VALENTINA

Kristijan: "Znam da sam ispao budala, ali ja tebe ne mogu da pustim." Slegne ramenima i dodam "Srecan sam posle toliko vremena, ne mogu da pustim da tek tako odes od mene." Tesko mi je da sve ovo slusam. Da, zelim i ja njega. Itekako sada zelim da ga zagrlim i strasno poljubim, ali ja ne mogu to da mu uradim. Ne mogu da uzivam sa njim danas, znajuci da me sutra nece biti i da ce on patiti. Ne mogu to da mu ucinim, znam da ce mu moja smrt svakako tesko pasti ali nece biti isto.

Valentina: "Kristijane, znam da me ne mozes razumeti.." Odmahnuo je glavom, nije ga zanimalo to sto cu reci. Znao je da cu reci nesto sa cim se nece sloziti.

Kristijan: "Reci mi logican razlog zasto ne bismo bili zajedno."

Valentina: "Umrecu. O cemu mi pricamo ovde?" Kazem hladno, vec sam prihvatila tu cinjenicu.

Kristijan: "To nije razlog. Ja verujem da cemo naci nacin da prezivis." Kaze pokusavajuci da me uveri u to, ako se nije naslo srce za mene prethodnih meseci nece ni sada.

Valentina: "Ne mozes nacu, to nije neka stvar koju ces naci na putu ili moci da kupis kod kineza." Odgovorim ostro jer mi je muka ubedjivanja da cu ziveti kada postoji mogucnost da se sutra ne probudim.

Kristijan: "Svakako ne odustajem od tebe kao ni od tvog zivota. Ti si od svog zivota davno odustala, ja necu." Suze su mi se nakupile u ocima, uzdahnula sam i pokusavala na sve nacine da ne placem ali je jace ed mene. On ne razume, on misli da ja ne zelim da zivim. Ja zelim da zivim, previse sam mlada da umrem. Nisam nista od zivota prezivela, naravno da zelim da zivim ali to je vise sila. Prestala sam da se nadam da ce me pozvati na telefon i reci da se naslo srce za mene. Prihvatila sam tu cinjenicu jer da nisam sve bi bilo teze za mene. Svaku noc bih plakla, budila se sa suzama jer ne mogu prihvatiti da cu umreti. Ovako mi je bolje. Moji na svaki poziv trce da se jave, nadaju se da je to taj poziv koji svi zeljno iscekujemo. Razocaraju se shvativsi da je neko drugi. Ja sam i rihvatila i meni je ovako bolje.

Valentina: "Prihvatila sam to, znam da ni ti ni moja porodica necete prestati da se nadate sve dok moje srce ne prestane kucati, ali razumete i mene. Ne mogu se nadati necemu sto znam da se nece dogoditi." Suze su mi krenule niz lice, Kristijan se priblizio korak meni i nezno brisao moje suze.

Kristijan: "Nemoj da ocekujes od mene da to prihvatim, ali ako se to desi.." uzdahnuo je duboko da skupi snage kako bi dovrsio "Ja sam spreman proci istu bol, jer ti si toga vredna." Popela sam se na prste i pribila u njegov zagrljaj, verujem da je ovo nas poslednji. Podigla sam pogled te prislonila svoje isne na njegove, mozda je ovo takodje nas poslednji poljubac. Ne mogi da zaustavim svoje suze i zelim da vristim na sav glas jer se od njega oprastam sada. Lagano se odvojim od njega, vreme je da mu kazem da on ne moze biti sa nekim kome srce moze da stane cak i ove sekunde.

Valentina: "Onaj put kada sam se onesvetila u firmi.." Napravim pauzu i kada on klimne glavom u znak da se seca ja nastavim "Tada mi je doktor rekao da imam mozda manje i od mesec dana." Gledala sam ga ravno u oci, skrenuo je pogled da ne bi zaplakao. Ne, ja ovom divnom coveku ne mogu to da ucinim. Ne moze ponovo da prozivljava istu bol, sada ima i sina. Tiho izustim "Zaboravi me" krenem proci pored njega, on me uhvati za podlakticu.

Kristijan: "Mozda ti ne budes, kako ti kazes, ziva sutra ali zelim da ti i ja zivimo danas." krenem odmahivati glavom, a on glasnije kaze "Sa tobom je bitna i sekunda, zato ne gubi vreme na reci koje ne zelim slusati." Kaze i pre nego sto ista pokusam odgovoriti, on me privuce k sebi i poljubi.