"Vidiš da nije loše tražiti pomoć." Nasmijala se Dolo.
"Hvala." Rekla je Mellani popravljajući raščupanu pletenicu. "Idem sad. Vidimo se."
"Hej, kuda ćeš?" Pitala je Dolo.
"Idem dalje raditi." Mellani je nasmiješeno uzvratila.
"Ajmo izaći negdje."
"Ne!" Tiho je povikala Mellani. "Na poslu sam. Ne mogu s pola radnog vremena ići negdje."
"Nema veze. Nagovorit ću Paulinja."
"Ne treba."
"Zašto ne?"
"Zato. Volim svoj posao i ne bih voljela ostati bez njega."
"Uredu, kako hoćeš, ali ići ćeš sa mnom na utakmicu."
"Kakvu?"
"Argentina i Njemačka za nešto manje od 7 dana."
"Aha. Može. Ali, odakle mi karta?"
"Ne brini. Moj Paulo će se pobrinuti za to."
"Okej. Valjda neće biti problema."
"Kakvih?"
"Pa Selena." Mellani je tiho rekla.
"A ona? Ma ne obraćaj pažnju na nju. Bit ćeš sa mnom ionako. Sa njom nećeš ni pričati."
"Super onda. Hvala, Dolo."
"Nema na čemu." Zagrlila ju je. "Dobra si ti djevojka zaista. Cijenim tvoje osobine."
"Drago mi je. Sada idem dalje raditi. Moram brisati prašinu u dnevnom."
"Idem s tobom."
"Ne moraš. Dosta si učinila."
"Dobro onda. Ali kad završiš, sjest ćemo u dvorište i jesti sladoled."
"Čovječe." Mellani se počela smijati.
"Šta je?"
"Ma luda si."
"Znam draga.
"Da vidimo koja je brža." Mellani je potrčala niz stepenice u dnevni.
"Samo da znaš da sam u srednjoj bila najbrža." Dolo je to ponosno izgovorila trčeći za Mellani.
"To je bilo davno." Mellani je ipak stigla prva i malo je falilo da se sudari sa Selenom. "Izvinjavam se."
"Koje nepoštovanje." Promrmljala je. "I ovo je kuća, a ne igraonica, Mellani."
"Ajde, Selena. Ne krivi samo nju. I ja sam kriva." Rekla je Dolo, ali je to Selena ignorisala i prevrnula očima.
"Mellani?"
"Reci,Dolo." Odgovorila je Mellani, dok je silazila sa stolice, jer je brisala najvišu policu za knjige u dnevnom. Mellani nije nešto naročito visoka.
"Htjela sam te to pitati i ranije, ali sam zaboravila."
"Naravno. Šta je u pitanju?"
"Tvoja lijeva ruka. Zašto je modra?" Mellani je pretrnula i na trenutak se zagledala u Paula koji je već gledao u njih dvije, jer je očito čuo to pitanje. Prisjetila se tog dana i Paulovog bijesnog pogleda.
"Mellani." Prodrmala ju je Dolo.
"Ma ništa bitno." Odmahnula je glavom. "Idemo jesti taj sladoled." Nasmiješila se.
"Kako hoćeš." Dolo je otišla u kuhinju po sladoled, a Mellani je ostala u dnevnom. Selena je bijesno otišla u sobu.
"Koliko ti puta moram reći da mi je žao?" Paulo je prekinuo neugodno tišinu.
"Slušaj, rekao si šta si imao."
"Nisam. Želim da ne budeš ljuta na mene."
"Zašto ti je to toliko bitno? Ja sam samo obična radnica. Ne treba te zanimati moje mišljenje."
"To sam rekao u ljutnji. Nisam to zaista mislio. Ionako sam ti rekao cijelu istinu i ti si idalje ljuta na mene."
"Da. Zato što si me uvrijedio. Bolje bih podnijela šamar, nego one tvoje riječi."
"Aaa izvini, nisam tako mislio." Tada je Dolo izišla iz kuhinje.
"Idemo?"
"Naravno." Odgovorila je Mellani odlazeći u dvorište s Dolo. Pogledala je preko ramena u Paula. Imao je tužan izraz lica. Sjele su na ljuljačku u dvorištu.
"Ti i Paulo..." Započela je Dolo,a Mellani se zagrcnula.
"Šta s njim?"
"Zašto ste u svađi?"
"Primijeti se?" Srce joj je brzo kucalo.
"Šta je bilo?"
"Dolo, ne mogu da ti kažem. Izvini."
"Uredu je. Nema veze. Ajde da mi dokrajčimo ovaj sladoled."
"Ne smijem puno jesti da se ne razbolim."
"Ma nećeš. Ako se to desi, ja te vodim doktoru."
"Okej. Ali, ne želim da ti budem na teretu."
"Ni govora. A sad, presvuci se."
"Zašto?"
"Idemo u grad. Ne mogu te gledati tako tužno."
"Ali Paulo, Selena..."
"Njih prepusti meni." Namignula joj je.

