Mellani je pospremala svoju sobu.

"Dobro sam se sjetila." Pomislila je zatežući krevet. Otvorila je prozor, te je puhnuo lagani vjetar.
"Počnimo." Rekla je naglas i počela slagati svježe opranu odjeću u ormar. Kada je slagala zadnji komad odjeće, oborila je neku malenu kutijicu. Iz nje je ispao srebrni lančić sa privjeskom u obliku slova S. Mellani je uzela lančić i kutijicu, te sjela na krevet. Uzdahnula je. To ju je ponovo vratilo u djetinjstvo.

Flashback...

"Sandro, Mellani, dođite da vidite iznenađenje!" Vikala je njihova majka.
"Idem." Rekla je Mellani.
"Nećeš prije mene." Sandro je protrčao pored nje.
"Polako, djeco." Rekla im je majka. "Sjedite da vidite iznenađenje koje vam je otac kupio."
"Jeee!" Rekli su uglas.
"Koje?" Pitala je Mellani.
"Je li nešto za jesti?" Pitao je Sandro na što se majka nasmijala.
"Ne. Pogledajte." Otvorila je bijelu kutijicu u kojoj su stajala dva srebrna lančića sa privjescima u obliku slova S i M.
"S za Sandra i M za Mellani." Rekla je majka pružajući ih k njima.
"Hvala, oče." Rekla je Mellani.
"Vi ste najbolji roditelji." Rekao je Sandro, te je uslijedio porodični zagrljaj.
"A vi najbolja djeca." Rekao je otac.

(...)

"Seko, ovo ćemo zauvijek nositi." Rekao je Sandro.
"Zauvijek, braco." Zagrlili su se.

End of flashback...

Tada su bili nestašni 9-godišnjaci. Mellani je pogledala svoj lančić.

"Zauvijek, braco." Tiho je rekla, te Sandrov lančić ostavila u ladicu pored ogrlice koju joj je poklonila gđa.Gomez. Smrt najbližeg i najvoljenijeg teško pada. Svima. Mellani se trznula iz razmišljanja kada je shvatila da treba ići na posao. Obukla je crne hlače, lepršavu majicu i patike. Kosu je podigla u rep, te krenula na posao.

(...)

"Fiorella, stigla sam." Rekla je Mellani ulazeći u kuću.
"Odlično. Ti idi spremi palačinke koje si spremala Paulu i Seleni za doručak."
"U redu."

(...)

Mellani se kuhala sat vremena pored palačinaka i još pola sata dok ih je dekorisala.

"Ovo je zamorno." Rekla je Mellani obraćajući se Fiorelli. "Skuhala sam se." Brisala je znoj sa čela.
"Pričaj mi o tome. Znam taj osjećaj." Nasmijala se. Tada je u dnevni ušla Selenaobučena u svečanu odjeću.
"Je li sve spremno?" Pitala je.
"Još malo." Odgovorila je Fiorella.
"Dobro, samo požurite. Gosti će uskoro početi pristizati." Okrenula se na petii otišla u dvorište.
"Mene je malo strah, Fiorella."
"Zašto?"
"Ne volim baš gužve." Mellani je slegnula ramenima.
"Pa, u redu je." Fiorella je spustila ruku na njeno rame. "Naviknut ćeš sevremenom na sve."
"U pravu si. Idemo dalje." Rekla je Mellani ustajući.

(...)

Gosti su u stražnjem dvorištu. Nije bilo mnogo žena/cura. Mellani je poslužila jedan dio gostiju, te se vratila po drugi poslužavnik. Na samom ulazu u dvorište se nekako saplela i pala. Tačnije, neko ju je sapleo. Sreća pa su gosti bili malo udaljeniji od mjesta "nesreće".

"Jao, ne." Tiho je rekla i počela kupiti ostatke razbijenih čaša.
"Izvinjavam se, gospođice." Rekao je duboki muški glas.
"Ja se trebam izvinuti. Ja sam se saplela i pala." Pokupila je i zadnji komadić stakla, te je uzela krpu i počela brisati pod. Primijetila je da je polila i dotičnog gospodina. Namrštila se. "Eto, i vas sam polila." Uhvatila se zaglavu. "Nemojte reći Paulu, molim vas." Tužno ga je pogledala.
"Neću mu ništa reći, ne brini. A ova majica će se osušiti." Nasmijao se.
"Šta se ovdje desilo?" Zaledila se na taj glas. "Kakvo je to staklo na poslužavniku?"
"Žao mi je, Paulo. Nisam namjerno pala, te razbila čaše i polila ovog gospodina." Spustila je glavu.
"U redu je, brate. Ja sam kriv. Sudario sam se s njom. Nemoj ju kriviti." Taj momak je potapšao Paula po ramenu.
"Kako god. Mellani, baci to staklo u smeće da se neko ne bi povrijedio." Rekao je Paulo vraćajući se u dvorište.
"Naravno." Podigla je poslužavnik s poda i krenula u kuhinju.
"Gospođice, ja sam Lanzini. Manuel Lanzini."
"Ne morate me zvati gospođice."
"Nego?"
"Mellani Reyes." Nasmiješila se i ušla u kuhinju. Međutim, kad se vratila nazad, Manuel ju je i dalje čekao u dnevnom naslonjen na zid.
"Trebate nešto?"    
"Prvo: nemoj me persirati. Drugo: činiš se kao super djevojka. Mogli bi se družiti."
"Izvini, ali ne."

"Zašto ne?"
"Nemam vremena. Radim."
"Šta fali? Kada ne budeš imala obaveza, možemo izaći."
"Uhh..." Preokrenula je očima na što se Manuel pobjednički nasmijao. "Evo. Ukucaj svoj broj." Pružila mu je mobitel.
"Eto." Vratio joj je mobitel s osmijehom.
"Nazvat ću te. Tako ćeš moći memorisati moj broj."
"Hvala, Mellani."
"Ima na čemu." Na peti se okrenula i otišla kod Fiorelle.
"Šta to bi?" Nasmijala se Fiorella.
"Ma onaj Manuel Lanzini mi je tražio broj."
"Pa niste puno različiti .Štaviše imate isto godina. Išli bi zajedno."
"Fiorella, molim te. Nemoj. Ne razmišljam sad o tome."
"Kako hoćeš. Ali, upamti da se ljubav desi iznenada, kada se najmanje nadaš."

-BAM!! Evo me. Nastavak je trebao biti duži kao što sam rekla, ali nije. * don't judge me :'( * Nastavci će biti svaka 2 ili 3 dana. Sve zavisi kakvo bude interesovanje za priču. ;) ostavite vote i komentar obavezno! :) Hvala što čitate.. <3 <3 Izvinite, ako ima nekih grešaka. :p I da, šta mislite šta bi trebala značiti ova zadnja rečenica u nastavku? :D