(Rim)

"Jesi li odlučila?"

"Šta?"

"Hoćeš ići u Torino?"

"Naravno." Rekla je Mellani zamišljeno, dok joj je pogled bio prikovan za staklenu površinu stola.

"Je li sve uredu?" Enzo je spustio ruku na njeno rame.

"Šta ako ga opet vidim?"

"Pa šta? Ionako ste završili."

"Znam, ali opet.."

"Ne smije ti više ništa niti ćeš ti više plakati."

"Ne mogu ništa obećati."

"Možda zvuči malo bezobrazno, ali on je tebe zamijenio."

"Nije mu dugo trebalo."

"Slušaj, samo uživaj u životu. Imaš razloga da se raduješ. Imaš bebu i Bernardeschija."

"Ko kaže da ga imam?

"Ajde, znam da ti se sviđa."

"Možda malo."

"To je opet to. Šta god ti rekla, ne ide ti u prilog. U očima ti se vidi sve."

"Još si psiholog neki.."

"Ma šta ti je.." Ponosno je rekao. "Nego, kada ideš za Torino?" Sjeo je do nje.

"Sutra ujutro."

"Moći ćeš tamo sama?"

"Naravno. Poznajem grad, a i imam Federica."

"A imaš Federica.." Enzo je podizao obrve gore-dolje.

"Znaš na šta mislim."

"Sigurno." Iskezio se

"Nemoj mi se cerit' u facu, udariću te."

"Drago ljuto." Štipnuo ju je za obraze. "Idem ja sad van. Imam dogovor s Miriam."

"Ajde."

Mellani je ostala sama u stanu. Razmišljala je o svom putu u Torino. Da li će ponovo sresti Paula? Kako će Federico reagovati na njeno "iznenađenje" ?

Polako je počela spremati kofere za Torino, jer ujutro neće imati vremena. Federico se javio k'o najavljen.

/Pozdrav, damo. 😛/

/I tebi. 😘/

/Šta ima?/

/Spremam kofere./

/Znači dolaziš?😀/

/Da./

/Ma tooo!😄😆

/Zar ti toliko nedostajem?😅/

/Puno. 😂😂/

/Ajooj,slatko.😆/

/Čim dođeš, zovi i dolazim po tebe./

/Može. Hvala./

/Nikakav problem.😉/

"Torino, dolazim." Tiho je rekla, te joj se osmijeh pojavio na licu.

Mellani navečer nije mogla zaspati od uzbuđenja i nervoze koju je osjećala. Uzela je mobitel i vidjela da je tačno ponoć. Sjetila se Federicovog rođendana. Odlučila mu je otkucati poruku.

/Fede, sretan rođendan. Želim ti puno sreće u životu. 😊 Sve najbolje!❤❤/

Ostavila je mobitel pored jastuka i pokušala zaspati iako joj to nije išlo. Pred očima su joj se pojavljivali trenuci sa Federicom, a najviše joj je u sjeclćanju ostao njihov prvi susret.

"A nemoguće da mi se sviđa." Rukama je prekrila lice.

"Očito je moguće." Javio joj se glasić u glavi, kao i Enzov i Adrianov glas.

Bili su upravu. Mellani se sviđa Federico Bernardeschi.

(...)

Mellani je nakon obavljene higijene i oblačenja, sjela za stol i doručkovala

"Čudo da snijega nema,a već je pola februara."

"Šta ćeš. Takva klima."
Adriano je slegnuo ramenima. "Biće. Polako."

"Kada ideš?" Pitao je Enzo.

"Avion mi je u 10,a sad je 9:23."

"Super. Ti završi doručak, a onda ćemo te nas dvojica ispratiti."

"Može."

(...)

"Samo polako i čuvaj se." Enzo ju je poljubio u čelo.

"Hoću, dosado." Nasmijala se. "I vi isto."

"Nedostajat ćeš mi."

"I ti meni, Adriano. Idem sad polako. Volim vas."

"I mi tebe volimo." Mahnuli su joj.

