Paulo se nakon tekme autom zaputio do mosta koji leži na rijeci Po. Parkirao je auto i istrčao van. Šakama je čvrsto stisnuo ogradu mosta. Voda mu se činila tako brza, duboka, beskrajna.
Izvadio je prsten iz džepa. Gledao je u njega neko vrijeme, a onda ga je bacio u rijeku što je dalje mogao.

"Budi dobra nekom drugom." Šmrcnuo je, a već u sljedećem trenutku mu se počelo mutiti pred očima od suza.

Mellani je za to vrijeme otišla doma sa Adrianom. Nije imala snage ni srca da Federica pogleda u oči. Barzagliju je rekla da Federicu prenese da nije mogla ostati. Tokom vožnje do stana je šutila. Adrianu je to naravno bilo sumnjivo. Zaustavio je auto ispred zgrade.

"Sad mi reci u čemu je stvar." Mellani nije željela odgovoriti. "Mellani."

"Opet on, Adriano. Zašto je uvijek tu?"

"Nemoj plakati. Znaš kakav je Enzo. Plane u sekundi."

"Znam, ali ne mogu. Ne mogu da gledam Paula više. To mi samo nanosi bol."

"Melli Pelli, ne forsiraj se. Pazi na Paulinu."

"Sretan je i dolazi da meni pokvari moju sreću. Zašto?"

"Dušo, smiri se." Zagrlio ju je Adriano, a ona je zabila glavu u njegova prsa. "Nije dobro ni za tebe ni za malenu. Nemoj plakati, molim te."

"On je idiot. Obični idiot."

"Prestani plakati, da možemo ući u stan. Ne želimo da Enzo plane."

"Uredu." Šmrcnula je i obrisala suze. "Idemo."

Ušli su u stan i dočekalo ih je iznenađenje. Enzo je bio budan.

"Jao Bože." Adriano je prošaptao. "Zar nisi bolestan?"

"Nisam više. Bolje mi je. Kako vam je bilo?"

"Meni je bilo super."

"Šteta sto je Italija izgubila."

"Baš." Složio se Adriano.

"A tebi, Mellani?" Pitao je Enzo.

Adriano se nezadovoljno promeškoljio. Enzo je primijetio ono što nije trebao. A to je da je Mell šutljiva i da ima nateknute obraze. Tada mu se stegnula cijela vilica, kao i šake. Počeo je disati na nos.

"Ovo nije dobro." Adriano je zažmirio na trenutak.

"Gdje je on?"

"Enzo.." Adriano mu je prišao.

"Pitao sam gdje je!!" Povisio je ton na što se Mellami trznula.

"Brate, nemoj sada praviti gluposti."

"Ne diraj me!" Stresao je Adrianovu ruku sa sebe i uzeo ključeve od auta. Izjurio je vani.

"Sad je opasno."

Enzo je sjeo u auto i krenuo prema hotelu u kojem je smještena reprezentacija Argentine. Došao je na recepciju.

"Izvolite."

"Tražim Paula Dybalu."

"A vi ste?"

"Prijatelj."

"Izvinite, ali vam ne možemo dati broj sobe."

"Ako ne možete, naći ću ga sam." Enzo je krenuo u lift, ali ga je zaustavila gospođa sa recepcije.

"Dobro. Treći sprat, soba 263."

"Hvala." Na peti se okrenuo i ušao u lift. "Ovo ti nije trebalo." Zaškripao je zubima.

Ubrzo je izašao iz lifta i našao sobu 263. Pokucao je na vrata iako ih je želio razvaliti. Vrata mu je otvorio Higuain.

"Ko si ti?"

"Enzo. Tražim Paula Dybalu."

"Tu je. Uđi."

"Hvala." Prošao je pored njega. Ubrzo je ugledao Paula kako nešto tipka na mobitelu.

"Paulo, imaš posjetu." Rekao je Higuain. Paulo se skamenio kada je vidio Enza.

"Dođi da se pozdravimo, Dybala." Sarkastično se osmijehnuo. Paulo je ustao i došao do Enza. "Zar si zaboravio šta sam ti rekao kad smo se zadnji put vidjeli?"

"Ja.."

"Ja sada pričam. Rekao sam ti šta će biti ako Mellani još jednom zaplače zbog tebe. Fino sam ti rekao." Čvrsto je stisnuo šake. "I nisi me poslušao. Sretna je i ti joj ne trebaš. Ima sve što poželi, a onda se ti opet pojaviš. Zar ne znaš poslušati?!"

