Mellani je spremala kofere za Argentinu. Nakon što je složila i posljednji komad odjeće u kofer, obukla je kombinaciju koja je visila preko stolice. Navukla je patike, te kofere ostavila u hodniku.

"Idemo li?" Pitala je Paula koji je bio zamišljen.

"Da. Naravno." Trgnuo se iz razmišljanja, te joj pomogao iznijeti kofere.

Vožnja je protekla u tišini. Mellani je bilo neugodno. Stigli su na aerodrom. Spustila je kofere i okrenula se prema Paulu.

"Je li sve uredu?"

"Ne znam. Zašto?"

"Svo vrijeme si odsutan i zamišljen."

"Nedostajat ćeš mi. Ponovo ćemo biti razdvojeni. Hiljadama kilometara."

"Paulo, ne brini. Redovno ćemo se čuti. Neće biti problema."

"Znam, ali...Čije će me ruke grliti ujutro, čiji ću smijeh slušati svaki dan, čije će me riječi tješiti, čije će me ruke uspavati? Navikao sam na tebe. Ne mogu bez toga."

"Biće sve uredu. Nemaš se potrebe brinuti. Volim te, tvoja sam i tako će ostati."

"Također. Čuvaj se, ljepotice i javi se kad stigneš." Poljubio ju je u čelo.

"Hoću. Čuvaj se i ti."

"Naravno." Poljubili su se, a zatim zagrlili.

"Nedostajat ćeš mi, Reyes."

"Uredu, Dybala." Nasmijala se povukavši kofere za sobom.

"Volim te."
"Volim i ja tebe." Posljednji put mu se osmijehnula prije ulaska u avion.

(...)

Nakon višesatnog leta, Mellani je sletjela u Buenos Aires, te se taxijem uputila prema svom domu. Polako je otvorila vrata.

"Mama, tata." Potrčala je prema njima nakon što je ušla u kuću.

"Zlato moje." Mama ju je čvrsto zagrlila.

"Tatice." Prišla je tati, te se uškuškala u njegov zagrljaj.

"Kako si, mila?" Pitao je.

"Super." Široko se osmijehnula. "Drago mi je što sam ponovo kući. Nedostajao mi je Buenos Aires, ova kuća, moja soba i naravno mamina kuhinja."

"Baš sam krenula spremati ručak. Idi se odmori, a ja ću te zvati kad bude gotovo."

"Uredu." Klimnula je glavom, a tata joj je odnio kofere u sobu.

Složila je stvari u ormar, te onda otišla pod tuš. Nakon tuđiranja je obukla crne helanke i bež majicu kratkih rukava. Kosu je podigla u rep i legla na krevet.

"Dome slatki dome." Zadovoljno je uzdahnula i uzela mobitel.

/Ljubavi, stigla sam.😊/

/Super. Baš mi je drago.😇❤Trebam se presvući za trening sad. Čujemo se kasnije./

/Okej. Sretno.❤/

"Mellani." Čula je mamu iz prizemlja.

"Idem." Stavila je mob na punjenje i sišla na ručak.

Na stolu je bilo i slanih i slatkih jela, a Mellani je jela od svega pomalo.😅

"Eh, dame, ja idem." Tata je obukao jaknu.

"Gdje?" Pitala je Mellani.

"Na posao."

"Aha."

"Vidimo se." Zagrlio ih je i otišao.

Mellani i njena mama su sjedile vani u dvorištu i pile kafu.

"Gdje je Paulo?"

"Ima treninge, pa ne može doći. Žao mu je što nije mogao doći sa mnom."

"Uvijek ima drugi put. Samo polako."

"Baš tako."

"Pa kako ti je tamo u Torinu?"

"Odlično. Upoznala sam grad. Snalazim se, a i Paulo mi pomaže. Također sam dobila i talijansko državljanstvo."

"Opaa, zlato. To je super. Opasna si ti."

"Ajooj, mama." Mellani se nasmijala.

Tada je osjetila mučninu.

"Mama,opet." To je izgovorila i brzo otrčala do kupatila.

"Ajme, jesi dobro?" Mama ju je izvela u dvorište na svjež zrak.

"Mučnina se ponovo vratila. Nisam ju imala dva dana."

"Popij vode." Pružila joj je čašu.

"Hvala." Mellani je otpila malo vode.

Ruke su joj se tresle.

"Od čega ti je ovako?"

"Možda sam se prejela ili mozda zbog leta." Odjednom joj se majčin lik udvostručio.