Mellani je ušla u avion i polako svezala pojas. Avion se ubrzo vinuo u nebo. U međuvremenu je Federico odgovorio na njenu poruku, što joj je ponovo izmamilo osmijeh na lice.

/Hvala, Pepeljugo.😘❤Javi se kad stigneš./

Mellani je srce počelo lupati pri samoj pomisli da će Federicu priznati svoja osjećanja.

"Momak?" Upitao je stariji gospodin koji je sjedio do nje.

"Prijatelj." Odgovorila je ljubazno uz osmijeh.

"Ne bih baš rekao." Nasmijao se.

"Ali jeste tako."

"Mladalačka ljubav. Samo naprijed."

"Hvala, gospodine."

"Nema na čemu, mlada damo. Bori se za oni što voliš."

"Hoću." Okrenula je glavu prema prozoru i gledala u sunčano nebo i oblake.

Duboko je uzdahnula.

"Neka ispadne dobro." Tiho je rekla grizeći donju usnu.

Sat i 10-ak minuta, koliko traje let, je brzo prošao. Polako je napustila avion i povukla kofere za sobom. Stala je kod šaltera gdje se kupuju karte i Federicu napisala poruku da je stigla.

Vratila je mobitel u džep i čekala da Federico dođe po nju. Odjednom joj je neko stavio ruke na oči.

"Ko je?" Skinula je nečije ruke s očiju.

Prepoznala ja istetovirane ruke. Okrenula se prema njemu i ubrzo se našla u njegovom zagrljaju.

"Zar me nisi mogla prepoznati?" Nasmijao se.

"Jesam tek sad. Kako si tako brzo došao? Prošlo je tek 10 minuta."

"Svi mogu brzo stići ovdje kad voze 120 na sat." Osmijehnuo se kutom usne, a Mell je zinula.

"Nisi i ti valjda?" Uhvatila se za glavu.

Federico se samo glasno nasmijao klimnuvši glavom. "Pa zašto? To je prebrzo." Gurnula ga je.

"Morao sam doći po tebe."

"Ne bi mi bio problem čekati."

"Ne volim kad dame čekaju."

"Idalje, prebrzo si vozio." Namrštila se.

"Zar je problem?"

"Pa gdje nije? Mogla te policija zaustaviti ili se moglo desiti nešto loše."

"Ne paniči. Dobro sam. Ajde, idemo." Pomogao joj je s koferima koji i nisu bili mnogo veliki.

"Šta je ovo?"

"Koje?"

"Pa ti k'o da perje nosiš u ovim koferima. Prelagani su."

"Nisam nosila mnogo stvari. Ostat ću 2-3 dana."

"Wow,a ja sam mislio da mnogo stvari nosim."

"Daj šuti."

"Jest neko ljut."

"Ne izazivaj."

"Kako god ti kažeš, lepa." Federico i njegov nonšalantni osmijeh. *znači Božeee😍😍*

Sjeli su auto i sa torinskog aerodroma krenuli..

"A gdje ću ja boraviti?" *koje pitanje 😪*

"Kod mene."

"Hoću li ti biti na teret?"

Federico joj je na to uputio ljutit pogled.

"Da si mi teret, ne bih te ni pozvao ovamo."

"Ou, izvini." Tiho je rekla.

"Izvinjavam se ako sam bio bezobrazan. Mellani, uopšte mi nisi na teret." Uputio joj je blag pogled, mnogo drugačiji od ovog maloprije. *Fede bebaa😍*

"Hvala."

"U svako doba. Šta god da ti zatreba." Mellani se zacrvenila.

"Zašto si crvena tako?" *khm khm ko joj je prije postavljao ovo pitanje*

"Ko zna.." Stidljivo je odgovorila.

"Sluša li beba?"

"Da. Mirna je." Prešla je rukom preko stomaka.

"Koji ti je mjesec?"

"Čekaj da se sjetim." Zažmirila je. "Mislim da je šesti."

"Čovječe, kako vrijeme leti. Jedva ti se primijeti stomak."

