"Kako je bilo?"
"Odlično, mama. Super sam se provela. Lanzini je zaista zabavna osoba." Sjela je, te izula štikle. Otišla je u sobu i presvukla se za spavanje. Ubrzo se oglasio njen mobitel. Na ekranu je pisalo: Lanzini.

/Šta je/ Nasmijala se Mellani.
/Jesi legla/
/Namjeravala sam/
/Danas mi je bilo super. Trebali bi češće izlaziti/
/Ne znam baš. Radim/
/Paulo mi je k'o brat. Mogu ja njega nagovorit' da te pusti ranije/
/Hvala, ali ne hvala. Ne bih da ulazim u nevolje/
/Ne smije on tebi ništa/
/Joj, Manuel/
/Joj, Mellani/ Oponašao ju je. /Dosadio sam i tebi i sebi. Ajde, laku noć/
/Laku noć/

(...)

"Mellani." Čula je poznati glas. Ustala je i protrljala oči.
"Sandro?" Upitno je podigla obrve. "Gdje si?"
"Evo me." Bio je iza njenih leđa.
"Nedostaješ mi mnogo, braco." Krenula ga je zagrliti, ali ju je zaustavio.
"Znaš da to ne možeš."
"Znam. Samo...glupo mi je bez tebe." Spustila je glavu, dok joj se par prozirnih bisera slilo niz obraze.
"Šta ćeš, seko moja. Život ide dalje. Znaš da te tvoj braco voli najviše na svijetu."
"Ali, želim da si ovdje sa mnom, da se zezamo i družimo baš kao nekad." Tužno ga je pogledala.
"Šta je bilo, bilo je. Vrijeme se ne može vratiti unazad. Gledaj naprijed, seko i gradi svoju budućnost. Sretno ti i volim te." Samo se okrenuo i nestao. Mellani je posegnula za njim, ali bezuspješno.
"Sandro."

Naglo je otvorila oči shvativši da je to bio san za kojeg je željela da potraje. Sat je otkucavao pet sati ujutro. Zora sviće, a Mellani se prevrće po krevetu u nadi da će zaspati. Pogledala je kroz prozor. Imala je šta i vidjeti. Oblačno nebo i tmurne oblake kako se tromo vuku jedan za drugim. Ustala je i na prstima otišla do kuhinje da jede prije posla. Onaj san joj ne izlazi iz glave.

"Voljela bih da se to nije desilo. Željela bih da živim ovaj život unazad, gdje je sve bilo lijepo." Uhvatila se za glavu i otišla do sobe. Obukla je hlače i deblji džemper pošto je nebo oblačno, a i počele su se spuštati prve kapi kiše.
"Super." Promrmljala je Mellani navlačeći džemper. Obula je patike, te uzela kišobran i laganim korakom krenula na posao.

Kiša se iz minute u minute polako pojačavala. Blatnih bara je bilo svuda.

"Samo još fali da naiđe auto i okupa me za dobro jutro." Rekla je mrzovoljno, dok je prilazila Paulovoj kući. Sva sreća, pa je stigla na posao zdrava, prava, čitava i suha.
"Dobro jutro." Tiho je rekla ostavljajući kišobran.
"Također." Blago se osmijehnula Fiorella.
"Gdje je Paulo? Zar nema trening?"
"Spava. Ima, ali tek kasnije."
"Aha. Imam nešto da ti ispričam." Rekla je Mellani oblačeći uniformu.
"Šta?"
"Jučer sam izišla s Lanzinijem na sastanak."
"Opaa."
"Prijateljski naravno. Falilo mi je društva. Lanzini je dobar prijatelj, a i osoba. Drago mi je da sam srela nekog poput njega."
"Drag je on momak. Često je dolazio kod Paula da igraju kojekakve video-igrice. Raspoložen je za šalu i razgovor. Razumije osobu. Znao mi je par puta pomoći sa namjernicama kad ih nisam mogla sama nositi."
"Drago mi je. Idem ja onda Paulu napraviti doručak, jer će na trening."
"Pomoći ću ti."
"Hvala."
"Ništa."

(...)

"Jutro, Fiorella. Jutro, Mellani." Pozdravio ih je Paulo jutarnjim hrapavim glasom.
"Također." Odgovorile su.
"Izvoli." Mellani mu je servirala doručak.
"Hvala. Ovo mi je omiljeno." Rekao je gledajući u tost s medom i šumskim voćem. "Kako si znala?" Prebacio je pogled na nju.
"Ptičica mi je rekla." Nasmijala se. "Hvala, Fiorella."
"Nema na čemu." Osmijehnula se.
"Kada ti je trening?" Pitala je Mellani.
"Za 45 minuta." Rekao je gledajući svoj ručni sat.
"Treba li pospremiti sobu?"
"Dok Selena ustane."
"Uredu." Ubrzo je stigla i famozna gospoja Selena.
"Dobro jutro." Poljubila je Paula.
"I tebi, ljubavi." Odgovorio je nasmiješeno.
"Gdje je moj doručak?" Pitala je Selena.
"Pa, nisam znala da ćete tako brzo ustati, pa sam samo Paulu napravila doručak, jer će ubrzo na trening." Spustila je glavu.
"Koliko ja znam, i ja živim ovdje." Rekla je strogo sa velikom dozom drskosti.

