(...)

"Da se nisi zaljubila, Mellani?" Pitala je Fiorella, dok su pravile voćnu salatu, ali ovaj put veću.
"Ne. Zašto?" Odgovorila je Mell, te nastavila sjeći jagode.
"Pa smiješiš se svo vrijeme i pomalo si odsutna u mislima."
"Moram, Fiorella. Ne mogu stalno biti tužna."
"Evo je dolazi."
"Kako znaš?" Uplašeno je pitala Mell.
"Čujem auto."
"Aha."
"Nemoj da nas vidi da zabušavamo. Samo radi i pravi se kao da se ništa ne dešava."
"Može." Mell je klimnula glavom. Ubrzo se čulo otvaranje vrata, a samim tim i Selenin glas.
"Stigla sam."
"Ljubavi, tu si." Zagrlio ju je Paulo.
"Nedostajao si mi. I opraštam ti zbog onog. Prenaglila sam se. Znam da ti ništa ne bi imao s onom običnom poslugom." Mell je sve to čula. To ju je duboko ganulo.
"Nemoj tako. Nije ona loša osoba." Rekao je Paulo sjedajući sa Selenom u dnevni.
"Pokušala te je oduzeti od mene."
"Nije. Samo nije bila dobro. Pomogao sam joj. Ionako znaš da sam samo tvoj." Poljubio ju je.
"Znam, ljubavi." Nasmiješila se.
"Eto. Nema ljutnje." Pomilovao ju je po obrazu.
Mellani je teško uzdahnula, uzela tanjire, te ih postavila na stol u trpezariji.
"Dobar dan." Mell je nabacila lažni osmijeh.
"Pa, bio je." Selena je prevrnula očima, a Paulo je samo šutio.
"Ručak će uskoro biti poslužen."
"Super. Idem se presvući." Odšetala je u sobu.
"Žao mi je." Napokon se oglasio Paulo.
"Zašto?"
"Zbog ovog Seleninog ponašanja."
"Pa uradi nešto."
"Ne znam šta. Ona je takva. Ljubomorna je."
"Nema razloga biti ljubomorna. Ne želim se miješati u vašu vezu. Ne zanima me to uopšte."
"Lakše je reći nego uraditi."
"Onda ja dam otkaz i svi smo mirni."
"Mellani, obećala si." Paulo je brzo ustao.
"Čak se i obećanja nekad moraju prekršiti."
"Molim te, pa obećala si. Nemoj me izdati."
"Zašto sam ti toliko bitna?" Upitno je podigla obrvu.
"Ti si jedina osoba u ovoj kući koja me razumije."
"A Selena?"
"Ona mi jest cura i volim je. Razumije me, ali ne kao ti."
"Kako to možeš znati? Ne poznaješ me ni mjesec dana."
"Znam, ali eto."
"Uredu. Kako god."
"Nećeš otići?"
"Ne."
"Hvala." Zagrlio ju je, a Mell je držala ruke sa strane. Nije uzvratila zagrljaj.
"Molim te. Lični prostor." Promrmljala je, te se vratila nazad u kuhinju.
"Izdrži, Mell." Tiho si je rekla.
"Je li sve uredu?" Pitala je Fiorella.
"Valjda." Slegnula je ramenima,te se naslonila na radnu površinu blago uzdišući.

(...)

"Kako ti je bilo na poslu, dušo?" Pitala ju je mama.
"Dobro i pomalo burno."
"Zašto?"
"Ma nebitno. Ne zamaraj se time, mamice." Mellani ju je zagrlila.
"Uredu, ali pazi se, Mellani."
"Hoću, mama. Ne brini se."

Mellani se raskomotila i sjela na kauč u dnevnom boravku. Tada joj je stigla poruka na Whatsappu od...

"Manuel." Tiho je rekla osmijehnuvši se.

/Ohoooo, malaa. :D/
/Kako si? Nisi se javljao 2 dana/
/Super. Nisam mogao. Obaveze a i budem mnogo umoran pa ne stignem. Zaboravim. Izvini :)/
/Uredu je :P/
/Kako ti ide posao/
/Onako. Moram trpiti Selenu/
/Jooj Božee. Napast od žene. -.-/
/Još me Paulo zagrlio/
/Štaaa?!/
/Da/
/Kako? Ne kontam. :P/
/Mislio je da ću dati otkaz/
/Zar mu je to stalo do tebe?:/ /
/Valjda. Kaže da ga samo ja razumijem, da ga čak ni Selena ne razumije kao ja. :p/
/Ojj, ne vjerujem.../
/Ni ja/
/Pa šta ćeš sad/
/Boriti se k'o i uvijek. Sama. :)/
/Ako ti šta treba, ja sam tu. n_n/
/Hvala, Manuel/
/Ništa, lepa. :* <3/
/Laku noć. <3/
/Laku noć, Mell. Lijepo spavaj. <3 <3/

Odjednom, na ekranu se pojavilo "Paulo". Mell je zbunjeno skupila obrve i povukla zelenu slušalicu.