"Enzo, meni je.."

"Žao? Ne pravi se da ti je žao. Uništio si ju i opet ti nije dosta. Opet!!" Zagrmio je i odgurnuo Paula.

Tada su mu prišli Higuain i Correa.

"Buraz, čemu ovo?" Pitao je Higuain obraćajući se Enzu.

"Neka vam Paulo kaže. Slušaj me sada Dybala", Enzo mu je prišao i udario ga šakom u lice, "nikad, ali nikad da si pipnuo Mellani. Je li jasno?"

"Da." Higuain i Correa su pokušali odmaknuti Enza od Paula.

"Vi se maknite. Obojica!" Enzo je zarežao. "Slušaj Dybala, Mellani mi je kao sestra koju nikad nisam imao. Ona mi je svetinja. Sve ću uraditi za nju. Desi li se još jednom problem ove prirode, požalit ćeš što si se rodio." Odmaknuo se od njega. "Očistite mu nos. Krv će vam uništiti tepih." Rekao je i zalupio vratima na izlazu. Bijesno se vratio u stan.

"Riješeno." Dobacio je.

"Šta si uradio?" Pitao je Adriano ustajući.

"Enzo, rekla sam ti bez problema. I kakva ti je to ruka?" Mellani se namrštila.

"Znaš da ja ne slušam."

"Šta si mu uradio?" Pitala je.

"Možda sam mu oštetio nos, a možda i ne." Slegnuo je ramenima.

"Molim?"

"Šta?" Podigao je ruke u znak odbrane. "Nije ti ga valjda žao?"

"Nisam to rekla, nego mi je krivo što si se potukao."

"Ma nisam."

"Joj Enzo, tvrdoglavi stvore." Odmahnula je glavom. "Idi operi tu krv." Prevrnula je očima odlazeći u sobu.

Uzela je mobitel i vidjela 5 poruka od Federica i 10 propuštenih poziva.

/šta se desilo?/

/kakvih problema imaš?/

/zašto si otišla?/

/jesam ja nešto kriv?/

/mellani, brinem se.😞/

Našla je njegov broj i pritisnula zelenu slušalicu.

/Mellani, konačno./ Osjetilo se olakšanje u njegov glasu.

/Federico, izvini./

/zbog čega, ljubavi?/

/zbog svega./

/Navedi. Šta nije uredu?/

/Ja sam grozna osoba. Nisam te dostojna. S tobom sam, a nosim dijete koje nije tvoje. Užasna sam djevojka. Izvini./ Zajecala je.

/Ljubavi, uopšte nisi grozna. Ne smeta mi što dijete nije moje. Zašto govoriš takve stvari?/

/Prošlost me sprečava da budem sretna. On me sprečava da budem sretna./

/Razumijem te. Nije ti lako. Pomoći ću ti da prebrodiš loše trenutke./

/Ne ljutiš se?/ Pitala je uplakana.

/Ne. Zašto bih se ljutio?/

/Pa, zbog Paula. Bila sam s njim, Paulina je njegova i../ Prekinuo ju je.

/Znam i to mi ne smeta. Imao sam iskustva s tim tako da znam kako ti je./

/Hvala. Izvini još jednom./

/Nemaš se za šta izvinjavati. Samo da ste ti i Paulina dobro. To je sve što želim./

/Drago mi je što si tu./

/Uvijek, ljubavi./

/Volim te./

/I ja tebe volim, mala. A sad idi spavati. Kasno je. Moraš se odmoriti./

/Hoću. I ti bi trebao./

/Krenuo sam. Laku noć, ljepotice./

/Laku noć./

Prekinula je poziv i ostavila mobitel pored jastuka.

Zagledala se u plafon. Mnogo je voljela Paula. Ni u snu se nije nadala da će prekinuti i da će se sve ovo desiti.

"I čuda se dešavaju."

(Torino)

Paulo je bio naslonjen na prozor svog stana i gledao u zvjezdano nebo. Svi su odavno zaspali, samo je njega nešto mučilo.

"Je li ovo zauvijek?"

"Izgleda."

Njen smijeh mu je odzvanjao u glavi.

"U tebi imam sve. Ti dođeš kao smiraj duši."

Sva ova prisjećanja su mu parala srce.

