Paulo je pričao s Manuelom i sve su riješili. Ponovo su prijatelji.

"Mellani."
"Izvoli."
"Riješio sam sve s Manuelom."
"Super. Baš mi je drago."
"I meni. Stvarno sam bio glup. Izvini."
"Sve pet."
"Jesi ikad razmišljala o istinskoj sreći?" Paulo je odjednom postavio to pitanje.
"Ne baš. Zašto?"
"Eto tako."
"Nisam ni mogla. Nakon što je Sandro otišao i ne razmišljam o nekoj sreći."
"Trebala bi jer bi i Sandro sigurno to htio. Ne bi ti dao da budeš tužna."
"Otkud ti to da sam tužna?"
"Primijeti se."
"To si i psiholog."
"Zavisi." Nasmiješio se.
"Nije ni bitno."
"Trebalo bi biti."
"Ali nije."
"Zašto?"
"Zato."
"Zašto mi ne kažeš?"
"Ne želim."
"Zar nismo prijatelji."
"Jesmo ali ne moraš sve znati o meni. Ni ja ne znam sve o tebi pa te ne zapitkujem stalno."
"Hoćeš da saznaš?"
"Trebam li odgovoriti na to?" Podigla je obrvu.
"Ne, jer već znam odgovor."
"A da?"
"Naravno."
"Super."
"Budi spremna večeras u 8. Vodim te negdje."
"Ali zašto?"
"Saznat ćeš. Samo budi spremna."
"Dobro."

(...)

"Ne budi glupa, Mellani. Nije te lik pozvao na fensi večeru da te zaprosi. Šuti i obuci što ti padne pod ruku." Gunđala je Mellani razbacujući odjeću oko sebe. Našla je crne uske hlače i crno-bijelu majicu kratkih rukava. "Ne veži kosu, Mellani. Oduzet će ti vremena. Muško ne voli čekati." Stavila je lančić sa M privjeskom, malo parfema i krenula. Ali, zastala je na vratima...Okrenula se i sjetila trenutaka kada je prije izlazila vani. Sandro bi ju uvijek poljubio u čelo i snažno zagrlio. Samo se nasmiješila i krenula. Navukla je crvene Huarache dok je bila na izlazu. Baš tada se Paulo autom zaustavio ispred njene kuće.
"Mama, ja idem. Vidimo se."
"Čuvaj se, dušo."
"Hoću." Mahnula joj je.
"Hej."
"Buono sera, signorina Mellani. Idemo."
"Dobra večer i vama, Dybala." Nasmija se. "Čemu talijanski?"
"Zar je toliko loš?" Iskezio se.
"Nije. Samo pitam."
"Ponekad gledam talijanske serije, pa mi talijanski prešao u naviku."
"Wow, kakvih ima, ti si zlatan." Zapljeskala je.
"Hvala." Vratio je pogled na cestu.
"Gdje idemo?"
"Opusti se i uživaj u vožnji." Oblizao je suhe usne.
"Nećeš me kidnapovat' valjda?" Mell se uspravila na šta se Paulu pojavio osmijeh u desnom kutu usana.
"Neću."
"Nekako mi je lakše." Odjednom su stali. "Šta se desilo?"
"Stigli smo." Izašli su ali je sve okolo bilo tamno. Znate kako kažu: ne vidi prst pred okom. Mell je osjetila kamenje i šljunak pod nogama.
"Paulo, šta je ovo? Šta se dešava? Zašto je mrak?" Gledala je oko sebe. Gledala u crnilo. "ako si htio da me uplašiš, uspio si."
"Nisam to htio. Mellani, šta ti je?" Zabrinuto ju je pitao.
"Bojim se mraka." Počela je teže disati, na šta joj je Paulo panično prišao.
"Jesi uredu?"
"Ne. Imaš li vodu, bilo šta da me smiri?"
"Imam." Potrčao je po flašicu. "Izvoli."
"Hvala." Drhtavim rukama je prihvatila flašicu, te otpila par gutljaja.
"Jesi bolje? Pogledaj me." Paulo ju je uhvatio za obraze, te su se oni blago zacrvenili.
"Jesam." Mell je klimnula glavom.
"O moj Bože, tako mi je žao." Privukao ju je u zagrljaj na što je Mell slabo uzvratila.
"Uredu je. Bilo pa prošlo." Prošla je rukom kroz kosu. "Sad je bolje." Rekla je nakon što je upalila baterijsku lampu na mobu.
"Izvini još jednom. Nisam htio da tako ispadne."
"Uredu je. Ne moraš se izvinjavati. Nego, šta si htio?"
"Dođi, pokazat ću ti. Treba li ti ruka?"
"Ne." Mell je spustila glavu. "Imam mob." Posvijetlila im je put.
"Zatvori oči."
"Paulo.."
"Samo nakratko. Obećajem." Sklopio je ruke. Mell je zatvorila oči. "Uredu. Samo polako ovuda. Sad sjedi. Eto, tu smo. Otvori oči."
"Ajme, ovo je predivno. Nikad nisam bila ovdje."