"Baš ti hvala."

"Evo, stigli smo." Federico je izašao iz auta i otvorio njenu stranu vrata.

Liftom su došli do njegovog stana.

"Ovo je moj divni dom." Federico je raširio ruke uvodeći Mellani u dnevni boravak.

"Prelijepo je."

"Hvala."

"Imaš li trening danas?"

"Da. Hoćeš sa mnom?"

"Ne baš." Odmahnula je glavom.

"Znam zašto nećeš. Ali, ne možeš ga vječno izbjegavati i ne izlaziti van zbog njega." *bebo, upravu si*

"Znam,ali.."

"Vjeruj mi, ništa se neće desiti."

"Obećaješ?"

"Obećajem." Osmijehnuo se. "Ajde da ti pokažem sobu." Pokazao joj je sobu. Malo je bilo reći da je predivna.

"Hvala."

"Tu sam. Zovi ako ti bude nešto trebalo."

"Hoću. Hvala."

"Ništa." Zatvorio je vrata.

Mellani je uzela hlače, nešto širu majicu, ostale stvarčice i otišla pod tuš.
Nakon tuširanja je stajala pred ogledalom. Posmatrala je svoj stomak. Tada je osjetila udarac u stomaku na što je tiho jauknula.

"Polako. Još samo tri mjeseca." Nasmijala se. Presvukla se i izašla u dnevni.

"Beba je već nestrpljiva."

"Ozbiljno?"

"Da. Maloprije me šutirala."

"Duša slatka." Federico je složio neku slatku facu.

"Kada ideš?"

"Za pola sata."

"Aha."

"Hoćeš nešto pojesti?"

"Mislila sam da nikad nećeš pitati." Tada su se oboje nasmijali.

"Imam ovsenu kašu sa borovnicama. Voliš to?" Pitao je otvarajući frižider.

"Naravno." Sjela je na kauč.

"Izvoli, gladni stvore." Federico joj je napravio kašu i u krilo joj stavio zdjelu.

"Hvala. Beba je više gladna."

"Samo vi jedite. Idem se ja spremiti." Otišao je u svoju sobu.

Mellani je razmišljala o ponovnom susretu s Paulom.

Kako će on reagovati? Kako će ona reagovati? Da li ve dovesti Selenu njoj u inat? Da li će se Mellani ponovo rasplakati?

"Evo i mene." Federico je sjeo do nje, dok joj je njegov parfem obuzimao nosnice.

"I ja sam završila." Ustala je i odložila zdjelu u sudoperu. "Idemo." Obula je patike.

"Treba li ti pomoć?"

"Ne. Nisam toliko debela da ne mogu sići niz stepenice."

"Ne znam ja." Iskezio se.

"Budalo jedna." Blago da je udarila u rame.

Za par minuta su stigli na Vinovo. Mellani je duboko disala.

"Opusti se. Samo jako."

"Naravno." Polako je izašla iz auta i sa Federicom ušla u trening centar.

Na tribinama je ugledala Josephu, Michelu i Barzaglievu ženu, Maddalenu. Požurila je prema njima.

"Ne mogu da vjerujem!" Josepha je ciknula i zagrlila Mellani.

"Vjeruj." Nasmijala se.

"Slatkice moja." Michela ju je poljubila u obraz.

"Pozdrav, trudnice." Osmijehnula se Maddalena.

"Pozdrav svima. Mnogo sam vas poželjela."

"I mi tebe." Rekla je Maddalena. "Kako si?"

"Super. Beba je nestrpljiva. Već je počela udarati."

"Duša draga."

"Inače se brzo umorim. Sve boli. Već su mi malo otekli članci."

"Sve je to normalno. Samo da su mama i beba dobro."

"Upravu si."

"Dame, počunje trening." Javila se Michela.

"Super." Mellani je sjela pored Maddalene.

"Kad si stigla?" Pitala ju je Maddalena.

"Danas."

"Sama ili.."

"Sama, ali prijatelj me dovezao do stana i dovdje."