(3 mjeseca kasnije)

Došao je i taj famozni, 9.mjesec trudnoće. Utakmice reprezentacija su odavno završile, te su se igrači ponovo vratili svojim klupskim obavezama. Mellani je trenutno u Torinu, nakon 3 mjeseca, sa Enzom i Adrianom.

"Neće ti smetati što smo došli s njom?" Pitao je Adriano.

"Ne." Federico je odmahnuo rukom smijući se. "I vi ste dio porodice. Osjećajte se kao kod kuće."

"Hvala, brate." Bratski su se zagrlili.

"Ma nemaš frke. Idem ja sad na tekmu. Vidimo se." Prišao je Mellani i poljubio ju u čelo.

"Sretno, ljubavi."

"Hvala. Vidimo se, ljudi." Mahnuo im je na izlazu.

Enzo i Adriano su se raskomotili.

"Ovdje je vrh."

"Znam, zar ne?"

"Ko bi rekao da si u 9.mjesecu.."

"Ne vjerujem još uvijek." Nasmijala se. "Idem nam napraviti palačnke za tekmu, a vi upalite TV."

"Čekaj, za koliko je tekma?" Adriano je bio zbunjen.

"Za sat i pol." Odgovorio je Enzo.

"Brzo će to."

Mell je uzela zdjelu, kašiku i ostale sastojke za palačinke. Pravila ih je nekih sat vremena, a onda poslužila. Tačno pola sata prije tekme.

"Nisam ni ja došao praznih ruku." Enzo se zlobno nasmijao,a ovo dvoje su ga blijedo gledali.

"Enzo, nemoj pušiti cigare." Adriano ga je žalosno pogledao.

"Niti marihuanu. Neko će zvati policiju." Dodala je Mellani.

"O čemu vi?" Zbunjeno ih je pogledao. "Mislio sam na ovo." Iz ruksaka je izvadio mnogo grickalica i slatkiša. "Jeste ludi."

Stol je bio pun. Doslovno. 😅 Enzo je sve zauzeo svojim slatkišima.

I još palačinci.

"Enzo, jesi normalan? Kad si to uspio kupiti i donijeti?" Adriano je zinuo.

"Ima Enzo svoje načine." Ponosno je rekao.

"Neko od nas troje će se dugo zadržati u kupaonici." *povraćanje je u pitanju😝😂*

"Slažem se sa Mellani."

"Ko voli nek' izvoli." Enzo je slegnuo ramenima i navalio na hranu.

"Evo tekme." Mellani je pojačala zvuk. "Enzo, prestani pasti ti hranu."

"NavaFno." Rekao je punih usta.

"Znamo ko će prvi ući u trk prema kupaonici." Adriano je šapnuo Mellani.

Utakmica je počela. Juve protiv Rome.

(...)

Prvo poluvrijeme je završilo bez golova.

"Idem po čašu vode." Mellani je ustala i polako se odgegala do kuhinje koja je bila odmah iza nje.

"Enzo, jesi ovo ti prolio vodu po tepihu?"

"Buraz, sjedim ovdje svo vrijeme." Enzo ga je zbunjeno pogledao.

"Kako je onda ovo mokro?"

Mellani je mahinalno spustila pogled na pod i primijetila lokvu ispod sebe.

"Adriano, Enzo!" Ciknula je. "Požurite!"

"Aman, je li moguće?" Enzo je skočio kao vatrom spržen.

Preskočio je kauč i u sekundi stao pored Mellani.

"Adriano, ponesi je. Idemo." Enzo je zgrabio ključeve.

Brzo su ušli u auto. Na putu do Fornaca klinike su počeli trudovi.

"Jao, bol!" Mellani je stiskala krajeve svoje majice. "Uff.." Počela se preznojavati.

"Izdrži, Melli Pelli. Skoro smo tu." Enzo je još više dao po gasu, te su ubrzo stigli. Adriano ju je unio unutra.

"Porađa se. Požurite, molim vas."

"Stavite je na kolica." Rekla je med. sestra, te ju brzo uvela u porođajnu salu.

"Ja se tresem." Enzo je sjeo na stolicu. "Nikad nisam prisustvovao ovakvoj situaciji."

"Nisam ni ja." Adriano je sjeo pored njega. "Mellani će biti dobro. Jaka je ona."

Nakon pola sata, iz porođajne sale su izašle dvije med.sestre i doktorica u mantilima tj. onim zelenim pregačama.

"Kako je Mellani?" Pitao je Enzo.