"Sviđa ti se?"
"Mnogo."
"I meni također. Dođem nekad ovdje da razbistrim misli od ovog svijeta."
"Ovdje je sve kao na dlanu. Zaista je predivno. Hvala što si me doveo ovdje."
"Ako izuzmemo ono." Kiselo se nasmiješio.
"To da." Mell je uzvratila vedrim osmijehom. "Pričaj ajde." Rukama je obgrlila koljena.
"Moj djed je zbog rata došao ovdje tj. u Kordobu iliti Laguna Largu."
"I?"
"Ja sam se rodio u Laguna Largi, ali sam zbog djeda malo i Poljak." Pokazao je svoj slatki dječački osmijeh.
"Aww slatko." Nasmijala se.
"Znam. Nekad u budućnosti namjeravam otići u Poljsku i posjetiti rodbinu. Da se konačno upoznamo."
"Joj, ako vidiš Lewandowskog, traži za mene autogram."
"Ti to ozbiljno?"
"Da, što?"
"Ti pored mog autograma hoćeš njegov."
"Šta fali? Volim Lewandowskog."
"Pa, našao sam se uvrijeđen."
"Zar se Paulo Dybala može uvrijediti?" Počela se smijati.
"Pa da." Ronio je krokodilske suze iz zezancije.
"Nemoj plakat'. Duša draga."
"Mislim da skoro nikad nisam plakao. Zadnji put plakao nakon onoga sa Sel. I to nešto malo."
"Ou." Mell se počešala po vratu. "Pa, kako se osjećaš?"
"Dobro valjda. Malo mi je lakše."
"To je super."
"Šta ti misliš?"
"Ne kontam."
"S kim bih trebao biti?"
"Ne znam. Ali, mislim da bi trebao biti s nekim ko voli tvoje duševno bogatsvo, a ne ono materijalno. Trebaš nekog ko će da smiri tvoje oluje. Trebaš nekog ko će te voljeti bez obzira na sve, nekog ko će voljeti tvoj predivni dječački osmijeh." Mellani je na svu sreću drugi dio rečenice izgovorila u sebi.
"To je bilo jako lijepo. Hvala."
"Nema problema."
"Ajde da se uslikamo."
"Paulo, ne želim u javnost." Namrštila se.
"Nećeš, obećajem. Uslikat ću prizor ispred nas i naše fensi patike."
"Jao, Bože." Mell se udarila po čelu. "Tako sam se u osnovnoj i srednjoj skoro uvijek slikala."
"Šta fali? Nastavu tradiciju."
"Imaš li Instagram?"
"Da, zašto?"
"Da te označim na storyu."
"Nemoj. Svi će poletjeti da vide ko sam. Ne želim da neko misli da ti se upucavam."
"Neću onda. Obećao sam."
"Hvala." Tiho je rekla.
Paulo je postavio sliku i na nju stavio dva ljubičasta srca.
"Ljubičasta mi je omiljena boja. K'o da si znao."
"Mađioničar."
"Da krenemo?" Pitala je Mell ustajući.
"Može."
"Ajmo."
"Mrzi me da ustanem." Pružio joj je ruku.
"Ljenčino." Puhnula je u kosu kako bi maknula dosadni pramen kose s lica. Pomogla mu je da ustane.
"Taj sam."

(...)

/mellreyes comienza a seguirte/

"Signorina Mellani." Paulo se nasmijao šaljući joj zahtjev za praćenje.

/paulodybala quiere seguirte/

"Čuda se događaju." Mellani je odmahnula glavom i prihvatila zahtjev. Odmah joj je lajkao par slika. "Još ću pomislit' da sam lijepa."

(...)

"Manuel, prelijepa je." Rekao je Paulo dok je s Manuelom pričao preko video poziva.

"Ko?"

"Ona."

"Koja ona?"

"Mellani."

"Ahaa. Pa tako reci, čovječe. Upravu si. Zaista je lijepa, al' sigurno nisi njen tip." Nasmijao se Manuel.

"Nisam ni rekao da jesam."

"A ti kao ne bi volio biti njen tip."

"Daj, Manuel. Nikad nisam razmišljao o njoj na takav način. Budi razuman."

"Budi i ti. Pa bolje te ona razumjela od Selene. Više si pričao s njom nego sa Sel."

"Ne bih o Seleni, brate."

"Znam, al' šta ću kad sam upravu. Priznaj da jesam."

"Djelimično, ali opet ne razmišljam o Mellani na takav način. Prijateljica mi je i to je to. Ništa više, ništa manje."