(...)

"Paulinjo, ja izlazim i Mellani ide sa mnom."
"Ima posla." Selena je odbrusila.
"Ne, nema. Sve smo završile." Dolo se kiselo nasmiješila Seleni u lice.
"Uredu." Paulo je slegnuo ramenima.
"Idemo." Dolo je povukla Mellani za sobom.

(...)

"Ljubavi?"
"Reci, Selena."
"Idem kod mame na tri dana."
"Zašto? Je li se nešto desilo?" Uplašeno je pitao.
"Razboljela se."
"Ou. Neka brzo ozdravi."
"Nadam se da hoće. Idem ja sad. Čuvaj se, ljubavi."
"Čekaj. Imam ja poslijepodnevni trening, pa te mogu donekle odvesti."
"Uredu. Može."

(...)

Kiša je počela padati. Dolo i Mellani su požurile kući.

"Sreća pa imamo auto."
"Ali smo opet mokre." Rekla je Mellani sjedajući u auto.
"Kad dođemo, osušit ćemo se." Nasmijala se Dolo paleći auto.
"Kako? Ti imaš rezervnu odjeću, ja nemam. Mogla si me odvesti kući."
"Nema kući. Ne brini se. Dat ću ti ja svoju odjeću."
"Hvala, Dolo."
"Nema problema."

(...)

Paulo je završio trening mokar do kože. Došao je kući kihajući. Dolo i Mellani su došle nekoliko minuta poslije Paula.

"Paulo, gdje je Selena?"
"Otišla je kod mame na tri dana. Razboljela se."
"Aha. Jesi ti dobro?"
"Ma kišem pomalo." Kihnuo je.
"Nazdravlje."
"Hvala."
"Mellani, presvucimo se. Ne želim da se i mi prehladimo."
"Uredu." Mellani je obukla sivu trenerku i neku crnu majicu dugih rukava. Kosu je pustila iz pletenice da se osuši.
"Hvala, Dolo."
"Prestani više." Nasmijala se. "Nema na čemu."
"Idem nam donijeti sok."
"Može. Meni od jabuke donesi."
"Okej." Mellani je otišla u kuhinju po sok.
"Mellani, jesi dobro?" Čula je Fiorellin glas.
"Super sam. Samo sam pokisla." Nasmijala se i krenula nazad u Doloinu sobu. Odjednom se sudarila s nekim. Podigla je pogled, te ispred sebe ugledala Paula. Bio je samo u šorcu. Na trenutak se zbunila i stidljivo spustila glavu. Sama pomisao da se sudarila s Paulom koji je još bez majice na sebi ju je dodatno kopkala.
"Pazi kuda hodaš." Mrzovoljno je rekla i ušla u Doloinu sobu.
"Šta te zadržalo?" Pitala je Dolo.
"Ma ne pitaj." Mellani je odmahnula rukom u glavi vraćajući trenutak od maloprije.

(...)

Paulo je pošao do kuhinje, kad se sudario s Mellani. Ta mala je prkosna i ponosna. Otvorio je ormar u svojoj sobi u namjeri da uzme majicu, ali je glavom udario u vrata ormara.

