KRISTIJAN

Samo deset minuta nakon sto sam stigao na sastanak mi je telefon zazvonio. Javili su mi da je neko iz firme povredjen i da je Pavle mogao nastradati. Sastanak sam nspustio iste sekunde nakon poziva i izasao ne rekavsi nista. Dosao sam do svig auta i otvorio vrata. Nenad je dosao i zalupio ih.

Nenad: "Sta radis covece ti?" povikao je, a ja sam pokusao otvoriti vrata. Bilo je bezuspesno jer mi ludak nije dozvolio da ih otvorim.

Kristijan: "Nenade, moram da idem. Ali stvarno." Rekao sam najsmirenije moguce gledajuci ga u oci. Prevrnuo je ocima i sklonio ruku sa brave vrata.

Nenad: "Onaj tamo sastanak nam je previse vazan, ti si otisao ne rekavsi nista!"

Kristijan: "Nije vredniji od mog sina."

Rekao sam odlucno a on je iskolacio oci.

Nenad: "Nemoj zajebavati.." kaze sebi u bradu, a ja otvorim vrata te sednem u auto. On potrci da bi stigao da sedne na suvozacevo mesto, mali osmeh mi se otme na licu. To je Nenad, nikada me ne bi ostavio samog.

Nenad: "Nemoj se smejati ludace. Jebes sve, samo da je mali kralj dobro."

Uzdahnuo sam.

Kristijan: "Rekli su mi da je dobro. Mogao je da nastrada. Desila se nesreca u firmi."

Dok smo se vozili u autu Nenad je otvorio prozor i gledao kroz isti.

Nenad: "Nije mi jasno.." zapoceo je te tise rekao "Da nije neko razbio ogledo, pa ga stigla nesreca."

Nasmejao sam se sakrastixno.

Kristijan: "Jeste Nenade, sigurno je tako."

Nenad: "Pa ja boljeg objasnjena nemam. Ti si covek kod koga je sve u savrsenom redu. Ne znam kako se iko mogao povrediti." uzdahnuo je te dodao "Nadam se da su svi radnici spremni da dobiju otkaz."

Pogledao sam ga na kratko. Jel to on pokusava da opravda te ljude?

Kristijan: "Naravno da ce da dobiju. Svi do jednog bre. Kakvo je to ponasanje!"

Vikao sam a Nenad me je pokusavao smriti.

Nenad: "Dobro bre. Cutim."

Rekao je kratko a ja sam prevrnuo ocima. Ostatak voznje je, za divno cudo, cutao. Kada smo stugli u bolnicu izasli smo obojica i otisli do recepcije. Saznao sam na kom su spratu Pavle i ta osoba sto je bila sa njim. Kada sam dosao do tog sprata, nije bilo potrebno da trazim sobu, covek koji je bio sef radnicima me je cekao ispred. Cim sam prisao, odmah je krenuo da se pravda a ja sam ga jednim potezom ruke ucutkao. Prvo moram da vidim da li je Pavle dobro.

Kristijan: "U kojoj je sobi?"

Gledao je u pod sve vreme.

Milos: "301."

Rekao je kratko a Nenad ga potapsao po ramenu.

Nenad: "Jel su svi ostali dobro?"

Kristijan: "I ko je osoba koja je bila sa Pavlom?"

Milos: "Nova radnica, Valentina Kovacevic. Ona mu je spasla zivot."

Rekao je a mene je nesto preseklo. Nije mi bilo svejedno nimalo.  Usao sam u sobu pored jer su vrata bila malo otvorena i video sam da je tamo bila Valentina. Usao sam u sobu, ona je izgleda dobro. Nije imala neke vidljive povrede, barem ne na gornjem delu tela. Bila je pokrivena. Drzala je telefon u rukama i kada me je spazila, ostavila je telefon na stocic pored.

Kristijan: "Ko je to nama heroj?"

Nasmejala se blago.

Valentina: "Oh ja."

Kaze kroz smeh a ja sednem na stolicu pored.

Kristijan: "Jesi li dobro?"

Upitam je toplo, te je uzmem za ruku.

Valentina: "Jesam. Malo su mi nogice u modricama i ranama."

Kristijan: "Pa sta se desilo?"

Uzdahnula je.

Valentina: "Luster je pao na moje noge, doduse ne bas skroz jer sam se izmakla koliko sam mogla."

Kristijan: "Znaci ne boli te nista?"

Valentina: "Ne, rekli su mi da sam se onesvestila od straha."

Nasmejao sam se blago.

Kristijan: "Ko i ne bi."

Valentina: "Kako je on?"

Kristijan: "Rekli su mi da je dobro. Nisam ga jos video."

Izvukla je svoju ruku iz moje i uspravila se u sedeci polozaj.

Valetina: "Samo nek je on dobro. Ko zna sta bi bilo da je luster pao na njega."

Kristijan: "Zahvalan sam ti previse."

Valentina: "Nema potrebe za tim. Uradila sam ono sto bi svako jer realno on je samo dete."

Samo se pitam gde je Katarina bila dok je na nase dete padalo luster. Itekako cu je ja pitati, samo malo. U sobu je usao Pavle, radosan. Prisao je i zagrlio Valentinu.

Pavle: "Moj heroj."

Zatim je seo pored nje na krevet. U sobu je usao doktor i ja sam ustao.

Doktor: "Jel sve i redu?"

Valentina: "Fino sam ja."

Doktor: "Bilo bi dobro da ne spavas ovu noc."

Valentina je iskolacila oci, znam sta joj se sada mota po glavi iorao sam se nasmejati.

Valentina: "Kako to?"

Doktor: "Pa tako, bilo bi dobro da ne spavas ovu noc. Barem prvih nekoliko sati jer ne znamo jos uvek imai kakvih posledica ono sto ti se danas desilo."

Rekao joj je doktor ali sam sihuran da ga nije ni slusala pola.

Valentina: "Pa kako da ne spavam?" napravi kratku pauzu pa kazs sizicno "Ko da me drzi budnom? Moj Aris?"

Pavle se poceo smejati. Da sine, ova slatka teta je bas opicena.

Doktor: "Pozovite nekog prijatelja ili tako nesto."

Valentina odmahne glavom.

Valentina: "Ma da" kaze ironicno te nastavi "Ako umrem nek umrem i kraj."

Kristijan: "Ne preteruj."

Pavle dodje do mene i ja ga uzmem u narucje.

Pavle: "Hocemo li ici?"

Obrati mi se a ja ga poljubim u obraz.

Kristijan: "Hocemo."

Izasli smo svi i Valentina je ostala sama. Nenad nam je odmah prisao.

Nenad: "Jel sve u redu?" spjstio sam Pavla i on je odmah potrcao u zagrljaj Nenadu.

Kristijan: "Razgovaracemo posle Nenade, za pola sata neka svi gradjevinski radnici budu u sali za sastanke. Pavle, ostani sa Nenadom."

Rekao sam i potrcao za doktorom. Zaustavio sam ga pored lifta.

Doktor: "Sta je bilo?"

Kristijan: "Kako je ona?"

Doktor se blago nasmejao.

Doktor: "Vasa zena je odlicno. Ne brinite se vise."

On misli da mi je Valentina zena? Nasmejao sam se blago.

Kristijan: "Pogresno ste shvatili, nije Valentina moja zena."

Doktor: "Ja nisam ni mislio na gospodjicu Valentinu, vec na vasu zenu Katarinu."