"Znamo li ga?"

"Federico."

"Bernardeschi?" Pitala je.

"Da."

"On ti je vrh, draga."

"Mi smo samo prijatelji."

"To svi kažu. Ali, ne bi bili loši."

"Hvala." Zbunjeno je odgovorila Mellani.

Igrači su trčali, radili neke vježbe, a onda igrali.

Paulo nije mogao dovesti Selenu, jer se prehladila. Na kratkoj trening pauzi je mahinalno skrenuo pogled na tribine i ugledao Mellani. Bila je prelijepa kao i uvijek. Uhvatila je njegov pogled,ali ga je on brzo skrenuo, jer zna da je s njima gotovo. Krajičkom oka je gledao u tribine. Pomislio je da ima nešto s Bernardeschijem.

Nakon treninga je krenuo prema svlačionici, ali kada je vidio nju da ide na teren, zaustavio se. Samo je ponosno i sa osmijehom prošla pored njega na što je postiđeno spustio glavu. Mellani se pozdravila s nekim igračima.

"Mire." Zagrlila ga je.

"Pozdrav, Mellani." Široko se osmijehnuo. "Kako si?"

"Super. U 6. mjesecu sam i tako."

"Super. Sretno."

"Hvala." Osmijehnula se i prisla Marchisiju.

"Evo one izgubljene cure sa stadiona od prije dvije godine." Nasmijao se zagrlivši ju.

"Ta sam."

"Sluša li beba?"

"Nemirna je, ali sluša."

"Super. Šta kaže otac?"

"S njim sam završila."

"Šteta. Samo jako." Potapšao ju je po ramenu.

Zatim se Mellani pozdravila s Higuainom i prišla Federicu.

"Vidi nje." Zagrlio ju je, a Paulo je sve to šutke posmatrao.

"Vidi njega." Uzvratila je. "Jesi gotov?"

"Jesam. Nakon ovoga idemo na kafu."

"Može."

"Alo, Bernardeschi, bari djevojke van terena!" Viknuo je trener Allegri smijući se.

"Jasno, treneru!" Uzvratio je Federico, a Mellani se zacrvenila. "Sačekaj me ispred. Brzo ću."

Mellani je stajala ispred svlačionice i čekala Federica. Tada je naišao Paulo. Samo su se pogledali. Pogledom su se razumjeli. Primijetio je da Mellani idalje nosi prsten obećanja. To ga je zbunilo. Spustio je pogled i ušao u svlačonicu.

"Tvrdoglav je on." Odjednom se odnekud stvorio Higuain na što se Mellani trznula.

"Izvini ako sam te uplašio."

"Sve pet. Nego, o kome ti?"

"Znaš već."

"Mi smo završili. Tu se nema šta dalje pričati."

"A dijete?"

"Možda i ne upozna svog arogantnog i bahatog oca."

"Zašto to sebi radite?"

"Prvi je počeo i odustao." Tada su u isto vrijeme iz svlačionice izašli Paulo i Federico.

"Ajde." Pokazao joj je rukom da krene, što je i uradila.

A Paulo i Higuan su očito ostali pričati o "nečemu".

"Kako me ubija taj njen osmijeh. Tako je ravnodušna."

"Šta znaš, možda i nije."

"Poznajem ju vrlo dobro. Tvrdoglava je, a sada i totalno ravnodušna."

"Imao si svoju šansu."

"Da, a sada je drugi usrećuje."

"Nisu zajedno, koliko ja znam." Higuain se počešao po vratu.

"Biće. Vidjet ćeš." Paulo se okrenuo i pošao kući.

Mellani i Federico su otišli u neki kafić, te naručili kafe i nešto za pojesti.

"Otkad nisam jela palačinke."

"Također."

"Hoćeš?" Pružila mu je jedan.

"Ne. Samo ti."

"Ajooj, čovječe. Jedi."

"Imam ove muffine."

"Jesi tvrdoglav." Prevrnula je očima. "Kada dođemo doma, ima da ih napravim."