"Jao!" Sjeo je na krevet držeći ruku na čelu. Kada je maknuo ruku, bilo je krvi na ruci. "Bravo, Paulo." Rekao je sam sebi obukavši majicu. Ustao je i otišao u Doloinu sobu.
"Paulo, na šta to ličiš?" Povikala je Dolo vidjevši Paulovo krvavo čelo tj. desnu obrvu.
"Udario sam se vratima od ormara."
"Trebaš to očistiti i zašiti ako si rasjekao."
"Dolo, ne ide mi se doktoru. Kiša je, a mrzi me da vozim. Dovoljno sam se smrzao i pokisao."
"Šta ćeš onda? Nećeš doktoru,a ja to ne znam zašiti ili šta već."
"Znam ja." Tiho je rekla Mellani i ustala. "Gdje ti je prva pomoć?"
"U kuhinji." Odgovorio je Paulo.
"Dođi sa mnom." Prošla je pored njega i otišla u kuhinju, te sjela na kauč u rukama držeći kutiju prve pomoći. Paulo je sjeo ispred Mellani. Prvo mu je očistila ranu, dok je on pravio bolne grimase. Zatim je uzela sterilnu iglu i medicinski konac.
"Šta će ti to?"
"Rasjekao si arkadu."
"Aha. Je l' znaš šta radiš?"
"Da. Dvije godine sam studirala medicine i onda pola godine išla na tečaj prve pomoći."
"Uredu onda." Uzdahnuo je. Nakon nekih 15 minuta Paulo je bio kao nov.
"Hvala."
"Ima na čemu." Odbrusila je vraćajući kutiju prve pomoći na mjesto.

(...)

"Idem ja sad."
"Mellani, nemoj ići." Zaustavila ju je Dolo.
"Zašto?"
"Još je nevrijeme. Prespavaj ovdje."
"Uredu."
"Too! Moći ćemo se družiti." Veselo je ciknula.

Paulo neprestano kiše već skoro sat vremena. Temperatura mu je nesnosna. Mellani nije mogla spavati. Kada je čula nečije kihanje, odmah je ustala i izišla iz sobe. Paula nema u sobi. Sišla je u dnevni i vidjela Paula tamo.

"Paulo!" Povikala je. "Čovječe, jesi dobro?" Uhvatila ga je za ramena. Jedva je držao oči otvorenim. Opipala mu je čelo. Vreo je. Polegla ga je na kauč,a onda donijela toplomjer, vlažnu krpu i ostale lijekove. Izmjerila mu je temperature. Skoro je 40 stepeni. To nimalo nije dobro. Stavila mu je vlažnu krpu na čelo kako bi barem malo uspjela izvući temperature. Počeo se tresti. Imao je groznicu.
"O moj Bože." Puhnula je Mellani, te nabrzinu svezala kosu. Dohvatila je dekicu sa fotelje i njome ga pokrila. Odjednom je počeo buncati. Mrmljao je neke riječi koje ne postoje ni u jednom jeziku.
"Tvrdoglavi stvore. Zašto nisi otišao u bolnicu?" Rekla je Mellani kroz zube mijenjajući mu krpu na čelu.
"Selena..."
"Konačno si nešto razumljivo rekao. Hajde, temperaturo. Spadni." Paulo je počeo kašljati. "Nemoj sad. Propustit ćeš utakmicu." Uspjela mu je dati neku tabletu. "Nisi trebao hodati po kiši. Sada te ovo može koštati utakmice."
"Po...pomozi mi." Promrmljao je zatvorenih očiju.
"Tu sam. Ne brini." Opipala mu je ruku. "Čovječe, ovo nije dobro." Uhvatila se za glavu. Ponovo mu je promijenila krpu na čelu koja je bila suha od silne temperature. Otvorila je veliki prozor da uđe svježeg zraka. Pogledala je na sat. 10 minuta do 4 sata.
"Uff!"

(...)

Temperatura se napokon normalizovala oko pola 5 ujutro, ali je groznica idalje bila prisutna. Mellani je polako savladavao san. Paula je pokrila još jednom dekom i legla na fotelju.

"Bit ćeš dobro." Nasmiješila se sklapajući oči.

-Nadam se da vam se sviđa. ;) Ostavite vote i komentar. Uživajte. :) <3