Sve oko nje se počelo vrtjeti. Mrak joj je pao na oči. Izgubila je svaki atom snage u tijelu. Nakon par minuta se počela buditi. Njena majka je sjedila pored nje.

"Mellani,ne može ovo biti samo viroza. Možda je ozbiljno. Trebala bi otići doktoru."

"Ne želim. Proći će." Skupila se i rukama stegnula stomak.

"Nisi dobro. Bude li ovako bilo cijelu sedmicu,otići ćemo doktoru i gotovo. Jasno?"

"Jasno, mama." Mellani je klimnula glavom.

(...)

Za DIVNO čudo, čitava sedmica je prošla bez mučnine i vrtoglavice.

"Čudi me baš." Prokomentarisala je njena mama koja je pomno pratila stanje svoje kćerke.

"I mene. Ovo naleti s vremena na vrijeme."

"Samo se čuvaj. Ne želim da se razboliš."

"Ma neću. Ne brini se." Mellani ju je poljubila u obraz.

"Koliko ćeš ostati ovdje?"

"Još dvije sedmice."

"Super. Trebamo nadoknadit' ovu razdvojenost."

"Upravu si."

"Ja se totalno slažem." Dodao je tata.

"Počnimo odmah." Nasmijala se Mellani.

(nakon 7 dana)

Mellani se ponovo onesvijestila.

"To je to. Idemo. Spremi se."

Mellani je samo obula patike i s mamom krenula doktoru. Nakon 20-ak minuta voznje su stigle.

"Mellani Reyes." Čula je glas doktorice.

"Možeš sama?" Pitala je mama.

"Naravno." Mellani je klimnula glavom i ušla u ordinaciju.

"Dobar dan, Mellani. Reci šta te muči."

"Imam povremene mučnine i vrtoglavice. To traje već tri i pol sedmice. Nekad to stane, pa sve bude uredu, a onda opet. BUM! Sve isto."

"Uredu. Lezi tu i podigni majicu. Da vidimo je li neki virus iznutra."

Mellani je legla na kožnu stolicu i podigla majicu. Doktorica joj je namazala gel na stomak i onom spravicom prelazila preko njega.

"Je li sve uredu?" Pitala je Mellani.

"Ne znam šta da ti kažem."

"Molim vas, ne plašite me. Recite šta god da je."

"Uredu." Uzdahnula je. "Nosiš jedan mali život u sebi."

"Trudna sam?" Mellani je iznenađeno pitala na što je doktorica klimnula glavom.

"Da. Trudna si već tri i pol sedmice. Fetus je dug dva i pol centimetra."

"Ajme." Prekrila je lice rukama.

Malo joj je falilo da zaplače od sreće.

"Hvala,doktorice.Doviđenja."

"Doviđenja." Mellani je izašla iz ordinacije sva sretna.

"Je li sve uredu?" Pitala ju je majka.

"Jeste." Klimnula je glavom, dok joj se u glavi vrtio trenutak od maloprije.

"Šta je bilo?"

"Trudna sam. Mama,postat ćeš nana."

"Ajme. To je sjajno." Zagrlila ju je majka, te počela plakati od sreće.

"Kad ćeš reći Paulu?"

"Kada se vratim u Torino. Glupo mi ovako preko mobitela. Želim da bude iznenađenje."

"Kako hoćeš. Sada se samo čuvaj."

"Hoću. Ne mogu da vjerujem. Nosim maleni život u sebi." Mellani je bila i više nego sretna.

Kada je došla kući, uzela je mobitel i javila dobre vijesti svom najboljem drugu.

/Manuuu..😄/

/Mellani😆Šta ima?/

/Svega. Imam sjajne vijesti./

/Kakve?/

/Paulo će postati otac. Trudna sam, Manu.😊/

/OMG!😵/

/😕?/

/To je predobrooo😆Želim da budem kum tom biću./

/Bit ćeš, polako.😅/

/Jesi li mu rekla?/

/Ne. Zasad znaju samo moji roditelji i ti./

/Zašto?/

/Ne želim mu reći preko mobitela. Želim da to bude iznenađenje./

/Lik ima da padne u nesvijest.😅/

/Vidjet ćemo.😅/

/Koliko dugo si trudna?/

/Tri i pol sedmice. A nisam ni znala😂Samo sam imala simptome, a kontala sam da je neka viroza./

/Jao, Mellani😂pehu jedan./

/Hvala.😜/

/Šteta što nisam u Argentini. Poželio sam te.😝/

/Također😪Nema ko provaljivati./

/Baš tako. Idem ja van sada./

/Ajde.👌/

U Mellani je rasla uzbuđenost koju nije mogla skriti. Vrištala je u sebi, a povremeno i izvan sebe. 😅

"Mama, jedva čekam da se vratim u Torino da kažem Paulu. Preuzbuđena sam."

