KRISTIJAN

Stigavsi ispred svoje nekadasnje porodicne kuce, obuzela ma jeza. Rekao sam necu ni za sahanu oca ili majke uci, ali ovaj put moram. Moram ponovo da im kazem zasto su mrtvi za mene. Izlazim iz auta, Pavle je zaspao jos dok smo putovali. Zakljucam auto ostavivsi njega u istom. Cim me ozbedjenje vidi, otvori odmah kapiju i ja zakoracim u dvoriste. Uzdahenm duboko, nisam bio ovde vec nekoliko godina. Nije se mnogo toga promenilo, sem sto me nema na porodicnoj slici. Otvorim vrata kuce i odnah zapazim jedinu promenu. Promenili su nekadasnju veliku sliku na kojoj smo bili svi, ona je stajala odmah na pocetku hodnika. Sada su na slici samo moji roditelji, brat od strica i njegova deca. Moj stric je poginuo dok je on jos bio mali, pa jr oduvej sa nama. Moji ga smatraju svojim detetom. Ulazim u dnevnu sobu, tu su bili samo njih dvoje i advokat. Advokat im je otkad znam za sebe, zato sam ga lako prepoznao.

Milena: "Kristijane?" Odmah ustane vidno iznenadjena.

Goran: "Rekao si da neces doci ni za nasu sahranu, otkud ti?" Cinicni se nasmejem. Znam da nisam dobrodosao svom ocu. Moja majka je pak, koliko toliko i srecna sto me vidi.

Kristijan: "Ja sam mislio da, kada se dvoje ljudi razvedu, oni prestanu ziveti zajedno." Kazem sarkasticno. Razveli su se, a ja ih nalazim u istoj kuci. Nekada smo svi ziveli u njoj, oni su se razveli i pre nego sto sam upoznao Dunju. Izgleda da ih je njena sahrana zblizila, ipak su nas rastavili na kraju. To ih je verovatno opet spojilo.

Goran: "Vidis i sam, cuda su moguca."

Kristijan: "Da, da." kazem ironicno pa dodam "Dosao sam vam reci nesto."

Milena: "Sta to?" pridje mi i pokusa me zagrliti, no ja se izmaknem i rukom pokazem da mi ne prilazi.

Goran: "Ostavi nas same." Obrati se advokatu koji odmah skupi brdo papira, stavi ih u svoju torbu i izadje.

Milena: "Ne znam da li si cuo, ali imamo problema sa poslom." Presecem je pogledom, ne zanimaju me njihovi problemi i naravno da nisam cuo. Mene nista u vezi njih ne zanima.

Kristijan: "Potrebne su pare?" Pitam drsko.

Goran: "Ja sam cuo da je tvoja firmica dobro isla, ipak si je odlucio prodati."

Kristijan: "Nisam dosao da caskam sa vama. Ne zanima vas sta radim, kao sto ni mene ne zanima sta vi radite."

Milena: "Hoces da sednes?" Pokaze mi rukom na kauc pored. Odmahnem glavom u znak da ne zelim.

Kristijan: "Saznao sam da je i Katarina imala neke veze sa vama, sto se Dunje tice?" Pazljivo ih krenem gledati nakon sto sve to izgovorim. Zbunjeni su, gledaju medjusobno jedno u drugo.

Milena: "Na sta tacno mislis?"

Kristijan: "Na kraju sam ozenio koju ste zeleli. Zasto ste toliko optereceni bili mojim zivotom? Zasto vam je toliko smetala moja sreca?" krenuo sam da vicem na njih "Zasto me niste mogli pustiti da budem srecan?" Oboje su gledali u pod.

Goran: "Nije te bila vredna." Odmahnem glavom te ga prekinem izgovorivsi "Vi sve najbolje znate. Samo mi recite, jel bilo vredno toga da izgubite svaki kontakt sa mnom zbog onoga sto ste uradili?"

Milena: "Ja se i dalje ne kajem. Ukoliko ocekujes to da cujes od mene, nazalost neces cuti. Ona te nije bila vredna." Kaze ponosno. Sve mogi da razumem, pa i to da je nisu voleli. Ali ona je umrla na kraju, kako mogu govoriti tako o nekome ko je mrtav? Pa ja sam im dete, ja se posle njene smrti nisam mogao sastaviti. Kako mogu ovako da govore?

Kristijan: "Ne ocekujem vase pokajanje. Vi ste izgubili mene svim tim losim stvarima koje ste uradili." slegnem ramenima i dodam "Vi i dalje mislite da je sve to bilo vredjo, me vidjati svoje unuce. Nemam nikakav odnos i vama. Vi i dalje mislite da je to sve bilo vredno." kazem razocarano i krenem izlaziti.

Goran: "Hoces li nam nekada oprositi?" na kratko se okrenem i kazem "Dosao sam da vam kazem, da kada jednog dana umrete, ukoliko vam neko ne bude imao spomenik podici znajte da necu ni ja. Ja sam vas vec davno sahranio."