KRISTIJAN

Katarina: "Pavle se ne budi, molim te" jecala je pa sam se jedva razumeo "Molim te, dodji."

Kristijan: "Smiri se, pre svega." povikao sam. Ne mogu nista da ne razumem ovako.

Katarina: "Molim te dodji." uporno govori jedno te isto. Ne mogu sada da se vratim, vodim Valentinu. Ali opet, on je moje dete. Stao sam na semaforu i udario sam rukom od volan. Nemam vremena za bacanje.

Kristijan: "Gde ste sada?" upitao sam najsmirenije moguce u ovom trenutku.

Katarina: "Idemo sada u bolnicu.  Pozuri, molim te." Samo je to rekla i sama prekinula. Cim se pojavilo zeleno svetlo na semaforu, odmah sam krenuo. U medjuvremenj sam pozvao Damjana, kojem je trebao cutav minut da se javi. Zvao sam ga par puta.

Damjan: "Reci Kristijane?"

Kristijan: "Ubrzo cu biti ispred vase bolnice. Vodim nekoga sa sobom." pogledao sam na kratku u Valentinu, jos se nije budila.

Damjan: "Sta se dogodilo Katarini?" Zbunio me. Otkud mu to da je Jatarina lose?

Kristijan: "Nije Katarina, vec moj asistent." Rekao sam jednistavno i prekinuo jer sam vec bio ispred bolnice. Uzeo sam Valentinu u narucje, Damjan me je cekao ispred bolnice.

Damjan: "Sta se dogodilo?" Damjan se pobrnuo za krevet, i odmah sam je stavio na isti.

Kristijan: "Samo se onesvestila." Rekao sam slomljeno, medicniski radnici su poceli da je odvoze. Damjan je trebao krenuti za njima, uhbatio sam ga za nadlakticu kako bi se okrenuo.

Damjan: "Jel si dobro?" Samo sam odmahnuo glavom.

Kristijan: "Moram ici. Moljm te, pobrini se da bude dobro." Samo je klimnuo glavom, a ja sam izasao i odmah seo u auto.

-

VALENTINA

Budim se poluzatvorenih ociju. Gledam u plafon i pokusavam da shvatim gde se nalazim. Polako dolazim k sebi i shvatim da sam u bolnici. Medicinska sestra mi je stavljala infuziju, morala sam nekoga pitati sta se dogodilo, ona je bila jedina tu.

Valentina: "Kako sam dospela ovde?" uspravim se polako, i dalje pokusavam da se setim sta se dogodilo.

Medicinska sestra: "Onesvestili ste se na poslu. Dovezli su vas ovde." samo sam klimula glavom i onda su s vrata otvorila. Damjan, doktor koji me leci je usao u sobu. Medicinska sestra je uzela svoj pribor i izasla.

Damjan: "Kako se osecas?" pita te me krene pregledavati.

Valentina: "Inace bih rekla, kako mrtvi ja super.." napravila sam kratku pauzu kako bih smogla snage da nastavim "Ali sam gore od njih, trenutno." Doktor je seo do mene.

Damjan: "Dok si bila u nesvesti, gledao sam tvoje rezultate i uradjeni su neki novi." Gledao je levo desno, kao da mi ima nesto lose reci.

Valentina: "Nesto nije u redu?"

Damjan: "Ti si samo gore." uzdahnuo je te dodao "Od kada se lecis ovde, ja nisam video nijedan pomak."

Valentina: "To znaci?" upitala sam slomljeno. Negde u sebi sam osecala da znam sta ce reci.

Damjan: "Ne govorim ti da odustanes.." zvucao je nekako vestacko, kao da ovo zaista ne misli.

Valentina: "Volela bih da znam vsse misljenje."

Damjan: "Ja sam doktor, nemam pravo da ti ubijam nade." slegao je ramenima.

Valentina: "Vise bih volela da znam vase misljenje, makar izgubila svaku nadu." rekla sam iskreno.

Damjan: "Jel si sigurna?" Samo sam klimnula potvrdno glavom a on je nastavio "Svi bismo zeleli da zivimo, logicno i ti. Radicemo sve sto mozemo da ostanes ziva." uzdahnuo je te dodao "Ovo ti govorim kao doktor, ali kao obican covek bih ti rekao da se krenes pozdravljati sa porodicom i prijateljima jer ti sa tim svojim srcem neces moci ziveti duze od mesec dana. Tvoje vreme otkucava." Oci su mi se nakupile suzama. Ovo je bilo previse za mene. Znala sam da imam tri meseca zivota da se nadje novo srce za mene, govorila sam naglas da cu umreti. Ali sada, dok mi on to govori. Pretesko je. Ja zelim jos mnogo toga da uradim u ovom zivotu. Zelim da posetim Tursku, zelim bezbroj trenutaka sa svojom porodicom. Zelim mnogo toga. Obrisem svoje suze i uzdahnem.

Valentina: "Proslo je samo mesec dana, od kada ste mi rekli da mi je ostalo tri meseca zivota?"

Damjan: "Stanje se pogorsalo." ustao je te pre nego sto je izasao, dodao "Iskoristi ovih mesec dana najbolje sto mozes. Uradi sve ono sto nikada ne bi, uradi naludje stvari. Cak se i udaj, i razvedi ako treba." nasmejala sam se na samu pomisao iako mi nije do smeha. Znam da je rekao samo da bi me zasmejao i uspeo je u tome.