"Šta se desilo?" Adriano je skočio za njim.

"Smirite se. Gospođica je dobro. Kao i beba." Osmijehnula se doktorica.

"Gdje je ona sad?"

"Sestra ju je odvela u sobu."

"Kada ju možemo vidjeti?"

"Za nekih sat vremena." Doktorica je nestala iza ćoška.

"Ne mogu da vjerujem." Adriano je prošao rukom kroz kosu.

"Ni ja. Tako sam sretan zbog nje." Zagrlili su se.

"Trebamo javiti Federicu."

"Ali, tekma je."

"Nije." Enzo je pogledao na sat. "Upravo je završila."

"Ajde, nazovi ga, a ja odoh popit' čašu vode da se smirim."

Pošto se Federico nije javljao na mobitel, Enzo je otišao do recepcije.

"Dobra večer. Mogu li iskoristiti ovaj vaš telefon?"

"Naravno. Izvolite."

"Hvala." Enzo je okrenuo broj Allianz Arene.

"Dobra večer. Sekretar Juventusa. Izvolite."

"Dobra večer. Trebao bih Federica Bernardeschija."

"On je na terenu."

"Možete li mu preko nekoga prenijeti vijest?"

"Naravno. Recite."

"Beba se rodila."

"Uredu."

"Hvala i doviđenja." Poklopio je.

(...)

Do Federica je došao trener Allegri.

"Federico."

"Izvolite." Zadihano je rekao.

"Čestitam."

"Na čemu?"

"Na pobjedi naravno i na prinovi."

"Molim?"

"Upravo smo dobili poziv sa Fornaca klinike. Tvoja djevojka se porodila."

"Ajme Bože. Hvala treneru."

"Ništa." Nasmijao se i otišao.

Fede je čučnuo, te kažiprstom i palcem desne ruke stisnuo oči. Nije mogao kontrolisati ni skriti suze radosnice. Odmah je utrčao u svlačionicu po ruksak. Strpao je stvari unutra i onako u opremi se zaputio prema klinici u kojoj je Mell. Utrčao je unutra ne gledajući da li mu je neko na putu.

"Mellani Re..Reyes." Rekao je zadihano.

"Treća vrata desno."

"Hvala." Utrčao je u čekaonicu, te tamo zatekao Adriana i Enza.

"Kako je ona?"

"Polako. Dobro je. Odmara se. Čestitam." Zagrlio ga je Adriano.

"Hvala, brate."

"Čestitke." Enzo mu je mahnuo.

"Hvala." Federico je obrisao oči.

"Je l' ti to plačeš?"

"Da. Drago mi je zbog Mellani."

"I nama je, vjeruj. Ja se oduzeo." Nasmijao se Enzo.

"Porodica Mellani Reyes?" Prišla im je med.sestra.

"Da?" Enzo je ustao.

"Možete ju vidjeti, ali jedan po jedan, tiho i polako. Majci treba odmor."

"Federico, ajde ti prvi."

"Hvala, Enzo." Federico je polako odškrinuo vrata sobe i ugledao Mellani kako spava i bebu u krevetiću pored nje.

"Zdravo, princezo." Osmijeh mu se pojavio na licu kada je dotaknuo Paulininu malenu ručicu. Paulina je također spavala.

"Fede." Okrenuo se i ugledao Mellani koja ga je s osmijehom posmatrala.

"Ljubavi." Zagrlio ju je ostavljajući poljubac na njenim usnama. "Pravi si borac. Svaka čast. Kako si?"

"Super. Nevjerovatan osjećaj je bio uzeti to maleno biće u ruke. Sreća, suze i ponos."

"Drago moje." Sjeo je pored nje milujući je po kosi.

"Zašto si još u opremi?"

"Čim sam saznao, krenuo sam."

"Duša draga." Nasmijala se.

"Kada izlaziš?"

"Porođaj je bio prije sat i pol. Ne znam. Vjerovatno za 2-3 dana, dok obave sve pretrage kako bi utvrdili je li sve uredu."

"Super. Tako mi je drago. Nisi ni svjesna koliko. Počeo sam plakati. Sreća me obuzela."

"Ljubav moja." Pomilovala ga je po obrazu. "Idi doma sada. Treba ti odmora."

"Uredu, ali zovi ako ti bude nešto trebalo."

"Hoću. Vidimo se." Mahnula mu je umornom rukom.

Nakon Federica su ušli Enzo i Adriano.