"Kako ti kažeš. Idem spavati. Ali upamti, treba ti neko ko će te smiriti. Laku noć."

Paulo je legao ali nije mogao zaspati. Non-stop su mu se Mellanine riječi motale po glavi.
"Trebaš nekog ko će smiriti tvoje oluje." Ponovio je. "Ko će mene smiriti,kad sam isto izgubljen slučaj." Progunđao je i okrenuo se na drugu stranu pokušavajući zaspati, jer je sutra tekma protiv Italije.

(...)

"Mell, treba mi psiholog vrijeme!" Povikao je Paulo nervozno silazeći niz stepenice.
"Idem." Izašla je iz kuhinje. "Šta treba?"
"Sve." Rekao je. Sjela je ispred njega.
"Zašto si od tolikih ljudi meni došao?"
"Zato što si ti najbolja."
"Baš ti hvala."
"Trebam se smirit' pred tekmu inače ću biti nikakav."
"Uredu. Zatvori oči."
"Uredu." Poslušao ju je. "Je l' ovo osveta za ono sinoć? Znaš da nisam htio."
"Uredu je. Samo polako diši." Paulo je opustio ramena i duboko disao. "Zamisli da si na nekom finom mjestu. Gdje se možeš odmoriti od svega. Zamisli voljenu osobu pored sebe. Samo diši i ne forsiraj niti tijelo niti misli." Mellani se malo podsmijehnula, jer ga je odlučila malo zeznuti.
"BU!" Trznula ga je na što je Paulo brzo otvorio oči i usput pao s kauča.
"Mellani, baš sam se opustio. Hvala." Promrmljao je ustajući s poda.
"Izvini, ali nisam mogla odoljeti." Nevino se iskezila.
"Ma, uredu je."
"Super."
"Nego, Talijanko, iz kojeg si grada porijeklom?" Počeo je zavodnički micati obrvama na što se Mellani počela smijati.
"Maleni grad zvani Maratea. Tamo mi je mama rođena."
"Aha. Lijepo."
"Hej, koliko je sati?"
"Pola 6. Zašto?"
"Mogu li ranije kući? Imam obaveza nekih."
"Naravno. Kad god želiš."
"Super. Hvala." Ustala je s namjerom da se vrati poslu i završi ga što prije, kako bi ranije otišla doma.
"Hej, Mellani."
"Hm?"
"Jesi ikada bila zaljubljena?"
"Ne baš. Zašto?"
"Onako. A kako ti zamišljaš svoju posebnu osobu?" Pitao je prebacivši ruku preko naslona.
"Da ima finu kosu da ga ponekad mogu češkati." Stidljivo se osmijehnula. "Da ima zelene oči i predivni dječački osmijeh."

"To govoriš kao da si već zaljubljena." Nasmijao se Paulo.

"Nisam. Nemam vremena za ljubav tako da...Vraćam se ja svom poslu." Bržebolje je otišla.

(...)

"Sretno na tekmi." Rekla je Mellani na izlazu.
"Hvala." Odgovorio je Paulo. Brzo je došla kući, te se istuširala i počela tražiti odjeću za tekmu. Obukla je plave hlače i dres Argentine sa PAULOVIM prezimenom. Svoju dugu smeđu kosu je teškom mukom počešljala.
"Čudo nisi pukla." Rekla je Mellani gledajući u četku koja je za divno čudo ostala čitava nakon njenog češljanja. Obula je patike, sa stola uzela kartu i krenula.

Na stadionu je bila velika gužva tako da je Mellani jedva predala kartu. Mogla je postati hrenovka u sendviču vrlo lako, ali se neko progurala do svog mjesta. Čekala je početak utakmice, dok joj je srce lupalo kao bubanj.

Zašto li?

Igrači su izašli na teren, te su poslušane himne oba tima i utakmica je konačno počela. Mell je svo vrijeme pratila Paula. U zadnjih par dana su baš bliski i može se reći da se Mell zaljubila u Paulov dječački osmijeh. Odjednom, pao je gol za domaćine. Paulo je zatresao mrežu. Uradio je svoju tipičnu proslavu gola i nastavio tekmu.

(...)

Rezultat nakon prvog poluvremena je bio 1-0 za Argentinu. Manuel je zaustavio Paula.

"Vidi nekog."
"Koga? Šta? Gdje?"
"Nju."
"Koju?"
"Pogledaj tribine i bit će ti jasno." Potapšao ga je Manuel po ramenu i krenuo u tunel. Paulo je razgledaao sve dok ju nije uočio. Primijetila ga je, ali je brzo sakrila svoj osmijeh. Mahnuo joj je, a ona je također uzvratila pozdrav.

-Pišite mišljenja i ostavite vote.