/Reci/
/Sutra ne moraš doći/
/Zašto/
/Sutra imam slobodan dan, pa Selena i ja nećemo biti kući cijeli dan/
/Aha. Uredu/
/Vidimo se, Mellani/
/Naravno/ Nasmiješila se.

"Ko je to bio?" Pitala je mama.
"Paulo. Sutra ne moram na posao."
"Odlično. Taman da odmoriš misli." Veselo je rekla.
"Baš to." Uzdahnula je Mell. "Mama?"
"Reci."
"Smijem pozvati Manuela ovdje?"
"Meni ne smeta, a tebi Mateo?"
"Ne. Manuel je divan momak." Odgovorio je.
"Hvala." Radosno je rekla Mellani trčeći u svoju sobu.
"Dugo nije bila sretna." Rekla je njena mama smiješeći se.
"Upravu si. Treba joj malo razonode."

(...)

/Manuel, trebam te pitati nešto/
/Ajd na video razgovor. Mrsko mi pisati. :p/
/Može/ Mell je upalila video razgovor.
/Pucaj, Mell/
/Vaša repka sutra ima slobodan dan, pa sam se pitalal da li bi sutra htio doći kod mene/
/Naravno. Ionako bih se smarao čitav dan. Doći ću. Kada da dođem/
/Kad god tebi odgovara/
/Bit ću tamo do 11/
/Odlično. Vidimo se/
/Ako Bog da, Mell/

"Mama, pristao je!" Mell je viknula sa sprata.
"Uredu!"

Tu noć je bilo porodično veče. Mell je sa roditeljima gledala neku komediju.

"Dušo, šta želiš da napravim za ručak i večeru sutra?" Pitala je mama.
"Pomoći ću ti i ja. Napravit ću mafine i palačinke, a ti bi mogla napraviti one svoje chicken sendviče."
"Zvuči super. Može." Majka je klimnula glavom.
"A ja bih mogao otići do trgovine po neke grickalice i piće." Nasmijao se njen otac.
"Važi. Hvala što mi pomažete."
"Nema na čemu." Rekli su uglas.

(...)

Mellani se za divno čudo naspavala i veselija je no obično. Obukla je sivu trenerku i majicu kratkih rukava. Svilenu kosu je svezala u visoki rep, te krenula praviti slastice za današnji dan.

"Evo i Mellani." Veselo je rekla zagrlivši mamu.
"Dušo, rano si ustala, naspavana si, veselija no obično...Čudo zaista."
"Ljudi se mijenjaju, mami." Mellani ju je poljubila u obraz. "Idem praviti te slastice."
"Svi sastojci su ti na radnoj površini."
"Okej. Hvala." Rekla je Mellani vežući pregaču.

(...)

"Znači, čokoladni mafini, bijele palačinke, crne..." Mellani je hodala gore-dolje po kuhinji po ko zna koji put nabrajajući šta je sve napravila.
"Dušo, sve si napravila. Nisi ništa zaboravila." Rekla je mama spustivši ruku na njeno rame.
"Valjda sam." Zagrizla je usnu sjedajući na stolicu.
"Cure, čuje se auto." Rekao je otac.
"Konačno." Rekla je Mellani veselo. Uskoro se čulo zvono na vratima.
"Mateo, ajde ti otvori."
"Idem." Mellanin otac je dočekao Lanzinija.
"Kako ste, gospodine Reyes?" Lanzini se široko osmijehnuo rukujući se s njim.
"Odlično, a ti mladiću?" Nasmijao se.
"Evo koristim slobodan dan." Ušao je u kuću.
"Manuel!" Povikala je Mell trčeći Lanziniju u zagrljaj.
"Hej, mala." Rekao je zavrtivši je. "Kako si?"
"Bolje sam. Drago mi je što si tu."
"I meni."
"Idemo jesti."
"Može. Ogladnio sam." Lanzini je protrljao stomak, te su se svi nasmijali.

(...)

Lanzini i Mellani su sjedili u njenoj sobi.