"Ne moraš se umarati."

"Alo, nije mi problem. Još sam sposobna."

"Dobro, tvrdoglava."

"Tako. Moja je zadnja."

"Vidjet ćemo." Nasmijao se.

"Naravno da hoćemo."

Nakon kafe su malo prošetali Torinom i vratili se kući.

"Divan dan." Rekla je Mellani veselo sjedajući na kauč.

"Znam, zar ne?"

"Jesi li mislio organizovati zabavu za rođendan?"

"Jesam. Nisam to mogao sa 15. na 16. februar, jer sam bio umoran. Tako da će to biti večeras." *idalje je 16.2.😅*

"Super. Jesam pozvana?" Nasmijala se.

"Ne." Isplazio joj se. "Jesi saznala pol bebe?"

"Nisam. Trebala bih otići sutra."

"Aha. Idem s tobom."

"Ne treba."

"Idemo zajedno." Federico je bio uporan.

"Ajde dobro. Idem ja nama pravit' palačinke." Svezala je kosu i stavila pregaču na sebe.

"Treba li ti pomoć?"

"Ne. Imaš li Nutellu?"

"Jučer sam ju kupio. K'o da sam znao da ćeš pitati."

"Odlično."

(...)

Mellani i Federico su se odlično počastili palačinkama.

"Rezervisao sam salu. Zabava je večeras oko 18 sati."

"Uredu. Ko će sve doći?"

"Čitav tim Juventusa i ljepše polovine."

"Čak i on." Spustila je glavu.

"Da." Federico je uzdahnuo i tada mu je zazvonio mobitel.

/Reci, Paulo./

/Žao mi je, ali ne mogu doći večeras. Selena je bolesna i ne želim da bude sama./

/Uredu, brate. Drugi put. Vidimo se./ Poklopio je.

"Paulo ipak ne dolazi. Djevojka mu je bolesna."

"Aha." Mellani je došlo u glavi da večeras na zabavi prizna Federicu šta osjeća.

"Jesi dobro?" Trgnuo ju je iz razmišljanja.

"Da, da." Lažno se osmijehnula.

(...)

Bilo je već vrijeme da se Mellani počne spremati za zabavu.

"Šta da obučem?" Razmišljala je tako nekih pola sata, sjedeći ispred ormara.

Na kraju je izvukla neku kombinaciju i otišla se u kupatilo presvući.

"Mellani, možeš li.." Tada je Federico zastao u pola rečenice zureći u Mell.

"Reci." Osmijehnula se. "Šta trebaš?"

"Možeš li mi pomoći da izaberem košulju?"

"Naravno."

"Dođi." Uveo ju je u svoju sobu i pokazao na ofingere na kojima je bilo mnoštvo košulja.

"Možda ovu bijelu", izvukla je jednu košulju iz ormara, "i crne hlače."

"Hvala."

"Ništa." Išetala je iz sobe i u hodniku obula gleznjače.

Nakon par minuta je izašao i Federico.

"Spreman sam."

"Idemo onda."

(...)

Stigli su u salu, kao i ostali gosti. Mellani je sebi uzela eki sok i sjela za stol. Svi su Federicu čestitali rođendan i ostavili poklone, samo se Mellani sjetila da ona nije ništa donijela. Udarila se rukom po čelu i ustala. Otišla je do Federica.

"Hej."

"Hej, Pepeljugo." Pogledao ju je s velikim osmijehom. "Uživaš?"

"Naravno."

"Drago mi je."

"Ali.."

"Šta? Je l' se nešto desilo tebi ili bebi?" Zabrinuto je pitao.

"Ne,nego.."

"Nego?"

"Nisam ti donijela poklon."

"Ludo mala, to mi je nebitno. Bitno mi je da si ti ovdje. Sa mnom." Nježno ju je uhvatio za ruku, a Mellani su prošli trnci. "Moram ti nešto reći."

"Reci."

"Meni je dovoljan i najveći poklon što si ti ovdje sa mnom."

