopšte smisla?

Ah, Rea, bila si u pravu.

,,Oprostite, nisam mislila da Vam se neće svideti. Mogu Vam preporučiti nešto drugo ili Vam moja koleginica može preporučiti nešto drugo", izvinim mu se. Samoj sebi zvučim smešno dok nazivam Reu koleginicom.

,,Ne, ne", zastane i pogleda u knjigu, ,,zapravo, veoma mi se svidela i jako mi je drago što sam baš nju pročitao. Samo sam mislio da postoji nastavak. Kraj je neuobičajen".

Nasmešim se i kažem mu da znam. Zamoli me da mu izaberem još neku knjigu. Promatra me dok biram. Opet izgleda previše ozbiljno. Neodlučna sam, veoma neodlučna. Da li da pokušam sa groznom knjigom da ga se rešim ili ipak nešto dobro?

,,Nisam mnogo izbirljiv, izaberi bilo šta. Verujem u tvoj izbor".

Nasmešim se, ali i dalje nastavljam zamišljeno iščitavati naslove. Okruženi zvezdama knjiga koju sam nameravala da mu dam prošlog puta, ali sam se ipak predomislila i uzela Najbolje je čuvao za kraj.

Bez i jedne reči uzimam knjigu sa veoma očuvanim koricama. Prodjem pored njega i rukom mu pokazujem da podje sa mnom do stola.

Sednem na stolicu pored Ree, a on se opet nasloni na visok pult. U kompjuter ukucavam Andrej Šimon i pružam ruku kako bih uzela knjigu od njega. Pruža mi je i govori još jednom svoje ime. Ima grub glas i ima lepu burmu - pomislim i dignem obrvu jer mi ni samoj nije jasno u šta bih mogla da se uvalim. Ubacim novu knjigu na njegovu tek započetu listu pozajmljenih knjiga i pružim mu je.

,,Hoćeš li da odemo na piće?",  vidim Reu kako diže pogled ka meni, ,,Mislio sam da mogu da te pitam par stvari oko one knjige" .

Sve misli mi naprosto pobegnu iz glave te blago nagnem pogled ka Rei u nadi da će mi pomoći. Prepozna da tražim pomoć.

Rea progovara umesto mene: ,,Da, naravno, Olivera, nije mi problem, mogu ostati sama pola sata. Slobodno idi". Uputim joj jedan dug pogled. Pogled koji joj govori da ću joj napraviti izuzetan problem za pola sata.

Osmehnem se i kažem da mogu da izadjem, ali samo na pola sata. Prolazim iza sa ključevima, a Rea mu objašnjava po šta idem.

Izadjem prva neosvrtajući se ka Rei - Nije ona čista - namrgodjeno pomislim. Hladan vazduh mi obgrli lice. Zaboravila sam grejače. Udahnem hladan vazduh, a moj izdah prati beličast trag vodene pare.

,,Hoćeš da odemo u onaj kafić", pokaže na kafić pored koga sam jutros prolazila, najbliži je. Klimnem glavom i kažem kako mi je svejedno.

Otvara mi vrata kafića i pušta me da udjem prva. Kafić miriše na cimet. Krenem ka zabačenom stolu sa leve strane jer tamo ima manje ljudi. Ne želim da me neko vidi sa njim.

Tek što smo seli za sto konobar je odmah prišao: ,,Dobro jutro, izvolite".

Andrej pogleda u mene: ,,Šta želiš da popiješ".

,,Ništa, u redu je".

Još uvek gleda u mene bez obira što se obraća konobaru: ,,Dve tople čokolade. Jedna sa šlagom, a druga bez". Konobar klimne glavom i ode.

,,Dakle?"

,,Ne budi takva, daj mi šansu", ima poprilično čudno lice. Plaši me dok to govori. ,,To ti je omiljena knjiga?"

,,Da", trudiću se da mu odgovaram kratko i da što pre ovo završim.

Podboči rukom bradu i kaže: ,,Pričaj mi o tome".

,,Mislila sam da ja Vama dajem šansu, a ne Vi meni", kažem mu pomalo arogantno.

,,Molim te", zastane i bezobrazno se nasmeši, ,,više bih voleo da budemo na ti".

Uzdahnem, ali ipak želim ponešto da ga pitam: ,,Zašto dolaziš ovako rano? Gde žuriš?"

Podsmehne se: ,,Posao". Rukama mu sugestiram da nastavi da priča. ,,Ja sam hirurg". Zaintere su je me, te podbočim ruku i dam mu znak da ga slušam.

,,Smene mi u glavnom počinju u sedam ujutro".

Prekinem ga: ,,A danas?"

,,Takodje od sedam", uzimam telefon da opet proverim koliko je sati - 07:19. Poželim da mu kažem kako je izuzetno neodgovoran, ali ipak odustanem od toga.
Konobar prilazi našem stolu noseći dve velike šolje pune tople čokolade.

,,Za koga je ova sa šlagom?", pita nas konobar.

,,Možeš obe staviti na sredinu stola",  odgovori mu Andrej.

Veoma brzim, ali pažljivim pokretima spusti obe čaše tople čokolade na sredinu stola. Jedna je sa šlagom, a druga bez. Uz to spusti na sto i račun. Andrej ga uzme i iz džepa kaputa vadi novčanik. Pruža konobaru hiljadu dinara i kaže da zadrži kusur. Pružim ruku da uzmem račun, dok konobar još nije otišao, ali je Andrej brži od mene. Zgužva račun i ubaci ga u džep zajedno sa novčanikom. Konobar nas i dalje promatra. Andrej mu se zahvali i kaže da slobodno ide. Bahato.