"Soba ti je super." Lanzini je sjeo na njen krevet.
"Hvala. Pola plava, pola roza." Počešala se sjedajući pored njega.
"Zašto?"
"Kad smo Sandro i ja imali pet godina, svađali smo se oko dijeljenja sobe. Roditelj su se naljutili i ovako nam podijelili sobu. Tako je već 17-18 godina. Smiješno izgleda ova linija na podu i plafonu."
"Zapravo je kul. Zanimljivo je."
"Sigurno." Promrmljala je Mell.
"Smijem?" Pitao je Lanzini pokazujući prstom na Sandrovu stranu sobe.
"Naravno." Mellani je klimnula glavom.
"Sve ove medalje su njegove?"
"Da."
"Woww, svaka mu čast. Čak ih ni ja nisam ovoliko imao kad sam bio njegovog uzrasta." Lanzini je bio iznenađen prizorom.
"Bio je Messijev fan. Idalje čuvam taj dres. Ima toliko uspomena na Sandra." Tiho je zajecala.
"Lijepo Manuelovo", zagrlio ju je, "nemoj plakati. Ne bi te ni Sandro htio vidjeti ovako tužnu. Nemoj zbog svog brace."
"Bio mi je sve, Manuel. Skoro 20 godina. I sada mi je sve, ali ga nema." Počela je plakati k'o kiša.
"Malena, ne radi to. Naljutit ću se. Trebaš biti sretna. Idalje si okružena ljudima koji te vole." Nasmiješio se.
"Ali, ne mogu samo glumiti sreću kad zapravo nije tako."
"Bit će bolje. Ajde obriši te suze." Lanzini se ponovo nasmiješio kako bi oraspoložio Mellani. I uspjelo mu je.
"Okej." Obrisala je suze.
"Ajmo šetati."
"Može. Samo da obučem duks." Mell je iz ormara izvukla crni duks, te ga obukla.
"Ajde idemo."
"Ali stani." Mellani se zaustavila.
"Šta je bilo?"
"Ja sam u trenerci."
"Kakve to veze ima? Fina si i tako obučena. Ionako je to samo šetnja, zar ne?"
"Možda si upravu. Ajmo."

(...)

Lanzini i Mellani su sjeli na zid velike fontane u jednom od parkova.

"Dan je predivan." Rekla je Mell.
"Slažem se. Taman za slikanje." Lanzini je izvadio mobitel iz džepa.
"Neću." Okrenula je glavu.
"Zašto ne?"
"Pa nisam fina na slikama."
"Lažove mali. Slikat ćeš se sa mnom i gotovo."
"Hej, ja sam starija." Ljuto je skupila obrve. *par mjeseci :')*
"Neka si." Odbrusio je.
"Uff, dobro. Jedna slika i dosta."
"Može." Lanzini se složio s njenom odlukom. Mellani se nasmiješila od uha do uha.
"Eto.Sada ćemo ju postavit." Promrmljao je.
"Gdje?" Pitala je Mell kao iz topa.
"Zar ne znaš šta je Instagram?" Kiselo se nasmiješio.
"Budalo jedna, znam šta je to. Ali, zašto bi ju postavljao?"
"Zato što mi se postavlja i zato što smo super ispali."
"Govori u svoje ime."
"Ne lupetaj. Prelijepa si."
"Hvala. Nisi ni ti loš." Isplazila se.
"Znam. Eto ga, postavljeno."
"Šta si stavio u opis?"
"Evo ti pročitaj, a ja nam idem kupit hot-dog. Oči su mi ostale na njemu." Ustao je i otišao. Mellani je pogledala opis.

/Relax with my best friend :* <3/

Mell se osmijehnula osjećajući neku toplinu oko srca.
"Evo i mene." Lanzini je u rukama držao 2 hot-doga.
"Opis je sladak."
"Zar ne?" Lanzini je uzeo mobitel i vratio ga u džep. "Još te trebam označiti i eto."
"Nemam ja Instagram." Sramežljivo je rekla Mell uzimajući hot-dog.
"Zašto?"
"Većinu dana sam posvećena poslu, tako da i nemam vremena za to."
"Ajde, napravi Instagram. Pliiiz."
"Uredu. Jesi dosadan."
"Znam."

(...)

Noć se polako nadvila nad Buenos Airesom.

"Manuel, zar ne bi trebali kući?"
"Ma jok. Sa mnom si. Neće ti ništa biti."
"Znam, al' trebam na posao sutra."
"Uredu. Idemo kod mene odigrati jednu partiju FIFE i vraćam te kući."
"Okej." Sjeli su u auto i krenuli. Za nekih par minuta su bili ispred Lanzinijevog doma.
"Raskomoti se, a ja ću nam spremiti igricu."

(...)

Mell i Lanzini su nakon igre večerali.