"Ja..već neko vrijeme osjećam nešto prema tebi. Sviđaš mi se." Konačno je to izgovorila.

"Mogla si to odmah reći."

"Ne smeta ti?"

"Zašto bi mi smetalo?"

"Šta želiš reći?"

"Mislim da znaš." Osmijehnuo se kutom usne spustivši ruke na njen struk i lagano ju poljubivši.

Mellani je osjećala zooloski vrt u stomaku.

"Sretan rođendan." Rekla je Mellani nakon poljupca.

"Hvala." Zagrlio ju je oko vrata, jer mu dođe malo iznad ramena. *😍😍* "Kako si slatka ovako niska." Nasmijao se.

"Hvala."

"Ajde, uživajmo." Prebacio je ruku preko njenog ramena.

"Šta je to?" Pitao je Barzagli.

"Šta ti misliš?" Nasmijao se Federico.

"Ooo. To to!!" Uzviknula je većina igrača koji su bili tu.

"Sretno."

"Hvala, Barza."

Mellani je sjela kod djevojaka.

"Bila sam upravu." Rekla je Maddalena ponosno.

"Naravno."

"Sretno, maco."

"Hvala, Josepha."

"Da vam potraje."

"Ako Bog da, Michela." Osmijehnula se Mellani.

"Je li dječak ili djevojčica?" Pitala je Josepha.

"Ne znam. Sutra ću otici na pregled."

(...)

Oko jedan sat iza ponoći, svi su se razišli. Mellani je zaspala u autu, pa ju je Federico samo unio u sobu i pokrio dekom.

"Lijepo spavaj, ljepotice." Poljubio ju je u čelo.

(...)

"Mellani." Federico ju je tiho dozivao, te lagano prodrmao.

"Reci." Rekla je sanjivim glasom trljajući oči.

"Idemo."

"Kud? Subota je."

"Na ultrazvuk, lepa. Ajde ustani."

"Mrzi me da ustajem." Pokrila se dekom po glavi.

"Moraš."

"Ne."

"Dobro. Kako želiš?" Otkrio ju je i uzeo u naručje.

"Spusti me dolje."

"Nema šanse."

"Spusti me." Ponovila je.

"Evo." Rekao je kada ju je unio u kupaonicu. "Čekam te u dnevnom."

Mellani je obavila higijenu i počešljala kosu.

"Ne pada mi na pamet da se skidam." Prevrnula je očima izlazeći iz kupaonice.

Za par minuta su stigli u neku privatnu kliniku.

"Čekaj, zar ti nemaš trening?"

"Da. Trening kojem ne prisustvujem."

"Zašto?"

"Zbog ovog sad. Rekao sam Barzi da prenese treneru da ne mogu doći zbog privatnih stvari." Parkirao je auto, te su izašli.

"Aha. Hvala što si došao sa mnom."

"Uvijek." Uhvatio ju je za ruku i isprepleo prste.

Došli su na recepciju.

"Dobrodošli u Clinic Fornaca. Kako vam mogu pomoći?"

"Trebam na ultrazvuk." Odgovorila je Mellani.

"Ime i prezime."

"Mellani Reyes."

"Sjedite u čekaonicu, a ja ću javiti doktorici."

"Hvala." Federico i Mellani su sjeli u čekaonicu.

Ubrzo je izašla doktorica.

"Mellani Reyes."

"Ja." Mellani je ustala.

"Ajde uđi."

"Mogu i ja s tobom?" Pitao je Federico.

"Trebam te." Osmijehnula se.

Legla je na stol i podigla majicu, dok joj je doktorica radila ultrazvuk.

"Mellani, je l'?"

"Da."

"Beba je uredu. Potpuno je zdrava i dobro se razvija."

"To je super. Koji je pol?"

"Pa.." Uzdahnula je. "Čestitam vam, gospodine." Pogledala je Federica. "Postali ste otac. Djevojčica je."

-Ajmo, ajmo! VOTE i KOMENTAR!

-ŠTA MISLITE??? 😀😀😁😁