Mellani je čekala Paula s ručkom. Za divno čudo ju nijednom nije zabolio stomak. Ubrzo se Paulo pojavio u hodniku.

"Hej, stigao si." Ušuškala se u njegov zagrljaj. "Kako je bilo?"

"Umorno, ali dobro. Moram vježbati da bih bio još bolji."

"Pametno moje." Štipnula ga je za obraz.

"Šta to miriše?"

"Špagete i palačinci."

"Ljepoto moja, ti na sve misliš." Ostavio je poljubac na njenom čelu. "Idem se osvježiti i presvući. Brzo ću."

Nakon tuširanja i presvlačenja, Paulo je sjeo za stol, te su ona i Mellani uživali u divnom obroku.

"Jesi bolje?"

"Na šta misliš?"

"Pa na onu mučninu. Jesi li ju jutros osjećala?"

"Ne." Veselo je odgovorila. "Mislim da sam bolje. Sigurno je bila neka viroza."

"Da, upravu si. Bitno je da si ti živa i zdrava. Za pamet je kasno." Počeo se smijati.

"Ti stvarno želiš problema." Upitno je podigla obrvu.

"Možda." Iskezio se.

"Vidjet ćemo." Pospremila je stol nakon sto su ručali.

"Nemam snage. Umoran sam."

"Neka si." Uzela je jastuk i pogodila ga njime.

"Polako, ženska glavo." Vratio joj je.

"Gotov si." Tada je bacila jastuke s kauča na njega.

"Također." Ustao je i krenuo za Mellani.

"Nemoj samo golicati." Zažmirila je.

"Gotova si." Potrčao je za njom.

Trčali su po stanu. Kao da su sami u zgradi. Mellani je trčala s jastukom u ruci. Konačno ju je Paulo uhvatio u hodniku. Počeo ju je golicati.

"Paulo, prestani." Otimala se, branila jastukom, ali bezuspješno.

"Sama si kriva."

"Ja trebam disati." Duboko je uzdahnula.

"Evo, prestajem." Podigao je ruke u zrak.

"Konačno."

"Koliko je meni drago što sam s tobom." Maknuo joj pramen kose iza uha.

Moglo se samo čuti njihovo disanje i snažni otkucaji srca.

"Ti mi dođeš kao smiraj duši." Osjetila je njegov dah na svom licu. "U tebi imam sve." Tako govoreći je prislonio svoje usne uz njen obraz.

"Volim te." Zagrlio ju je kao da će mu negdje pobjeći.

"Volim i ja tebe." Uzvratila je zagrljaj udišući miris njegove majice. "Idem ja sad pospremit' sobu."

"A ja idem spavat'. Preumoran sam." Uzeo je jastuk iz njenih ruku i legao u dnevni.

Mellani je otvorila prozor, zategla krevet, te posložila svoju razbacanu odjeću u ormar.

"To je to." Rekla je zadovoljno sjedajući na krevet. Uzela je mobitel, te pričala s roditeljima koje nije vidjela od svog rođendana.

/Kako si?/

/Super, mama. A vi tamo?/

/Odlično. Sunčano vrijeme./

/U Torinu drugi dan kiša./

/Nemoj izlaziti van da se ne prehladiš./ Dobacio je tata iz pozadine.

/Neću./ Nasmijala se.

/Šta ima još?/ Pitala ju je mama.

/Ništa. Sve po starom. Imala sam mučninu i jaku vrtoglavicu neki dan./

/Pa kako? Jesi bolje?/

/Jesam./

/Drago mi je. A i drago nam je što si nazvala./

/Ne mogu ja bez vas. Možda se uskoro vidimo./

/Jedva čekamo, dušo. Čujemo se i čuvaj se./

/I vi isto./

Poklopila je i stavila mobitel na punjenje. Tada je začula Paulov glas. Zbunjeno je skupila obrve i ustala.

"Zar nije zaspao?" Pitala je samu sebe.

Ušla je u dnevni i ubrzo shvatila da Paulo priča u snu. Prišla mu je.

"Tata, ne ostavljaj me. Nedostaješ nam. Tata, vrati se." Čak je počeo i plakati.

Mellani mu je nježno obrisala suze, ali je on idalje spavao tj.plakao.

"Ne želim kroz život bez tebe. Nisam se navikao."

Naglo je otvorio oči i tako odmah zagrlio Mellani.

"Ljubavi, uredu je." Prolazila mu je prstima kroz kosu, dok su njegove suze kvasile njenu majicu. "Tvoj tata te voli. Ne bi želio da te vidi tako tužnog."

"Iako živim 8 godina bez njega, idalje mi je teško." Nije želio pustiti Mellani iz zagrljaja.

"Paulo, to jeste bol, ali misli pozitivno. Imaš majku, braću i prijatelje koji te vole. Imaš mene." Spustila je ruke na njegove obraze.

"Nisi sam. Niti ćeš ikada biti. Upamti to." Obrisala mu je suze, te ga poljubila u obraz.

"Hvala,ljubavi. Mnogo mi to znači." Ponovo ju je zagrlio odmarajući glavu na njenom ramenu.

(...)

"Paulo?"

"Reci, Mellani." Prebacio je pogled sa svog mobitela na nju.

"Idem u Argentinu na par sedmica."

"Zašto?"

"Kod roditelja."

"A da..kako sam smotan. Kada ideš?"

"Sutra najvjerovatnije."

"Samo se čuvaj. Ne želim da ti se išta desi."

"Ne brini, neće."

"Žao mi je što i ja ne mogu ići s tobom."

"I meni ali šta se može." Slegnula je ramenima.

"Drugi put." Osmijehnuo se.

"Naravno."

-Kratko, DOSADNO, slatko. 😛 Podijelila sam jedan nastavak na dva dijela, jer bude previše riječi, a  u samo jednom nastavku se puno toga izdešava, tako da...očekujte da će ova priča imati možda oko 50 dijelova. 😉
Sljedeći nastavak će biti duži. :)

-Ostavite VOTE i KOMENTAR!

Volim vass💘💘