"I mene zanima njegova reakcija. Ali samo polako. Ne uzbuđuj se previše i ne stresiraj. Beba je beba."

"Uredu, mama." Mellani je sjela na kauč i odlučila nazvati Paula.

/Hej, ljubavi, kako si?/ Veselo se javio.

/Super.Ti?/

/Isto. Nedostaješ mi./

/I ti meni, ali ću doći brzo./

/Tooo. Jedva čekam./

/I ja. Imam iznenađenje za tebe./

/Kakvo?/

/Ako ti kažem, onda neće biti iznenađenje./

/Okej onda. Samo da ti sigurno dođeš ovamo, a za ostalo ćemo lako./

/Jedva čekam./

/I ja./

/Čujemo se kasnije./

/Čuvaj se, ljubavi./

/I ti, Paulo./ Poklopila je.

Čak i Paulo je postao uzbuđen zbog tog iznenađenja.

(...)

Mellani je nakon dugog i napornog puta stigla u Torino. Paulu je javila da je stigla, te je on došao po nju.

"Kako ti je prošao put?"

"Naporno. Kako je tebi ovdje?"

"Bolje otkako si ti došla."

"Nedostajao si mi."

"I ti meni. Kakvo iznenađenje imaš?"

"Još uvijek ga spremam. Saznat ćeš."

"Jedva čekam. Imam osjećaj da je nešto super."

"I jeste." Nasmiješila se spuštajući pogled na svoj stomak.

"Večeras organizujem prijateljsko druženje na plaži. Bit će igrači Juventusa, a pozvao sam i Enza i Adriana."

"Super. Oni su pravi kraljevi zabave." Nasmijala se.

"Takvi nam i trebaju."

"Kada je to?"

"Poslijepodne. Oko 15 sati."

"Odlično. Jedva čekam."

(...)

Vrijeme druženja je stiglo. Mellani je obukla crne uske hlače, te bijelu majicu bez rukava.

"Ljubavi, jesi spremna?" Paulo je ušao u sobu i zatekao Mellani kako stoji pred ogledalom.

"Čovječe, prelijepa si."

"Hvala. Nisi ni ti loš."

"Znam." Zagrlio ju je s leđa, te pogledao u ogledalu.

"Kada budeš spremna, javi."

Poljubio ju je obraz i izašao iz sobe. Mellani je obula crvene Huarache, jer nije željela štikle. Ipak se čuva zbog bebe.
Kosu je ispeglala, te sjela pored kreveta i na papirić napisala iznenađenje. Stavila ga je u džp, te s Paulom otišla na druženje.

Bilo je predivno. Mellani se pozdravila i upoznala sa svima, te otišla sa Ruganievom djevojkom i Pjanićevom ženom nešto popiti.

"Pa kako ti se dopada Torino?" Pitala je Michela, Ruganieva cura.

"Predivan je. Konačno sam se navikla na grad bez da se izgubim." Nasmijala se Mellani.

"To je odlično. Nego, presretna si. Postoji li neki poseban razlog?" Pitala je Josepha.

"Pa da." Mellani se zacrvenila.

"A to je?"

"Trudna sam."

"To je prelijepo." Rekla je Michela, te su ju obe zagrlile.

"Zaista jeste."

"Jesi rekla Paulu?"

"Nisam. To je iznenađenje."

"Divno."

"Idem mu reći. Ne mogu više čekati."

"Ajde sretno."

Na putu do Paula je srela Enza.

"Kako je naljepša trudnica?'

"Tiše malo. Ne moraju svi znati."

"Izvinjavam se, gospojo." Nasmijao se. "Gdje si krenula?"

"Reći Paulu za bebu."

"Idem s tobom."

"Može. Ajmo."

-Glupo izgleda i tako će biti do kraja.. *glupo, jer je ubrzano* ali tako mora biti. Već sam napominjala, da ubrzavam radnju, jer NE ŽELIM OTEZATI S PRIČOM.  Ostavite VOTE i KOMENTAR!

-I da, ovo je presudni dio...

-Hvala na razumijevanju. 😊 Volim vas 💘💘💘