"Izvinite. Neće se ponoviti."
"I bolje ti je." Prevrnula je očima, a Mellani je suzdržavala suze. Osjetljiva je. Ne podnosi viku i vrijeđanje. "No? Što čekaš?" Glasno je rekla na što se Mellani brzo našla u kuhinji praveći isti doručak.
"Izvolite." Stavila je tanjir pred nju.
"Hvala." Drsko je odgovorila.
"Idem pospremiti sobu." Tiho je rekla i potrčala na sprat želeći se što prije maknuti od Selene.
"Znala sam da ima pik na mene." Plačno je govorila Mellani zatežući krevet. Neko je pokucao na vrata. Mellani je brže bolje obrisala suze.
"Ko je?"
"Ja sam." U sobu je ušla Fiorella.
"Aha."
"Zašto si plakala?"
"Toliko je očito?"
"Da." Fiorella je klimnula glavom.
"Ne volim kad neko viče na mene. Osjetljiva sam."
"Pusti ju. Ona je takva. Takva je bila i sa mnom u početku. Čak sam bila starija od nje."
"Šta si ti uradila?"
"Počela sam ju ignorisati. Bolje mi je tako. Pričam sa njom iz poštovanja tj. zato što moram, a ne zato što je fina ili nešto tako."
"Idem ja dalje. Ne želim da zabušavam."

(...)

"Mene ostavi ovdje." Rekla je Selena pokazujući na tržni centar.
"Uredu." Rekao je Paulo. "Ali mi prvo nešto reci." Zaustavio je auto.
"Šta to?"
"Zašto si bila onakva prema Mellani?"
"Sama si je kriva."
"Nije znala kada ćeš ustati."
"Ne zanima me. To se podrazumijeva. Trebala je misliti."
"Pogriješila si. Nisi trebala vikati na nju. Nova je. Naučit će."
"Braniš li je to, Paulo?"
"Da."
"Zašto?"
"Zato što si ti pogriješila i zastrašila djevojku."
"Uredu, doviđenja." Rekla je i izišla iz auta.
"Uhh!" Paulo je bijesno udario rukama od volan i krenuo na trening.

(...)

Čulo se auto, te je ubrzo Paulo ušetao u dvorište vidno bijesan.

"Paulo, je li sve uredu?" Pitala je Mellani tiho.
"Nije." Ljuto je odgovorio.
"Šta se desilo?"
"Ništa."
"Sigurno?"
"Da."
"Zašto mi ne ispričaš?"
"Neću."
"Možda ti mogu pomoći."
"Slušaj me", čvrsto ju je uhvatio za zapešće, "ne možeš mi pomoći."
"Izvini. Ali, možeš me pustiti?" Tiho je pitala. Plašila se Paulovog bijesnog pogleda i jakog stiska.
"Zašto bi ti trebala znati šta mi je? Ti si obična radnica i trebaš znati gdje ti je mjesto." Pustio je njenu ruku, te ušao u kuću. Mellani je utrčala u kuću. Presvukla se u svoju odjeću i otišla do Fiorelle.
"Fiorella, ja ranije idem kući. Tako reci Paulu kad se smiri."
"Šta mu je bilo? I Mellani, kakva ti je to ruka?" Pitala je glasno.
"Htjela sam mu pomoći da se smiri, ali nije htio pomoć. I onda mi je uradio ovo." Ispružila je ruku, na kojoj su se jasno mogli vidjeti crveno-plavi i pokoji ljubičasti tragovi.
"Boli li te?" Pitala je brižno.
"Ne brini se ništa, Fiorella. Idem ja."

(...)

Mellani je po ulasku u svoj dom primijetilapoznatu osobu.

"Manuel, šta ti radiš ovdje?"
"Iznenađenje." Iskezio se. Mellani je brzo navukla rukav džempera preko modricana ruci, te prišla Manuelu.
"Idemo gore u sobu, a možemo i na balkon. Nije mnogo hladno."
"Okej." Ustao je, te su ušli u njenu sobu. Mellani je obukla trenerku i ponovonavukla rukave od džempera da niko ne primijeti modrice.
"Lijepa ti je kuća."
"Hvala. Dovoljna je za potrebe mene i mojih roditelja."
"Nisi imala baš sretno djetinjstvo, zar ne?"
"Ne baš. Nisam mnogo imala, ali sada je pomalo bolje. Stanje se popravlja. Ali,zadovoljna sam. Radim, kao i moj tata, borim se i ne želim da zavisim odnekoga."
"Šta god ti treba, tu sam. Bit će mi drago pomoći. I tebi, a i tvojimroditeljima."
"Hvala, Manuel. Ali, moći ću i sama."
"Čovječe, kako tebi nije vruće? Ja se skuha iako je prohladno vrijeme."
"Meni je hladno i ne želim da se prehladim." Znala je da ne smije lagati, alije morala.
"Jesi dobro? Djeluješ nervozno." Lanzini je spustio ruku na njeno rame.
"Ma jok." Navukla je rukave od džempera preko čitavih šaka.
"Nisi. Non-stop navlačiš te rukave.Mellani, šta se dešava?"
"Ništa."
"Sigurno." Rekao je sumnjičavo,te povukao lijevi rukav njenog džempera premagore.
"Ne." Mellani je tiho rekla, ali je već bilo kasno.
"Mellani, šta je ovo?" Ljuto ju je pogledao.
"Ja..."
"Otkud ovo tu? Zašto? Ko ti je to uradio?"
"Manuel, nemoj se ljutiti. Smiri se."
"Kako da se smirim? Djevojko, pogledaj na šta ti ruka liči. To nije mala stvar.Ko ti je to napravio?"
"Paulo."
"Nemoguće. Zašto?"
"Bio je ljut, a ja sam samo željela pomoći. On se naljutio, uvrijedio me i ondanapravio ove modrice tu."
"Idem sa njim popričati. Odmah."
"Nemoj napraviti problem, molim te."
"Neću, ne brini se." Nasmiješio se odlazeći.

-Pa, šta mislite? Ostavite vote i komentar, plizz. :) <3

awww... *----*