"Hej, Melli Pelli." Enzo je na prstima došao do njenog kreveta u pratnji Adriana.

"Zar ne trebate ići jedan po jedan?"

"Ma ko to šiša?" Enzo je odmahnuo rukom i prišao krevetiću. "Ajme Bože, prelijepa je. Adriano, pogledaj ju samo."

"Preslatka je." Adriano je pomazio njene malene ručice. "Malo liči na njega." Skrenuo je pogled na Mellani.

"Njega mi ne spominji." Mellani se momentalno namrštila.

"Ozbiljno. Liče malo. Imaju istu tačkicu na desnom obrazu."

"Adriano, nećemo o njemu. Ne želim da se nerviram."

"Uredu. Izvini."

"Kada izlaziš, Melli Pelli?" Pitao je Enzo.

"Za 2 ili 3 dana."

"To je super. Jedva čekam da čuvam Paulinu."

"Polako, Enzo." Nasmijala se Mellani. "Živjet ću u Torinu od sada."

"Ozbiljno?" Tužno ju je pogledao.

"Pa da. Malena je ovdje rođena, a i Federico je ovdje."

"Ima logike. Mi ćemo javiti mami i tati da pošalju ostatak tvojih stvari za Torino."

"Super. Hvala. A vi? Koliko ćete ostati?"

"Dok ti ne izađeš iz bolnice."

"Nedostajat ćete mi."

"Kao da ti nama nećeš."

"Federico i ja ćemo vas posjećivati."

"Naravno."

"Jeste javili mojim roditeljima?"

"Da." Tada je ušla med. sestra.

"Posjete su gotove."

"Kako vrijeme brzo prolazi." Enzo je gledao na sat. "Vidimo se, Mellani." Poljubio ju je u obraz kao i Adriano.

"Vidimo se, ljudi." Mahnula im je.

"Sada ću vam donijeti nešto da pojedete." Osmijehnula se med.sestra napuštajući sobu.

"Ljubavi mamina." Mellani je ostavila poljubac na Paulininom obrazu, a ona je samo uzdahnula i nastavila spavati.

"Mirna beba." Rekla je med.sestra noseći poslužavnik s hranom.

"Da. Hvala." Osmijehnula se uzimajući poslužavnik.

(...)

/Mama./ Mellani su zasuzile oči kada je čula majčin glas.

/Zlato mamino. Kako si?/

/Odlično, mama. Presretna sam./

/I mi smo, vjeruj. Evo i sada ne mogu skriti suze./

/I meni je isto./

/Kako je malena?/

/Spava. Jako je mirna./

/Kako se zove?/

/Paulina./

/Lijepo ime. Sviđa mi se./

/Da, ali malo liči na Paula./

/Razumljivo, zlato. Ipak joj je on otac./

/Znam. Imam nešto što će me sjećati na njega./

/Nedostaje ti?/

/Ne, nimalo./ Mellani je odmahnula glavom.

/Sigurna si?/

/100%. Mi smo završili./

/Žao mi je./

/Meni baš i nije./

/Mislila sam da ste suđeni jedno drugom./

/Mama, ima stvari koje se ne opraštaju, kao i riječi koje se ne zaboravljaju. Ima i trenutaka poslije kojih i najdraži ljudi postaju niko./

*zadnja rečenica je preuzeta sa Instagrama od Besmrtnog slova😋*

/Samo se ne uzrujavaj oko bezveznih stvari./

/Naravno, mama. Sad su mi Paulina i Federico najvažniji./

/Tako je. Porodica na prvom mjestu./

/Mama, ja sam se mnogo umorila. Idem spavati./

/Ajde, moraš se maximalno odmarati. Laku noć./

/Laku noć. Poljubi tatu za mene./

Mell je zaspala s Paulinom i Federicom u mislima. Ni Federico nije mogao zaspati od silnog uzbuđenja. Ne smeta mu što je dijete Paulovo. Ionako je rekao da će ga voljeti kao da je njegovo. Voli Mellani i želi da bude sretna. Nije skeptičan u vezi njihove veze. Mellani i on se vole i poštuju. To je najbitnije. Ne želi da mu iko pokvari sreću. Također se pitao kakva će biti Paulova reakcija kad sazna da mu se rodila kćerka.. 😐

-Drugi nastavak danas. *obaveze ubiše😢* Nema na čemu. :)
-Ostavite VOTE i KOMENTAR!