"Al' si izgubio." Mellani je zezala Lanzinija.
"Imala si sreće ovaj put." Odjednom je nastao potpuni mrak.
"Manuel, zašto si ugasio svjetlo?"
"I nisam. Nestalo je struje." Lanzini je ustao i svijetlio mobitelom po kući.
"Čekaj." Ciknula je Mell. "Ne idi. Bojim se mraka." Uhvatila ga je za ruku. Neko je otvorio vrata.
"Reci mi da je to samo vjetar."
"Ne, nije." Čuli su se koraci. Lanzini je uperio svjetlo u tom smjeru i tada se tu pojavio maleni smeđokosi dječak.

"Zar imaš brata?" Mell je prišla dječaku.
"Nemam. Prvi put ga vidim."
"Dođi, maleni." Uzela ga je u naručje.
"Ej, Mell, izgleda da je stigla struja. Ulične rasvjete su upaljene."
"Konačno." Mell je upalila svjetlo u dnevnom. Svo troje su sjeli na kauč, a Lanzini je samo buljio u malog dječaka.
"Ne gledaj ga tako, Manuel. Prestravit ćeš ga." Tiho je rekla Mell.
"Hoćeš reći da sam toliko ružan?"
"Ne znam. Možda." Nasmijala se, te skrenula pogled na dječaka.
"Kako se zoveš?" Pitao je Lanzini.
"Diego." Stidljivo je odgovorio.
"A prezime?" Ponovo je pitao Lanzini na što je Diego samo slegnuo ramenima.
"Uredu, Diego. Kako si došao ovdje?" Mell ga je pomilovala po kosi.
"Hodajući valjda."
"Heej, moja Mellani, kako pitaš, takav i odgovor dobiješ." Podsmijehivao se Lanzini.
"Ma nemoj?" Podigla je obrvu. "Onda ti pitaj, pametnice."
"Gledaj i uči." Odbrusio je. "Diego, imaš li roditelje?"
"Naravno. Djeca ne postoje bez roditelja."
"Odlično ti je spustio." Nasmijala se. "Svaka čast, Diego! Daj pet, maleni." Nabacili su pet jedno drugom. "Ajoj, i to zna uraditi."
"Super. Bolje bi bilo da su ga roditelji naučili prezime i adresu nego da nabaci pet." Lanzini je bio nezadovoljan.
"Pusti dijete." Mell je prevrnula očima. "Diego, šta radiš ovdje u ovo doba?"
"Nema roditelja, pa se igram."
"Mali, moja kuća nije igralište, je li tako?" Lanzini je prekrižio ruke. "Osim toga, mala djeca ne smiju biti vani ovako kasno."
"Pa, mi nismo na ulici." Odgovorio je Diego.
"Bravo, Diego. Svaka čast!" Tada je mali Diego počeo plakati.
"Pogledaj šta si mu uradila? Vičeš. Raspametila si ga totalno." Lanzini se udario rukom po čelu. "Diego, smiri se. Nemoj plakati."
"Možda ne plače zbog mog vikanja. Možda je ogladnio."
"Možda." Lanzini je slegnuo ramenima. "Jesi gladan?" Diego nije ništa rekao, nego je samo nastavio plakati. Lanzini je prešao rukama preko lica i pogledao Mellani. "A da se nije možda upiškio?"
"Dijete ima četiri godine. Četiri."
"Zar se tako malo dijete ne može upiškiti?"
"Dođi, maleni." Mellani je posjela Diega sebi u krilo. "Smiri se. Prošlo je." *scena iz jedne turske serije..svidjela mi se pa sam ju ubacila hehe..*

(...)

Mell je uspavala Diega i ustala.

"Šta ćemo sad?" Pitala je.
"Da pozovemo policiju?" Pitao je Lanzini.
"Ne znam." Tada se čulo zvono na vratima.
"Izvolite." Rekao je Lanzini otvorivši vrata. Ispred je bila mlađa žena sa nekakvom slikom u ruci.
"Izvinite na smetnji."
"Nema veze."
"Jeste vidjeli malenog dječaka?"
"Kako izgleda?"
"Ovako." Pokazala je sliku. "Zove se Diego." Dječak je tačno odgovarao onom koji je trenutno kod Lanzinija.
"Mell, donesi malenog." Rekao je Lanzini. Mell je u naručju držala Diega koji je slatko spavao.
"Sine moj." Žena je veselo rekla uzimajući ga k sebi. "Hvala, gospodine Lanzini."
"Nema na čemu." Žena je otišla sa svojim sinom. "Dobro je. A sad, idemo tebe vratiti kući."
"Konačno. Preumorna sam."

-Već je 15.dio. Napišite mi mišljenje o priči (likovima) molim vas da ne pišem ovu priču uzalud. :( OSTAVITE KOMENTAR I VOTE!! :)